Martovski pregovori

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fotografija kordunaških partizana

Martovski pregovori iz 1943. godine su jedna od najvećih kontroverzi Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije. Vođeni su između predstavnika NOVJ i nemačkih zapovednika u NDH, a desili su se za vreme bitke na Neretvi. Partizani su želeli ove pregovore da odlože napade nemačkih snaga dok su prelazili reku Neretvu i da se usredsrede na borbu protiv njima rivalskog četničkog pokreta Dragoljuba Mihailovića. Pregovore je pratilo nezvanično primirje koje je trajalo oko 6 nedelja, ali je prekinuto naređenjima Adolfa Hitlera. Razmene zarobljenika, koje su se događale između Nemaca i partizana već nekoliko meseci ranije, nastavljene su krajem 1943. i trajale su do kraja rata.

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Prve razmene zarobljenika[uredi | uredi izvor]

Podela Jugoslavije sa istaknutom demarkacionom linijom između nemačke i italijanske okupacione zone.

U avgustu 1942, za vreme pohoda proleterskih brigada kroz NDH u Bosansku krajinu, partizani su kod Livna zarobili grupu od osam Nemaca iz civilne i vojne inženjerske organizacije Tot.[1][2] Vođa grupe zarobljenika je bio rudarski inženjer Hans Ot, koji je istovremeno bio oficir Abvera, obaveštajne službe Vermahta. Zarobljena grupa je tražila nove izvore metala i drva za Nemce, ali Ot je dobio zadatak od Abvera da stupi u kontakt sa partizanima. Posle zarobljavanja, Ot je tvrdio da ima da prenese važnu poruku za partizanski štab, i nakon što je ovo ispunjeno, predložio je partizanima da bude razmenjen za partizane koje su Nemci držali u zatvoru u Zagrebu. Po toj osnovi, Ot je poslat u Zagreb, [3] gde je sreo sa nemačkim vojnim izaslanikom general-pukovnikom Edmundom Glez fon Horstenauom.[2] Savetovao je Glez fon Horstenauu da je Tito voljan da razmeni osam Nemaca za deset partizana koje su držali Nemci, Italijani i vlasti NDH. Glez fon Horstenau je kontaktirao komandanta italijanske 2. armije, generala Marija Roatu, koji je držao u zarobljeništvu najviše identifikovanih zarobljenih partizana. Nemački ambasador u NDH, SA-obergrupenfirer Zigfrid Kaše je poslao telegram ministarstvu spoljnih poslova Rajha predlažući mu razmenu i zatražio od ministarstva da posreduje kod Italijana. Bivši američki diplomata Volter Roberts smatra da je Abver imao više na umu od razmene zatvorenika kada je dao Otu zadatak da stupi u vezu sa partizanima, iako se broj Nemaca u partizanskom zarobljeništvu povećavao, pa ovo čini da su verovatniji bili sporazumi o razmeni zarobljenika. Ove sporazume je u početku izvršavao Marijan Stilinović u ime Vrhovnog štaba NOVJ. Razmena zarobljenika je bila izvršena u području između Duvna i Livna, gde je 38 partizana i njihovih članova porodica razmenjeno za jednog višeg nemačkog oficira zarobljenog u bici za Livno decembra 1942.[3][4]

Nastavljeni pregovori između nemačkih i partizanskih štabova za ishod su imalo još jedne pregovore kod Livna 17. novembra 1942. o razmeni zarobljenika i priznavanju partizanima statusa zaraćene strane.[5][6] Druge pregovore su vodili Vladimir Velebit i Stilinović,[7], a Ot je bio uključen sa nemačke strane.[3] Partizanska strana je tražila priznavanje statusa zaraćene strane, što su Nemci od samog početka ustanka odbijali i partizane smatrali banditima prema kojima ne važe odredbe međunarodnog prava o statusu ratnih zarobljenika[8], pa bi ih obično streljali. Sa druge strane partizani su često puštali zarobljene vojnike, kao npr. 300 zarobljenih Nemaca nakon povlačenja iz Užica ili oko 120 italijanskih vojnika ostavljenih na Romaniji početkom 1942.[9] Na dan druge razmene zarobljenika, partizani su dali pismo adresirano na Gleza fon Horstenaua u kome su objašnjavali da su partizani „nezavisna vojska sa vojničkom disciplinom i nisu skup bandi“, i predložili „uzajamnu primenu zakona međunarodnog prava, posebno u pogledu zarobljenika i ranjenika, redovne razmene zarobljenika i neku vrstu primirja između dve strane“. Glez fon Horstenau, Kaše i drugi su želeli da nastave sa razmenama zarobljenika kao način dobijanja informacija i želeli su da postignu modus vivendi sa partizanima kako bi Nemci nesmetano eksploatisali rudne resurse NDH. Međutim, Adolf Hitler i ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop su se protivili sklapanju bilo kakvog sporazuma sa partizanima, jer su se plašili da će to partizanima dati status redovne zaraćene strane. Kao rezultat Hitlerovog protivljenja, na ovaj partizanski predlog nije odgovoreno.[6] Tako su se ovi pregovori završili neuspešno, ali je ipak do razmene zarobljenika došlo 21. novembra.[5]

Planovi partizanskog štaba[uredi | uredi izvor]

Cilj partizana je bio proboj iz zapadne Bosne u južnu Srbiju gde je postojala oslobođena teritorija.

