Bil Klinton

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Bil Klinton
Lični podaci
Ime pri rođenjuVilijam Džeferson Blajd
NadimakBil
Datum rođenja(1946-08-19)19. avgust 1946. (77 god.)
Mjesto rođenjaHoup, SAD
DržavljanstvoSjedinjene Američke Države
Porodica
SupružnikHilari Klinton
Politička karijera
Politička
stranka		Demokratska stranka
20. januar 1993 — 20. januar 2001.
IzboriPredsednički izbori 1992.
Reizbor(i)Predsednički izbori 1996.
PotpredsjednikAl Gor
PrethodnikDžordž H. V. Buš
NasljednikDžordž V. Buš
Potpis

Vilijam Džeferson Klinton (engl. William Jefferson Clinton; Houp, 19. avgust 1946) bio je četrdeset drugi predsednik Sjedinjenih Američkih Država 1992. i ponovo 1996. kao kandidat Demokratske stranke. Prvi je američki predsednik koji je rođen nakon Drugog svetskog rata. Prethodno je bio guverner Arkanzasa. Kada je postao predsednik imao je 46 godina, što ga čini, nakon T. Ruzvelta i Džona F. Kenedija, najmlađim američkim predsednikom. Kao član Demokratske stranke i dugogodišnji guverner Arkanzasa Bil Klinton je nakon 12 godina republikanske administracije postao predsjednik Sjedinjenih Država. Nakon preuzimanja vlasti obećao je da će promijeniti politiku sopstvene stranke. Udio u njegovoj pobjedi imao je program oporavka nacionalne ekonomije koja je posrnula za vrijeme dok je Džordž H. V. Buš bio predsjednik Sjedinjenih Država. Tokom Klintonovog predsedništva došlo je do Rata na Kosovu i NATO bombardovanja Jugoslavije.

Klinton je rođen i odrastao u Arkansasu, i pohađao je Univerzitet u Džordžtaunu,[1] Univerzitetski koledž Oksford i Pravnu školu Jejl. Na Jejlu je upoznao Hilari Rodam i oni su stupili u brak 1975.

Nakon diplomiranja na pravnom fakultetu, Klinton se vratio u Arkansas i pobedio je na izboru za državnog tužioca Arkanzasa, i služio je na toj funkciji od 1977 do 1979. Kasnije je bio guverner Arkanzasa. Kao guverner, on je preobrazio državni obrazovni sistem i bio predsedavajući Nacionalnog udruženja guvernera. Klinton je izabran za predsednika 1992. godine, pobedivši tadašnjeg republikanskog protivnika Džordža H. V. Buša. Klinton je predsedavao najdužim periodom mirnodopske ekonomske ekspanzije u američkoj istoriji. On je potpisao u zakon Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini, ali nije uspeo da sprovede u delo svoj plan za nacionalnu reformu zdravstvene zaštite. Na izborima 1994. Republikanska stranka je prvi put u 40 godina dobila jedinstvenu kontrolu nad Kongresom. Godine 1996, Klinton je postao prvi demokrata od vremena Franklina D. Ruzvelta koji je izabran u drugi puni mandat. On je sproveo reformu socijalne zaštite i Državni program zdravstvenog osiguranja dece, kao i mere finansijske deregulacije. Tokom poslednje tri godine Klintonovog predsedništva, Kongresna budžetska kancelarija je izvestila o budžetskom suficitu - prvom takvom suficitu od 1969. godine.

U spoljnoj politici Klinton je naredio američku vojnu intervenciju u Bosanskom i Kosovskom ratu, potpisao je Zakon o oslobađanju Iraka nasuprot Sadamu Huseinu, učestvovao je na Samitu u kampu Dejvid 2000. da bi unapredio izraelsko-palestinski mirovni proces i pomogao mirovni proces Severne Irske. Njegov mandat je zapamćen zbog pokušaja opoziva u vezi sa seksualnom aferom sa mladom aktivistkinjom Monikom Luinski. Godine 1998, Klinton je opozvan od strane Predstavničkog doma, postajući drugi američki predsednik koji je opozvan, nakon Endrua Džonsona.[2] Opoziv se zasnivao na optužbama da je Klinton počinio krivokletstvo i ometanje sudskog postupka u svrhu prikrivanja svoje afere sa Monikom Levinski, 22-godišnjom stažistkinjom u Beloj kući. Senat ga je oslobodio i on je završio je svoj mandat.

Detinjstvo, mladost i karijera[uredi | uredi izvor]

Klintonovo rodno mesto u Houpu u Arkanzasu
Klinton u godišnjoj knjizi Hot Springs srednje škole 1963. godine.

Klinton je rođen kao Vilijam Džeferson Blajd III, 19. avgusta 1946. godine u bolnici Džulija Čester u gradu Houp, Arkansas.[3][4] On je sin Vilijama Džefersona Blajda mlađeg - putujućeg prodavca koji je u automobilskoj nesreći preminuo tri meseca pre njegovog rođenja, i Virdžinije Del Kasidi (kasnije Virginije Keli).[5] Njegovi roditelji su se venčali 4. septembra 1943, ali kasnije se pokazalo da je taj brak bigamijski, budući da je Blajd još uvek bio oženjen njegovom trećom ženom.[6] Virdžinija je otputovala u Nju Orleans da bi studirala da postane medicinska sestra ubrzo nakon što se Bil rodio, ostavivši ga u Houpu sa svojim roditeljima Eldridžom i Edit Kasidi, koji su posedovali i vodili malu prodavnicu.[4] U vreme kada su južne države SAD bile rasno segregirane, Klintonovi baba i deda su robu prodavali na kredit ljudima svih rasa.[4][7][8][9][10] Godine 1950, Bilova majka se vratila iz škole za medicinske sestre i udala se za Rodžera Klintona starijeg, koji je bio suvlasnik centra za prodaju automobila u Hot Springsu u Arkanzasu, sa svojim bratom i Erlom T. Rikom.[4] Porodica se preselila u Hot Springs 1950. godine.[11]

Godine fakulteta i prava[uredi | uredi izvor]

Univerzitet Džordžtaun[uredi | uredi izvor]

Uz pomoć stipendija, Klinton je pohađao Školu za diplomatsku službu na Univerzitetu Džordžtaun u Vašingtonu, gde je 1968. godine stekao diplomu diplomiranih nauka u diplomatskoj službi. Džordžtaun je bila jedina škola gde se Klinton prijavio.

1964. i 1965. Klinton je pobedio na izborima za predsednika razreda. Od 1964. do 1967. bio je pripravnik, a zatim i službenik u kancelariji senatora iz Arkanzasa J. Vilijama Fulbrajta. Dok je bio na koledžu, postao je brat službenog bratstva Alfa Fi Omega i bio je izabran u Fi Beta Kapa. Klinton je takođe bio član Reda DeMoleja, omladinske grupe povezane sa masonstvom, ali nikada nije postao mason. On je član počasnog bratstva bendova Kapa Kapa Psi.

Oksford[uredi | uredi izvor]

Nakon što je 1968. diplomirao u Džordžtaunu, Klinton je dobio Rodos stipendiju za Univerzitetski koledž u Oksfordu, gde je u početku čitao za B. Fil. u filozofiji, politici i ekonomiji, ali je prebačen na B. Lit. u politici i, na kraju, diplomirani fil. u politici. Klinton nije očekivao da će se vratiti drugu godinu zbog plana i zato je promenio programe; ova vrsta aktivnosti bila je uobičajena među drugim naučnicima sa Rodosa iz njegove kohorte. Dobio je ponudu da studira na Pravnom fakultetu Jejla na Univerzitetu Jejl, pa je otišao rano da bi se vratio u Sjedinjene Države i nije dobio diplomu na Oksfordu. Tokom svog boravka u Oksfordu, Klinton se sprijateljio sa američkim Roudsovim naučnikom Frenkom Alerom. Godine 1969. Aler ​​je dobio nacrt pisma kojim je naloženo angažovanje u Vijetnamskom ratu. Alerovo samoubistvo 1971. godine imalo je uticaj na Klintona. Britanska spisateljica i feministkinja Sara Mejtlend rekla je za Klintona: „Sećam se da su me Bil i Frenk Aler vodili u pab u ulici Volton u letnjem terminu 1969. i razgovarali sa mnom o Vijetnamskom ratu. Nisam znala ništa o tome, a kada je Frenk počeo da bih opisao bombardovanje civila napalm bombama civila, počela sam da plačem. Bil je rekao da loše osećanje nije dovoljno dobro. Tada sam se prvi put susrela sa idejom da liberalna osetljivost nije dovoljna i da morate nešto da uradite u vezi sa takvim stvarima". Klinton je bio član košarkaškog kluba Univerziteta Oksford, a takođe je igrao za ragbi tim Univerziteta Oksford. Dok je Klinton bio predsednik 1994. godine, dobio je počasnu diplomu i stipendiju Univerziteta u Oksfordu, posebno zato što je bio „dostojan i neumorni šampion za svetski mir“, što je imao „moćnog saradnika u svojoj ženi“ i za osvojivši „opšti aplauz za svoj uspeh u rešavanju zastoja koji je sprečio dogovoreni budžet“.

