Караконџула

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search

Караконџула је биће из митологије Јужних Словена, које је нарочито заступљено у митологији Срба[1][2]. Вјеровање о постојању овог бића је раширено међу становницима у Бугарској, Македонији и на југу Србије. Иако нема доказа о постојању караконџули, постоји одређен број људи који се и даље вјерују у постојање овог митолошког бића.

Етимологија назива[уреди]

Име овог бића је позајмица из грчког језика и долази од ријечи каликанзарос (грч. καλλικάντζαρος), остварену преко турског облика караконколос (тур. karakoncolos). На словенском ова позајмица je преосмишљавана и везивана за ријеч кон или крак што значи нога.

Ријеч каликанзарос [множина: каликанзари (грч. καλλικάντζαροι)] је назив за мушке демоне из народних вјеровања Грка. У преводу на српски језик она значи гоблини.

У неким крајевима се могу пронаћи и други називи за караконџулу, као што су:

Опис караконџуле у митологији и народним предањима[уреди]

У народним предањима караконџула се описује као женско демонско биће са ликом старице са наказним лицем, светлим очима, великим и оштрим ноктима, гвозденим зубима и (веома често) са роговима. Караконџуле се једино може сусрести ноћу, најчешће у току "некрштени дана"[2][1] (тј. у дане од православног Божића до Богојављења) када су најопасније по људе.

Према предањима караконџуле нападају људе, који се касно у ноћи затекну изван своје куће[1]. Уколико се ради о мушкарцима, караконџула их напада тако што им скочи на леђа и тјера их да ју носе на леђима и ходају по цјелу ноћ свуда унаоколо све док се први пјетлови неогласе[3]. Ако се жртва не покори њеним захтевима, караконџула је изгребе и почупа својим ноктима. Кад се огласе први пјетлови, караконџула своју уморну и збуњену жртву одгурне у канал поред пута или шуме и оставије да тамо лежи (сам опис овог напада караконџуле на људе је сличнан нападу дрекавца). Уколико се ради о женама караконџула их напада тако што их изгребе (најчешће по лицу) и почупа својим ноктима, или их баци са брда, или их покуша удавити у води. И старији људи плашили су се караконџуле, па ноћу "Некрштених дана" нису излазили. Противу караконџула употребљавају се вратило, со и хлеб.

У Алексиначком крају се вјерује да караконџуле најчешће нападају пијане мушкарце. На Косову се казује да караконџула сједи на стрехи изнад улазних врата и увече, чим неко изиђе из куће, баци му сач на главу, узјаше га, гони по ријеци, па чим пјетао запјева или магаре стане да њаче, пусти га.

Поријекло вјеровања у караконџуле[уреди]

Илустрација.
илустрација наводног изгледа каликанзароса

Вјеровање у караконџуле Срби су примили од данашњих Грка. Код њих у народним вјеровањима постоје мушка демонска бића знана као каликанзари (грч. καλλικάντζαροι), који су код Срба знани под називом ноћни коболди. Ова бића су безусловно зла и у поворкама долазе међу људе у божићној сезони. Њима се о "Некрштеним данима" приносе жртве у облику колача.

Караконџулама се називају и учесници драматизоване и маскиране поворке у "Некрштене дане". Поворке сличне овима воде своје поријекло још од римског празновања Конзуалија у мјесецу јануару, и тај назив је пренесен на црног демона каликанзароса у вјеровања Грка и Турака ушло, и на крају у вјеровање српског народа гдје су настале караконџуле.

Занимљива је чињеница и то да у околини Ђевђелије постоји божићни колач чији назив караконџул потиче од ријечи караконџула.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). „Караконџула”. Српски митолошки речник. Београд: Нолит. стр. 176. 
  2. 2,0 2,1 Светлана M. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). „Караконџула”. Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. стр. 259. ISBN 86-7494-025-0. 
  3. ^ Vuković, Milan T. (2004). „Божићни празници”. Народни обичаји, веровања и пословице код Срба (12 изд.). Belgrade: Sazvežđa. стр. 94. ISBN 86-83699-08-0. 

Литература[уреди]

  • Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд: Нолит. 
  • Растко Ћирић (1986). Приручник за одбрану и заштиту од ала и баука. Београд: MAH. 
  • Светлана М. Толстој, Љубинко Раденковић (2001). Словенска митологија: енциклопедијски речник. Београд: Zepter Book World. ISBN 86-7494-025-0. 
  • Милан Т. Вуковић (2004). Божићни празници - Народни обичаји, веровања и пословице код Срба (12 изд.). Београд: Sazvežđa. стр. 94. ISBN 86-83699-08-0. 

Спољашње везе[уреди]