Proboj partizana ka Sandžaku bi ih odveo dalje od komunikacija i privrednih objekata važnih za Nemce. Ideju o neutralnoj zoni u kojoj partizani ne bi mogli ugrožavati nemačke interese, a Nemci ih zauzvrat ne bi napadali poticala je od generala Horstenaua.[10]

Mogućnost anglo-američkog iskrcavanja[uredi | uredi izvor]

Zbog osovinske katastrofe kod Staljingrada i izvesnim porazom na Severnoafričkom frontu, sve je bilo izvesnije otvaranje drugog fronta u Evropi. Značaj jugoslovenskog ratišta je porastao kako sile Osovine nisu znale gde tačno da očekuju iskrcavanje Anglo-Amerikanaca. Nemački generali Glez fon Horstenau, Bader i Ler su predlagali vojnički i diplomatski pristup pacifikovanju ustanka u NDH, dok je Hitler insistirao na čisto vojničkom pristupu i njegovo mišljenje je prevagnulo. Stoga su sile Osovine pristupile izradi plana za operaciju Vajs.[11] Odlučeno je da u januaru 1943. udruženo nemačko-domobransko-ustaške i italijansko-četničke jedinice počnu ofanzivu protiv Bihaćke republike. Prva faza operacije nazvana Vajs I bi napadala severozapadni deo Bihaćke republike, a druga faza Vajs II. Nemci su iz Rajha prebacili dve, a iz okupirane Srbije tri divizije, među kojima i 7. SS diviziju Princ Eugen.

U vreme dok je besnela osovinska operacija Vajs, očekivalo se i iskrcavanje Engleza na jadranskoj obali. Partizani se tome nisu radovali, jer su strepeli da će cilj eventualnog britanskog iskrcavanja u Jugoslaviji biti ne samo potiskivanje Nemaca nego i uništenje partizanskog pokreta, uz pomoć četnika. Još u jesen 1941. godine, kada je izbio četničko-partizanski sukob, Ujedinjeno Kraljevstvo je podržalo vladu u egzilu i četnike. Među partizanima je prvih godina rata nastala strahovita mržnja na Engleze, što se ogleda i u jednoj od pesama: „Partizani, spremite mitraljeze da čekamo kralja i Engleze". Koča Popović je u svom dnevniku pisao da „posle Nemačke, drugo mesto u našoj mržnji zauzima Engleska“, jer je „učinila je sve da izazove građanski rat u Jugoslaviji, i da se narodnooslobodilački pokret ne održi“.

Operacija Vajs[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: operacija Vajs I
Borci Druge proleterske brigade sa zarobljenim nemačkim majorom Arturom Štrekerom.

Operacija Vajs I je započeta 20. januara 1943. napadom na Bihać,[12] koji je pao posle sedam dana. Vrhovni štab i partizanske jedinice povlačili su se prema Drvaru. Cilj Vrhovnog štaba je bio da se partizani probiju iz zapadne Bosne u Srbiju. Njihovu pokretljivost bitno su umanjivali prisustvo velikog broja izbeglica i ranjenica. Tih dana Tito je slao poruke Kominterni tražeći da SSSR vojno pomogne NOVJ, ali je dobio odgovore da to nije moguće zbog velike udaljenosti i logističkih problema.

Druga etapa operacije Vajs je izvedena u prostoru od Dinare do gornjeg toka Vrbasa, uglavnom u dolini Neretve. Vrhovni štab i grupa divizija skupa sa izbeglicama i ranjenicima našli su se u obruču. Manevrima i borbama uspevali su da izbegnu uništenje. Krajem februara nije uspeo napad Prve proleterske divizije na Konjic, koji su branile četničko-italijanske-nemačke snage. Na južnijem frontu, partizani su imali više uspeha pošto su prema Mostaru odbacili četničko-italijanske snage. Partizani su se i dalje nalazili u teškoj situaciji, pošto su sa severa na pravcu Gornji Vakuf-Prozor nadirale nemačko-ustaške snage, sa juga je i dalje pretile četničko-italijanske snage, a partizani su sa sobom vodili više hiljada ranjenika. U takvoj situaciji Vrhovni štab je na sastanku u selu Gračanica naredio da na nemačko-ustaške snage izvrši protivudar da se olakša pritisak na partizane.[13] Tokom ofanzive, Vrhovni štab je pokušavao da dobije na vremenu da pređu Neretvu. Jedan od načina kojim su pokušali da dobiju na vremenu bilo je stupanje u pregovore sa Nemcima.