Guverner Arkanzasa (1979–1981, 1983–1992)[uredi | uredi izvor]

Novoizabrani guverner Arkanzasa Bil Klinton se sastaje sa predsednikom Džimijem Karterom, 1978.

1978. godine, Klinton je ušao na gubernatorske predizbore u Arkanzasu. Sa samo 31 godinom, bio je jedan od najmlađih kandidata za guvernera u istoriji države. Klinton je 1978. godine izabrana za guvernera Arkanzasa, pobedivši republikanskog kandidata Lin Lou, farmera iz Teksarkane. Klinton je imao samo 32 godine kada je preuzeo dužnost, najmlađi guverner u zemlji u to vreme i drugi najmlađi guverner u istoriji Arkanzasa.[12] Zbog svog mladalačkog izgleda, Klintona su često nazivali „dečakom guvernerom”.[13][14][15] Radio je na reformi obrazovanja i upravljao održavanjem puteva u Arkanzasu, a supruga Hilari je vodila uspešan odbor za reformu gradske zdravstvene zaštite. Međutim, njegov mandat je uključivao nepopularan porez na motorna vozila i gnev građana zbog bekstva kubanskih izbeglica (iz žičare Mariel) zatočenih u Fort Čafeu 1980. Monro Švarcloz, iz Kingslenda u okrugu Klivlend, glasala je 31 procenat glasova protiv Klintona na demokratskim gubernatorskim predizborima 1980. Neki su sugerisali da je Švarclozova neočekivana izlaznost glasača nagovestila Klintonov poraz od republikanskog izazivača Frenka D. Vajta na opštim izborima te godine. Kao što se Klinton jednom našalio, bio je najmlađi bivši guverner u istoriji nacije.[16]

Klinton se pridružio advokatskoj kancelariji prijatelja Brusa Lindzija, Litl Rok, Rajt, Lindzi i Dženings.[17] Godine 1982. drugi put je izabran za guvernera i tu funkciju je zadržao deset godina. Na snazi od izbora 1986. godine, Arkanzas je promenio svoj gubernatorski mandat sa dve na četiri godine. Tokom svog mandata pomogao je u transformaciji ekonomije Arkanzasa i poboljšao državni obrazovni sistem.[18] Za starije građane ukinuo je porez na promet lekova i povećao oslobađanje od poreza na imovinu.[19] Postao je vodeća figura među Novim demokratama, grupom demokrata koja je zagovarala reformu socijalne zaštite, manju vladu i druge politike koje nisu podržavali liberali. Formalno organizovani kao Savet demokratskog rukovodstva (DLC), Nove demokrate su tvrdile da je u svetlu ubedljive pobede predsednika Ronalda Regana 1984. godine, Demokratska partija morala da usvoji više centristički politički stav da bi uspela na nacionalnom nivou.[19][20] Klinton je dao demokratski odgovor na Reganovo obraćanje o stanju u Uniji iz 1985. i bio je predsednik Nacionalnog udruženja guvernera od 1986. do 1987. godine, dovodeći ga pred publiku izvan Arkanzasa.[16]

guverner i gđa. Klinton prisustvuje večeri u čast guvernera nacije u Beloj kući sa predsednikom Ronaldom Reganom i prvom damom Nensi Regan, 1987.

Početkom 1980-ih, Klinton je reformu obrazovnog sistema u Arkanzasu stavio kao glavni prioritet svoje gubernatorske administracije. Odborom za standarde obrazovanja u Arkanzasu predsedavala je Klintonova supruga Hilari, koja je takođe bila advokat, kao i predsednik Korporacije za pravne usluge. Komitet je transformisao obrazovni sistem Arkanzasa. Predložene reforme uključivale su veću potrošnju za škole (podržano povećanjem poreza na promet), bolje mogućnosti za nadarenu decu, stručno obrazovanje, veće plate nastavnika, veću raznovrsnost kurseva i obavezne ispite za stručnost nastavnika. Reforme su usvojene u septembru 1983. nakon što je Klinton sazvao posebnu zakonodavnu sednicu — najdužu u istoriji Arkanzasa.[18] Mnogi su ovo smatrali najvećim dostignućem Klintonove guvernera.[16][19] Pobedio je četiri republikanska kandidata za guvernera: Loua (1978), Vajta (1982 i 1986), biznismena Džonsboroa Vudija Frimena (1984) i Šefilda Nelsona iz Litl Roka (1990).[21]

Takođe tokom 1980-ih, lični i poslovni poslovi Klintonovih uključivali su transakcije koje su postale osnova istrage o kontroverzi Vajtotera, koja je kasnije pratila njegovu predsedničku administraciju.[22] Nakon opsežne istrage tokom nekoliko godina, protiv Klintonovih nije podignuta optužnica u vezi sa godinama u Arkanzasu.[16][23]

Prema nekim izvorima, Klinton je bio protivnik smrtne kazne u svojim ranim godinama, ali je na kraju promenio položaj.[24] Koliko god se ranije osećao, do 1992. Klinton je insistirao da demokrate „više ne bi trebalo da se osećaju krivima što štite nevine“. [25] Tokom poslednjeg Klintonovog mandata na mestu guvernera, Arkanzas je izvršio svoja prva pogubljenja od 1964. (smrtna kazna je ponovo uvedena 1976. godine). [26] Kao guverner, nadgledao je prva četiri pogubljenja koja je izvršila država Arkanzas otkako je tamo ponovo uvedena smrtna kazna 1976: jedno električnom stolicom i tri smrtonosnom injekcijom.[27] Da bi skrenuo pažnju na svoj stav o smrtnoj kazni, Klinton je odleteo kući u Arkanzas usred kampanje 1992. godine, kako bi lično potvrdio da će kontroverzno pogubljenje Rikija Reja Rektora ići dalje po planu.[28][29]

Predsednički izbori u Sjedinjenim Državama 1992[uredi | uredi izvor]

Na prvom primarnom takmičenju, Klubu u Ajovi, Klinton je završio na trećem mestu iza senatora Ajove Toma Harkina . Tokom kampanje za predizborne izbore u Nju Hempširu, pojavili su se izveštaji da je Klinton bio u vanbračnoj vezi sa Dženifer Flauers . Klinton je daleko iza bivšeg senatora Masačusetsa Pola Congasa u anketama u Nju Hempširu. [16] Posle Superboula XXVI, Klinton i njegova supruga Hilari su nastavili 60 minuta da odbiju optužbe.[30] Njihovo pojavljivanje na televiziji predstavljalo je proračunati rizik, ali je Klinton povratio nekoliko delegata. Završio je drugi iza Congasa na predizborima u Nju Hempširu, ali nakon lošeg zaostatka u anketama i ulaska na jednocifrenu cifru od pobede, mediji su to videli kao pobedu. Novinske kuće su ga označile kao "Dete povratka" jer je osvojio čvrsto drugo mesto.[31]

Osvajanje velikih nagrada Floride i Teksasa i mnogih južnjačkih predizbornih izbora u Super utorak dalo je Klintonovoj značajno vođstvo delegata. Međutim, bivši guverner Kalifornije Džeri Braun je beležio pobede, a Klinton još nije pobedio u značajnom takmičenju van svog rodnog juga.[16][32] Pošto nije preostala veća južna država, Klinton je ciljao Njujork, koji je imao mnogo delegata. Ostvario je ubedljivu pobedu u Njujorku, čime je izgubio imidž regionalnog kandidata. [32] Nakon što je transformisan u kandidata za konsenzus, obezbedio je nominaciju Demokratske stranke, završivši pobedom u matičnoj državi Džerija Brauna Kaliforniji.[16]

Tokom kampanje povila su se pitanja sukoba interesa u vezi sa državnim poslovima i politički moćnom advokatskom kancelarijom Rose, u kojoj je Hilari Rodam Klinton bila partner. Klinton je tvrdio da su pitanja bespredmetna jer su sve transakcije sa državom oduzete pre nego što se utvrdila Hilarina čvrsta plata.[33] Dodatna zabrinutost je nastala kada je Bil Klinton najavio da će birači sa Hilari dobiti dva predsednika "po ceni jednog".[34]

