Siniša Mihajlović

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Siniša Mihajlović
Siniša Mihajlović.JPG
Mihajlović kao trener Fjorentine 2010.
Lični podaci
Puno ime Siniša Mihajlović[1]
Nadimak Barbika[2]
Datum rođenja (1969-02-20)20. februar 1969.(50 god.)[1]
Mesto rođenja Vukovar, SR Hrvatska, SFRJ
Pozicija Levi bek
Klupske informacije
Trenutni klub
Bolonja (trener)
Juniorska karijera
Borovo
Seniorska karijera*
Godine Klub Nast. (Gol)
1986—1988
1988—1990
1990—1992
1992—1994
1994—1998
1998—2004
2004—2006
Borovo
Vojvodina
Crvena zvezda
Roma
Sampdorija
Lacio
Inter
Ukupno
41 (5)
73 (19)
38 (9)
54 (1)
110 (12)
126 (20)
25 (5)
467 (71)
Reprezentativna karijera
1991—2003 SFRJ / SRJ / SCG 63 (10)
Trenerska karijera
2006—2008
2008—2009
2009—2010
2010—2011
2012—2013
2013—2015
2015—2016
2016—2018
2018
2019—
Inter (pomoćni)
Bolonja
Katanija
Fjorentina
Srbija
Sampdorija
Milan
Torino
Sporting Lisabon
Bolonja

Siniša Mihajlović (rođen 20. februara 1969. godine u Vukovaru, SFRJ) je bivši srpski fudbaler i sadašnji fudbalski trener. Trenutno je trener Bolonje. Karijeru je počeo kao levo krilo, da bi prelaskom u Italiju bio prekomandovan u odbranu, gde je igrao do kraja igračke karijere. Za reprezentaciju Jugoslavije Mihajlović je odigrao 63 utakmice i postigao 10 golova[1], a za istu je učestvovao i na Svetskom prvenstvu 1998. i Evropskom prvenstvu 2000.

Poznat je kao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u svetu.[3] On i Đuzepe Sinjori su jedini igrači koji su u Seriji A postigli tri pogotka na jednoj utakmici iz slobodnih udaraca, a takođe drži rekord po broju postignutih golova iz slobodnih udaraca u Seriji A zajedno sa Andreom Pirlom (28).[4]

Posle završetka igračke karijere radio je kao pomoćni trener u Interu do 2008 i u tom periodu osvojio još dve titule prvaka kao i jedan trofej superkupa Italije. Pored Intera je bio i trener Bolonje, Katanije, Fjorentine, fudbalske reprezentacije Srbije, Sampdorije, Milana, Torina i Sportinga iz Lisabona.

Igračka karijera[uredi]

Početak[uredi]

Prošao je sve mlađe kategorije Borova iz Vukovara, a 1986. je sa 17 godina prebačen u prvi tim. Za prvi tim je debitovao 25. maja 1986. u Belom Manastiru protiv tamošnje Šparte, a Mihajlović je postigao gol u meču koji je završen rezultatom 1:1. Prva plata u Šparti mu je iznosila 500 švajcarskih franaka.[5] Privukao je pažnju na sebe i igranjem za reprezentaciju SR Hrvatske na međurepubličkim takmičenjima mlađih kategorija.

Krajem proleća 1987, Dinamo iz Zagreba je bio zainteresovan da u svoj tim dovede Mihajlovića.[5] Josip Kuže i Ćiro Blažević su ga posmatrali na treninzima i nudili mu da odigra nekoliko utakmica na turniru i Nemačkoj sa Dinamom, gde je proglašen za najboljeg igrača tog turnira,[6] ali dogovori su tada propali iako je Mihajlović odigrao nekoliko mečeva za zagrebački tim.

Krajem iste godine, Dinamo je ponovo pokazao interesovanje za Mihajlovića, s tim što je tada temperamentni trener Ćiro Blažević izjavio da Dinamo ima dovoljno dobre igrače na sredini terena, pa bi Mihajlović bio četvrta opcija u timu, kao i da bi trebalo da ošiša svoju dugu plavu kosu.[7]

„Mislio sam da je važno kakav sam igrač, a ne kakvu frizuru imam. Zbog toga što nisam prihvatio ponudu Dinama, Mirko Jozić nije me zvao u Čile, ali osvetio sam mu se kad sam sa Zvezdom postao prvak sveta, baš protiv Jozićevog Kolo Kola.”