Partizani su se u noći između 6/7. marta prebacili preko srušenog mosta kod Jablanice i odbacili četnike od mosta.

Partizani su 4. marta 1943, u jeku najžešćih borbi, zarobili nemačkog majora Artura Štrekera, komandanta 3. bataljona 738. puka, i oko 25 vojnika, koje u pridodali grupi od oko 100 domobrana, 15 italijanskih oficira i 600 vojnika koje su već držali kao ratne zarobljenike. Štreker je do tada bio najviši oficir kog su zarobili partizani.[13] Štreker je doveden u Vrhovni štab na ispitivanje, ali nije dao nikakve podatke.[14] Pošto su se u to vreme partizani našli u teškom položaju i trebalo je da dobiju u vremenu za prelaz preko Neretve, odlučili su da to iskoriste za pregovore sa Nemcima o razmeni zarobljenika i priznavanju partizanima statusa zaraćene strane, ne bi li tako bar nakratko nemački pritisak popustio.[15] Zbog očajnički teške situacije u ovoj fazi operacije Vajs I, odlučili su da iskoriste skoro zarobljenog nemačkog oficira da počnu pregovore.[6] Po oceni Vrhovnog štaba, sada je nastupio trenutak da se pokuša obnova pregovora, kako bi se izvuklo oko 4.000 ranjenika iz okoline Prozora. Nakon više od mesec dana konstantnih borbi računalo se da će i nemačka strana biti zainteresovana za primirje dok traju pregovori.[16] Nemački istoričari Ladislaus Hori i Martin Brosat su zaključili da je u ovom kritičnom trenutku Tito bio zabrinut da će do kraja rata istrošenost njegovih partizanskih snaga biti tolika da će Mihailovićevi četnici biti jači. Oni zastupaju stav da je Tito bio voljan da ugovori primirje sa Nemcima kako bi uništio četnike.[17] Titov cilj je bio da prividnim ustupcima uveri Nemce da partizani neće dejstvovati severno od demarkacione linije, pa bi Operativna grupa divizija oslobođena nemačkog pritiska mogla da napadne četnike u italijanskoj zoni na levoj obali Neretve i probije se prema Srbiji.[16] Da bi zavarali Nemce partizani su zaustavili svoju protivnapad od Gornjeg Vakufa.[10]

Štrekeru je ponuđeno da napiše pismo za generala Horstenaua o partizanskoj ponudi za razmeni zarobljenika i započinjanju pregovora, što je Štreker odmah prihvatio zbog šansi da on bude oslobođen u toj razmeni. To pismo je 5. marta stiglo u štab 717. divizije u Bugojno, odakle je prosleđeno u štab komandanta nemačkih trupa u Hrvatskoj generalu Rudolfu Litersu u Slavonski Brod, a on je dalje prosledio pismo generalu Horstenau u Zagreb.[18] Horstenau je što zbog razmene zarobljenika, što zbog želje da ostvari kontakt sa partizanskim Vrhovnim štabom, 9. marta obavestio Litersa da organizuje sastanak sa partizanskom delegacijom. Liters je za datum i mesto sastanka sa partizanskom delegacijom odredio 12. mart u štabu 717. divizije u Bugojnu.[19]

Tito je 8. marta, u slučaju nemačkog pozitivnog odgovora, odredio sastav delegacije. Smatrao je da bi na pregovore trebalo da ide Koča Popović, komandant Prve proleterske divizije čiji je identitet Nemcima bio poznat. Za druga dva člana delegacije bili su Milovan Đilas (pod pseudonimom Miloš Marković), član Vrhovnog štaba NOVJ i Politbiroa CK KPJ, i Vladimir Velebit (pod pseudonimom Vladimir Petrović), koji je ranije već učestvovao u pregovorima o razmeni zarobljenika. Osim toga, Velebitov otac je bio austrougarski oficir, pa je Velebit savršeno govorio nemački jezik. Nemački odgovor je stigao u partizanski Vrhovni štab 10. marta. Ovlašćenje pregovaračima potpisao v.d. načelnika Vrhovnog štaba Velimir Terzić, pošto se Arso Jovanović u tom trenutku nalazio u misiji u Sloveniji.[20] Partizani su za oslobađanje majora Štrekera tražili oslobađanje Ivana Marinkovića, člana CK KP Hrvatske.[21]

U međuvremenu, nakon protivudara kod Gornjeg Vakufa, partizani su nastupili ka Neretvi. Noću 6/7. marta 2. dalmatinska i 2. proleterska prebacile su se preko reke, razbile 2. durmitorsku četničku brigadu koja je držala taj sektor, i uspostavile mostobran. Partizani su tokom bitke na Neretvi razbili glavninu četničkih snaga u istočnoj Hercegovini.