Klinton je i dalje bio guverner Arkanzasa dok je vodio kampanju za predsednika SAD, a vratio se u svoju matičnu državu da vidi da će Riki Rej Rektor biti pogubljen. Nakon što je ubio policajca i civila, Rektor je pucao sebi u glavu, što je dovelo do, kako su njegovi advokati, stanja u kojem je i dalje mogao da priča, ali nije razumeo ideju smrti. Prema zakonu države Arkanzas i saveznom zakonu, teško mentalno oštećeni zatvorenik ne može biti pogubljen. Sudovi se nisu složili sa tvrdnjom o teškom mentalnom oštećenju i dozvolili su izvršenje. Klintonov povratak u Arkanzas na pogubljenje uokviren je u članku za The New York Times kao mogući politički potez da se suprotstavi optužbama za „blage prema zločinu“.[35]

Bušov rejting je bio oko 80 procenata tokom Zalivskog rata, i opisan je kao nepobediv. Kada je Buš napravio kompromis sa demokratama kako bi pokušao da smanji savezni deficit, on je odbio obećanje da neće povećavati poreze, što je naštetilo njegovom rejtingu. Klinton je više puta osuđivao Buša zbog obećanja koje nije ispunio.[32] Do izbornog vremena, ekonomija se pogoršala i Buš je video da je njegov rejting opao na nešto više od 40 procenat.[32][36] Konačno, konzervativce je ranije ujedinjavao antikomunizam, ali sa završetkom Hladnog rata, partiji je nedostajalo pitanje ujedinjenja. Kada su Pat Bjukenen i Pet Robertson govorili o hrišćanskim temama na Republikanskoj nacionalnoj konvenciji — pri čemu je Buš kritikovao demokrate zbog toga što su Boga izostavili sa svoje platforme — mnogi umereni su bili otuđeni.[37] Klinton je tada ukazao na njegov umereni, "novi demokrata" status guvernera Arkanzasa, iako su neki na liberalnijoj strani stranke ostali sumnjičavi.[38] Mnoge demokrate koje su podržavale Ronalda Regana i Buša na prethodnim izborima prebacile su svoju podršku na Klintona.[39] Klinton i njegov potpredsednik Al Gor obišli su zemlju tokom poslednjih nedelja kampanje, dajući podršku i obećavajući "novi početak".[39]

Dana 26. marta 1992, tokom demokratskog prikupljanja sredstava u predsedničkoj kampanji, Robert Rafski se suočio sa tadašnjim guvernerom. Bila Klintona iz Arkanzasa i pitao šta će da uradi u vezi sa AIDS-om, na šta je Klinton odgovorio: „Osećam tvoj bol“.[40] Televizijska razmena dovela je do toga da je AIDS postao problem na predsjedničkim izborima 1992. godine. Dana 4. aprila, tadašnji kandidat Klinton se sastao sa članovima ACT UP- a i drugim vodećim zagovornicima AIDS-a kako bi razgovarali o svom programu borbe protiv AIDS-a i dogovorio se da održi veliki govor o politici AIDS-a, da ljudi sa HIV-om govore o Demokratskoj konvenciji i da potpišu AIDS Plan Ujedinjene akcije u pet tačaka.[41]

Rezultati izbornog glasanja 1992. Klinton je pobedi 370–168.

Klinton je pobedio na predsedničkim izborima 1992. (370 elektorskih glasova) protiv aktuelnog republikanca Džordža H. V. Buša (168 elektorskih glasova) i milijardera populiste Rosa Peroa (nula elektorskih glasova), koji su se kandidovali kao nezavisni na platformi koja se fokusirala na domaća pitanja. Bušov strmoglavi pad odobravanja javnosti bio je značajan deo Klintonovog uspeha.[39] Pobedom Klintona na izborima okončana je dvanaest godina republikanske vladavine Belom kućom i dvadeset od prethodne dvadeset četiri godine. Izbori su demokratama dali punu kontrolu nad Kongresom Sjedinjenih Država,[42] prvi put kada je jedna stranka kontrolisala i izvršnu i zakonodavnu vlast otkako su demokrate održale 96. Kongres Sjedinjenih Država tokom predsedavanja Džimija Kartera.[43][44]

Prema Sejmuru Martinu Lipsetu, izbori 1992. imali su nekoliko jedinstvenih karakteristika. Glasači su smatrali da su ekonomski uslovi gori nego što jesu, što je naštetilo Bušu. Redak događaj bilo je prisustvo jakog kandidata treće strane. Liberali su pokrenuli reakciju protiv 12 godina konzervativne Bele kuće. Glavni faktor je bio to što je Klinton ujedinio svoju stranku i pridobio niz heterogenih grupa.[45]

Predsedništvo (1993–2001)[uredi | uredi izvor]

Klintonov „treći put“ umerenog liberalizma izgradio je fiskalno zdravlje nacije i stavio naciju na čvrste temelje u inostranstvu usred globalizacije i razvoja antiameričkih terorističkih organizacija.[46]

Tokom svog predsedničkog mandata, Klinton se zalagao za širok spektar zakona i programa, od kojih je većina usvojena u zakon ili sprovedena od strane izvršne vlasti. Njegova politika, posebno Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini i reforma socijalne zaštite, pripisuju se centrističkoj filozofiji upravljanja Trećeg puta.[47][48] Njegova politika fiskalnog konzervativizma pomogla je da se smanji deficit po pitanju budžeta.[49][50] Klinton je predsedavao najdužim periodom mirnodopske ekonomske ekspanzije u američkoj istoriji.[51][52] [53]

Budžetska kancelarija Kongresa prijavila je viškove budžeta od 69 dolara milijardi u 1998, 126 dolara milijardi u 1999. i 236 dolara milijardi 2000. [54] tokom poslednje tri godine Klintonovog predsednika.[55] Tokom godina ostvarenog suficita, bruto državni dug je svake godine rastao. Na kraju fiskalne godine (30. septembra) za svaku od godina zabeležen je suficit, američka blagajna je prijavila bruto dug od 5.413 dolara triliona u 1997, 5,526 dolara triliona u 1998., 5.656 dolara triliona u 1999. i 5,674 dolara triliona u 2000.[56][57] U istom periodu, Kancelarija za upravljanje i budžet prijavila je na kraju godine (31. decembar) bruto dug od 5.369 dolara triliona u 1997, 5,478 dolara triliona u 1998., 5.606 dolara u 1999. i 5.629 dolara triliona u 2000. [58] Na kraju njegovog predsedničkog mandata, Klintonovi su se preselili u Old House Lane 15 u Chappakua, Njujork, kako bi zadovoljili uslov prebivališta da bi njegova supruga pobedila na izborima za američkog senatora iz Njujorka.

Prvi mandat (1993–1997)[uredi | uredi izvor]

„Naša demokratija mora biti ne samo predmet zavisti sveta, već i motor naše sopstvene obnove. Ne postoji ništa loše u Americi što se ne može izlečiti onim što je ispravno sa Amerikom."

Inauguraciono obraćanje, 20. januar 1993.
Klinton tokom potpisivanja izraelsko-jordanskog mirovnog sporazuma, sa Jicakom Rabinom (levo) i jordanskim kraljem Huseinom (desno)

Nakon predsedničke tranzicije, Klinton je inaugurisan za 42. predsednika Sjedinjenih Država 20. januara 1993. godine. Klinton je u to vreme bio fizički iscrpljen i imao je neiskusno osoblje. Njegov visoki nivo podrške javnosti opao je u prvih nekoliko nedelja, pošto je napravio niz grešaka. Njegov prvi izbor za državnog tužioca nije joj platio porez na dadilje i bio je primoran da se povuče. Iz istog razloga se povukao i drugi imenovani. Klinton je više puta obećavao da će ohrabriti homoseksualce u vojnoj službi, uprkos onome što je znao da je snažno protivljenje vojnog rukovodstva. On je ipak pokušao, i javno su mu se usprotivili najviši generali, a Kongres je primorao na kompromisnu poziciju „Ne pitaj, ne govori “ po kojoj bi homoseksualci mogli da služe ako i samo ako to drže u tajnosti.[59] Osmislio je stimulativni paket od 16 milijardi dolara prvenstveno da bi pomogao programima u centru grada koje su željeli liberali, ali ga je porazio republikanski filibuster u Senatu.[60] Njegova popularnost na 100 dana njegovog mandata bila je najniža od svih predsednika u tom trenutku.[61]

Javno mnjenje je podržalo jedan liberalni program, a Klinton je potpisao Zakon o porodičnom i medicinskom odsustvu iz 1993. godine, koji je zahtevao od velikih poslodavaca da dozvole zaposlenima da uzmu neplaćeno odsustvo zbog trudnoće ili ozbiljnog zdravstvenog stanja. Ova akcija je imala dvostranačku podršku,[62] i bila je popularna u javnosti.[63]

Dva dana nakon preuzimanja dužnosti, 22. januara 1993. — 20. godišnjice odluke Vrhovnog suda SAD u predmetu Roe protiv. Vejd —Klinton je poništioograničenja za domaće i međunarodne programe planiranja porodice koja su nametnuli Regan i Buš.[64] Klinton je rekao da abortus treba da bude „bezbedan, legalan i retkost“ – slogan koji je predložio politikolog Semjuel L. Popkin i koji je Klinton prvi put upotrebio u decembru 1991. tokom kampanje.[65] Tokom osam godina Klintonove administracije, stopa abortusa je opala za 18 procenata.[66]

Predsednička kampanja 1996[uredi | uredi izvor]

Rezultati izbornog glasanja 1996. Klintonova je pobedila 379–159.