— Siniša Mihajlović[7]

Vojvodina[uredi]

U leto 1988. prelazi u Vojvodinu, zajedno sa još nekoliko tadašnjih talentovanih igrača kao što su Slaviša Jokanović, Budimir Vujačić i Mipoclav Tanjga. Već u prvoj sezoni je postao standardni prvotimac sa 31 odigranih utakmica i 4 postignuta gola, a pod vođstvom trenera Ljupka Petrovića Vojvodina je te sezone 1988/89. nakon 23 godine postala prvak države.[8]

Naredne sezone Vojvodina je učestvovala u evropskom kupu, drugi put u klupskoj istoriji. Protivnik je bio mađarski Honved. U prvoj utakmici Honved je pobedio 1:0. Drugu utakmicu, koju je Vojvodina odgirala kod kuće, završena je rezultatom 2:1, ali je, zbog pravila više golova postignutih u gostima, Honved izborio plasman u narednu rundu. Meč je obeležila kontroverzna situacija kada je Mihajlović postigao rukom prvi gol na asistenciju Miloša Šestića.[9]

Crvena zvezda[uredi]

Nakon dve i po sezone provedene u Vojvodini, Mihajlović 10. decembra 1990. potpisuje ugovor sa Crvenom zvezdom. On se veoma brzo uklopio u novom timu koji je bio pun vrhunskih fudbalera kao što su Dejan Savićević, Robert Prosinečki, Vladimir Jugović itd., a koji je vodio njegov stari trener iz Vojvodine, Ljupko Petrović. U prvoj sezoni odigrao je 14 ligaških utakmica i Crvena zvezda je na kraju osvojila titulu, ali iz te sezone najviše se pamti njegov gol iz slobodnog udarca u revanšu polufinala Kupa evropskih šampiona protiv Bajern Minhena, kao i njegov šut u nadoknadi vremena kad se lopta odbila od Klausa Augentalera u gol i odvela Crvenu zvezdu u finale. U finalu Kupa evropskih šampiona 1990/91. Crvena zvezda je nakon 0:0 u regularnom delu i produžecima bila bolja u izvođenju penala protiv Olimpik Marselja i postala prvak Evrope, a Mihajlović je bio jedan od petorice igrača Zvezde koji su bili precizni sa 11 metara.

„Pamtim dobro taj meč. Mislim da je to bilo najdosadnije finale u istoriji Kupa šampiona. Otkriću vam nešto: Čak nas sedam iz prvog tima je samo nekoliko sati pred meč dobilo kasete sa utakmicama Olimpika. Sećam se da je tada Ljupko Petrović rekao: "Ukoliko ih napadnemo, ostavićemo im mesta za kontranapade". Odmah sam ga pitao šta da radimo onda, da bi on kazao: "Kada imate loptu, vratite im je". Proveli smo 120 minuta na terenu skoro bez pipanja lopte. Otišlo je kasnije u penale, a Amoros je promašio prvi, dok smo mi pogodili svaki. Da smo se nadigravali sa njima, onda bismo sigurno izgubili. Ne zbog toga što su oni bili jači od nas, već zbog toga što su navikli da igraju takve mečeve. Imali smo u timu decu od 21, 22 i 23 godine i nisu nam davane velike šanse. Bilo je teško čuti trenera koji nam govori da bi trebalo da im prepuštamo loptu. Ipak, prihvatali smo svi trenerovu reč, jer je to moralo da se poštuje. To je stvar kulture. U Istočnoj Evropi, uključujući i Rusiju, nije bilo toliko demokratije koliko je bilo u Italiji i Španiji. Igrači su bili kao vojnici. Ipak, ja sam drugačiji od velikog Petrovića. Ja uvek pripremam ekipu da ide na pobedu, čak i protiv boljih timova od Fiorentine. Očigledno je to veliki rizik, ali to je moja filozofija.”

— Siniša Mihajlović o pobedi u Bariju.[10]

Decembra iste godine sa Zvezdom je osvojio i Interkontinentalni kup, nakon što su pobedili u Tokiju čilenaski Kolo Kolo sa 3:0.[7] Nakon veoma uspešne prve sezone u klubu, Mihajlović je u Zvezdi igrao još u sezoni 1991/92. kada je ponovo osvojena titula šampiona.