Tok pregovora[uredi | uredi izvor]

Preliminarni pregovori u Gornjem Vakufu[uredi | uredi izvor]

Punomoćje za pregovore sa Nemcima, koje je partizanski Vrhovni Štab 8. marta 1943. godine izdao Koči Popoviću, komandantu 1. proleterske divizije.

Izbijanjem na obalu Neretve 10. marta Nemci su okončali operaciju Vajs, što partizanima nije bilo poznato.[22] Partizani su smatrali da im i dalje preti opasnost od 717. i 718. divizije. Zapravo, zadatak ovih divizija je bilo da spreče proboj partizana na sever u nemačku okupacionu zonu.[23]

Milovan Đilas je bio glavni partizanski delegat na pregovorima u Gornjem Vakufu i Zagrebu

Partizanska delegacija je krenula na pregovore 11. marta sa istaknutom belom zastavom. Krenuvši dan ranije nadali su da će ranije početi sa pregovorima. U Prozoru ih je zaustavila grupa nemačkih vojnika koji nisu bili upoznati sa dogovorom o pregovorima. Nemački vojnici su razoružali i fotografisali partizansku delegaciju, uprkos njihovom odbijanju. Zatim su emisari automobilima odvedeni u Gornji Vakuf, gde se tad nalazio štab 717. nemačke divizije.[24] Nemce su predstavljali general-lajtnant Benignus Dipold, komandant 717. divizije, jedan mlađi oficir i jedan predstavnik Hitlerjugenda.[6]

Velebit je Dipoldu predstavio tačke o kojima je došao da pregovara: 1) razmena zarobljenika, 2) o primeni međunarodnog prava i 3) obustavi neprijateljstva. Međutim, general Dipold je partizanskim emisarima rekao da on nema ovlašćenja da pregovara sa njima i odbio je da izda naredbu o prekidu borbe, pošto kao vojnik ima striktna naređenja koja mora da postigne.[25] Uputio ih je na svoje nadređene u Sarajevu i Zagrebu i zatražio da partizani pismeno navedu tačke o kojima će se pregovarati i koje će on proslediti višoj komandi. Time su preliminarni pregovori u Gornjem Vakufu bili završeni.

Partizanski delegati su u pismenoj izjavi istakli nekoliko zahteva:[26][27]

  • naznačili koje ljude nude a koje žele dobiti u zamenu, naglasivši da žele da izvrše razmenu što je pre moguće;
  • rekli su da će u slučaju da Nemci prihvate partizanski zahtev, naročito u pogledu ranjenih i zarobljenih, da će partizani uzvratiti istom merom;
  • da u sadašnjoj situaciji nema razloga zbog kojeg bi nemački Vermaht vršio ratne akcije protiv Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, pogotovo u svetlu položaja, neprijatelja i interesa obe strane - prema tome, bilo bi u interesu obe strane kad bi neprijateljstva prestala. U vezi s tim, nemačka komanda i ova delegacija treba da odrede svoje predloge koji se tiču eventualne zone i navedu ciljeve ekonomskih i drugih interesa.
  • da Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije smatra četnike glavnim neprijateljima.;
  • predložili su primirje za vreme trajanja pregovora
  • da će svaki eventualni trajniji sporazum regulisati više komande.

Partizanski delegati su nemačkim predstavnicima napomenuli da bi oni, za razliku od četnika, napali i Britance ako bi se ovi iskrcali na jugoslovensko tlo[28] i pokušali da ih razoružaju ili stave pod komandu Dragoljuba Mihailovića. Posle pregovora partizanska delegacija je ostala u Gornjem Vakufu da čeka nemački odgovor na pismeni predlog. Nemačke komande su u Sarajevu, Zagrebu, Beču i Berlinu su istog dana obaveštene o dolasku partizanske delegacije. Generali Liters i Ler su odbili da obustave neprijateljstva i izjasnili se nenadležnim za pregovore. Sa druge strane general Glez fon Horstenau je preduzeo mere da pronađe Marinkovića. Međutim, Marinković nije pronađen jer je u izveštaju sa sastanka u Gornjem Vakufu njegovo prezime pogrešno bilo napisano i ustaše su ga ubile 14. aprila.[29] Kako do 14. marta partizanskoj delegaciji nije saopšten nemački odgovor, Koča Popović je odlučio da se vrati u svoju diviziju i nemačkim automobilom je odvezen do linije fronta između Rame i Jablanice.[30]

