Псоглав
Псоглав је демон из српске митологије. Веровање у ова створења је било распрострањено у неким деловима Босне и у Црној Гори. Ово биће је описивано као химера са људским телом, коњским ногама и псећом главом. Имало је гвоздене зубе и једно око, попут грчких киклопа. Приповедало се да живе у црној земљи која обилује драгим камењем, али где нема сунца. Прождирали су људе, а чак су откопавали и гробове како би се хранили њиховим лешевима.
Име
[уреди | уреди извор]Представе о псоглавима познате су свим словенским народима о чему сведоче и варијантни називи: срп. пасоглав, псоглав, пасоглавац, пцоглавац; хрв. pasjan, pesjak, pesoglavac; songlav; слч. pesoglav; буг. песоглавец, цоглавец; рус. песиголовец; чеш. psohlavec; пољ. psiglowiec, psiglow, итд.[1]
Вук Караџић је у Српском рјечнику из 1818. записао реч псоглав у значењу: „човек са главом пса”.[2]
Они иначе доста подсећају на дивове,[3] па се обично описују као гиганти, отуда и један од назива за њих код Срба Крајишника у Хрватској – џиганде (од итал. gigante „див”).[4][5] У Србији, околини Лесковца, називају се дивлани.[4]
Порекло
[уреди | уреди извор]Предања о псоглавима код европских народа потичу из античке Грчке (грч. κυνοκεφαλοσ), а тамо су продрла с Далеког Истока после повратка Грка из ратног похода Александра Македонског. Хесиод их спомиње у VII веку п. н. е, док у IV веку п. н. е, после повратка из Индије, грчки писац Ктесиас је забележио да, по причању, на индијским планинама живе људи са псећом главом и зубима дужим од псећих, да се облаче у коже дивљих животиња и хране сировим месом. Могли су да разумеју људски језик, али не и да говоре, већ само да лају. Представе о псоглавима Словени су изградили посредством преведене литературе из Византије или преко латинских извора. Једно од преведених популарних дела у коме се говори и о псоглавима је Александрида чији најранији превод потиче из ХІІІ века.[1]
Веровања
[уреди | уреди извор]Псоглави су хибридни демони, са псећом главом, једним оком, козјим ногама и репом.[3] Живе у мрачној земљи која обилује драгим камењем, од којих се човек може сакрити у коњско ђубре како га псоглав не би нањушио. Ту мрачну земљу чува војска да би остали у Руској царевини.[6] По приповедањима Крајишких Срба из Хрватске, живе у пећинама негде у Мрачају, у земљи где дан не освиће и сунце не светли.[5]
Ловили су и јели људе: код Срба у Хрватској се приповедало да се најрадије хране оним људима који су јели дрењине, код Хрвата да највише воле да одгризу женама груди; према сижеима приповедака, ловили су децу; по веровању из Босне и Херцеговине, вадили су тела из гробова и јели покојнике.[4] Они се покаткад могу прилагодити и људској култури, да копају и ору земљу; али су иначе људождери, и нарочито воле дечје месо, женске сисе, али се пре свега хране лешевима.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Толстој & Раденковић 2001, стр. 418.
- ^ Караџић 1818, стр. 689.
- ^ а б в Чајкановић 1997, стр. 311.
- ^ а б в Толстој & Раденковић 2001, стр. 419.
- ^ а б Беговић 1887, стр. 202.
- ^ Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, свезак I 1896, стр. 229.
Литература
[уреди | уреди извор]- Беговић, Никола (1887). Живот и обичаји Срба-граничара. Загреб: Тискарски завод „Народних новина”.
- Зборник за народни живот и обичаје Јужних Словена, свезак I. Загреб: Књижара југословенске академије (Дионичке тискаре). 1896.
- Караџић, Вук С. (1818). Српски рјечник — истумачен њемачкијем и латинскијем ријечима. Беч: У штампарији јерменског манастира.
- Кулишић, Шпиро; Петровић, Петар Ж.; Пантелић, Никола (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит.
- Толстој, Светлана М.; Раденковић, Љубинко (2001). Словенска митологија — енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9.
- Чајкановић, Веселин (1994). Стара српска религија и митологија, Сабрана дела из српске религије и митологије, књ. пета. Београд.
