Jelena Stracimirović

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugu kraljicu Jelenu, pogledajte članak Kraljica Jelena.
Jelena Stracimirović
Carica Jelena, freska iz manastira Lesnovo
Lični podaci
Datum rođenja1310.
Mesto rođenjaDrugo bugarsko carstvo
Datum smrti11. jul 1374.(1374-07-11) (63/64 god.)
Grobmanastir Svetih arhanđela
Porodica
SupružnikStefan Dušan
PotomstvoStefan Uroš V
RoditeljiStracimir Kranski
Keraca Petrica
DinastijaKomnini
Aseni
Šišmani
Nemanjići
Srpska kraljica
Period1331–1346.
PrethodnikMarija Paleolog
NaslednikSrpsko carstvo
Srpska carica
Period1346–1355.
PrethodnikSrpsko kraljevstvo
NaslednikAna Besarab
Vladarka Serske oblasti
Period1355–1365.
PrethodnikStefan Dušan
NaslednikUglješa Mrnjavčević

Jelena Stracimirović-Nemanjić (oko 1310 — 1374) bila je bugarska plemkinja i srpska kraljica a potom i carica, supruga Stefana Dušana (kralj 1331 — 1346, car 1346 — 1355) i majka cara Uroša (1355—1371).

Jelena je bila ćerka despota Stracimira i Kerace Petrice, rođena oko 1310. godine. Njen brat, Jovan Aleksandar (1331—1371), postao je bugarski car 1331. godine, posle državnog udara u kojem su sa vlasti zbačeni Dušanova tetka Ana Neda i njen sin Jovan Stefan (1330—1331). Oni su postavljeni na vlast u sklopu mirovnog ugovora, koji su Srbija i Bugarska sklopile, posle bitke kod Velbužda (1330), u kojoj je poginuo bugarski car Mihajlo III Šišman (1323—1330), otac Jovana Stefana i bivši muž Ane Nede. Iste godine i Dušan je izvršio državni udar i zbacio sa vlasti svog oca, Stefana Dečanskog (1322—1331). Dvojica vladara su sklopila sporazum koji je potvrđen Jeleninom udajom za Dušana, na Uskrs, 19. aprila 1332. godine, a odnosi između dve države su ostali dobri do kraja Dušanovog života. Danas se smatra da je u braku sa Dušanom imala samo jedno dete, sina Uroša, dok pojedini autori smatraju da su imali i ćerku. Jelena je bila građanka Venecije 1350. godine i regentkinja Srbije između 1355-1356. Posle smrti supruga, cara Dušana 1355. godine, Jelena se zakaluđerila kao monahinja Jelisaveta i sa sinom je završila gradnju manastira Matejče kod Kumanova.

Jelenini portreti očuvani su u više mesta (u Beloj crkvi u selu Karanu kod Užica, Sopoćanima, Dečanima, Lesnovu, Ljubotenu, Ohridu i u hramu svete Bogorodice kod Kumanova).

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Jelena je bila potomak tri prestižne srednjovekovne balkanske porodice: Komnina, Asena i Šišmana. Bila je ćerka kranskog despota Stracimira. Stracimir je bio začetnik dinastije Stracimirovića, poslednje vladajuće dinastije u Bugarskoj. Majka Jelene zvala se Keraca. Keraca je bila ćerka Šišmana Vidinskog i sestra Mihaila Šišmana i Belaura. Keraca je poticala od bugarskog cara Jovana Asena II. Jelena je imala tri brata i sestru. Jovan Aleksandar je bio bugarski car (1331-1371). Jovan Asen Komnin je u Dušanovom carstvu nosio titulu despota. Umro je 1363. godine. Mihailo je bio vidinski despot. Sestra se zvala Teodora.

Brak[uredi | uredi izvor]

Stefan Dušan, Lesnovo

Srpsko kraljevstvo je nakon pobede kod Velbužda postalo najmoćnija balkanska država. Stefan Dečanski je, nakon savetovanja sa vlastelom na državnom saboru, prihvatio ponude uplašenih bugarskih boljara za mir. Svoju sestru Anu vratio je na bugarski presto postavivši na njega njenog maloletnog sina Jovana Stefana. Novu caricu je u Trnovo otpratio odred srpske vojske. Grčka vojska se koristila porazom Bugara i opljačkala je teritorije svog dojučerašnjeg saveznika. Pred Srbima se povukla. Dečanski je osvojio Štip, Veles, Prosek, Črešće, Dobrun.