Na predsedničkim izborima 1996. godine, Klinton je ponovo izabran, dobivši 49,2 odsto glasova u odnosu na republikanca Boba Dola (40,7 odsto glasova) i reformskog kandidata Rosa Peroa (8,4 odsto glasova). Klintono je dobio 379 glasova elektorskog koledža, dok je Dol dobio 159 elektorskih glasova. Svojom pobedom postao je prvi demokrata koji je pobedio na dva uzastopna predsednička izbora od Frenklina D. Ruzvelta.[67][68]

Drugi mandat (1997–2001)[uredi | uredi izvor]

U govoru o stanju u Uniji u januaru 1997. Klinton je predložio novu inicijativu da se obezbedi zdravstveno osiguranje za do pet miliona dece. Senatori Ted Kennedi — demokrata — i Orin Hač — republikanac — udružili su se sa Hilari Rodam Klinton i njenim osobljem 1997. i uspeli da donesu zakon kojim se formira Državni program zdravstvenog osiguranja dece (SCHIP), najveća (uspešna) reforma zdravstvene zaštite u godinama Klintonovog predsedništva. Te godine, Hilari Klinton je kroz Kongres provela Zakon o usvajanju i bezbednim porodicama, a dve godine kasnije uspela je da pomogne u usvajanju Zakona o nezavisnosti hraniteljstva. Bil Klinton je pregovarao o usvajanju Zakona o balansiranom budžetu iz 1997. od strane republikanskog Kongresa. U oktobru 1997. objavio je da dobija slušne aparate, zbog gubitka sluha koji se pripisuje njegovim godinama i vremena koje je proveo kao muzičar u mladosti.[69] Godine 1999. potpisao je Zakon o modernizaciji finansijskih usluga, takođe poznat kao Gram-Lič-Blilijev zakon, koji je ukinuo deo Glas-Stigalovog zakona koji je banci zabranjivao da nudi čitav niz investicionih, komercijalnih i usluge osiguranja od njegovog donošenja 1933.[70]

Optužba i oslobađajuća presuda[uredi | uredi izvor]

Suđenje za impičment Klintonove 1999

Nakon istrage Predstavničkog doma, Klinton je 19. decembra 1998. opozvao Predstavnički dom. Dom je glasao sa 228–206 da ga opoziv zbog lažnog iskaza pred velikom porotom[71] i glasao je sa 221–212 za opoziv zbog ometanja pravde.[72] Klinton je bio tek drugi predsednik SAD (prvi je bio Endru Džonson) koji je opozvan.[73][74] Postupak opoziva bio je zasnovan na navodima da je Klinton nezakonito lagao i prikrivao svoju vezu sa 22-godišnjom službenicom Bele kuće (i kasnije u Ministarstvu odbrane) Monikom Levinski.[75] Nakon što je Starov izveštaj podnet Predstavničkom domu sa, kako je rekao, „značajnim i verodostojnim informacijama da je predsednik Klinton počinio dela koja mogu predstavljati osnov za opoziv“,[76] Dom je započeo saslušanja o opozivu Klintona pre izbora na sredini mandata. Da bi održio postupak opoziva, republikansko rukovodstvo je sazvalo sednicu bezveze u decembru 1998.

Klinton 2000. u Trampovoj kuli rukuje se sa Donaldom Trampom, koji će dobiti sopstveno predsedništvo počevši manje od sedamnaest godina kasnije, 2017.

Dok su se saslušanja u Odboru za pravosuđe Predstavničkog doma završila direktnim glasanjem, u Domu je bila živa debata. Dve optužbe usvojene u Domu (uglavnom uz podršku republikanaca, ali i sa nekoliko glasova demokrata) bile su za krivokletstvo i ometanje pravde. Optužba za lažno svedočenje proizišla je iz Klintonovog svedočenja pred velikom porotom koja je bila sazvana da istraži lažno svedočenje koje je on možda počinio tokom svedočenja pod zakletvom tokom Džouns v. Klinton, tužba Pole Džouns za seksualno uznemiravanje.[77] Optužba za opstrukciju bila je zasnovana na njegovim radnjama da prikrije svoju vezu sa Levinskim pre i posle tog svedočenja.

Senat je kasnije Klintona oslobodio obe optužbe.[78] Senat je odbio da se sastane da održi suđenje za opoziv pre isteka starog mandata, pa je suđenje odloženo do sledećeg Kongresa. Klintona je zastupala vašingtonska advokatska firma Williams and Connolly . [79] Senat je završio dvadesetjednodnevno suđenje 12. februara 1999. godine, sa 55 glasova nevinih/45 krivih po optužbi za krivokletstvo[78] i 50 nevinih/50 krivih po optužbi za ometanje pravde.[80] Oba glasa nisu ispunila ustavni uslov dvotrećinske većine za osudu i smenu nosioca funkcije. Konačno glasanje je uglavnom bilo po partijskoj liniji, bez demokrata koji su glasali krivim, a samo šačica republikanaca nije glasala.[78]

Klintonu je 19. januara 2001. suspendovana licenca za advokata na pet godina nakon što je on priznao okružnom sudu u Arkanzasu da je učestvovao u ponašanju koje je štetno za sprovođenje pravde u slučaju Džons. [81]

Vojni i spoljni poslovi[uredi | uredi izvor]

pukovnik Pol Flečer, USAF i Klinton govore pre ukrcavanja u Air Force One, 4. novembra 1999.

Bosna i Hercegovina[uredi | uredi izvor]

1993. i 1994. godine, Klinton je vršio pritisak na zapadnoevropske lidere da usvoje snažnu vojnu politiku protiv bosanskih Srba tokom rata u Bosni. Ova strategija naišla je na oštro protivljenje Ujedinjenih nacija, NATO saveznika i republikanaca u Kongresu, što je navelo Klintona da usvoji diplomatskiji pristup.[82] 1995. godine, američki i NATO avioni bombardovali su ciljeve bosanskih Srba da bi zaustavili napade na sigurne zone UN-a i izvršili pritisak na njih da sklope mirovni sporazum koji bi okončao rat u Bosni. Klinton je poslao američke mirovne snage u Bosnu krajem 1995. godine, kako bi podržao naknadni Dejtonski sporazum.[83]

Kosovo[uredi | uredi izvor]

Vlasti „Republike Kosovo“ su mu se zahvalile bulevarom i kipom u Prištini

Usred brutalnog obračuna sa albanskim separatistima u pokrajini Kosovo od strane Savezne Republike Jugoslavije, Klinton je odobrio upotrebu američkih oružanih snaga u kampanji NATO bombardovanja Jugoslavije 1999. godine, pod nazivom Operacija Savezničke snage.[84] Navedeni razlog za intervenciju je bio da se zaustavi etničko čišćenje (i ono što je Klintonova administracija označila kao genocid)[85] [86] Albanaca od strane jugoslovenskih antigerilskih vojnih jedinica. General Vesli Klark je bio vrhovni saveznički komandant NATO-a i nadgledao je misiju. Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, kampanja bombardovanja je završena 10. juna 1999. godine. Rezolucijom je Kosovo stavljeno pod upravu UN-a i odobreno je raspoređivanje mirovnih snaga u regionu.[87] NATO je objavio da su svi njegovi vojnici preživeli borbu,[88] iako su dvojica poginula u padu helikoptera Apača.[89] Novinari u popularnoj štampi kritikovali su izjave Klintonove administracije o genocidu kao lažne i umnogome preuveličane.[90][91] Pre bombardovanja 24. marta 1999, procene su pokazale da je broj civila ubijenih u višegodišnjem sukobu na Kosovu bio približno 1.800, a kritičari su tvrdili da postoji malo ili nimalo dokaza o genocidu.[92][93] U posleratnoj istrazi, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju je primetila „obrasce proterivanja i ogroman porast pljački, ubistava, silovanja, kidnapovanja i pljačke nakon što je NATO vazdušni rat počeo 24. marta“.[94] Vrhovni sud Kosova pod nadzorom UN- a je 2001. godine presudio da se genocid (namera da se uništi jedan narod) nije dogodio, ali je priznao „sistematsku kampanju terora, uključujući ubistva, silovanja, paljevine i teška maltretiranja“ sa namerom da se nasilni odlazak albanskog stanovništva.[95] Termin „etničko čišćenje“ korišćen je kao alternativa „genocidu“ da označi ne samo etnički motivisano ubistvo, već i raseljavanje, iako kritičari tvrde da nema velike razlike.[96] Slobodan Milošević, predsednik Jugoslavije u vreme zločina, na kraju je izveden pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju u Hagu po optužbama koje uključuju zločine protiv čovečnosti i ratne zločine zbog njegove uloge u ratu.[97] Preminuo je 2006. godine, pre završetka suđenja.[97][98]

