Масакр у глинској цркви

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Покољ у глинској цркви)
Слика прије злочина - стара глинска црква, у коју су почетком августа 1941, довабљени (обманути обећањем о прелазу на римокатоличанство) те потом поклани Срби, мушкарци с подручја котара Вргинмост

Покољ у глинској православној цркви се десио 29. јула 1941. године, у мјесту Глина, Банија, гдје је убијено 1.764 људи српске националности.[1]

Починиоци су били усташе, а жртве локално цивилно српско становништво из мјеста Глине и шире околине. Локални мушкарци из мјеста Глина су већим дијелом убијени раније, у покољу 11-12. маја 1941. код Прекопе и Хађера.[тражи се извор]

Усташе су крајем јула 1941. из села у околици Глине и Вргинмоста похватале, неке и на превару, уз обећање да иду на "покрст", Србе, међу којима је било деце и стараца, дотјерале их у Глину и ту затвориле у православну цркву. Уочи Илиндана 1941. жртве су заклали. Једини преживјели је био Љубан Једнак.[2]

Довођење жртава[уреди]

У селима око Вргинмоста усташе су говориле људима да ће они који се одазову позиву за покрст бити поштеђени, а да ће сви устаници бити уништени. Иако је доста људи посумњало у те изјаве, 1200 људи из села Доња Блатуша, Чемерница, Доња Пјешћаница, Козарац, Цреварска Страна и Брњавац се скупило и око 40 усташа их је камионима одвезло у Глину, гдје су у православној цркви затворени и касније заклани. Након тога су усташе прошириле хватање и даље, нарочито око села Бовић.[3][3]

Неки прикупљени људи нису убијени у цркви, већ на мочварним пољима поред глинског Новог Села. Трећа група сељака из села Класнић и Драготина, која се налазила у глинском затвору, је отпремљена возом у Лику и тамо поклана.[3]

Изјава свједока[уреди]

Кољачки нож - србосјек. Коришћен је у покољу Срба у Глини. (Један је пронађен у октобру 1991. године у селу Горње Табориште, општина Глина, у кући Хрвата Јосипа Глоца)

По причању јединог преживјелог свједока Љубана Једнака:

„У цркви био је затворен и Перо Миљевић, кафеџија у Топуском. Усташе га у цркви питају: „Е, ти Перо Миљевићу, зашто си ти за старе Југославије прогонио Хрвате?“ Перо им одговара: „Чујте људи, то није истина, ја сам тада збиља био добар пријатељ Хрватима.“ „Не, ти си прогонио Хрвате“ - кажу они. Срушише га на под и с кундацима му смрскаше главу. Усташе су затим изашли из цркве и продужили пити у оближњој гостиони.[2]

Даринку Миљевић " у српској цркви у Глини силовало је 20 усташа", а потом је на најгрознији начин убили".[4]

Љубан се са још петорицом одвојио од масе и отишао пред олтар да се сакрије. Ипак су се вратили у масу оцјенивши да ће код олтара бити лако пронађени.[2]

„Када је ушла група усташа у цркву с њима је био њихов официр. Он је рекао усташама: ако тко од нас оданде побјегне, њих тада ни једнога неће бити. Усташе су нам наредиле да се скинемо. Скинувши горњи дио одјеће, остали смо у вешу. Тада нам је наређено да полијегамо, па су нас затим почели клати ножевима.[2]

При том клању Љубана су некако прескочили, и није био ни такнут ножем. Мислећи да су сви Срби заклани, усташе су изашле из цркве да пију. Љубан се тада дубље завукао у мртве и намазао се крвљу. Послије неког времена усташе су се вратиле и почеле износити мртваце из цркве и бацати их у камионе, као цјепанице. Љубан је завршио најгорњи у једном камиону. Међутим учини им се их има превише, па су га бацили на цесту а потом у други камион.[2]

„Ја сада гледам сједе двојица усташа на мртвима. Један у једноме, други у другом ћошку камиона. Видим, идемо према Петрињи, а затим лијево од Прекопе, гдје су нас бацали у раније ископане јаме.[2]