Roma[uredi]

Na leto 1992. prešao je u italijansku Romu za 8,5 milijardi italijanskih lira[11], a i tu se veoma brzo uklopio i već u prvoj sezoni zabeležio 29 ligaških nastupa, ali klub je ima razočaravajuću sezonu jer je završio na 10. mestu Serije A. Mihajlovića je zbog dugoročne povrede levog beka Amedea Karbonija trener Vujadin Boškov na pola puta kroz sezonu prebacio sa levog krila na poziciju levog beka. Nastupao je i u Kupu UEFA te sezone, u kojoj je Roma izgubila u četvrtfinalu od Borusije Dortmund. Mihajlović je postigao pogodak iz slobodnog udarca u prvoj utakmici, koji je bio ujedno i jedini gol na tom meču,[12] dok je drugu utakmicu Borusija dobila rezultatom 2:0.[13]

Naredne sezone u Romi, na mesto Vujadina Boškova došao je Karlo Macone koji je Mihajlovića ostavio na poziciji levog beka, čime je on bio nezadovoljan. Kasnije je izjavio da su mu u Romi bile „najgore dve sezone u njegovoj karijeri”.

Sampdorija[uredi]

Tokom letnjeg prelaznog roka 1994. Mihajlović je prešao u trećeplasirani klub iz prethodne sezone Serije A i osvajača Kupa, Sampdoriju, koji je vodio Sven Goran Erikson. Mihajlović je potpisao ugovor sa Sampdorijom iako je prethodno imao ponudu iz Đenove koju nije prihvatio. U to vreme su u Sampdoriju iz Intera došli Valter Zenga i Rikardo Feri u zamenu za Đanluku Paljuku. Mihajlović je tako takođe postao saigrač sa sunarodnikom Vladimirom Jugovićem u periodu od jedne sezone.

Prvu utakmicu u dresu Sampdorije odigrao je u superkupu Italije 1994. protiv Milana. U tom meču je Mihajlović bio veoma zapažen. Prvo je postigao sjajan gol iz slobodnog udarca za vođstvo Sampdorije od 1:0, a kasnije, kada je meč završen rezultatom 1:1 i izvođenjem jedanaesteraca, promašio poslednji penal pogodivši prečku, pa je tako Milan osvojio četvrtu titulu u superkupu.[14] U četiri sezone provedene u Sampdoriji klub nije imao većih rezultata u domaćim takmičenjima, a u evropskim takmičenjima u sezoni 1994/95. je stigao do polufinala Kupa pobednika kupova, gde je poražen na penale od Arsenala.[15] Za Sampdoriju je ukupno odigrao 110 ligaških utakmica i postigao 12 golova.

Lacio[uredi]

Pred početak sezone 1998/99, kupio ga je Lacio za 8,5 miliona funti.[16] Već u avgustu 1998. osvojio je prvi trofej sa Lacijom, Superkup Italije. Posle toga je sledio trofej Kupa pobednika kupova za sezonu 1998/99, što je bilo poslednje izdanje ovog takmičenja, kao i Superkup Evrope 1999. U utakmici Lacio-Sampdorija (5:2) u sezoni 1998/98. postigao je tri gola iz slobodnih udaraca, čime je izjednačio rekord Đuzepea Signjorija, kome je to pošlo za rukom u sezoni 1993/94.[17] Sezona 1999/00. je takođe bila veoma uspešna, jer je Lacio osvojio duplu krunu, Seriju A i Kup Italije. Poslednji trofej sa Lacijom je osvojio 2004., Kup Italije. Ukupno je nastupao 6 sezona u dresu Lacija i odigrao 126 ligaških utakmica i u njima postigao 20 golova.

Inter[uredi]

U leto 2004. 35-godišnji Mihajlović je otišao iz Lacija i bez obeštećenja potpisao ugovor na jednu godinu sa milanskim Interom, koji je vodio njegov bivši saigrač Roberto Manćini. Mihajlović sa 37 godina nakon sezone 2005/06. završio igračku karijeru, a u dve sezone provedene u Interu osvojio je jednu titulu prvaka Italije, dva Kupa i jedan Superkup Italije.

Svoju oproštajnu utakmicu odigrao je 28. maja 2007. godine u Novom Sadu.[18]

Reprezentacija[uredi]

Prvo je igrao za mladu reprezentaciju Jugoslavije, sa kojom je na Evropskom prvenstvu za igrače do 21. godine 1990. zauzeo drugo mesto.

Za seniorsku reprezentaciju SFR Jugoslavije je debitovao 16. maja 1991. u kvalifikacionoj utakmici za EP 1992. sa reprezentacijom Farskih ostrva u Beogradu.[1] Nakon raspada SFRJ od 1994. je nastavio da igra za reprezentaciju SR Jugoslavije.