Optužbe o seksualnom napadu i nedoličnom ponašanju[uredi | uredi izvor]

Klinton i Monika Levinski 28. februara 1997. godine

Nekoliko žena je javno optužilo Bila Klintona za seksualno zlostavljanje, uključujući silovanje, uznemiravanje i seksualni napad. Pored toga, neki komentatori su okarakterisali Klintonovu seksualnu vezu sa bivšom pripravnicom Bele kuće Monikom Levinski kao grabežljivu ili bez saglasnosti, uprkos činjenici da je Levinski u to vreme tu vezu nazvala sporazumnom. Ove optužbe su ponovo razmotrene i dobile više verodostojnosti 2018. godine, u svetlu pokreta #MeToo, pri čemu mnogi komentatori i demokratski lideri sada kažu da je Klinton trebao da bude primoran da podnese ostavku nakon afere Levinski.[99][100][101]

Paula Džons je 1994. pokrenula tužbu za seksualno uznemiravanje protiv Klintonove, tvrdeći da je napravio neželjeni napredak prema njoj 1991. godine; Klinton je negirao optužbe. U aprilu 1998. godine, sudija Suzan Veber Rajt je prvobitno odbacila slučaj na osnovu toga što nije imao pravnu osnovu.[102] Džons je uložio žalbu na odluku Vebera Rajta, a njena tužba je dobila na snazi nakon što je Klinton priznao da je imao aferu sa Monikom Levinski u avgustu 1998.[103] Godine 1998. advokati Paule Jones objavili su sudske dokumente u kojima se navodi obrazac seksualnog uznemiravanja od strane Klintonove kada je bio guverner Arkanzasa. Robert S. Benet, glavni Klintonov advokat za slučaj, nazvao je podnesak „gomila laži“ i „organizovanom kampanjom ocrnjivanja predsednika Sjedinjenih Država“ koju finansiraju Klintonovi politički neprijatelji.[104] Klinton je kasnije pristao na vansudsko poravnanje i platila Džonsu 850.000 dolara.[105] Benet je rekao da je predsednik sklopio nagodbu samo da bi mogao da okonča tužbu zauvek i nastavi sa svojim životom.[106] Tokom iznošenja dokaza za tužbu Jonesa, koja je održana u Beloj kući,[107] Klinton je negirao da je imao seksualne odnose sa Monikom Levinski – poricanje koje je postalo osnova za optužbu za opoziv za krivokletstvo.[108]

Ketlin Vili je 1998. godine navela da ju je Klinton opipao u hodniku 1993. godine. Nezavisni advokat je utvrdio da je Vili dao "lažne informacije" FBI, što nije u skladu sa svedočenjem pod zakletvom u vezi sa tvrdnjom Džonsa.[109] Dana 19. marta 1998, Džulije Hiat Stele, Vilijeva prijateljica, objavila je izjavu pod zakletvom, optužujući bivšu pomoćnicu Bele kuće da je tražila od nje da laže kako bi potvrdila iskaz gospođe Vili da ju je Klinton seksualno pipkao u Ovalnoj kancelariji.[110] Pokušaj Keneta Stara da krivično goni Stila zbog davanja lažnih izjava i ometanja pravde završio se pogrešnim suđenjem, a Star je odbio da traži ponovno suđenje nakon što je Stil tražio istragu protiv bivšeg nezavisnog tužioca za nedolično ponašanje tužioca.[111] Svedočenje velike porote Linde Trip takođe se razlikovalo od Vilijevih tvrdnji u vezi sa neprikladnim seksualnim napadima. [112]

Takođe 1998. godine, Huanita Brodrik je navela da ju je Klinton silovao u proleće 1978. godine, iako je rekla da se ne seća tačnog datuma.[113] Da bi potkrepila svoju optužbu, Broddrik napominje da je 1978. rekla više svedoka da ju je silovao Klinton, što ovi svedoci takođe navode u intervjuima za štampu.[114] Brodrik je ranije dao izjavu pod zakletvom u kojoj je poricao bilo kakve "nepoželjne seksualne napade", a kasnije je to poricanje ponovio dajući izjavu pod zakletvom.[113] U intervjuu za NBC iz 1998. u kojem je detaljno opisala navodno silovanje, Brodrik je rekla da je negirala (pod zakletvom) da je bila silovana samo da bi izbjegla javno svjedočiti o iskušenju.[113]

Skandal Levinski je imao trajni uticaj na Klintonovu zaostavštinu, nakon njegovog opoziva 1998.[115] U svetlu pokreta #MeToo (koji je osvetlio rasprostranjenost seksualnog napada i uznemiravanja, posebno na radnom mestu), razni komentatori i demokratski politički lideri, kao i sama Levinski, ponovo su razmotrili svoj stav da je afera Levinski bila konsenzualno, i umesto toga je okarakterisao kao zloupotrebu moći ili uznemiravanje, u svetlu razlike u moći između predsednika i 22-godišnjeg pripravnika. Klintona su 2018. u nekoliko intervjua pitali da li je trebalo da podnese ostavku i rekao je da je doneo ispravnu odluku što nije podneo ostavku.[116] Tokom izbora za Kongres 2018. godine, The New York Times je naveo da je to što nema demokratskog kandidata za funkciju tražeći od Klintonove da vodi kampanju sa njima bila promena koja se pripisuje revidiranom razumevanju skandala Levinski.[115] Međutim, bivša privremena predsedavajuća DNC- a Dona Brazile ranije je pozvala Klintona u novembru 2017. da vodi kampanju tokom međuizbora 2018, uprkos nedavnim kritikama američke senatorke iz Njujorka Kirsten Džilibrand na račun skandala Levinski.[117]

Navodne afere[uredi | uredi izvor]

Klinton je priznao da je imao vanbračne veze sa pevačicom Dženifer Flauers i Monikom Levinski.[118] Glumica Elizabet Grejsen,[119] pobednica Mis Arkanzasa Seli Perdju[120] i Doli Kajl Brauning[121] sve su tvrdile da su imale afere sa Klintonom tokom njegovog vremena kao guvernera Arkanzasa. Brauning je kasnije tužio Klintona, Brusa Lindzija, Roberta S. Beneta i Džejn Majer, navodeći da su se umešali u zaveru kako bi pokušali da joj spreče objavljivanje knjige zasnovane na njenoj vezi sa Klintonom i pokušali da ga oklevetaju. Međutim, Brauningova tužba je odbačena.[122]

Posle predsedništva (2001–danas)[uredi | uredi izvor]

Klinton pozdravlja evakuisanu osobu usljed uragana Katrina, 5. septembra 2005. U pozadini, drugi s desna, je tadašnji senator Barak Obama.

Bil Klinton je nastavio da bude aktivan u javnom životu otkako je napustio funkciju 2001. godine, držeći govore, prikupljajući sredstva i osnivajući dobrotvorne organizacije,[123] i govorio je u udarnom terminu na svakoj demokratskoj nacionalnoj konvenciji. [124]

Predsednički izbori 2016. i posle[uredi | uredi izvor]

Klinton vodi kampanju na predizbornom mitingu za svoju suprugu Hilari koja se kandidovala za predsednika Sjedinjenih Država, 2016.

Tokom predsedničkih izbora 2016, Klinton je ponovo ohrabrio birače da podrže Hilari, i pojavio se govoreći u tragovima kampanje.[125] U seriji tvitova, tadašnji izabrani predsednik Donald Tramp kritikovao je njegovu sposobnost da natera ljude da glasaju. [126] Klinton je bio član izbornoh kolegijuma države Njujork.[127] On je glasao za demokratsku kartu koju čine njegova supruga Hilari i njen kandidat Tim Kejn.

Državna sahrana Džordža Buša Starijeg u decembru 2018.

