Dionis
Dionis je stari grčki bog plodnosti, vegetacije, života, vina i uživanja. Bio je sin Zevsa i Semele.[1] Etimologija imena se izvodi od reči Dio - gen. od Zeus i nusos - tračka reč za sina. U rimskoj mitologiji je predstavljan kao bog Bahus (lat. Bacchus, grč. Βάκχος) ili Bakus (otuda naziv bahanalije)[2]. Poznat nam je i pod drugim imenima, kao npr. Jahus ili Zagrej. Njegov kult se veoma razvio u staroj Grčkoj, naročito među mnogobrojnim sledbenicama poznatim kao Menade.
Etimologija[uredi | uredi izvor]
Dionisovo grčko ime izvodi se od reči Dios - genitiv imena Zevs i nisos - tračke reči za sina. Druga je mogućnost da se dovede u vezu sa Nisom - nimfom koja ga je dojila ili planinom, gde su ga posetile nimfe Nisijade koje su ga hranile i učinili besmrtnim, kako im je Hermes naredio.
Kult[uredi | uredi izvor]
Dionis je bog mističnih religijskih rituala. Po tračkim misterijama on nosi bosoris - lisičje krzno, koje simbolizuje novi život. Dionisijeve misterije ostale su jedne od najtajnijih mističnih kultova antičke Grčke. Mnogi istoričari veruju da je Dionis sinestezija lokalnog grčkog božanstva prirode i mnogo jačeg božanstva iz Trakije ili Frigije, kao što je Sabazije.
Uopšteno, Grci veruju da je Dionisov kult u Grčku došao iz Anadolije. Po pričama, nakon rođenja Zevs odnosi Dionisa u zemlju nimfa Nisijada. Grčki koncept gde se zemlja Nisijada nalazi, dopušta da ona bude Anadolija, Libija, Etiopija, Arapske zemlje. Sve u svemu, to nam govori da je namerno postavljeno u magičnu, daleku zemlju.
Tragovi istih ili veoma sličnih božanstava mogu se naći u Mikeni i minojskoj kulturi. Dionis je u kulturi Grčke i njenih prethodnika dugo prisutan (pre 1500. godine p. n. e.), ali uvek ostaje donekle stran.
Tipična Dionisova obeležja su bik, zmija, bršljan i vino. Dionis ima snažnu povezanost sa satirima, kentaurima i silenima. Satiri su po Grčkoj mitologiji poluljudi, poluživotinje, koji opsedaju šume i prate Pana ili Dionisa. Hesiod ih naziva braćom planinskih nimfi i Kuretesa, beznačajnom i ništavom rasom. Satiri su muški sledbenici Dionisa, a njegove sledbenice su menade. Satiri nisu besmrtni, nego mogu umreti. Seleni su tek stari satiri.
U grčkim gradovima ulica je spajala pozorište i Dionisov hram, što je omogućilo održavanje svečanih procesija koji su ujedinile kult u hramu i proslavu u pozorištu.
Mitologija[uredi | uredi izvor]
Dolazak na svet[uredi | uredi izvor]
Dolazak Dionisa na svet je donekle čudan, čak i za grčku mitologiju, pa izaziva teškoće u njegovom smeštanju unutar panteona grčkih bogova. Njegova majka je Semela, kći Kodmusa, sina kralja Fenikije i brata Evrope. Semela je smrtnica, ljudskog je roda, dok je otac Dionisa Zevs, kralj bogova.
Postoji nekoliko verzija priče o Dionisovom dolasku u postojanje, no zajednička svima je njegovo ponovno rađanje (uskrsnuće). To ponovno rađanje je i glavni razlog njegovog poštovanja u religijskim misterijima - smrt i uskrsnuće su bili elementi mističkog otkrivenja.
Jedna od priča o Dionisu (iz orfičkih himna) govori kako je Hera, Zevsova žena, ljubomorna na dete koje nije bilo njeno poslala Titane da ga rastrgaju. Oni su dete namamili igračkama i rastrgli ga na komadiće, i gotovo celog pojeli pre nego što je Zevs uspeo da ih rastera svojom božanskom grmljavinom. Jedini deo koji je spašen bilo je njegovo srce. Zevs je srce usadio u utrobu Semele i Dionis je ponovno rođen.
