Аждаја

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Аждаја је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији, у Босни и Херцеговини, у Хрватској (Подравина, Далмација), у Црној Гори, Македонији и у Бугарској[1][2].

Етимологија назива[уреди]

Назив аждаја потиче од персијског ажи даха (перс. اژی دهاک тр. Aži Dahāka), гдје ажи значи змија[3]. У српски језик је овај назив дошао посредством турског језика[1][2]. У старим иранским текстовима и иранском фолклору назив ажи даха је назив злог митолошког бића (знаног још као Захак (перс. ضحّاک тр. Zahhāk)), које се уобичајено представљала у облику дивовске змије која живи у ваздуху, на земљи или у мору. Понекад се ово биће повезује са одређеним природним појавама, нарочито са кишом и помрачењем сунца. Биће са сличним називом среће се у вјеровањима турских народа Мале и средње Азије, Казахстана, Поволожја и западног Сибира[1][2].

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за аждају, као што су:

  • у Србији, Црној Гори и у Босни и Херцеговини:
    • аждаа, аждава, аждај, аждаха, аждер, еждер и ождаха;
  • у Бугарској (Родопи):
    • аждеро, аждрая и еждрая;
  • у Македонији:
    • ажда и аждер;
  • у Хрватској:
    • ажаја и хаждајамађарској Подравини),
    • аждајкиња (у Далмацији),
    • шаркањ.

Назив аждаја такође у нејим крајевима може бити синоним за змаја, алу или ламију.

Опис аждаје у митологији и народним предањима[уреди]

У митологији и народним предањима постоји неколико различити описа аждаје који варирају од краја до краја:

  • По једном народном вјеровању аждаја је биће које представља огромно крилато змијолико чудовиште с непарним бројем глава са ушима, са четири кратке ноге и крилима као у слијепог миша. Најчешће спомињу троглаве аждаје, затим седмоглаве и деветоглаве, а рјеђе аждаје са двије главе. За аждаје се спомиње да им отворених чељусти излази модар пламен, да грозно ричу и да имају страшан поглед, љуте су, прождрљиве и незасите. Станују у пећинама, планинским језерима, мочварама или дубоким водама, одакле излазе и гутају стоку. Такође се спомиње да се аждаје бораве и у паклу гдје једу грешнике[1][2];
  • По народним представама из Херцеговине аждаја је огромна вишеглава змијурина која живи у језерима, и која може прогутати и коња и јахача;
  • У Кратову аждаја је описивана као биће у виду гуштера с танким тјелом, четири ноге, дугачким репом и крилима, великом главом као у лава, крупним сјајним очима, великим чељустима и оштрим зубима, a језик joj је био ватрен[4];
  • По веровању из Високог аждаја је описивана као биће оклопњеном главом тврдом као "као сач", па је стога једини начин да је јунак убије је да joj одсјече главу;
  • У Бугарској (Родопи) аждају су описивали као велику змију с две главе, која може мјењати свој облик;
  • Код подравских Хрвата, аждаја је биће налик на дебелу змијурину с више глава која борави у мочварама и ту прождире људе;
  • На Динари аждају су описивали као дугачку змију која прождире цјеле људе, а иза ње остаје траг "као да се велико дрво вукло";

Постоји неколико различитих народни вјеровања о томе како настаје аждаја:

  • По једном народном вјеровању када змија која наврши тридесет (или сто година) и прождере другу змију, тада она добије ноге и крила и постаје аждаја;
  • У околини Високог се сматрало да кад змија наврши стотину година, добија крила и постаје аждаја;
  • У околини Рожаја се сматрало да кад змија наврши четрдесет година, а за то је вријеме ни један човјек не види, она порасте и постаје аждаја[5];
  • У Чечу се сматрало да кад змија наврши дванаест, четрдесет или сто година она порасте и постаје аждаја.

Према народном вјеровању аждају могу да виде и видовити људи и смртни људи[1][2]. Она се не може лако убити из пушке, јер олово одскаче од ње. Једини начин да се аждаја убије јесте да јој се одруби глава. Човјек који успије да убије аждају мора убрзо да умре[1][2]. По народном предању из тјела убијене аждаје настају мухе, мушице, змије, гуштери, мишеви и пацови. Постоје и народна предања по којима аждаја чува закопано благо. Противници аждаје у народним предањима су змајеви, облачари, св. Илија, св. Ђорђе, св. Стефан, св. Сава, Милош Обилић, Краљевић Марко, итд.

У нашим народним вјеровањима се спомиње да аждаја зна да напада Сунце у тренутку кад се оно "рађа" у намјери да га уништи (Овај опис понашања але је веома сличан понашању але)[1][2]. Тако, по једном предању, некад су постојала три Сунца, па се једна аждаја одлучила да их "попије" (прогута). Она се попела на високу планину иза које су се та три Сунца рађала, подигла је главу и успела да прогута два. То су примјетиле ластавица и гуштерица, и одлучиле да спасе треће Сунце. Гуштерица је угризла аждају за реп и тако јој скренула пажњу за извесно време пажњу, а ластавица је склонила Сунце испред аждаје[1][2]. По другом предању, негдје на истоку једна велика аждаја стално покушава да прогута Сунце које ујутру излази из воде, али је тада св. Илија својим громом уплаши и отјера у воду[1][2]. Такође, у народним предањима се спомиње да аждаје знају нападати и Мјесец. Код подравских Хрвата, пред празник света Три краља су дјецу плашили аждајом да би постила, говорећи им да је то потребно да би ојачао ланац којим је аждаја свезана у паклу, иначе ће у противном аждаја покидати ланац и прогутати цјели свијет[1][2].