Klinton se 7. septembra 2017. godine udružila sa bivšim predsednicima Džimijem Karterom, Džordžom H. V. Bušom, Džordžom V. Bušom i Barakom Obamom u saradnji sa One America Appeal-om da pomogne žrtvama uragana Harvi i Irma u zajednicama na obali Meksičkog zaliva i Teksasu.[128]

Godine 2020. Klinton je ponovo bio član Izbornog koledža Sjedinjenih Država iz Njujorka, dajući svoj glas za uspešnu demokratsku listu Džoa Bajdena i Kamale Haris.[129][130]

Zabrinutost za zdravlje posle predsednika[uredi | uredi izvor]

U septembru 2004. Klinton je podvrgnut operaciji četvorostrukog bajpasa.[131] U martu 2005. ponovo je operisan, ovog puta zbog delimično kolapsa pluća.[132] 11. februara 2010. hitno je prevezen u bolnicu na Menhetnu nakon što se žalio na bolove u grudima, a u srce su mu ugrađena dva koronarna stenta.[131][133] Nakon ove procedure, Klinton je usvojio biljnu ishranu (vegan) koju su preporučili doktori Din Orniš i Koldvel Eselstin.[134] Međutim, od tada je uključio ribu i nemasne proteine na predlog Marka Hajmana, zagovornika pseudonaučnog etosa funkcionalne medicine.[135] Kao rezultat toga, on više nije strog vegan.[136]

U oktobru 2021, Klinton je lečen od sepse na Univerzitetu Kalifornije, u medicinskom centru Irvine.[137][138]

U decembru 2022, Klinton je bio pozitivan na KOVID-19.[139]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Sa 10 godina kršten je u Baptističkoj crkvi Park Plejs u Hot Springsu u Arkanzasu i ostao je član baptističke crkve.[140] Godine 2007. promovisao je organizaciju New Baptist Covenant za socijalnu pravdu, koju je osnovao baptistički đakon Džimi Karter.[141][142]