Bugari su iskoristili nemire u Srbiji 1331. godine da zbace sa vlasti Jovana Stefana. Za novog cara doveden je Jovan Aleksandar (1331-1371), sin Stracimira i Mihailove sestre. Bugari nisu želeli da ovu promenu prikažu kao pobunu protiv srpske vlasti već kao unutrašnju stvar. Aleksandar je otpočeo pregovore sa Srbijom. Na Uskrs 1332. godine srpski kralj Dušan oženio se Jovanovom sestrom Jelenom. U narednim godinama vodi rat protiv vidinskog kneza Belaura, brata Mihaila Šišmana koji je podržavao zbačenog Jovana Stefana[1][2].

Srpska kraljica i carica[uredi | uredi izvor]

Dušan, Jelena i Uroš; Visoki Dečani

Godine 1336. dolazi do pogoršavanja odnosa između Dušana i Jelene. Oni nisu imali dece te je Dušan nameravao da se razvede. Pregovarao je sa austrijskim vojvodom Otonom da se za Dušana uda njegova sinovica, ćerka svetorimskog kralja Fridriha Lepog. Poslanici na čelu sa vitezom Palmanom pregovarali su sa Dušanom u Kotoru. Mlada Jelisaveta zgrozila se ovom idejom. Razbolela se i umrla. Jelena je, kada je saznala za ove planove, požurila da rodi sina. Tako je krajem 1336. ili početkom 1337. godine rođen Uroš[3].

Rođenje Uroša naglo je uvećalo Jelenin ugled na srpskom dvoru. Od 1336. godine Jelena ima veliki uticaj na svoga muža. Nakon izbijanja građanskog rata u Vizantiji između Jovana Kantakuzina i namesnika maloletnog Jovana V Paleologa, Ane Savojske i Aleksija Apokavka, Jelena je podržavala sklapanje saveza sa Kantakuzinom. Kantakuzin se povlači u Dimotiku i kruniše za cara. Sa svoja dva sina, Matijom i Manojlom, pokušao je da zauzme Solun. Nakon neuspešnog napada na Solun otišao je u Prosek gde se predao zapovedniku grada. Odatle je upućen u Veles kojim je vladao njegov poznanik Jovan Oliver. Preko njega se povezao sa Dušanom koji ga poziva u Skoplje. Tamo je Kantakuzin proveo godinu dana u pregovorima. Sazvan je i sabor od 24 velikaša sa kojima se Dušan savetovao šta treba činiti. Sklopljen je dogovor po kome je svako trebalo da zadrži ono šta osvoji[4].

Jelena je obezbeđivala dobre odnose Srbije i Drugog bugarskog carstva. Bugari, ne samo da su prihvatili Dušanovu carsku titulu, već su i lično učestvovali u osnivanju Pećke patrijaršije (1346). O Jeleninom uticaju svedoči i to što je jedan od najmoćnijih vlastelina Dušanovog carstva, Jovan Komnin Asen, bio njen brat. Asen, brat Jelene i bugarskog cara Jovana Aleksandra, nosio je titulu despota. Po rangu, Asen je bio iznad despota Simeona Siniše Nemanjića, polubrata cara Dušana. Kao Dušanov namesnik, Asen je upravljao oblašću u Albaniji sa gradovima Valona, Kanina i Berat[5][6].

Jelena je zimu 1347/1348. godine provela na Svetoj Gori. Poluostrvo je još od 9. veka bilo nedostupno za žene[7]. Tako je Jelena ušla u istoriju kao prva žena koja je nogom kročila na Svetu Goru. Zapisi svedoče o tome da je sve vreme nošena u nosiljci. U nosiljci je jela, spavala, nuždila i dr. Dolazak Jelene na Svetu Goru uslovila je epidemija kuge koja je između 1347. i 1354. godine pokosila Evropu[8]. Jelena je 1350. godine postala građanka Mletačke republike.