Pregovori u Sarajevu i oslobađanje nemačkih zarobljenika[uredi | uredi izvor]

Poslednji partizanski ranjenici su prešli Neretvu između 14. i 15. marta. Popović je u Vrhovni štab, koji se tad nalazio kod Boračkog jezera, stigao 16. marta.[31] Iz Popovićevog izveštaja Titu i Rankoviću nije se moglo zaključiti da li će nemačka strana prihvatiti pregovore.[32] Tito je bio uveren da će Nemci preći Neretvu[32], ali do toga nije došlo jer su se Nemci počeli pregrupisavati kako bi sprečili povratak partizana u nemačku okupacionu zonu.[33]

Nemci su smatrali da su izbijanjem na Neretvu i zaposedanjem rudnika boksita kod Mostara porazili glavninu partizana i ispunili svoj primarni cilj. Međutim, mučili su ih partizanski aktivnosti u drugim delovima nemačke okupacione zone, prvenstveno duž železničke pruge Beograd-Zagreb i u istočnoj Bosni. Zbog toga, kao i zbog daljih pregovora o razmeni zarobljenika, su 14. marta odveli Đilasa i Velebita u Sarajevo.[34] Sutradan su njih dvojica imali sastanak koji se ticao razmene zarobljenika, kom je po nalogu Horstenaua i Kašea prisustvovao i Hans Ot.[35] Nemačka strana je pristala na razmenu zarobljenika, ali je zahtevala da se pre bilo kakvih pregovora prekinu partizanske aktivnosti duž pruge Beograd-Zagreb. Sa druge strane, partizanska delegacija je insistirala da se to pitanje veže za priznavanje partizanima statusa zaraćene strane. Razgovor se na tome i zaustavio. Đilas je rešio da se vrati u Vrhovni štab po nove instrukcije.[36]

Đilas je 16. marta u pratnji jednog nemačkog narednika autom odvezen u Čelebić. Partizanska jedinica koja je držala taj sektor, nije bila obaveštena o Đilasovom dolasku i više puta je pucala na njih.[37] Đilas i narednik su 17. marta stigli do Boračkog jezera. Nemački narednik je ostao sa nemačkim zarobljenicima, dok je Đilas produžio u Vrhovni štab. Đilas je obavestio Tita o nemačkom zahtevu da se obustave partizanske akcije u Slavoniji, ali mu je Tito odgovorio da ne može pristati ni na kakav zahtev dok Nemci ne prekinu neprijateljstva. Pošto ga je Đilas uverio da će Nemci ispuniti svoj deo pogodbe o razmeni zarobljenika, Tito je odlučio da pusti nemačke zarobljenike ne čekajući Nemce, kao znak dobre volje.[38] Odlučeno je da se pregovori nastave, pa je Đilas otišao u Bijelu, da čeka poruku od Velebita. Tamo su bili prikupljeni nemački zarobljenici kojima je iste večeri rečeno da će biti oslobođeni.

U međuvremenu, istočno od Neretve, partizanska Glavna operativna grupa držala je inicijativu u svojim rukama, goneći četnike. Četnička komanda pokušavala je da zaustavi povlačenje svojih snaga i zaustavi napredovanje NOVJ. Do značajne bitke došlo je kod Glavatičeva 15/16. marta, gde su prikupljene četničke snage ponovo razbijene od strane jedinica NOVJ.

Istog dana kada je Đilas otišao iz Sarajeva, stigla je poruka od Gleza fon Horstenaua da partizanska delegacija pređe u Zagreb. Kako je ostao sam u Sarajevu, Velebit je pristao, nadajući se da će to ubrzati pregovore. Sa njim je u Zagreb pošao i Ot.[39] Velebit je 17. marta imao pregovore sa Glezom fon Horstenauom, a kasnije i sa šefom italijanske vojne misije generalom Đankarlom Reom. Dozvoljeno mu je da poluslobodno šeta Zagrebom i tada su Nemci otkrili njegov pravi identitet, pa mu je dozvoljeno da poseti svoju porodicu. Ipak u svim nemačkim i italijanskim izveštajima, pominje se samo njegov pseudonim Petrović, pa je moguće da je Horstenau krio njegov identitet od Kašea i ustaša. Velebit je 18. marta zajedno sa Otom avionom vraćen u Sarajevo da obavesti Vrhovni štab da se pregovori nastavljaju.