Dana 11. oktobra 1975. u Fajetvilu, Arkanzas, oženio se Hilari Rodam, koju je upoznao dok je studirao na Univerzitetu Jejl. Imali su Čelsi Klinton, svoje jedino dete, 27. februara 1980.[143] On je deda po majci Čelsijevo troje dece.[144]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „William J. Clinton Biography and Interview”. American Academy of Achievement. 
  2. ^ Fandos, Nicholas; Shear, Michael D. (18. 12. 2019). „Trump Impeached for Abuse of Power and Obstruction of Congress”Neophodna novčana pretplata. The New York Times. Pristupljeno 19. 12. 2019. 
  3. ^ „Directory of Irish Genealogy: American Presidents with Irish Ancestors”. Homepage.eircom.net. 23. 3. 2004. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  4. ^ a b v g Clinton 2004
  5. ^ „Biography of William J. Clinton”. The White House. Arhivirano iz originala 22. 07. 2011. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  6. ^ Andrews, Edmund L. (21. 6. 1993). „Clinton Reported to Have A Brother He Never Met”. The New York Times. 
  7. ^ Chafe, William H. (2012). Bill and Hillary: The Politics of the Personal. New York: Farrar, Straus and Giroux. str. 11. ISBN 978-0-8090-9465-3. 
  8. ^ Landres, J. Shawn, ur. (1992). Bill Clinton: The Inside Story. New York: S.P.I. Books. str. 5—6. ISBN 978-1-5617-1177-2. 
  9. ^ Takiff, Michael (2010). A Complicated Man: The Life of Bill Clinton as Told by Those who Know HimNeophodna slobodna registracija. New Haven, Conn.: Yale University Press. str. 4. ISBN 978-0-3001-2130-8. 
  10. ^ Flanagan, Sylvia P., ur. (8. 9. 1997). „First Black Food Stamp Chief has Ties to President Clinton”. Jet. Chicago: John N. Johnson. str. 10. 
  11. ^ Gormley, Ken (2010). The Death of American Virtue: Clinton vs. Starr. New York: Crown Publishers. str. 16–17. ISBN 978-0-307-40944-7. 
  12. ^ „Bill Clinton (1946–)”. Encyclopedia of Arkansas. Pristupljeno 15. 9. 2018. 
  13. ^ Cohen, Adam (12. 12. 2007). „Bill and Hillary Clinton's Pitch in Iowa: 'I Love the '90s'”. The New York Times. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  14. ^ R. Emmett Tyrrell Jr. (1996). Boy Clinton: The Political Biography. Eagle Publishing. str. 236. ISBN 978-0-89526-439-8. 
  15. ^ Kelly, Michael (27. 11. 1992). „Little Rock Hopes Clinton Presidency Will Put Its Dogpatch Image to Rest”. The New York Times. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  16. ^ a b v g d đ e Maraniss, David (1996). First in His Class: A Biography of Bill Clinton. Touchstone. ISBN 978-0-684-81890-0. 
  17. ^ Jonathan W. Nicholsen. „Bill Clinton Timeline”. Timeline Help. Arhivirano iz originala 13. 10. 2011. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  18. ^ a b Pendleton, Scott (21. 7. 1992). „Governor Gets High Marks for Public Education Reforms”. The Christian Science Monitor. 
  19. ^ a b v Klein, Joe (2002). The Natural: The Misunderstood Presidency of Bill ClintonNeophodna slobodna registracija. Doubleday. ISBN 978-0-7679-1412-3. 
  20. ^ „Bill Clinton, New Democrat”. DLC. 25. 7. 2004. Arhivirano iz originala 9. 3. 2012. g. Pristupljeno 30. 8. 2010. 
  21. ^ „Bill Clinton Political Career”. CNN. 1997. Arhivirano iz originala 20. 9. 2002. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  22. ^ Blumenthal, Sidney (2003). The Clinton Wars (1st izd.). Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-374-12502-8. 
  23. ^ Harris, John F. (2006). The Survivor: Bill Clinton in the White House (1st izd.). Random House Trade Paperbacks. ISBN 978-0-375-76084-6. 
  24. ^ Nguyen, Alexander (14. 7. 2000). „Bill Clinton's Death Penalty Waffle—and Why It's Good News for Execution's Foes”. The American Prospect. Arhivirano iz originala 5. 12. 2010. g. Pristupljeno 30. 8. 2010. „In his early days, Clinton opposed the death penalty. And while he and his wife Hillary Rodham Clinton were both teaching at the University of Arkansas Law School, she wrote an appellate brief that helped save a mentally retarded man from execution. "Clinton was against the death penalty" says Arkansas attorney Jeff Rosenzweig, who, like Clinton, grew up in Hot Springs, Arkansas. "He told me so."” 
  25. ^ Hartman, Andrew (2015). A War for the Soul of America: A History of the Culture Wars. The University of Chicago Press. str. 121. ISBN 978-0-226-25464-7. 
  26. ^ „Reinstatement of the Death Penalty”. Findlaw. Pristupljeno 24. 11. 2022. 
  27. ^ „Execution Database | Death Penalty Information Center”. Death Penalty Information Center. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
  28. ^ Applebome, Peter (25. 1. 1992). „The 1992 Campaign: Death Penalty; Arkansas Execution Raises Questions on Governor's Politics”. The New York Times. Pristupljeno 24. 11. 2022. 
  29. ^ Soss, Joe; Langbein, Laura; Metelko, Alan R. (27. 9. 2001). „Why Do White Americans Support the Death Penalty?”. The Journal of Politics. 65 (2): 399. S2CID 38112237. doi:10.1111/1468-2508.t01-2-00006. 
  30. ^ „The women of 'Impeachment' explained: Hillary Clinton and Bill's infidelity”. Los Angeles Times. 27. 10. 2021. Pristupljeno 30. 10. 2021. 
  31. ^ Herstek, Amy (11. 1. 2001). „Clinton thanks New Hampshire for making him the 'Comeback Kid'”. CNN. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  32. ^ a b v g Woodward, Bob (2005). The Choice: How Bill Clinton Won. Simon & Schuster. ISBN 978-0-7432-8514-8. 
  33. ^ Ifill, Gwen (17. 3. 1992). „Hillary Clinton Defends Her Conduct in Law Firm”. The New York Times. Pristupljeno 28. 3. 2008. 
  34. ^ MacGillis, Alec; Kornblut, Anne E. (21. 12. 2007). „Hillary Clinton Embraces Her Husband's Legacy”. The Washington Post. str. A1. Pristupljeno 28. 3. 2008. 
  35. ^ Applebome, Peter (25. 1. 1992). „Arkansas Execution Raises Questions on Governor's Politics”. The New York Times. Pristupljeno 28. 3. 2008. 
  36. ^ „How the Presidents Stack Up: A look at U.S. presidents' job-approval ratings”. The Wall Street Journal. 2006. Arhivirano iz originala 25. 10. 2008. g. Pristupljeno 30. 10. 2008. 
  37. ^ Le Beau, Bryan (10. 12. 1998). „The Political Mobilization of the New Christian Right”. Creighton University. Arhivirano iz originala 6. 12. 2006. g. Pristupljeno 1. 12. 2006. 
  38. ^ Walker, Martin (6. 1. 1992). „Tough love child of Kennedy”. The Guardian. London. Pristupljeno 12. 10. 2007. 
  39. ^ a b v „On this day (November 4) in 1992: Clinton beats Bush to the White House”. BBC News. 4. 11. 1992. Arhivirano iz originala 18. 12. 2008. g. Pristupljeno 31. 10. 2008. 
  40. ^ Rosenberg, Alyssa (1. 11. 2012). „The Future of Gay Parents On Television”. ThinkProgress. 
  41. ^ „The ACT University Press Historical Archive: Bob Rafsky Confronts Candidate Bill Clinton, 1992”. actupny.org. 
  42. ^ „Biography of William J. Clinton”. whitehouse.gov. Pristupljeno 30. 8. 2011 — preko National Archives. 
  43. ^ „Party Division in the Senate, 1789–present”. United States Senate. Arhivirano iz originala 18. 7. 2011. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  44. ^ „House History”. United States House of Representatives. Arhivirano iz originala 26. 10. 2011. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  45. ^ Lipset, Seymour Martin (1993). „The Significance of the 1992 Election”. PS: Political Science and Politics. 26 (1): 7—16. JSTOR 419496. S2CID 227288247. doi:10.2307/419496. 
  46. ^ David Palmer, "'What Might Have Been'--Bill Clinton and American Political Power." Australasian Journal of American Studies (2005): 38-58.
  47. ^ Safire, William (6. 12. 1993). „Essay; Looking Beyond Peace”. The New York Times. Pristupljeno 29. 10. 2008. 
  48. ^ Duffy, Michael; Barrett, Laurence I.; Blackman, Ann; Carney, James (29. 11. 1993). „Secrets Of Success”. Time. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  49. ^ Woodward, Bob (15. 9. 2007). „Greenspan Is Critical Of Bush in Memoir”. The Washington Post. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  50. ^ Steve Schifferes (15. 1. 2001). „Bill Clinton's economic legacy”. BBC News. Pristupljeno 9. 1. 2014. 
  51. ^ Baker, Peter (3. 2. 2008). „Bill Clinton's Legacy”. The Washington Post. Pristupljeno 13. 7. 2010. 
  52. ^ „Bill Clinton”. History.com. 7. 6. 2019. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  53. ^ Stevenson, Richard (8. 2. 2000). „The Battle of the Decades; Reaganomics vs. Clintonomics Is a Central Issue in 2000”. The New York Times. Pristupljeno 15. 3. 2011. 
  54. ^ „Revenues, Outlays, Deficits, Surpluses, and Debt Held by the Public, 1968 to 2007, in Billions of Dollars”. Congressional Budget Office. septembar 2008. Arhivirano iz originala (PDF) 8. 2. 2013. g. Pristupljeno 13. 7. 2010. 
  55. ^ „The Budget and Deficit Under Clinton”. FactCheck.org. 3. 2. 2008. Arhivirano iz originala 28. 7. 2011. g. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  56. ^ „Historical Debt Outstanding—Annual 1950–1999”. TreasuryDirect. Arhivirano iz originala 28. 4. 2019. g. Pristupljeno 3. 4. 2015. 
  57. ^ „Historical Debt Outstanding—Annual 2000–2015”. TreasuryDirect. Arhivirano iz originala 8. 5. 2019. g. Pristupljeno 31. 10. 2016. 
  58. ^ „Fiscal Year 2013 Historical Tables” (PDF). United States Government Publishing Office. Arhivirano (PDF) iz originala 9. 10. 2022. g. 
  59. ^ Drew, Elizabeth (1994). On the Edge: The Clinton Presidency. Simon & Schuster. str. 36–56. ISBN 9780671871475. .
  60. ^ Drew, str. 114–122
  61. ^ Stanley A. Renshon, ur. (1995). The Clinton Presidency: Campaigning, Governing, and the Psychology of Leadership. str. 138. .
  62. ^ „U.S. Senate Roll Call Votes 103rd Congress—1st Session”. United States Senate. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  63. ^ „New Nationwide Poll Shows Strong Support for Family and Medical Leave Act (FMLA)” (PDF). Protect Family Leave. Arhivirano iz originala (PDF) 27. 12. 2011. g. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  64. ^ Sharon L. Camp. „The Politics of U.S. Population Assistance”. Ur.: Laurie Ann Mazur. Beyond the Numbers: A Reader on Population, Consumption and the Environment. str. 130. 
  65. ^ Amy Sullivan, The Party Faithful: How and Why Democrats Are Closing the God Gap (Simon & Schuster: 2008), pp. 91–92.
  66. ^ Sullivan, The Party Faithful, pp. 236–237.
  67. ^ „Clinton Rides Landslide First Democrat To Be Re-Elected Since Roosevelt”. The Spokesman-Review. 6. 11. 1996. Pristupljeno 14. 8. 2021. 
  68. ^ Jones, Charles O. (2005). The Presidency in a Separated SystemSlobodan pristup ograničen dužinom probne verzije, inače neophodna pretplata. The Brookings Institution. str. 318. 
