Ала (митологија)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили Аланин, погледајте чланак Аланин.

Ала[1] је по предању балканских народа демонско, крилато биће, а понекад је и антропоморфно.Веровало се да може постати преобраћањем од змије старије од сто година или од мртваца, као и да има способност метаморфозе. По народном предању, појављује се с треском, севањем, а уме и да води облаке и град на летину. Уз то се веровало и да је прождрљива, ненасита, као и да је људождер. Једна од особина овог створења је и да жеђ најрадије утољава људском крвљу. Уз то се веровало и да се меша у судбину људи и контактира с њима. По предању, води породичан живот.Змај се постаје од четрдесетогодишње змије,а од стогодишње ала. Тада пушта ноге које је до тада крила. Она се у неким крајевима зове и алетина, ламија, ламња или шаркањ. Првобитно име је највјероватније било хала што значи непогода. Але могу да лете, мијењају облик,па чак се и претварају у људе. Ала је у вјечном сукобу са змајевима. Ала је најсличнија змајевима. Описују је као црно биће,страшно и вјетру слично. Може да достигне веома велику висину. Прости људи вјерују у помрачење Сунца и Мјесеца,тако што их ала поједе. По народном вјеровању ала се појављује са трескањем и сијевањем и излази из великих дубина мора,праћена олујом: „Кад у вече, Боже, дува вјетрина, крше се дрва, мислиш све ће из коријена извалити,али ето ти ала иде.“ По народном вјеровању ала и змај су у честом сукобу. Ала као зло биће наводи градоносне облаке на летину, како би под окриљем олује прикрала своје пљачкашке походе, змај као благодарно биће наклоњено људима,у облацима води борбу са алом. Вјерује се да је прождрљив, незасита јер све што се пред њом нађе она поједе,оатле та ријеч алавост. Њена глава много смрди. Велика бука коју она производи одомаћили су израз халабука. Попут аждаја људима праве штету и једу њихове усјеве. Воле људско, а посебно дјечије месо. Иако узму људско обличје остају им особине але. По једној Српској причи чије моћи у причама много више личе него у неком древном словенском божанству него хришћанском свецу. Извукао је алу из светог Симеона,који је због тога постао незасит. Постоје и аловити људи, њихова се душа претвара у алу. Ала се такође може претворити у неку животуњу, али их само могу препознати људи који имају по шест прстију,ти људи се зову шестаци.

У народној књижевности најчешће се уграђује у фабулу предања. У предањима крштава дете сиромашном човеку, али пружајући гостопримство поједе и кумче и куму која прекрши имплицитни закон тајне и ћутања и увреди алу речима као што су: „Како ћу да ручам кумо, кад те видех како си сикнула своју главу па је биштеш, а на себе турила коњску?"[2].

У бајкама је приказана као добронамернија него у предањима и спада у свет чудесних помагача, који награђују за добро дело а кажњавају за зло.[3]


Извори[уреди]

  • Ненад Гајић,Словенска митологија,Лагуна,Београд,2011.
  • Веселин Чајкановић,стара српска религија и митологија,Београд,1994.
  • Сретен Петровић,српска митологија и вјерованје,обичајима и ритуалу,Београд, 2015.
  • Спасоје Василјев,словенска митологија,србобран,1928
  • Др. Јосип Мал,историја словенског народа,љубљана,1939.
  • Тимар Мерсербушки,хроника,1012-1018.
  • Повест минулих лета или несторова хроника. XI. вјек


Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. Радмила Пешић и Нада Милошевић-Ђорђевић, Народна књижевност, Вук Караџић, Београд, 1984., стр. 11-12
  2. Веселин Чајкановић, Српске народне приповетке, СЕЗ, XLI, 1927., бр. 115
  3. Вук Стефановић Караџић, Српске народне приповијетке, Београд, 1928., стр. бр. 36, „Како су радиле онако су и прошле“.

Даље читање[уреди]