O ovim pregovorima je nemački poslanik u NDH Zigfrid Kaše 17. marta 1943. godine obavestio svoje ministarstvo u Berlinu.[40] Pošto je primio Kašeov telegram, Joahim fon Ribentrop je u svom odgovoru od 19. marta izrazio opreznost u namere partizana i upozorio ga da kao nemački diplomata ne učestvuje u pregovorima sa „banditima“.[41]

Vrhovni štab je 18. marta primio poruku od Velebita da se pregovori nastavljaju i Đilas je u nemačkoj pratnji pošao za Sarajevo. Usput su su se zaustavili u Konjicu, gde je partizanskog delegata „Miloša Markovića“ primetila grupa četnika. O tome je Vojislav Lukačević, koji se nalazio u nemačkom štabu u Konjicu, je depešom obavestio Zaharija Ostojića i Mihailovića (koji se 18. marta pridružio Ostojiću u Kalinoviku) da su partizani stupili u nekakve pregovore sa Nemcima.[42] Sutradan su partizani oslobodili prvu grupu nemačkih zarobljenika.[42]

Pregovori u Zagrebu[uredi | uredi izvor]

Na sastancima u Zagrebu 23. i 24. marta Velebit i Đilas su izjavili sledeće: „...mi nemamo nikakvog razloga za ratovanje protiv nemačke vojske, niti za izazivanje štete nemačkim interesima u celoj državi, bilo da su vojne ili ekonomske prirode. Za to ne zahtevamo nikakvu protivuslugu. Treba samo da nam omogućite priliku da se borimo protiv četnika i mi ćemo ih likvidirati“. Sastancima su prisustvovali i predstavnici vlasti NDH, što su Đilas i Velebit negirali u svojim memoarima.[43]

Posle povratka iz Zagreba, Velebit je 31. marta obavestio Obaveštajno odeljenje štaba 718. nemačke divizije u Sarajevu da je nemačkim predstavnicima u Zagrebu rekao sledeće: „Mi sa našim narodnooslobodilačkim pokretom težimo da stvorimo slobodnu Jugoslaviju u kojoj će sva slovenska plemena imati sva prava i u kojoj neće vladati samo Srbi. Zbog toga u nacionalnom četničkom pokretu mi vidimo našeg najvećeg i najopasnijeg neprijatelja pošto oni teže da stvore Veliku Srbiju, a nas da istisnu. Pod takvim okolnostima mi nemamo više nikakvog povoda da se borimo protiv nemačke vojske, niti da nanosimo štete nemačkim interesima u celoj zemlji, bili oni vojne ili privredne prirode. Treba nam samo dati priliku da se borimo protiv četnika da bi ih uništili“.[44]

Kaše je Berlinu predložio sklapanje trajnijeg sporazuma sa partizanima. Ovo je odbijeno od pretpostavljenih. Na kraju su zarobljenici razmenjeni, a razmene su nastavljene skoro do kraja rata.

Primirje i posledice[uredi | uredi izvor]

Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Naređenje Vrhovnog štaba istočnobosanskim jedinicama 29. 3. 1943..

Tito je za vreme pregovora izdavao naređenja svojim jedinicama da se obustave akcije protiv snaga Nemačke, Italije i NDH, kako bi sve svoje snage uperili protiv JVuO. Tako je Velebitov drugi odlazak na pregovore u Zagreb iskorišten i da se uputi naređenje 6. istočnobosanskoj brigadi, u kojem je Isi Jovanoviću zabranjeno bilo kakvo sukobljavanje sa Nemcima. Naređenje su potpisali Tito, Ranković i Žujović, a upućeno je po kuriru Gruji Sokniću, koji je trebalo zajedno sa Velebitom da ode u Sarajevo, a potom nemačkim prevoznim sredstvom uz njihovu pratnju na teritoriju Romanije ili Birča. Slična naređenja upućena su i komandantu 1. bosanskog korpusa Kosti Nađu, štabu 3. operativne zone Hrvatske, komandantu 1. proleterske brigade Danilu Lekiću i komandantu 1. proleterske divizije Koči Popoviću.[45]

Reakcija Moskve[uredi | uredi izvor]

Kada je Tito obavestio generalnog sekretara Kominterne Georgi Dimitrova o razmeni ratnih zarobljenika s Nemcima, došlo je do drame. O tome je raspravljala komisija koju su sačinjavali B. N. Ponomarjov, ideolog Kominterne, Firnber, predstavnik austrijske KP, Gemalnder, predstavnik češke KP, i Đuro Salaj, predstavnik jugoslovenske KP.[46] Izvršni komitet Komunističke internacionale je 31. marta 1943. uputio Titu prekorni telegram sledeće sadržine:

"Nas iritira okolnost, što ste vi izvršili razmenu s nemačkim ratnim zarobljenicima, što ste poslali delegaciju, koja je izvršila pregovore s Nemcima, kao i činjenica da je nemački ambasador u Zagrebu izrazio želju da se s Vama lično sretne. Šta se to događa? Narod se nalazi u jednoj ogorčenoj borbi protiv okupatora, kad iznenada - takvi odnosi između vas i Nemaca. Da li je to u skladu s politikom Nemaca, koji žele da izazovu među Jugoslovenima bratski razdor kako bi što lakše razbili narodnooslobodilačku armiju? Ja vas molim za objašnjenje ovoga pitanja. Dalje: Činjenica je razumljiva što nezadovoljstvo naroda protiv Engleza raste. Ali, zar ne razmišljate o tome, da u sadašnjem trenutku izazivati nezadovoljstvo protiv Engleza škodi narodnooslobodilačkoj borbi, i da mržnja protiv okupatora, u prvoj liniji protiv Nemaca, mora da se potpiruje? Svaka vrsta povezivanja s nemačkim moćnicima može ovu toliko potrebnu narodnu mržnju slabiti. Očekujem vaš odgovor."[46][47]
— Telegram Izvršnog komiteta Komunističke internacionale Titu od 31. marta 1943.

Tito je istog dana objasnio Moskvi razloge pregovora sa Nemcima oko razmene zarobljenika. Telegram je shvatio kao postojanje „izvjesnog nepovjerenja i sumnje prema našim akcijama“. Pod tač. 4. svog odgovora odbacio je da želi da se sretne sa nemačkim predstavnikom u Zagrebu.

„Što njemački predstavnik u Zagrebu želi da govori sa mnom i pored svih svinjarija koje su napisane u njemačkim i hrvatskim novinama o meni - za to niko nije kriv, i znači da ja ne želim s njim da razgovaram, čak i ne mislim na to“.

Zaključio je da „prekore mi nismo zaslužili i oni su nam vrlo teško pali“.[48]


Mnogi istraživači su na osnovu ovih razgovora zaključili da je sklopljeno i neko vreme postojalo primirje između Nemaca i NOVJ. Na primer, Džon Krips u svom poznatom članku navodi „mnogo godina kasnije postalo je jasno da je postojalo primirje između Nemaca i partizana"[49] Međutim, nemački vojni dokumenti govore suprotno. Na primer, u izveštaju vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943. komanda jugoistoka na 38 strana razlaže tok dvomesečnih operacija protiv partizana, njihove pozicije i namere, borbe između partizana i četnika, sopstvene pozicije i namere. Izveštava se o rezultatima i obostranim gubicima tokom dvomesečnih borbi protiv partizana, o potrebi trupa za odmorom i sređivanjem, planiranom preformiranju, o tekućim akcijama protiv partizana koje se od 20. marta vode u Slavoniji (Operacija „Braun“) i Bosanskoj krajini (Operacija „Oto“), i o pripremama za operaciju „Švarc“ sa ciljem razoružanja četnika i uništenja partizana. U tom izveštaju sa jedinog nadležnog i merodavnog mesta za tako nešto, bilo kakav prekid neprijateljstava ili primirje se ne spominje ni jednom rečju.[50]

U istom izveštaju komanda Jugoistoka izražava svoje ubeđenje da će u slučaju iskrcavanja Saveznika i NOVJ, i JVuO ratovati protiv Nemaca:

U slučaju iskrcavanja Saveznika na Balkan sa sigurnošću treba očekivati opšti ustanak uz učešće obeju neprijateljskih grupa. Izgleda da Mihailović i Tito očekuju takvo iskrcavanje.

[51]

Operacija Švarc[uredi | uredi izvor]

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

Pojedinosti o Martovskim pregovorima izbile su u vanjugoslovenskoj javnosti relativno rano. Pedesetih su ih objavili Vilhelm Hetl (jedan od šefova nemačke obaveštajne službe za vreme Drugog svetskog rata) u svojoj knjizi „Tajni front“ (Die Geheime Front) objavljenoj u Austriji 1950. pod pseudonimom Valter Hagen, Rudolf Kisling u svojoj knjizi „Hrvati. Sudbina jednog južnoslovenskog naroda“ (Die Kroaten. Der Schickalsweg eines Sudslawenvolkes) objavljenoj 1956. i Stiven Klisold u svojoj knjizi „Vrtlog. Prikaz uspona maršala Tita na vlast“ (Whirlwind. An Account of Marshal Tito’s Rise to Power) objavljenoj 1959.[52]