„Када су нас побацали из камиона, на мене је бачен неки тешки човјек, а један се још мицао. То је усташа примјетио па рекао: Гледај, овај је овдје још жив. Узео је пушку и опалио. Тим је метком ранио и мене у лист ноге. Рана није била дубока. Имао сам осјећај као да ми је неко ставио упаљену шибицу на лист.[2]

Један усташа је примјетио да Љубан на себи има вунену весту, па су му и то скинули, док се он претварао да је мртав. Бацили су га потом натраг у јаму.[2]

У јами се касније један човјек покрене. Љубан га упита: „Друже, јеси ли жив?“ „Јесам“ - каже он. „А ко си?“ „Ја сам Злокас из Шаторње. Што ћемо сада?“ Љубан му је рекао да бјеже, и сам се извукао из јаме и сакрио у живицу. Како Злокас није долазио, Љубан је пошао у Мајске Пољане код ујака Павла Лончара Паје. Путем га је срео Стојан Ребрача који му је помогао.[2]

Код ујака је Љубан остао сакривен неколико дана. Послије оздрављења, пребачен је у партизане и касније је постао носилац Партизанске споменице 1941.[5]

Други човјек, по презимену Злокас, се успио извући из јаме сам и доћи кући. Неко га је међутим издао, и усташе су га ухватиле и убиле.[5]

Споменик жртвама усташког покоља[уреди]

Српска православна црква Пресвете Богородице у Глини је подигнута 1846. године. Недуго након што је у њој 1941. почињен покољ, црква је потпуно порушена од стране усташа.

По завршетку Другог свјетског рата, остаци жртава су 1947. пренесени на српско православно гробље у Глини. На мјесту порушене цркве су југословенске власти поводом десетогодишњице покоља, 27. јуна 1951. подигле заједничку спомен костурницу за све жртве. Народ Баније је 4. јула 1969. сопственим прилозима подигао Спомен-дом жртвама фашизма у Глини.

Након операције етничког чишћења Олуја 1995, хрватске власти су мјесто некадашње српске православне цркве у Глини, односно тадашњи Спомен-дом жртвама фашизма у Глини, преименовале у Хрватски дом. У "Олуји", Љубан Једнак се поново нашао са својим народом у колонама за Србију. Умро је 1997. у Србији.[тражи се извор]

Неке реакције послије злочина[уреди]

Крајем мјесеца августа 1941, Окружни Комитет Комунистичке Партије за Карловац доноси овакву оцјену:

„... Оваква звјерства, каква су вршили ти - крвљу опијени фашистички стрвинари - Павелићеви усташе, не памти хисторија. У котару Глина убијено је по прилици 2600 људи, у котару Војнић 960. У котару Вргинмост 200 људи, у Великој Кладуши 2700 људи, тај број пење се на 6460 мужева, жена и дјеце до половине мјесеца коловоза ...”

[6]

Извори[уреди]

  1. Jasenovac & the Holocaust in Yugoslavia, strana xxxvi, Barry M. Lituchy. ISBN 978-0-9753432-1-0.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 Prva godina Narodnooslobodilačkog rata na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog Kotara, Pokuplja i Žumberka, Zbornik 3, Historijski Arhiv u Karlovcu, Karlovac (1971). стр. 560.
  3. 3,0 3,1 3,2 Prva godina Narodnooslobodilačkog rata na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog Kotara, Pokuplja i Žumberka, Zbornik 3, Historijski Arhiv u Karlovcu, Karlovac (1971). стр. 507.
  4. Највећи злочини садашњице : (патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945), Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац Дечје новине (1991). стр.
  5. 5,0 5,1 Prva godina Narodnooslobodilačkog rata na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog Kotara, Pokuplja i Žumberka, Zbornik 3, Historijski Arhiv u Karlovcu, Karlovac (1971). стр. 561.
  6. Prva godina Narodnooslobodilačkog rata na području Karlovca, Korduna, Gline, Like, Gorskog Kotara, Pokuplja i Žumberka, Zbornik 3, Historijski Arhiv u Karlovcu, Karlovac (1971). стр. 291.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]