Vladavina carice Jelene[uredi | uredi izvor]

Raspad Srpskog carstva

Prvi koji se bavio vladavinom carice Jelene u Serskoj oblasti bio je Stojan Novaković. On je pretpostavljao da se Jelena u trenutku muževljeve smrti nalazila u Seru i da je tu, uz pristanak svog sina Uroša, ostala kao vrhovna gospodarica. Međutim, to nije tačno jer su se vrhovna prava Uroša priznavala u Serskoj oblasti do 1360. godine. Uroševa vrhovna prava dugo su poštovana te se ne može reći da je Serska oblast bila nezavisna od Srpskog carstva. Međutim, Uroš nije imao formalnu vlast u Seru te se vremenom prestalo i sa pominjanjem njegovog imena (oko 1360). Od maja 1356. godine Jelena se pominje pod svojim monaškim imenom Jelisaveta. To joj nije smetalo da i sledećih skoro punih deset godina upravlja Serom kao feudalni gospodar[9]. Posredovala je u sklapanju mira u Onogoštu između Vojislava Vojinovića i Dubrovačke republike (1363)[10].

U građanskom ratu između Simeona Siniše Nemanjića i Uroša Nejakog, Jelena je podržala svog sina. Simeon je pretenzije na carsku krunu pravdao time što ga je Dušan, prilikom svoje bolesti 1342. godine, odredio kao jednog od naslednika, doduše iza svog sina Uroša. Ovu ideju Dušan je napustio 1345. godine kada je Uroš proglašen za mladog kralja. Titula kralja je u Srbiji bila ispred despotske titule. Simeonov uticaj na dvoru nije se mogao meriti ni sa uticajem Jovana Asena Komnina. Uzevši carsku titulu, Simeon je pokazao da nije nameravao da bude Urošev savladar jer su savladari u Srpskom carstvu nosili titulu kralja. Kraljevsku titulu nosio je Uroš za života svoga oca. Ustanova savladarstva uvedena je na saboru u Skoplju 1346. godine. Simeon je dakle ponovo pokrenuo odavno rešeno pitanje nasledstva. Njegovo proglašenje za cara je, u stvari, uzurpatorski čin. Jovan Kantakuzin piše da je Simeon "tražio vlast nad svim srpskim zemljama misleći da su njegova prava pretežnija, a Uroš je bio primoran da očevinu od strica brani". Simeon je poražen i od cara Uroša i od Nićifora Orsinija, te je primoran da godinu dana vlada samo Kosturom iako je nosio carsku titulu. Na saboru u Skoplju iz 1357. godine srpska vlastela podržala je Uroša. Simeon je izgubio sva prava na krunu. Jelena je učestvovala na ovom državnom saboru[11][12].

Kesar Vojihna[uredi | uredi izvor]

U prvim godinama postojanja Serske oblasti, u krugu ličnosti okupljenih oko carice Jelene našao se kesar Vojihna. Vojihna se u literaturi najčešće pominje kao otac prve srpske književnice Jefimije i tast despota Uglješe. U povelji Hilandaru, Dušan ga naziva bratučedom što bi ukazivalo da su njihovi očevi bili braća. Đorđe Radojčić smatra da je Vojihna bio sin Urošice tj. unuk kralja Dragutina. Purković ga smatra za sina Konstantina, brata Stefana Dečanskog. Međutim, Vojihna se pominje u jednom dokumentu iz 1323. godine kao pristalica Vladislava II u ratu sa Dečanskim. To je još jedan dokaz da je Vojihna unuk Dragutina. Vojihnino ime se 1348. godine pominje u pratnji cara Dušana i Jelene pri poseti Svetoj Gori i Hilandaru (poklonio je Hilandaru selo Potolino). Ne može se utvrditi vreme kada je Vojihna dobio titulu kesara, ali je to bilo pre 1350—1. godine. Po rangu je bio iza kesara Grgura. Vojihna je vladao u oblasti Drame, najistočnijeg dela Srpskog carstva. Nisu sačuvane njegove povelje iz perioda vladavine. Imao je samo jedno dete – Jefimiju (Jelenu). Posle Dušanove smrti, Vojihna je bio potčinjen carici Jeleni, gospodarici Serske oblasti. Priznavao je i vlast njenog sina Uroša[13]. Mavro Orbin piše da je kesar Vojihna sa svojim zetom Uglješom gospodario čitavim krajem na granici Romanije. Moguće da je tada, 1358. godine, Uglješa nosio titulu velikog vojvode.