Bio je deo tima na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, gde je odigrao 4 utakmice, kao i Evropskom prvenstvu 2000. u Belgiji i Holandiji, gde je odigrao 3 utakmice.[1]

Poslednji meč u dresu reprezentacije, tada već Srbije i Crne Gore, odigrao je 7. juna 2003. u kvalifikacionoj utakmici za EP 2004. sa reprezentacijom Finske u Helsinkiju. Za reprezentacije SFRJ, SRJ i SCG je ukupno odigrao 63 utakmice, uz 10 postignutih golova.[1]

Trenerska karijera[uredi]

Bolonja[uredi]

U novembru 2008. godine Mihajlović preuzima bivšeg sedmostrukog šampiona Italije Bolonju.[19] Tim je do tada pod vođstvom Danijelea Arigonija imao samo dve pobede, uz osam poraza, i nalazio se na 19. poziciji na tabeli šampionata Italije. Mihajlović je debitovao protiv kluba u kojem je kao igrač nastupao dve sezone, Rome, koja nije blistala na početku te sezone i nalazila se na mestu broj 15. Debi je, može se reći, bio delimično uspešan, rezultat je bio 1:1. Ovaj bod je osvojen pomalo uz pomoć sreće, jer je bek Rome Sisinjo u prvom minutu nadoknade postigao autogol.[20]

Prvih devet utakmica na klupi Bolonje, Mihajlović nije znao za poraz, bilans je bio sedam nerešenih, i dve pobede. To mnogo nije pomoglo timu da se vine sa dna tabele, pa je dvadeseto kolo i utakmicu protiv Milana dočekao kao šesnaestoplasirana ekipa na tabeli. Protiv Milana je Mihajlović prvi put osetio gorčinu poraza, iako je njegov tim u 9. minutu poveo preko Marka Di Vaja. Tadašnja fantastična ekipa Milana je ipak demonstrirala svoju silu, i konačnim rezultatom od 4:1, golovima Sedorfa, Bekama i Kake, koji je dva puta zatresao mrežu, slavila na stadionu „Renato Dal’Ara“.[21]

U drugom delu sezone je usledio pad forme i ekipa je zabeležila četiri vezana poraza, usled čega je došlo do rastanka trenera i kluba iz Bolonje, koji se u tom trenutku nalazio na 17. poziciji.[22] Bilans Mihajlovićeve ere u ovom timu, bio je 4 pobede, 8 remija i 10 poraza.

Katanija[uredi]

U decembru 2009. godine Mihajlović preuzima Kataniju koja se u tom momentu nalazila u zoni ispadanja.[23] Na debiju je izgubio od još jednog davljenika Livorna, kod kuće, rezultatom 0:1. Već u narednoj utakmici Mihajlović pokazuje svoj potencijal, i sa gostovanja slavnom Juventusu vraća se sa tri boda u džepu.[24] Do kraja ove fantastične sezone za klub iz Katanije ređale su se pobede nad Bolonjom, Parmom, Lacijom, Barijem, Interom, Fiorentinom, Palermom u sicilijanskom derbiju, i na kraju sezone protiv Đenove. Uspeh, fantastičan – opstanak u ligi! Mihajlovićev bilans – 10 pobeda, 9 remija i samo 6 poraza, uz poziciju broj 16. Na kraju sezone napušta kormilo sicilijanskog kluba.[25]

Fiorentina[uredi]

Posle napuštanja Katanije, počele su brojne spekulacije gde bi Mihajlović mogao da nastavi svoju trenersku karijeru. Pominjali su se brojni klubovi, ali najkonkretniji je bio tim sa stadiona „Artemio Franki“, Fiorentina.[26] Za razliku od prethodne dve ekipe, ova je bila ambicioznija. U ekipi iz Firence se zadržao skoro jednu i po sezonu, tačnije 521 dan. Prva, donekle, uspešnija sezona, što se tiče Serije A, je okončana na 9. mestu, uz skor 12 pobeda, 15 nerešenih i 11 poraza, sa osvojenim 51 bodom, dok je u kupu takmičenje završio u osmini finala, ispavši od Parme. Može se reći da ovo nije bila previše uspešna sezona za klub rejtinga Fiorentine, ali mu je rukovodstvo kluba pružilo šansu i u drugoj sezoni. Do odlaska sa klupe tima iz Firence dolazi u 11. kolu sezone 2011/12. Serije A. Tim je tada poražen na gostovanju u Veroni, od ekipe Kjeva (1:0).[27][28] Bilans, 3 pobede u prvenstvu, 1 u kupu, 4 remija i 4 poraza.