Mladost[uredi | uredi izvor]
Legenda kaže da je Zevs uzeo malog Dionisa i poverio ga na čuvanje kišnim nimfama Nisaidama, koji su ga negovale tokom čitavog detinjstva, za šta ih Zevs nagradio stavljajući ih kao Hejade među zvezde.
Kad je Dionis odrastao, otkrio je kulturu vina i način vađenja tog dragocenog soka, ali ga je ljubomorna Hera pogodila ludilom, koje ga je nateralo da počne da luta različitim delovima sveta. U Frigiji boginja Kibela, u Grčkoj poznata kao Rea, izlečila ga je i naučila ga svetim ritualima, te se uputio na putovanje po Aziji da uči ljude uzgoju i obrađivanju vinove loze. Najpoznatije njegovo putovanje je ekspedicija u Indiji, za koju se tvrdi da je trajala nekoliko godina. Nakon trijumfalnog povratka počinje sa objavljivanjem svog učenja po Grčkoj. No, nekoliko mu se knezova usprotivilo u tom pokušaju, strahujući da će njegova učenja dovesti sa sobom nerede i ludilo (kralj Pentej).
Kao mladić Dionis je bio posebno atraktivan. Kad je jednom prilikom prerušen u smrtnika putovao brodom, mornari su pokušali da ga otmu i da ga seksualno iskoriste. No, Dionis je bio milostiv prema njima i pretvorio ih u delfine, ali poštedeo je kapetana, koji ga je jedini prepoznao i pokušao da zaustavi mornare.
Dionisove orgije u Grčkoj[uredi | uredi izvor]
Dionisove pomahnitale i orgijastičke svetkovine nikada nisu potpuno prihvaćene u staroj Grčkoj, a u nekim gradovima-državama (polisima) su bile zabranjene. Poznat je pokušaj tebanskog kralja Penteja da zabrani obožavanje Dionisa. Kralj je, prema predanju, pokušao da baci Dionisa u tamnicu, ali su lanci spali sa njega, a zatvorska vrata nisu mogla da se zatvore. Dionis je onda obećao Penteju da može lično da posmatra tajne ritualne na planini blizu grada, ali samo ako se preruši u ženu. Kralj je odmah pristao, i prerušen u ženu, posmatrao je Menade sakriven na drvetu. Ali, Menade su ga uskoro otkrile i u fanatičnom ludilu pomislile da je lav, te su ga rastrgle na komade. Njegova majka Agava, koja je bila jedna od vodećih Menada, shvativši na svoje užasavanje šta su učinili, napustila je Tebu i otišla u svojevoljno izgnanstvo.
U spisu "O vrlinama žena", Plutarh iznosi kako su jedanput u noćnom mahnitanju zalutale tebanske Tijade i ne znajući došle u Amfisu, gde su od umora i nikako ne dolazeći k sebi spustile se na trg i zaspale. U strahu da im se što ne dogodi, jer je grad zbog ratnog stanja bio pun vojnika, Amfišanke pohitaše na čaršiju, stadoše u krug oko zaspalih Tijada i čuvahu ih tako dokle god su spavale. A kad se probudiše, nađoše im se pri ruci, okrepiše ih jelom i ispratiše ih do granice.
Dionisove orgije u Rimu[uredi | uredi izvor]
Nepokorni Dionis je zadao Rimljanima prilično nevolja. Ovaj bog plodnosti, vina i uživanja nije bio prigodno božanstvo ni za sve Grke, ali su Rimljani još više bili uznemireni njegovim orgijastičkim svetkovinama. Rimski senat je 186. p. n. e. doneo oštar zakon protiv bluda i Dionisovih sledbenika i sledbenica. Nekoliko hiljada ljudi je pogubljeno pre nego što je kult Bahusa, boga vina, odbacio date aspekte Dionisa kojima su se zvaničnici usprotivili. Ovaj primer dobro oslikava proces kojim su grčka i rimska mitologija spojene u 2. veku p. n. e.