Učestvovao je u borbama protiv sina Jovana Kantakuzina, Matije Kantakuzina. Matija Kantakuzin je zarobljen prilikom borbi sa vojskom carice Jelene, a Vojihna je sa Jovanom V Paleologom pregovarao o njegovom izručenju. Tu se može videti da je njegova uloga bila daleko veća od gospodarenja Dramom, veća čak i od uloge arhonta grada Sera, ali je za svoje postupke ipak morao da traži odobrenje carice Jelene [14]. Umro je posle 1358, a pre 1371. godine (kada Uglješa posećuje njegov grob, neposredno pred Maričku bitku). Sahranjen je u Hilandaru[15].

Samostalna vladavina Jelene[uredi | uredi izvor]

Vrhovna prava cara Uroša u Serskoj oblasti priznavana su do 1360/1. godine. Pominje ga serski mitropolit Jakov u zapisu povodom slanja nekih knjiga na Sinaj 1359. godine. Uroš 1360. godine izdaje povelju kojom potvrđuje Jelenin dar manastiru Hilandaru. Međutim, u aktu suda od novembra iste godine Jelena se pominje kao jedini vladar. O Urošu više nema ni reči[16].

U serskim dokumentima carice Jelene Uglješa se retko pominje te je njegova delatnost do 1365. godine slabo poznata. Sa titulom velikog vojvode (koja se izjednačava sa vizantijskom titulom megaduksa) učestvuje u pregovorima sa braćom Paleolog u Hristopolju 1358. godine. Ovaj podatak, zabeležen u falsifikovanoj povelji, dokazuje da je Uglješa još krajem pedesetih godina 14. veka igrao veoma važnu ulogu u državi carice Jelene, odnosno da je faktički rukovodio politikom Serske oblasti[17]. Uspon Mrnjavčevića počinje početkom šezdesetih godina 14. veka. Za života Vojislava Vojinovića Mrnjavčevići su svoj položaj jačali ženidbenim vezama. Mrnjavčevići su se rodbinskim vezama povezali sa Radoslavom Hlapenom, Đurađom Balšićem i kesarom Vojihnom[18].

Carica Jelena

Pregovori sa patrijarhom Kalistom[uredi | uredi izvor]

Opasnost od Turaka navela je Carigrad da pomoć potraži na zapadu. Dok je vizantijski car Jovan Paleolog (1341-1391) vodio pregovore sa papstvom oko sklapanja crkvene unije, carigradski patrijarh Kalist je pokrenuo inicijativu za okončanje crkvenog raskola između Srpske i Carigradske patrijaršije.[19] Naime, tokom ratova između cara Dušana i vizantijskog cara Jovana Kantakuzina, patrijarh Kalist je 1350. godine doneo odluku o izopštenju srpskog cara, patrijarha Joanikija i ostalih srpskih arhijereja, što je dovelo do dugogodišnjeg crkvenog raskola između dve patrijaršije. Car Dušan se nije mnogo obazirao na odluku o izopštenju, koja je bila doneta sa zakašnjenjem od četiri godine, što je bio jasan pokazatelj da je imala političku osnovu. Posledice izopštenja i raskola osetile su se tek po Dušanovoj smrti. Raskol je okončan tek 1375. godine, zaslugom kneza Lazara.[20][21][22]

Razloga za neprijateljstvo između dve države više nije bilo, a razloga za pomirenje bilo je i previše. Neuobičajeno lako Turci osvajaju grad za gradom: Dimotiku (1360), Jedrene (1362) i Plovdiv (1363)[23]. Patrijarh Kalist je lično posetio caricu Jelenu u Seru, ali je umro prilikom posete čime su pregovori zaustavljeni na nekoliko godina. Uglješa je kao istaknuta ličnost Serske oblasti svakako morao učestvovati u pregovorima sa Kalistom[24].