Srbija[uredi]

Nakon višemesečnih pregovora, Izvršni odbor Fudbalskog saveza Srbije (FSS) na sednici održanoj 21. maja 2012. u Sportskom centru FSS u Staroj Pazovi jednoglasno je izabrao Sinišu Mihajlovića za selektora reprezentacije Srbije.[29] Mihajlović je potpisao dvogodišnji ugovor, što znači da će selekciju Srbije voditi najmanje do kraja kvalifikacija za šampionat sveta u Brazilu 2014. Pod njegovim vođstvom najbolji fudbaleri Srbije nisu uspeli da se kvalifikuju za Svetsko prvenstvo 2014. u Brazilu. Mihajlović je u 19 mečeva zabeležio sedam pobeda, četiri nerešena rezultata i osam poraza, u 10 kvalifikacionih susreta po četiri pobede i poraza uz dva remija.

Milan[uredi]

U junu 2015. godine Mihajlović je postavljen za trenera Milana.[30] Ipak na klupi „rosonera” nije završio sezonu jer je otpušten 12. aprila 2016. godine, šest kola pre kraja Serije A.[31] Mihajlović je na 32 utakmice ostvario 13 pobeda, deset remija i devet poraza i sa tim učinkom zauzimao šestu poziciju sa 49 bodova. „Crveno – crni“ su u tom momentu imali 15 bodova manje od mesta koje vodi u kvalifikacije za Ligu šampiona, što je bio prioritet tima sa San Sira za ovu sezonu. Ni to što je je odveo Milan u finale italijanskog Kupa, koje se igralo protiv Juventusa 21. maja 2016, nije bilo dovoljno da Mihajlović zadrži mesto prvog trenera ekipe.[31] Loša izdanja u poslednjih pet kola bila su presudna za Mihajlovićevu budućnost na klupi Milana. Od mogućih 15 bodova Milan je osvojio samo dva. Crnu seriju počeli su porazom od Sasuola (2:1), potom su došli nerešeni ishodi sa Kjevom (0:0) i Lacijom (1:1). Usledila su dva vezana poraza od Atalante i Juventusa oba sa 2:1, koja su uticala da Berluskoni promeni svoju odluku, pošto je krajem marta obećao da će Mihajlović ostati trener ako osvoji Kup.[31]

Torino[uredi]

U maju 2016. godine Mihajlović je postavljen za trenera Torina.[32] Vodio je klub do januara 2018. kada je dobio otkaz.[33] Mihajlović je smenjen posle poraza od gradskog rivala Juventusa u Kupu Italije, tokom kojeg je i isključen zbog prigovora sudiji. On je misiju u Torinu završio nakon 20 meseci, samo dva meseca više u odnosu na mandat u Milanu kada je takođe smenjen. Torino je u poslednjih 17 utakmica pod Mihajlovićem upisao samo tri pobede uz osam remija i pet poraza.[34]

Sporting[uredi]

Mihajlović je preuzeo mesto trenera Sportinga 18. juna 2018,[35] ali je nakon samo devet dana dobio otkaz zbog sukoba sa čelnicima kluba.[36][37]

Povratak u Bolonju[uredi]

Zbog loših rezultata Filipa Inzagija na klupi Bolonje, Mihajlović je u januaru 2019. godine ponovo postao trener kluba koji je vodio 2008. godine.[38]

Privatan život[uredi]

Siniša Mihajlović rođen je u Vukovaru 20. februara 1969. godine. Potiče iz radničke porodice. Dete je iz mešovitog braka. Otac Bogdan je Srbin iz sela Kukulje, kraj Srpca, kod Banja Luke a majka Viktorija je Hrvatica.[39] Otac je vozio teške kamione i radio u Građevinaru a majka je bila radnice fabrike gume i obuće.[40] Siniša ima i mlađeg brata Dražena. Porodica je živela u Borovu selu.