Krajem šezdesetih godina prikazali su ih Ilija Jukić na osnovu dokumenata iz Ministarstva spoljnih poslova (Pogledi na prošlost, sadašnjost i budućnost hrvatskog naroda, London 1965) i Ivan Avakumović na osnovu zaplenjenih nemačkih vojnih dokumenata (Mihailović prema nemačkim dokumentima, London 1969). Američki istoričar Volter Roberts je 1973. svojom knjigom Tito, Mihailović i saveznici 1941-1945 (Tito, Mihailović and the Allies, 1941-1945) izazvao diplomatski skandal. Disident Milovan Đilas u svojoj knjizi „Ratno doba“, u izdanju Martina Sekera (Martin Secker, Warburg iz Londona, 1977) govori o partizanskim i nemačkim dokumentima koji se odnose na „martovske pregovore“.[53][52]

Martovski pregovori su u Jugoslaviji dugo godina posle Drugog svetskog rata pedesetih godina 20. veka bili nepoznanica. Istoričar Mišo Leković je još 1967. dobio od države zadatak da objavi razgovore, ali je to uradio tek posle Titove smrti, tačnije 1985, u knjizi Martovski pregovori. Svoje poglede na Martovske pregovore dali su Koča Popović 1989. u razgovoru s Aleksandrom Nenadovićem (Razgovori s Kočom, 2. izd, Zagreb) i Vladimir Velebit u razgovoru sa Mirom Šuvar (Vladimir Velebit, svjedok historije, Zagreb 2001) i u svojoj knjizi Tajne i zamke Drugog svjetskog rata, Zagreb 2002.[52]

Iako Martovski pregovori za posledicu nisu imali nikakvo zajedničko sadejstvo partizana i Nemaca, niti su partizani dobijali od okupatorskih vojski materijalnu pomoć kao što su četnici, u emigrantskim i revizionističkim delima oni se navode kao primer saradnje partizana sa Nemcima.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Roberts 1987, str. 106–107.
  2. ^ a b Pavlowitch 2007, str. 159.
  3. ^ a b v Roberts 1987, str. 107.
  4. ^ Nikolić 2014, str. 574–48.
  5. ^ a b Leković 1985, str. 48.
  6. ^ a b v g Tomasevich 1975, str. 244.
  7. ^ Tomasevich 1975, str. 246.
  8. ^ Leković 1985, str. 49.
  9. ^ Leković 1985, str. 83.
  10. ^ a b Leković 1985, str. 51.
  11. ^ Tomasevich 1975, str. 235.
  12. ^ Tomasevich 1975, str. 236–243.
  13. ^ a b Leković 1985, str. 43.
  14. ^ Leković 1985, str. 52.
  15. ^ Tomasevich 1975, str. 243.
  16. ^ a b Leković 1985, str. 50.
  17. ^ Hory & Broszat 1964, str. 143–144.
  18. ^ Leković 1985, str. 55.
  19. ^ Leković 1985, str. 58.
  20. ^ Leković 1985, str. 76.
  21. ^ Leković 1985, str. 84.
  22. ^ Leković 1985, str. 99–100.
  23. ^ Leković 1985, str. 100.
  24. ^ Leković 1985, str. 81.
  25. ^ Leković 1985, str. 88.
  26. ^ Tomasevich 1975, str. 244–245.
  27. ^ Leković 1985, str. 89–90.
  28. ^ Tomasevich 1975, str. 245.
  29. ^ Leković 1985, str. 95.
  30. ^ Leković 1985, str. 96–97.
  31. ^ Leković 1985, str. 97.
  32. ^ a b Leković 1985, str. 98.
  33. ^ Leković 1985, str. 100–101.
  34. ^ Leković 1985, str. 106–107.
  35. ^ Leković 1985, str. 107–108.
  36. ^ Leković 1985, str. 108.
  37. ^ Leković 1985, str. 108–109.
  38. ^ Leković 1985, str. 110.
  39. ^ Leković 1985, str. 111.
  40. ^ Leković 1985, str. 112.
  41. ^ Leković 1985, str. 115.
  42. ^ a b Leković 1985, str. 122.
  43. ^ Nikolić 2014, str. 552–553.
  44. ^ Nikolić 2014, str. 553.
  45. ^ Leković 1985, str. 161—167.
  46. ^ a b Tito između Hitlera i Staljina
  47. ^ ACKSKJ, Fond CK KPJ - Kl, 1943/73.
  48. ^ ACKSKJ, Fond CK KPJ - Kl, 1943/74.
  49. ^ Cripps 2001, str. 227–263.
  50. ^ Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72
  51. ^ Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72, strana 23 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013):

    Ein allgemeiner Volksaufstand gegen die Besatzungsmächte unter Beteiligung beider Feindgruppen ist im Falle einer Landung der Alliierten im Balkanraum mit Sicherheit zu erwarten. Mihailovic und Tito scheinen mit einer solchen Landung zu rechnen.
  52. ^ a b v Pavlović 2009, str. 170–171.
  53. ^ Minić 1993, str. 526.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартовски_преговори&oldid=27554455”