Dionis i hrišćanstvo[uredi | uredi izvor]
Dionisijska mitologija će posle naći svoje mesto unutar hršćanstva. Postoje mnoge paralele između legende o Dionisu i Isusu. Obojici je majka smrtna žena, a otac je vrhovno božanstvo. Obojica su se vratila iz mrtvih i pretvorila vodu u vino. Takođe postoje tvrdnje da hršćanska tradicija jedenja i pijenja tela i krvi Hristove, da bi mogli da osećaju Isusa u sebi, takođe dolazi od dionisijskog kulta. Dionis je takođe poseban u odnosu na sva druga božanstva sa Olimpa po tome što je on božanstvo koje su pojedini sledbenici osećali unutar sebe (u manjim benignim primerom uticaja Dionisa na hršćanstvo, za Dionisove sledbenike kao i za sledbenike Pana govore se da su imale uticaja na moderno viđenje Satane).
Dionisijeve misterije[uredi | uredi izvor]
Značajno mesto u mitovima Grčke zauzima dionisijski kult i dionisijske misterije. U originalnom obliku dionisijskog kulta gleda kao na kult zadužen za uzgajanje vinove loze i dobijanje vina, a u praktičnom smislu za razumevanje životnog ciklusa vina - utelovljenje živog boga - stvaranje i fermentacija vina.
U svom početku kult nije bio zaokupljen samo učenjima o vinu i njegovoj tradiciji, već jednako svim ostalim vidovima vina. Ne treba zaboraviti da je vino nekada uključivalo mnoge druge sastojke, začine, razne biljke, koje su doprinosili ukusu, kvalitetu, medicinskom učinku samog pića. Uzgajanje svog tog bilja originalno potpada pod dionisijsko učenje, stvarajući ga opštim kultom vegetacije i travarskom školom. Med i pčelinji vosak su takođe dodavani ranim vinima, dovodeći ga u vezu sa još starijim kulturom medovine i pčela u neolitskoj Evropi. Rojevi pčela u dionisijskoj tradiciji predstavljaju čistu životnu silu. Kako je rečeno, kultu su dodavane biljke koje su bile povezane sa vinom, pa tako i bršnjan, za koje se smatrao da potiskuje učinake pijanstva i da je suprotnost vinu, te fikus i šišarke.
Mesto nastanka[uredi | uredi izvor]
Mesto nastanka dionisijskih misterija nije poznato. Gotovo je sigurno da su nastale izvan Grčke, u koji ulaze sa dolaskom vina, za koje se smatra da je nastalo 6000 godina pre Hrista. Odatle motiv Dionisovog odrastanja u nepoznatoj zemlji daleko od Grčke. Mesto mogućeg nastanka moglo bi biti planina Arg na granici Mesopotamije i Persije ili drevne divlje loze na padinama libijskih planina. Stanovnici Krita preuzimaju vino iz Egipta i Fenikije i prenose ga u Grčku do 1600. godine p. n. e. Vino je takođe verovatno došlo u Grčku i kopnenim putem kroz Malu Aziju, ali najverovatnije su iz Minojskog Krita došla prva učenja iz kojih će nastati dionisijski kult.
Osnovne postavke[uredi | uredi izvor]
Osnovno načelo iz izvornih inicijacija je tema smrti i ponovnog rođenja prema godišnjim dobima te opsednutost duhom. Opsednutost uključuje prizivanje duhova, što je propraćeno zajedničkim plesom, obično uz bubnjeve i frule i karakteristične pokrete telom, pokrete koje su pronađeni unutar svih kultova izazivanja stanja transa.
Za razliku od većine kultova transa, unutar dionisijskih obreda učesnici su bili opsednuti životinjskim duhovima i entitetima i mogli su da se pretvore u životinje. No, najpoželjnija je Dionisova opsednutost. Razlog postojanja takvog kulta je kontroverzan. Neki ga vide kao ritualizovano otpuštanje potisnutih elemenata civilizovane psihologije i privremene inverzije, kako bi ti elementi bili očuvani. Drugi ga vide kao povratak haotičnim elementima postojanja i reakcijom protiv civilizacije, a treći u njemu vide njegovu magičnu vezu sa haotičnim moćima. Moguće je da su sve te teorije primenjive u različitim manifestacijama kulta.
