Јарило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Јарилов кип у Украјини.

Јарило (негде Јаро и Јаровид) је у митологији Старих Словена бог[1] пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.
Његово име долази од корена „јар"-"сила“, „сировост“, и корена „вид“, што значи „господин“.

Извори[уреди]

Једини историјски извор који помиње ово божанство је биографија Отоа од Бамберга, немачког бискупа, који је током својих мисија на покрштавању паганских племена Лужичких Срба и Полапских Словена, наишао на фестивале у част бога рата Геровита у градовима Волгаст и Хафелберг. Геровит је највероватније немачки израз за словенско име Јаровид.

Обожавање овог бога је ипак преживели у словенском народном веровању много времена након покрштавања. У Русији, Белорусији и Србији су све до 19. века одржавани народнe свечаности по имену Јарило крајем пролећа или почетком лета. Ове светковине су у потпуности били нехришћанског порекла, а чак и најранији истраживачи словенске митологије су у њима лако препознавали у њима остатке паганаских светковина у част бога пролећа. У северној Хрватској и јужној Словенији одржаване су сличне свечаности по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј. По имену се ово су били светковине у част светог Ђорђа, али скоро сви елементи прославе су били паганског порекла и изузетно слични Јарилима код других словенских народа.

Сви ови пролећни фестивали су у основи били слични: поворка мештана би ишла у шетњу око села или кроз село на овај дан. Нешто или неко би представљао Јарила или Јураја. То је могла бити лутка од сламе, човек или дете украшен са зеленим гранчицама или девојка обучена у мушкарца која јаше на коњу. Певале су се песме које су алудурале на Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, благослове, плодност и богату жетву која ће доћи.

Јаровит је Перунов син. Кад се родио, Велес га је отео и одвео у подземни свет и тамо проводи детињство са Велесовим ћеркама. У пролеће, већ као јак младић, враћа се Перуну, своме оцу. Како су Стари Словени замишљали свет као огромно стабло, Јаровит се у подземном свету налазио у самом корењу стабла. Да би дошао до врха, морао је проћи кроз крошњу, односно свет људи и тако он доноси пролеће. Јаровит затим упознаје Морану, своју сестру, Перунову кћи и они се заљубљују. Њихова љубав доноси храну и житарице кроз целу годину. Због невере, Перун убија Јаровита громом, а Морана постаје бела старица — зима, умире и одлази у подземље. У свет људи долази хладна зима. Затим се Јаровит поново рађа и све се понавља из почетка. У хришћанству су ови митски догађаји обележени празницима. Рођење Јаровита је Ђурђевдан, на пролеће, свадба Јаровита и Моране на Ивањдан, земља је већ оплођена, почиње лето.

Литература[уреди]

  • Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  • Словенска митологија енциклопедијски речник // Редактори Светлана M. Толстој Љубинко Раденковић — Zepter book world, Beograd, 2001.
  • Ненад Гајић, Словенска митологија, Лагуна, Београд, 2011.
  • Веселин Чајкановић, Стара српска религија и митологија, Београд, 1994.
  • Сретен Петровић, Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Београд, 2015.
  • Спасоје Васиљев, Српска митологија, Србобран, 1928.
  • Др Јосип Мал, Историја словенског народа, Љубљана 1939.
  • Тимар Мерсебуршки, Хроника, 1012.-1018.
  • Хелмолд, Хроника Словена, 1171.
  • Повест минулих лета или Нестрова, XI век.

Извори[уреди]

  1. ^ Велесова књига, превод др. Р. Пешић

Види још[уреди]