Išao je u srednju medicinsku školu i bio skoro odličan đak, ali su to, kako kaže, promenila česta odsustvovanja s časova zbog fudbala. Čak je pao na popravni kod matematičarke, koja to nije opravdavala. Zbog straha od matematike upisao je i završio srednju obućarsku školu.[39][40]

Oženio se poznatom italijanskom voditeljkom Arijanom sa kojom ima petoro dece.[41] Građanski brak su 1996. godine sklopili u Rimu, a 2005. godine venčali su se i u manastiru u Sremskim Karlovcima. Na pozivnicama za venčanje napisali su da ne žele poklone, već da umesto toga svi koji nameravaju da im nešto daruju pomognu Domu za nezbrinutu decu Dečje selo u Sremskim Karlovcima.[39] Arijana i Siniša imaju ćerke - Viktoriju i Virdžiniju, koje će biti učesnice italijanskog rijaliti programa „Ostrvo poznatih”,[42] kao i sinove Miroslava, Dušana i Nikolasa. Siniša ima i vanbračnog sina Marka.[43]

Statistika karijere[uredi]

Klupska[uredi]

[44][45]

Klub Sezona Liga Kup Kont. Ostalo Ukupno
Utamica Golova Utamica Golova Utamica Golova Utamica Golova Utamica Golova
Vojvodina 1988/89. 31 4 31 4
1989/90. 28 11 2 1 30 12
1990/91. 14 4 14 4
Ukupno 73 19 2 1 75 20
Crvena zvezda 1990/91. 14 1 3 1 5 1 22 3
1991/92. 24 8 10 4 2[a] 0 36 12
Ukupno 38 9 3 1 15 5 2 0 58 15
Roma 1992/93. 29 1 7 5 5 1 41 7
1993/94. 25 0 3 0 28 0
Ukupno 54 1 10 5 5 1 69 7
Sampdorija 1994/95. 25 3 2 0 6 1 1[b] 1 34 5
1995/96. 30 4 2 0 32 4
1996/97. 28 2 1 0 29 2
1997/98. 27 3 4 1 2 0 33 4
Ukupno 110 12 9 1 8 1 1 1 128 15
Lacio 1998/99. 30 8 4 1 9 0 1[b] 0 44 9
1999/00. 26 6 7 4 12 3 1[c] 0 46 13
2000/01. 18 4 2 1 8 2 1[b] 1 29 8
2001/02. 6 0 2 0 2 0 10 0
2002/03. 21 1 1 0 6 0 28 1
2003/04. 25 1 6 0 5 1 36 2
Ukupno 126 20 22 6 42 6 3 1 193 33
Inter 2004/05. 20 4 6 1 4 0 30 5
2005/06. 5 1 5 0 3 0 13 1
Ukupno 25 5 11 1 7 0 43 6
Ukupno karijera 426 66 55 14 79 14 6 2 566 96

Reprezentativna[uredi]

Jugoslavija
Godina Utakmica Golova
1991 4 0
1994 2 0
1995 3 2
1996 7 0
1997 10 2
1998 11 2
1999 5 0
2000 6 1
2001 6 2
2002 8 1
2003 1 0
Ukupno 63 10

Golovi za reprezentaciju[uredi]

Golovi Siniše Mihajlovića u dresu sa državnim grbom.[1]

# Datum Stadion Protivnik Gol Rezultat Takmičenje Ref.
1. 12. novembar 1995. Stadion Flor Blanka, San Salvador, El Salvador Zastava Salvadora Salvador 1 : 0 4 : 1 Prijateljska [46]
2. 16. novembar 1995. Stadion Teknolodžiko, Monterej, Meksiko Zastava Meksika Meksiko 3 : 1 4 : 1 Prijateljska [47]
3. 10. septembar 1997. Stadion Tehelne Pole, Bratislava, Slovačka Zastava Slovačke Slovačka 1 : 1 1 : 1 Kvalifikacije za SP 1998. [48]
4. 11. oktobar 1997. Stadion Ta’ Kali, Ta’ Kali, Malta Zastava Malte Malta 2 : 0 5 : 0 Kvalifikacije za SP 1998. [49]
5. 3. jun 1998. Olimpijski stadion Pontez, Lozana, Švajcarska Zastava Japana Japan 1 : 0 1 : 0 Prijateljska [50]
6. 14. jun 1998. Stadion Žofroa-Gišar, Sent Etjen, Francuska Zastava Irana Iran 1 : 0 1 : 0 Svetsko prvenstvo 1998. [51]
7. 15. novembar 2000. Stadion Steaua, Bukurešt, Rumunija Zastava Rumunije Rumunija 1 : 1 1 : 2 Prijateljska [52]
8. 24. mart 2001. Stadion Partizana, Beograd, Srbija Zastava Švajcarske Švajcarska 1 : 0 1 : 1 Kvalifikacije za SP 2002. [53]
9. 15. avgust 2001. Stadion Crvena zvezda, Beograd, Srbija Zastava Farskih Ostrva Farska Ostrva 1 : 0 2 : 0 Kvalifikacije za SP 2002. [54]
10. 16. oktobar 2002. Stadion Crvena zvezda, Beograd, Srbija Zastava Finske Finska 2 : 0 2 : 0 Kvalifikacije za EP 2004. [55]