  69. ^ Shogren, Elizabeth (4. 10. 1997). „Clinton to Get Hearing Aids for Both Ears”. Los Angeles Times. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  70. ^ „Financial Services Modernization Act of 1999”. Federal Reserve History. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  71. ^ Miller, Lorraine C. (19. 12. 1998). „Final vote results for roll call 543”. Office of the Clerk. Arhivirano iz originala 6. 1. 2010. g. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  72. ^ Miller, Lorraine C. (19. 12. 1998). „Final vote results for roll call 545”. Office of the Clerk. Arhivirano iz originala 2. 3. 2010. g. Pristupljeno 20. 4. 2010. 
  73. ^ „President Clinton impeached”. This Day in History | December 19. HISTORY. Pristupljeno 12. 12. 2019. 
  74. ^ „What have presidents been impeached for? These were the articles of impeachment for Andrew Johnson, Richard Nixon and Bill Clinton”. CBS News. Pristupljeno 12. 12. 2019. 
  75. ^ „Time Line”. The Washington Post. 13. 9. 1998. str. A32. Pristupljeno 20. 1. 2007. 
  76. ^ The Starr Report: The Findings of Independent Counsel Kenneth Starr on President Clinton and the Lewinsky Affair. 1998. ISBN 978-1-891620-24-9. 
  77. ^ Froomkin, Dan (26. 8. 1999). „Case Closed”. The Washington Post. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  78. ^ a b v Senate LIS (12. 2. 1999). „U.S. Senate Roll Call Votes 106th Congress—1st Session: vote number 17—Guilty or Not Guilty (Art I, Articles of Impeachment v. President W. J. Clinton)”. United States Senate. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  79. ^ „Clinton impeached”. BBC News. 19. 12. 1998. Arhivirano iz originala 11. 12. 2008. g. Pristupljeno 29. 10. 2008. 
  80. ^ „The Senate Acquits President Clinton”. The Washington Post. 13. 2. 1999. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  81. ^ „Bill cops a plea”. The Wall Street Journal. 22. 1. 2001. 
  82. ^ Hodge 2006, str. 55–56
  83. ^ Halberstam 2001, str. 349–60
  84. ^ Clines, Francis X. (25. 3. 1999). „NATO Opens Broad Barrage Against Serbs as Clinton Denounces 'Brutal Repression'”. The New York Times. 
  85. ^ Cohen, William (7. 4. 1999). „Secretary Cohen's Press Conference at NATO Headquarters”. Arhivirano iz originala 4. 6. 2020. g. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  86. ^ Clinton, Bill (30. 8. 2011). „Press Conference by the President”. Arhivirano iz originala 6. 10. 2006. g. 
  87. ^ „Resolution 1244 (1999)”. NATO. 10. 6. 1999. Arhivirano iz originala 29. 6. 2011. g. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  88. ^ Roberts, Adam (10. 4. 2003). „The Impact of the Laws of War in Contemporary Conflicts (PDF)” (PDF). Princeton University. Arhivirano iz originala (PDF) 23. 2. 2020. g. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  89. ^ „Two die in Apache crash”. BBC News. 5. 5. 1999. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  90. ^ Pilger, John (4. 9. 2000). „US and British officials told us that at least 100,000 were murdered in Kosovo. A year later, fewer than 3,000 bodies have been found”. New Statesman. Arhivirano iz originala 4. 5. 2019. g. Pristupljeno 28. 8. 2019. 
  91. ^ Pearl, Daniel; Block, Robert (31. 12. 1999). „Despite Tales, the War in Kosovo Was Savage, but Wasn't Genocide”. The Wall Street Journal. str. A1. 
  92. ^ Layne, Christopher; Schwarz, Benjamin (26. 3. 2000). „Was It A Mistake?”. The Washington Post. 
  93. ^ Cockburn, Alexander (29. 10. 1999). „Where's the Evidence of Genocide of Kosovar Albanians?”. Los Angeles Times. 
  94. ^ Erlanger, Steven (22. 2. 2020). „Monitors' Reports Provide Chronicle of Kosovo Terror”. The New York Times. 
  95. ^ „Kosovo assault 'was not genocide'”. BBC News. 7. 9. 2001. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  96. ^ „Ethnic Cleansing”. Encyclopædia Britannica. Pristupljeno 22. 2. 2020. 
  97. ^ a b „The charges against Milosevic”. BBC News. 11. 3. 2006. Pristupljeno 17. 8. 2011. 
  98. ^ „Milosevic's war crimes trial a 4-year marathon”. CNN. 11. 3. 2006. Pristupljeno 30. 7. 2019. 
  99. ^ Tumulty, Karen; Mettler, Katie (17. 11. 2017). „Abuse allegations have revived scrutiny of Bill Clinton—and divided Democrats”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 19. 11. 2017. g. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  100. ^ Flanagan, Caitlin (13. 11. 2017). „Bill Clinton: A Reckoning”. The Atlantic. Arhivirano iz originala 18. 11. 2017. g. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  101. ^ Wolf, Z. Byron (17. 11. 2017). „Should Democrats turn their backs on Bill Clinton?”. CNN. Arhivirano iz originala 19. 11. 2017. g. Pristupljeno 19. 11. 2017. 
  102. ^ „Clinton Welcomes Jones Decision; Appeal Likely”. CNN. 2. 4. 1998. Pristupljeno 5. 10. 2021. 
  103. ^ „Text of Jones's Appeal”. The Washington Post. 31. 7. 1998. Pristupljeno 25. 8. 2010. 
  104. ^ Clines, Francis X. (14. 3. 1998). „Testing of a President: The Accuser; Jones Lawyers Issue Files Alleging Clinton Pattern of Harassment of Women”. The New York Times. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  105. ^ „Appeals court ponders Paula Jones settlement”. CNN. 18. 11. 1998. Pristupljeno 5. 10. 2021. 
  106. ^ Baker, Peter (14. 11. 1998). „Clinton Settles Paula Jones Lawsuit for $850,000”. The Washington Post. Pristupljeno 27. 10. 2011. 
  107. ^ „Deposition of William Jefferson Clinton, January 17, 1998”. CNN. 13. 3. 1998. Pristupljeno 11. 9. 2011. 
  108. ^ The Columbia Encyclopedia, Sixth Edition. Columbia University Press. 2008. Arhivirano iz originala 18. 6. 2009. g. 
  109. ^ „The Lives Of Kathleen Willey”. CNN. 30. 3. 1998. Pristupljeno 11. 9. 2011. 
  110. ^ John M. Broder (19. 3. 1998). „Friend Accuses Willey for Plea to her to Lie”. The New York Times. Pristupljeno 15. 2. 2014. 
  111. ^ Levy, Peter (30. 11. 2001). Encyclopedia of the Clinton PresidencyNeophodna slobodna registracija. Greenwood Publishing Group. str. 328–329. ISBN 978-0-313-31294-6. 
  112. ^ „Stalking the president”. Salon. januar 1999. Arhivirano iz originala 29. 1. 2011. g. Pristupljeno 15. 2. 2014. 
  113. ^ a b v „Full Transcript of NBC Dateline report on Juanita Broaddrick”. februar 1999. Arhivirano iz originala 16. 2. 2006. g. 
  114. ^ Matthews, Dylan (6. 1. 2016). „The rape allegation against Bill Clinton, explained”. Vox. 
  115. ^ a b Lerer, Lisa (2. 11. 2018). „No One Wants to Campaign With Bill Clinton Anymore”. The New York Times. 
  116. ^ Edelman, Adam (4. 6. 2018). „Bill Clinton: I wouldn't have done anything differently with Lewinsky affair”. NBC News. Pristupljeno 4. 6. 2018. 
  117. ^ Ballasy, Nicholas (27. 11. 2017). „Donna Brazile: Bill Clinton Should Hit The Campaign Trail For Democrats In 2018”. The Intercept. Pristupljeno 25. 12. 2020. 
  118. ^ Kessler, Glenn (9. 10. 2016). „Here's a guide to the sex allegations that Donald Trump may raise in the presidential debate”. The Washington Post. ISSN 0190-8286. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  119. ^ „Actress Admits Affair With Clinton”. CBS News. 31. 3. 1998. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  120. ^ Plotz, David (29. 1. 1998). „All the President's Women”. Slate. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  121. ^ Bradner, Eric (8. 1. 2016). „Bill Clinton's alleged sexual misconduct: Who you need to know”. CNN. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  122. ^ Gerstein, Josh (22. 2. 2001). „Clinton Sex Allegation Lawsuit Dropped”. ABC News. Pristupljeno 8. 1. 2022. 
  123. ^ Gerstein, Josh (17. 1. 2006). „Clinton Eligible, Once Again, To Practice Law”. The New York Sun. Pristupljeno 30. 8. 2011. 
  124. ^ Corasaniti, Nick; Williams, Josh (5. 9. 2012). „Bill Clinton's Democratic Convention Speeches”. The New York Times. Pristupljeno 30. 7. 2019. 
  125. ^ „Bill Clinton Rallies for Hillary in Wilmington”. WWAY News. 26. 10. 2016. Pristupljeno 2. 2. 2017. 
  126. ^ Shabad, Rebecca (20. 12. 2016). „Trump goes after Bill Clinton over post-election comments”. CBS News. Pristupljeno 2. 2. 2017. 
  127. ^ Mahoney, Bill. „Electoral delegate Bill Clinton: 'Never cast a vote I was prouder of'”. Politico. Pristupljeno 10. 11. 2020. 
  128. ^ Shelbourne, Mallory (10. 9. 2017). „Former presidents fundraise for Irma disaster relief”. The Hill. Pristupljeno 11. 9. 2017. 
  129. ^ „Electoral College members from New York, 2020”. Pristupljeno 2. 1. 2021. 
  130. ^ Campbell, Jon (14. 12. 2020). „Clintons cast first ballots as New York Electoral College votes for Joe Biden”. Democrat and Chronicle. Pristupljeno 2. 1. 2021. 
  131. ^ a b „Bill Clinton 'in good spirits' after heart procedure”. BBC News. 12. 2. 2010. Pristupljeno 31. 8. 2011. 
  132. ^ „Clinton surgery called successful”. NBC News. Associated Press. 10. 3. 2005. Pristupljeno 31. 8. 2011. 
  133. ^ Egan, Mark (11. 2. 2010). „Bill Clinton in good spirits after heart procedure”. Reuters. Arhivirano iz originala 26. 7. 2012. g. Pristupljeno 11. 9. 2011. 
  134. ^ Martin, David S. (18. 8. 2011). „From omnivore to vegan: The dietary education of Bill Clinton”. CNN. Pristupljeno 17. 9. 2012. 
  135. ^ Heasman, Chris (16. 4. 2018). „This Is What Hillary Clinton Eats”. Mashed.com. Pristupljeno 18. 2. 2021. 
  136. ^ Brodwin, Erin. „What the author of 'Eat Fat, Get Thin' eats — and avoids — every day”. Business Insider. Pristupljeno 18. 2. 2021. 
  137. ^ Choi, Joseph (14. 10. 2021). „Bill Clinton hospitalized with sepsis”. The Hill. Pristupljeno 14. 10. 2021. 
  138. ^ Daley, Haven (17. 10. 2021). „Bill Clinton back home after hospitalization from infection”. Associated Press. Pristupljeno 19. 10. 2021. 
  139. ^ „Former U.S. President Clinton tests positive for COVID”. Reuters. 30. 11. 2022. Pristupljeno 1. 12. 2022. 
  140. ^ Yancey, Philip (25. 4. 1994). „The Riddle of Bill Clinton's Faith”. Christianity Today. 
  141. ^ Roach, Erin (10. 1. 2007). „Carter & Clinton call for 'New Baptist Covenant'”. Baptist Press. Pristupljeno 18. 11. 2022. 
  142. ^ Cooperman, Alan (21. 1. 2007). „Carter, Clinton Seek To Bring Together Moderate Baptists Exiles From Conservative Group Targeted”. The Washington Post. 
  143. ^ Encyclopædia Britannica, Bill Clinton, britannica.com, USA, retrieved April 30, 2021
  144. ^ „Happy Anniversary, Hillary and Bill Clinton! Looking Back at Their 1975 Wedding in Photos”. Brides. Pristupljeno 22. 9. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бил_Клинтон&oldid=27705971”