Војислав Лубарда
| Војислав Лубарда | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 17. јун 1930. |
| Место рођења | Рогатица, Краљевина Југославија |
| Датум смрти | 13. октобар 2013. (83 год.) |
| Место смрти | Београд, Србија |
Војислав Лубарда (Рогатица, 17. јун 1930 — Београд, 13. октобар 2013[1]) био је српски књижевник, романсијер, члан Академије наука и умјетности Републике Српске и члан Сената Републике Српске.[2][3]
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 1930. у Рогатици. Средњу шумарску школу и Филозофски факултет, одсјек књижевност, завршио је у Сарајеву. [4]Његов други роман „Љуљашка“, одмах је по издању 1963. године био забрањен у Сарајеву. Ту је радио као новинар, професор, уредник листа за културу и као уредник редакције за умјетност и културу на Телевизији Сарајево. Након што је објавио чланак „Посланица Маку Диздару“ у часопису „Студент“, изгубио је положај уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево, а убрзо је добио и отказ са посла.[5] Након издања романа „Гордо посртање“, политичке власти су му забраниле рад у струци.[6] Због садржаја романа „Гордо посртање“ је доживио политички прогон у Сарајеву, који је описао у роману „Свилени гајтан“. Тематика његових романа се бавила злочинима усташа и мухаџера над Србима у Подрињу. Након што су му политичке власти забраниле рад у струци, из Сарајева се почетком 1975. сели у Београд. Као књижевник се прославио романом „Преображење“, који је издао 1979. Добитник је НИН-ове награде за најбољи роман 1989. године, за роман „Вазнесење“.[7]
Био је члан Сената Републике Српске од 1996. године.[5] Дописни члан Академије наука и умјетности Републике Српске је постао 27. јуна 1997, а редовни 21. јуна 2004.[5][8]
Преминуо је у Београду 13. октобра 2013. године.[5][9]
Дјела[уреди | уреди извор]
- Ближњи свој, (1962)
- Љуљашка, (1963)
- Гордо посртање, (1970)
- Преображење, (1979) (1980) (1982) (1990)
- Покајање, (1987)
- Вазнесење, (1989)[10]
- Свилени гајтан,
- Анатема (+ 5 наслова),
- Тамни вилајет, (1994)[11]
- Српска беспућа: Књижевнополитички огледи[12][13]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Живот и дело Војислава Лубарде („Политика“, 20. октобар 2013)
- ^ „Vojislav Lubarda”. goodreads.com. Приступљено 3. 2. 2022.
- ^ „Život i delo Vojislava Lubarde”. Politika Online. Приступљено 2023-01-28.
- ^ Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 437—438.
- ^ а б в г „Vojislav Lubarda”. anurs.org. Приступљено 3. 2. 2022.
- ^ НИН (21. 1. 1990). „Војислав Лубарда, интервју за часопис НИН 21. јануар 1990.”. НИН. Приступљено 21. 12. 2010. „Најжешћи мој ударац била је „Посланица Маку Диздару“ објављена у листу „Студент“ (јер је други нико није смио да објави) у којој сам раскринкао, чак исмијао и разбуцао све оптужбе против Срба и Србије. Та ме „безумност“ већ послије неколико дана коштала положаја уредника Редакције за умјетност и културу Телевизије Сарајево а убрзо је стигло избацивање с посла, без права на рад. Ако не рачунамо информбировце, био сам први Југословен који је без суда и суђења чак и без састанка радничког савјета, изгубио практично сва грађанска права.”
- ^ „Vojislav Lubarda”. Архивирано из оригинала 27. 01. 2021. г.
- ^ „Uz objavljivanje Spomenice Vojislavu Lubardi – Počast akademiku poslije sedam godina”. 058.ba (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-19.
- ^ „Sjećanje na Vojislava Lubardu u Rogatici”. 058.ba (на језику: бошњачки). Приступљено 2024-01-19.
- ^ Spomenica akademiku Vojislavu Lubardi. Бања лука: Бања Лука: Академија наука и умјетности Републике Српске. 2020. стр. стр.51. ISBN 978-99976-42-36-3.
- ^ Ломовић, Бошко (2020). Споменица академику Војиславу Лубарди. Бања Лука: Бања Лука. стр. стр.171. ISBN 978-99976-42-36-3.
- ^ „Vojislav Lubarda (1939—2013)”. riznicasrpska.net. Архивирано из оригинала 27. 01. 2021. г. Приступљено 2023-01-28.
- ^ Тохољ, Мирослав (2020). Беспућа и посртања у делу Војислава Лубарде. Бања Лука. стр. стр.75. ISBN 978-99976-42-36-3.