Kao i vino, i Dionis je imao različite "ukuse" u različitim regijama. Odražavajući mitsko i kulturno zemljište, takođe se pojavljuje pod različitim imenima u susednim zemljama.
Činjenica da su Grci u svoja vina dodavali razne druge sastojke navela je mnoge, uključujući Roberta Grovesa, na zaključak kako neki od tih sastojaka imaju halucinogeno delovanje. To donekle potvrđuje i "čarobni napitak", tadašnje začinjeno vino, koje se povezuje sa dionisijskim ritualima, za koje se govori da sadrži otrovni bršljan. Takođe znamo da su šamani tog područja koristili daturu i buniku.
Savremena tumačenja[uredi | uredi izvor]
Miloš Đurić, srpski helenolog, poreklo Dionisovog kulta nalazi u osećanju prolaznosti ljudske individualne egzistencije. “Ljudski naraštaji prolaze nezaustavljivo i nepovratno, a pojedinačno lomno ljudsko biće, koje se ne zadovoljava time da bude samo mehur na reci prolaznosti, nalazi neprolazan život u mističko-ekstatičkom kultu Dionisa, boga prirode koja se neprestano podmlađuje.”
Glavni cilj Dionisovih orgija bila je, dakle, ekstaza, i u njoj se vernicima otvarala nova oblast iskustva, o kojoj oni u svakodnevnoj atmosferi svog ograničenog postojanja ništa nisu znali. To novo iskustvo nije ništa drugo nego subjektivan doživljaj beskonačnosti i apsolutnosti, i to osećanje duša je dalje razvijala kao uverenje da je ona božanske prirode i da će, posle smrti, kada se oslobodi uskoće tela, zasvagda živeti božanskim životom kakvim je, za kratko vreme, živela dok je bila u ekstazi.
Fridrih Niče, na završetku Sumraka bogova, izražava se ovako: “Tek u Dionisovim misterijama, u psihologiji dioniskog stanja, izbija osnovna činjenica helenskog instinkta – njegova volja za život. Šta je sebi Helen zajemčavao ovim misterijama? Večan život, večno povraćanje života; budućnost u prošlosti obećanu i posvećenu; trijumfatorno Da za život iznad smrti i mena.”
Savremeni američki pesnik, Džim Morison, tragom Ničea, otkriva sugestivnu moć Dionisovog kulta, što dolazi do izražaja u mnogim njegovim postupcima i pesmama.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Dionis – mitologija”. opsteobrazovanje.in.rs. Pristupljeno 16. 1. 2020.
- ^ Babić, Stjepan; Finka, Božidar; Moguš, Milan (2000). Hrvatski pravopis. Zagreb: Školska knjiga. str. 160—161. ISBN 978-953-0-40017-7.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Miloš N. Đurić, Istorija helenske etike
- Artur Koterel i Rejčel Storm, Sveobuhvatna enciklopedija mitologije
- Livije: Povijest Rima (39/13.)
- Pausanija : Opis Grčke
- Luis Ričard Farnel: The Cults of the Greek States: Volume V, Adamant Media Corporation, 2002. (1896.) (IV: Cults of Dionysos; V: Dionysiac Ritual, VI: Cult-Monuments of Dionysos; VII: Ideal Dionysiac Types.)
- Robert Grejvs: Grčki mitovi, CID, Zagreb, 2003.
- Károly Kerényi: Dionysos: Archetypal Image of Indestructible Life, Princeton University Press, Princeton, 1976.
- Károly Kerényi The Gods of the Greeks, Thames & Hudson, New York/London, 1951.
- Marin Buovac: Prilog boljem poznavanju simbolike zoomorfnih recipijenata iz antičke luke u Zatonu kraj Nina - Toward better understanding of the symbolism of the zoomorphic receptacles from the ancient port of Zaton near Nin, Diadora, vol. 31, 2017.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Dionis u klasičnoj literaturi i umetnosti
- Dionis u grčkoj mitologiji
- Dionis, veze i informacije
- Dionisov sukob sa Herom
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ljudi | |
| Ostale | |
