Суђаје
Суђаје, суђенице[1] или рођенице су натприродна женска бића из старе словенске вере која одређују судбину новорођеног детета.[2] Ова божанства судбине познају скоро сви Словени, премда под мало другачијим именима.[3]
Три су суђаје и оне судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета. Верује се да се треће вече по рођењу код новорођенчета окупе виле суђенице и тада му одређују судбину за цео живот. Што суђенице тада реше, верује се да ће тако и бити и да од тога нико не може побећи или се спасти. Суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети.
Обичај је да се суђенице дочекају са уредном и чистом кућом. Мајка и дете се такође то вече обавезно обуку у чисто. Поред детета се стави погача, вино, босиљак и новчић да би се суђенице послужиле после напорног пута.
Словенске суђенице донекле имају паралелу у грчким мојрама. Оба ова веровања воде заједничко порекло а присутно је и код древних индо-аријских митова који говоре о три жене које седе испод дрвета у средишту света и испредају судбине људи.[4] Код Словенских народа те жене нису имале засебна имена, већ једно заједничко.
Етимологија
[уреди | уреди извор]Код Срба у форми судница, суђеница, усуде, суђаје али и ориснице, код Хрвата rojenica, rođenica, suđenica; код Словенаца sujenica, sojenica; код Бугара а делом и код Срба у источној Србији ориснице; код Чеха sudička, rodička; код Лужичких Срба sudžička, wosudnica; код Руса роженица, уделвница, наречница. Сам термин „наречница“ долази од глагола наричем, опредељујем, док српски и бугарски израз „орисници“ од грч. orizw наређујем, опредељујем".[5] Назив рођеница долази од глагола родити, а суђеница од судити.
Словенска веровања
[уреди | уреди извор]Српска веровања
[уреди | уреди извор]У српским народним веровањима, суђенице су божанске жене које новорођеном детету одређују судбину. Судбину одређују најчешће треће ноћи по рођењу детета, а забележено је у неким српским крајевима да то може бити и седме, али и десете ноћи по рођењу детета. Судбину детета предлаже прва суђеница која је и најстарија и веома ружна и зла — она жели дететову смрт; средња — или друга по реду, такође је зла, али она тражи да дете буде са телесним недостацима; трећа и најмлађа, уједно и најлепша и најплеменитија, предсказује детету дуг живот и срећу у браку. Обично се прихвати средње решење. Према другом веровању суђенице се замишљају као младе и лепе жене, обучене у беле хаљине, па се због тога често упоређују са вилама.
Код Срба се оне спомињу највише у Поморављу, источним и јужним крајевима Србије и у Банату, док се у западним крајевима оне доста мање спомињу, већ је заступљеније веровање у Усуда, мушког лика који има исту функцију као Суђаје.[6] У неким крајевима их представљају као три лепе девојке у хаљинама које су у суштини виле, док их негде представљају као три ружне старице.
Све у свему, суђенице одређују не само колико ће времена дете живети, већ и каквом ће смрћу умрети. Када се очекивао долазак суђеница у кући је морало бити све уредно. Дете у чистим пеленама, око њега су постављени, унапред спремљени погача, вино, босиљак, као и златни или сребрни метални новац. Све то представља својеврсну жртву, дар који се чини суђеницама, а за узврат, као уздарје од њих се очекује: благост у прорицању судбине.
Код Срба постоји обичај да се, док је мало дете у кући, не сме давати ватра из куће, а посебно не у вечерњим сатима. Алекса Васиљевић је у Сврљигу забележио следећи обичај: „Не ваља ништа давати из куће после сунчева захода ако у кући има мало дете, да не би плакало, и да му се какво зло не догоди. Ако се, пак, мора дати, н. и. ватра, онда укућанин очакне угљен на прагу, и изнесе те му да преко прага, да не може зло у кућу ући“. Код Вука је забележена пословица: „Није трећу ноћ, дочуван“.
Бугарска веровања
[уреди | уреди извор]У бугарској народној представи ориснице се замишљају као три сестре, девојке или жене, у узрасту око 30–35 година, а најмлађа има око 20 година. Оне на себи имају беле хаљине. На трпези испод димњака, која је намењена орисницама најчешће се налазе мед и слаткиши, при чему, ове треће вечери мора да се обрати нарочита пажња да дете буде обучено, никако голо; њему се навуче очева кошуља, а врат и део испод мишица намажу се машћу и катраном; на огњишту, као и код Срба, треба да гори ватра. Верује се да мајка детета треба те ноћи да је будна, јер је она једино у стању да чује глас судбине орисница.
Руска веровања
[уреди | уреди извор]Тако су исто мислили и стари Руси о својим најглавнијим божанствима: Роду и Рожаницама. Једном речи, оно што суђаје досуде те ноћи остаје трајни аманет. Постоји изрека: „Тако му је суђено“. Или, уколико у кући није све спремно за долазак суђеница, а посебно уколико нису сви укућани будни, тада ће судбина детета кренути лошим путем.
Веровање у рођенице бележи и један црквенословенски руски спис из XII века познат под именом Кирикова питања:
- „Да ли се Рођењу и Рожаници даје хлеба, сира и меда?
- - Зло за оне вели владика, који пију у здравље Рожаница."[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Босанска вила. Сарајево. 1900. Архивирано из оригинала 29. 1. 2016. г. Приступљено 14. 2. 2016.
- ^ Судбина, Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд, 1997.
- ^ Спасоје Васиљев, Словенска митологија, Приступљено 25. 4. 2013.
- ^ Судбина, Енциклопедија живих религија, Нолит. . Београд. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3.
- ^ Георг., 1993: 164
- ^ Суђаје
- ^ Луј Леже, Словенска митологија, Приступљено 25. 4. 2013.