Dolazak Uglješe na vlast[uredi | uredi izvor]

Romantičarski prikaz carice Jelene kako tuguje nad telom mrtvog sina Uroša

U nauci je vladalo mišljenje da je Uglješa titulu despota dobio po bratovom krunisanju za kralja, odnosno avgusta ili 1365. godine. Međutim, već 1975. godine je objavljena zapis sa groba Jelene, Uglješine sestre, koji je datiran u vreme pre septembra 1364. godine. Natpis dokazuje da Uglješa dobija despotsku titulu između septembra 1363. i avgusta 1364. godine[25].

Jelenina vladavina nad Serskom oblašću poslednji put je posvedočena u sudskom aktu Serske mitropolije avgusta 1365. godine. Dokument je sačuvan u arhivu svetogorskog manastira Esfigmena. Sud se Jeleni obraća kao vladarki, a serski kefalija i vaseljenske sudije su podanici "naše moćne i svete gospođe i despine". Dokumenti iz sledeće, 1366. godine, svedoče o samostalnoj vladavini Jovana Uglješe. Najstarija povelja koju Uglješa izdaje kao gospodar Serske oblasti je iz januara 1366. godine. Međutim, septembra 1365. godine vizantijski car Jovan Paleolog izdao je povelju u kojoj Uglješu naziva "voljenim nećakom" despine Jelene što ukazuje na mogućnost savladarstva Jelene i Uglješe krajem 1365. godine. Očigledno je da je u pitanju prelazno stanje na prestolu Serske oblasti. Jasno je da je Uglješa tada već preuzeo vlast jer je hrisovulja izdata na njegov zahtev. Za vizantijskog cara on je već tada bio nov vladar Serske oblasti[26].

Jelena se u Serskoj oblasti zadržala najkasnije do leta 1367. godine kada se pominje u pismu vizantijskog naučnika Dimitrija Kidona. Avgusta iste godine pominje se u dubrovačkim dokumentima. Najverovatnije se tada nalazila u Zeti. Umrla je 7. novembra 1374. godine. Datum njene smrti pominje se u jednom hilandarskom rukopisu. Sahranjena je pored muža, u manastiru Svetih Arhanđela[27].

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Stracimir Kranski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Jelena Stracimirović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Šišman Vidinski
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Keraca Petrica
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. ćerka Ane-Teodore
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ ISN 1999, str. 503–508
  2. ^ Ćorović 2006, str. 254.
  3. ^ Ćorović 2006, str. 260.
  4. ^ Ćorović 2006, str. 264.
  5. ^ ISN 1999, str. 524–541
  6. ^ Ćorović 2006, str. 268.
  7. ^ Ostrogorski 1969, str. 481.
  8. ^ Zašto car Dušan nije svetac?
  9. ^ Ostrogorski 1965, str. 2–5
  10. ^ Mihaljčić 1989, str. 37.
  11. ^ ISN 1999, str. 570.
  12. ^ Mihaljčić 1989, str. 24.
  13. ^ Đekić 1997, str. 26–7
  14. ^ Ćirković 1995b, str. 176.
  15. ^ Mihaljčić 1989, str. 35.
  16. ^ Ostrogorski 1965, str. 4–5
  17. ^ Ostrogorski 1965, str. 16–7
  18. ^ ISN 1999, str. 586–7
  19. ^ Ostrogorski 1969, str. 495.
  20. ^ Bogdanović 1975, str. 81-91.
  21. ^ Barišić 1982, str. 159-182.
  22. ^ Ćirković 1997, str. 197–213
  23. ^ ISN 1999, str. 596.
  24. ^ ISN 1999, str. 562.
  25. ^ Aleksić 2013, str. 22–3
  26. ^ Ostrogorski 1965, str. 6–7
  27. ^ Mudra Jelena Dušanova.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Jelena Stracimirović na Vikimedijinoj ostavi.
Srpska kraljica
1332–1346
Novo stvaranje
 Srpska carica
1346–1355
Novo stvaranje
 Serska oblast
1355-1365
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јелена_Страцимировић&oldid=27556952”