Јарило

Из Википедије, слободне енциклопедије
Јарилов кип у Украјини.

Јарило (негде Јаро) је у митологији Старих Словена бог[1] пролећне вегетације и плодности, а понекад је био повезиван и са ратом. Замишљан је као изузетно леп младић, који јаше на белом коњу, у белој одећи, босоног, окићен пољским цвећем и са свежњем класја у рукама. Због тога су у различитим пролећним обредима, девојке одевене у бело и овенчане цвећем, јахале на белим коњима. У његову славу су прављене и лутке од сламе, које су називане именом овог божанства.

Извори[уреди]

Једини историјски извор који помиње ово божанство је биографија Отоа од Бамберга, немачког бискупа, који је током својих мисија на покрштавању паганских племена Лужичких Срба и Полапских Словена, наишао на фестивале у част бога рата Геровита у градовима Волгаст и Хафелберг. Геровит је највероватније немачки израз за словенско име Јаровид.

Обожавање овог бога је ипак преживели у словенском народном веровању много времена након покрштавања. У Русији, Белорусији и Србији су све до 19. века одржавани народнe свечаности по имену Јарило крајем пролећа или почетком лета. Ове светковине су у потпуности били нехришћанског порекла, а чак и најранији истраживачи словенске митологије су у њима лако препознавали у њима остатке паганаских светковина у част бога пролећа. У северној Хрватској и јужној Словенији одржаване су сличне свечаности по имену Јурјево, Зелени Јурај или Зелени Јуриј. По имену се ово су били светковине у част светог Ђорђа, али скоро сви елементи прославе су били паганског порекла и изузетно слични Јарилима код других словенских народа.

Сви ови пролећни фестивали су у основи били слични: поворка мештана би ишла у шетњу око села или кроз село на овај дан. Нешто или неко би представљао Јарила или Јураја. То је могла бити лутка од сламе, човек или дете украшен са зеленим гранчицама или девојка обучена у мушкарца која јаше на коњу. Певале су се песме које су алудурале на Јарилов повратак из далеке земље преко мора, повратак пролећа, благослове, плодност и богату жетву која ће доћи.

Литература[уреди]

  • Цермановић-Кузмановић, А. & Срејовић, Д. 1992. Лексикон религија и митова. Савремена администрација. Београд.
  • Словенска митологија енциклопедијски речник // Редактори Светлана M. Толстој Љубинко Раденковић — Zepter book world, Beograd, 2001.

Извори[уреди]

  1. Велесова књига, превод др. Р. Пешић

Види још[уреди]