По народном вјеровању из Срема, у току олује аждаје лете у густим и страшним облацима, одакле бљују град по усјевима. Тада се против њих су боре облачари, који су штитили поља свога села од града[6][1][2]. У неким крајевима се веровало да је дуга аждаја која пије воду.

У народним предањима се често спомињу многа географска мјеста на којима обитавају аждаје:

  • По предањима у језеру под Тројановим градом је живјела аждаја која је прождирала сваки дан животињску жртву (овцу) и по једну дјевојку. По другом предању, становништво града Тројана било је многобожачко, вјеровало је у сребрног и позлаћеног бога. Једног дана град потоне у језеро, у коме се појави аждаја. Она је сваког дана прождирала по једну девојку, коју су јој људи били дужни жртвовати. Кад је дошао ред да се жртвује краљева ћерка, она одлучи да прими хришћанство, и св. Ђорђе ју је спаси од смрти тако што је копљем пробо аждају[1];
  • По предању Милош Обилић је хтио да подигне манастир у Браничеву, али у сну му се јави Свети Ђорђе и рече му да ће у томе успјети тек кад погуби аждају која обитава испод града Голупца. Обилић јој је одсјекао све три главе, те изградио манастир Туман. Иза аждаје је остало њено младунче, које плакало је за погубљеном мајком и од његових суза су тако настале мушице[1];
  • По једном предању аждаја је ранила комску вилу, која се купала у Плавском језеру, па јој је вилин побратим одсјекао главу[1];
  • По предању св. Сава је окаменио аждају која је живела у виру ријеке Студенице и хтела да прогута момка и дјевојку[1][7];
  • По предању у близини Белог Поља било је језеро на месту Врановцу и у њему аждаја, која је гутала стоку на језерском појилу. Како предање каже неки ковач одлучи да окује гвожђем рогове свог бика и да га пусти крај језера. Бик је наишао на аждају и пробо је роговима, а језеро је отекло у рудничко село Трепчу[1];
  • По предању муслиманског становништва са Пештера, аждају која је живела у једном Пештерском језеру, сабљом је посјекао Алија Ђерзелез[2];
  • По једном предању у језеру код села Облачине (Добричка област) Турци су убили аждају, а по другом су је отјерали и она је одлетела у Блатно језеро у Мађарској[1].
  • По предању, које је записано почетком 20. века, у Облачинском језеру је живјела аждаја коју су Турци убили. Ово је проузроковало да се појави велика олуја и градоносни облаци који су погодили околни крај[2];
  • Такође се спомиње да аждаје живе у мочварама Засавице у Мачви, у Скадарском језеру, у пољу Змичу код Параћина, у планинском језеру код села Мамуњева у Кучима, у тзв "мочварама без дна" код Мостара, у језеру села Калудре у околини Берана, у језеру планине Округлице у околини Високог, у језеру испод Ширин-града код Сиња и у језеру на планини Звијезди у Подрињу[1][2].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 1,11 1,12 1,13 1,14 1,15 1,16 1,17 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Аждаја”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 9. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Аждаја”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 1. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  3. ^ P. O. Skjærvø, Dj. Khaleghi-Motlagh, J. R. Russell (1987). „AŽDAHĀ”. 
  4. ^ Симић С. (1954). Чување живота. Прилог народној медицины у Кратову, Архив Одбора за народни живот и обичаје. Загреб: ЈАЗУ. 
  5. ^ Уријечима лијека има, Зборник записа народних умотворина из Рожаја и околине. Рожаје. 1987. 
  6. ^ Никита Ильич Толстой, Светлана Михайловна Толстая (1981). „Аждаја”. Славянский и балканский фольклор (PDF). Москва: Наука. стр. 107. 
  7. ^ Ћировић В. (1990). Свети Сава у народном предању. Београд. 

Литература[уреди]

  • Титмар Мерсебуршки. Хроника (од 1012. до 1018. године). 
  • Повест минулих лета или Нестрова (XI век). 
  • Хелмолд (1171). Хроника Словена. 
  • Спасоје Васиљев (1928). Српска митологија. Србобран. 
  • Јосип Мал (1939). Историја словенског народа. Љубљана. 
  • Филиповић М. (1953). Различита етнолошка грађа из Раме, Билтен Института за проучавање фолклора 2. Сарајево. 
  • Симић С. (1954). Чување живота. Прилог народној медицины у Кратову, Архив Одбора за народни живот и обичаје. Загреб: ЈАЗУ. 
  • Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • Чајкановић В. Српске народне приповетке. 
  • Уријечима лијека има, Зборник записа народних умотворина из Рожаја и околине. Рожаје. 1987. 
  • Петрановић Б. (1989). Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине III. Сарајево. 
  • В. Чулиновић - Константиновић (1989). Аждајкиња из Маните Драге. Сплит. 
  • Ћировић В. (1990). Свети Сава у народном предању. Београд. 
  • Франковић Ђ. (1990). Митска бића у подравских Хрвата, Етнографија Јужних Славена у Мађарској 9. Будимпешта. 
  • Веселин Чајкановић (1994). Стара српска религија и митологија. Београд. 
  • Ћупић M. (1997). Огњени пријесто. Приче и легенде II. Подгорица. 
  • Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-025-9. 
  • Ненад Гајић (2011). Словенска митологија. Београд: Лагуна. 
  • Сретен Петровић (2015). Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу. Београд. 

Спољашње везе[уреди]