Trenerska[uredi]

Od 10. februara 2019.
Ekipa Od Do Od. P N I %
Bolonja 2008 2009 22 7 8 7 31,82
Katanija 2009 2010 25 12 9 4 48,00
Fjorentina 2010 2011 52 18 18 16 34,62
Srbija 2012 2013 19 7 4 8 36,84
Sampdorija 2013 2015 68 26 23 19 38,24
Milan 2015 2016 38 19 10 9 50,00
Torino 2016 2018 63 23 23 17 36,51
Bolonja 2019 danas 2 1 1 0 50,00
Ukupno 289 113 96 80 39,10

Uspesi[uredi]

Kao igrač[uredi]

Prva utakmica SRJ
1. Goran Pandurović
2. Slobodan Komljenović
3. Slobodan Dubajić
4. Branko Brnović
5. Miroslav Đukić
6. Slaviša Jokanović
7. Vladimir Jugović
8. Dejan Savićević
9. Predrag Mijatović
10. Dragan Stojković (k)
11. Siniša Mihajlović
sel. Slobodan Santrač
BRAJUG 2:0 (23. 12. 1994)
Vojvodina[56]
Crvena zvezda[56]
Lacio[56]
Inter[56]

Kao pomoćni trener[uredi]

Inter

Individualni[uredi]

