Авет

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Авет је биће из митологије Јужних Словена. Вјеровање о постојању овог митолошког бића је раширено међу становницима у Србији (Шумадија, западна Србија и Војводина), у Црној Гори, у Босни и Херцеговини, у Хрватској (у околини Дубровникa) и у Македонији[1][2].

Етимологија назива[уреди]

Постоје различита тумачења назива авет. Постоје претпоставке да овај назив потиче од арапске ријечи хајалет (арап. тр. hayalet) што значи привиђење[1][2], или турске ријечи афет (тур. afet) што значи несрећа или чудо[1][2]. Међутим, неке паралеле указују на могућност извођења назива из словенске основе са значењем „видети“, што би био синоним распрострањеним називима привиђење и приказа. У староруском и праславенском језику се појављује израз авити што значи јавити/јавити се или показати/показати се[1][2].

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за авет, као што су: аветиња, аветотмакедонском језику), авијес (код Ускока) и хаветиња[1][2]. Назив авет среће се у устаљеним погрдним изразима, клетвама или у поређењима.

Опис авети у митологији и народним предањима[уреди]

У митологији и народним предањима постоји неколико различити описа авети који варирају од краја до краја:

  • У Гружи се сматрало да је авет дух који се појављује ноћу у облику старца са дугом бјелом брадом и буљавим очима из који сјевају варнице[1][2];
  • У Македонији се сматрало да је авет душа грешног човјека који је пред смрт дуго боловао и тешко умро, као и душа самоубице која неможе да оде на небо. Она се појављује ноћу у облику човјека са ружним и испијеним лицем који је огрнут бјелим чаршафом, или у облику црног слепог миша[1][2].

Заједничко за све описе авети је то да се ради о ноћном страшилу, прикази која својом појавом изазива страх код људи. За авети се често спомиње да бораве у напуштеним кућама и рушевинама (одатле и народни израз за ова мјеста - аветиње) гдје даве своје жртве. Најчешће их се може срести у периоду тзв. "некрштених дана" (тј. у дане од православног Божића до Богојављења)[1][2] кад су најопасније по људе. Ради заштите од авети људи су често користили бели лук, који су носили у џепу, да би их авети заобилазиле.

Према записима с почетка 20. вјека у околини Крагујевца жене су имале обичај да увече везују своје чарапе које изују, као и сукње, како авети неби ноћу узимале их и облачиле, а у околини Сарајева су се штитили тако што су у сандук стављали тисовину[2]. Ово народно вјеровање је слично народним вјеровању Хрвата из Западне Херцеговине који су сматрали да виле узимају ноћу женама сукње из сандука, носе их и поново остављају на истом мјесту без знакова да су их носиле[2].

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 Шпиро Кулишић; Петар Ж. Петровић; Никола Пантелић (1970). „Авет”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 8. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 2,6 2,7 2,8 2,9 Светлана M. Толстој; Љубинко Раденковић (2001). „Авет”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 1. ISBN 86-7494-025-0. 

Литература[уреди]

  • Ј. Павловић (1901). Завезивање одела. 
  • П. Петровић (1948). Живот и обичаји народни у Гружи. Београд. 
  • Шпиро Кулишић; Петар Ж. Петровић; Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • М. Вујаклија (1980). Лексикон страних ријечи и израза. Београд: Просвета. 
  • Растко Ћирић (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH. 
  • М. Станић (1990). Ускочки речник 1. Београд. 
  • Светлана М. Толстој; Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 86-7494-025-0. 

Спољашње везе[уреди]