Reference[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 „Mihajlović Siniša”. Reprezentacija.rs. 
  2. ^ „Intervju – Sinisa Mihajlovic, selektor fudbalske reprezentacije Srbije : Nisam od onih koji kukaju”. Vreme. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  3. ^ „Siniša Mihajlović, fudbaler i trener - Biografija”. eKapija. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  4. ^ Non è più il tempo delle punizioni, archiviostorico.corriere.it, 16. 2. 2007.
  5. 5,0 5,1 „Štimac, pobijedit ću te usred Maksimira!”. globus.jutarnji.hr. 22. 7. 2012. Arhivirano iz originala na datum 8. 8. 2017. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  6. ^ Židak, Tomislav (6. 9. 2012). „FOTO Ovo je slika koju još nikad niste vidjeli: Siniša Mihajlović u dresu Dinama!”. jutarnji.hr. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  7. 7,0 7,1 7,2 „Mihajlović: 'Ćiro me potjerao iz Dinama zbog frizure, a Bilića sam molio da me dovede u Hajduk'. jutarnji.hr. 25. 4. 2012. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  8. ^ „Šampionska sezona 88/89.” (PDF). fkvojvodina.com. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  9. ^ Vojvodina-Honved 2:1, 27. 9. 1989
  10. ^ „Mihajlović: Finale u Bariju najdosadnije u istoriji”. Sportal.rs. 12. 9. 2011. Arhivirano iz originala na datum 7. 10. 2012. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  11. ^ Calciatori ‒ La raccolta completa Panini 1961-2012, Vol. 9 (1992-1993), Panini, 2 luglio 2012, p. 10
  12. ^ „UEFA Europa League - Roma-Dortmund”. UEFA.com. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  13. ^ „UEFA Europa League - Dortmund-Roma”. UEFA.com. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  14. ^ „Almanacco, 28 agosto 1994, il Milan vince la sua quarta SUpercoppa italiana”. Gazzetta. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  15. ^ „Sampdoria vs Arsenal”. Worldfootball.net. Pristupljeno 29. 1. 2019. 
  16. ^ Radoš, Mirko (25. 5. 2008). „Interview with Sinisa Mihajlovic - top free kick scorer:”. YouTube. Pristupljeno 29. 1. 2019 — preko YouTube. 
  17. ^ Record Mihajlovic: mai 3 gol su punizione diretta, Gazzetta.it
  18. ^ „Oproštajna utakmica Siniše Mihajlovića”. Blic Sport. 14. 5. 2007. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  19. ^ „Siniša Mihajlović novi trener Bolonje!”. sport.blic.rs. 3. 11. 2008. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  20. ^ „Bod za Mihajlovića na debiju”. b92.net. 8. 11. 2008. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  21. ^ „Bekam postigao prvi gol za Milanu”. rts.rs. 25. 1. 2009. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  22. ^ „Siniša Mihajlović dobio otkaz”. sport.blic.rs. 14. 4. 2009. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  23. ^ „Mihajlović preuzeo Kataniju”. vesti-online.com. 8. 12. 2009. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  24. ^ „Miha dobio u Torinu i "otpustio" Feraru?”. mondo.rs. 20. 12. 2009. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  25. ^ „Mihajlović napustio Kataniju”. b92.net. 25. 5. 2010. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  26. ^ „Mihajlović: Fiorentina će igrati napadački, idemo u LŠ”. sport.blic.rs. 4. 6. 2010. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  27. ^ „Smenjen Mihajlović”. rts.rs. 7. 11. 2011. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  28. ^ „Mihajloviću otkaz u Fiorentini”. sportklub.rs. 7. 11. 2011. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  29. ^ „Siniša Mihajlović je novi selektor!”. b92.net. 21. 4. 2012. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  30. ^ „Mihajlović i zvanično trener Milana”. politika.rs. 16. 6. 2015. Pristupljeno 2. 2. 2018. 
  31. 31,0 31,1 31,2 „Siniša Mihajlović dobio otkaz u Milanu”. politika.rs. 12. 4. 2016. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  32. ^ „Siniša Mihajlović preuzeo Torino: Ovo je velika čast, jedva čekam da počnemo!”. sport.blic.rs. 25. 5. 2016. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  33. ^ „Mihajlović smenjen posle ponoći: Tešili ga Beloti i Ljajić, Siniša zaplakao”. mozzartsport.com. 4. 1. 2018. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  34. ^ „Mihina misija je završena, naslednik već stigao!”. mondo.rs. 4. 1. 2018. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  35. ^ „ZVANIČNO Siniša Mihajlović je novi trener Sportinga iz Lisabona”. Blic Sport. 18. 6. 2018. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  36. ^ „ZVANIČNO Mihajlović smenjen sa mesta šefa struke Sportinga”. Blic Sport. 27. 6. 2018. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  37. ^ „Sporting Lisbon: Sinisa Mihajlovic sacked after just nine days”. BBC Sport. 27. 6. 2018. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  38. ^ „Zvanično je – Siniša Mihajlović ponovo na klupi Bolonje”. RTS. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  39. 39,0 39,1 39,2 „Ličnost nedelje”. vesti-online.com. Arhivirano iz originala na datum 02. 02. 2018. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  40. 40,0 40,1 „Intervju – Siniša Mihajlović, selektor fudbalske reprezentacije Srbije”. vreme.com. 24. 5. 2012. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  41. ^ „Siniša Mihajlović: Za mene bi razvod bio poraz”. Mondo Portal. 6. 9. 2013. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  42. ^ „Mihine kćerke ušle u rijaliti! (VIDEO)”. Mondo Portal. 28. 1. 2019. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  43. ^ „IZ ARHIVE ŽURNALA: Dirljiv susret Mihajlovića sa sinom posle 11 godina”. vesti.rs. 17. 9. 2012. Pristupljeno 1. 2. 2018. 
  44. ^ „Siniša Mihajlović”. worldfootball.net. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  45. ^ „Sinisa Mihajlovic”. footballdatabase.eu. Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  46. ^ „519. El Salvador – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  47. ^ „520. Meksiko – Jugoslavija 1-4”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  48. ^ „540. Slovačka – Jugoslavija 1-1”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  49. ^ „541. Malta – Jugoslavija 0-5”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  50. ^ „549. Jugoslavija – Japan 1-0”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  51. ^ „551. Jugoslavija – Iran 1-0”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  52. ^ „578. Rumunija – Jugoslavija 2-1”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  53. ^ „585. Jugoslavija – Švajcarska 1-1”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  54. ^ „592. Jugoslavija – Farska Ostrva 2-0”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  55. ^ „605. Jugoslavija – Finska 2-0”. Reprezentacija.rs. Pristupljeno 28. 1. 2019. 
  56. 56,0 56,1 56,2 56,3 „Siniša Mihajlović”. Eurosport (na jeziku: italijanski). Pristupljeno 27. 1. 2019. 
  57. ^ Karel Stokkermans (14. 3. 2007). „ESM XI”. RSSSF. Pristupljeno 27. 1. 2019. 

Spoljašnje veze[uredi]