Pređi na sadržaj

Stari zavet

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Stari zavet (originalno: Sveto pismo Staroga zavjeta) jeste hrišćanski naziv za zbirku svetih spisa koji prethode Isusu Hristu u Novom zavetu. Jevreji ga nazivaju Tanah.[1] Sastoji se od knjiga zakona, istorije, proročanstava i pesama. Za hrišćane, Stari zavet čini prvi deo Svetog pisma (drugi deo čini Novi zavet).[2] Vremenom je hrišćanski Stari zavet stekao izvesne razlike u odnosu na jevrejski Tanah.

Za judaizam, zbirka svetih knjiga Tanaha na hebrejskom jeziku je uobličena još u 5. veku p. n. e. Rana hrišćanska crkva koristila je grčki prevod iz 2. veka p. n. e, koji je uključivao i spise kojih nema u jevrejskom kanonu. Jeronim je sumnjao u autentičnost tih knjiga, ali su one tek protestantskom reformacijom odvojene od Starog zaveta. Pravoslavni i rimokatolici ih zovu devterokanonskim, a protestanti apokrifnim knjigama.

Knjige starog zaveta

[uredi | uredi izvor]

Hebrejski kanon

[uredi | uredi izvor]
Hebrejski prepis Tanaha iz 11. veka

Stari zavet Biblije se na hebrejskom zove Tanah. Godine 424. p. n. e. Jevreji usvajaju sledećih trideset i pet knjiga Tanaha, podeljenih u tri celine:

Zakon (heb. Tora) čine sledeće knjige:

Proroci (heb. Neviim) čine sledeću skupinu knjiga:

Spisi (heb. Ketuvim) čine sledeću skupinu knjiga:

Ime prve grupe (”Tora”) počinje slovom T, druge (”Neviim”) slovom N, a treće (Ketuvim”) slovom K. U hebrejskom jeziku se za skraćenice dodaje slovo ”a” između suglasnika i tako dobijamo reč TaNaH (slovo ”k” na kraju reči postaje ”h”).

Mnogi naučnici međutim smatraju da je kanonizacija Tanaha potpuno završena tek oko 90/100. godine od strane jevrejskog sinoda u gradu Javne (lat. Jamnia) na obali Sredozemnog mora.[3]

Hrišćanski kanon

[uredi | uredi izvor]

Sredinom 3. veka p. n. e. se radi prevod hebrejskog Tanaha na grčki jezik, koji se još zove „Septuaginta”. Prema predanju, na prevodu svetih spisa je radilo 70 jevrejskih učenjaka okupljenih u Aleksandriji po zapovesti egipatskog cara Ptolemeja II Filadelfa.

Nekoliko vekova kasnije, 405. godine, završen je prevod Starog zaveta sa grčkog na latinski jezik, koji se zove Vulgata. Uglavnom od Vulgate nastaju slovenski prevodi, kao i prevodi na skoro sve svetske jezike.

U odnosu na jevrejski kanon Starog zaveta, ovaj prevedeni Stari zavet na grčki, a sa njim i latinski i slovenski, razlikuju se u broju knjiga. Osim onih knjiga koje postoje u jevrejskom Tanahu, hrišćanski Stari zavet ima i sledeće knjige[4]:

U hrišćanstvu postoje dva različita mišljenja, i to još od prvih dana, koje su knjige Starog zaveta kanonske, odnosno koje su nadahnute od strane Boga. Prema jednom mišljenju, samo trideset i pet jevrejskih knjiga čine Stari zavet. Po drugom mišljenju, svetim knjigama se smatraju i neke gore navedene, kojih nema u jevrejskom Starom zavetu. Može se reći da pravoslavno[5] i katoličko hrišćanstvo više prate širi kanon, dok protestantsko hrišćanstvo više ceni jevrejski kanon.

Pravoslavno hrišćanstvo u Stari zavet ubraja pedeset knjiga.[5] Katoličko hrišćanstvo konačnom odlukom od 1563. godine, u Stari zavet ubraja četrdeset i sedam knjiga. Protestantsko hrišćanstvo od 1643. godine u Stari zavet ubraja samo trideset i pet, kao i Jevreji.

Sadržaj

[uredi | uredi izvor]

Knjiga postanja

[uredi | uredi izvor]

Knjiga postanja sadrži pripovesti o stvaranju sveta, edenskom vrtu, praroditeljskom grehu, velikom potopu i istoriju starozavetnih patrijarha.

Bog stvara čoveka

Knjiga postanja počinje opisom stvaranja sveta “U početku stvori Bog nebo i zemlju” (1. Moj.1;1). Bog je stvorio svet ni iz čega, jer pre stvaranja sveta ničega nije bilo osim Boga, koji je večan. Ime prvog čoveka beše Adam (što znači od zemlje načinjen). Zatim je od rebra Adamovog stvorena i prva žena Eva (mati svih ljudi). Prvi ljudi su živeli sa Bogom u rajskom vrtu Eden, u izobilju, ljubavi i dobroti. Hranili su se plodovima drveća koje je raslo u Raju, i koga je bilo u izobilju. Najvažnije od svih bilo je drvo života, čiji su ih plodovi čuvali od bolesti i smrti. Odmah pored drveta života raslo je drvo poznanja dobra i zla. Bog im je strogo zabranio da jedu plodove ovoga drveta.

Pošto je đavo zavideo ljudima na njihovoj sreći odlučio je da ih navede na greh i tako odvoji od Boga. On uđe u zmiju, i posluživši se lukavstvom ubedi Evu da proba plod sa drveta poznanja dobra i zla. Zatim ona posluži Adama, te i on pojede zabranjeni plod. To je bio prvi ljudski greh, kojim su pogazili zapovest, i izazvali Božju kaznu, proterivanje iz Raja. Bog još prokle Evu da će s mukom rađati decu. Adamu Bog reče: “Sa znojem lica svojega ješćeš hleb, dokle, se ne vratiš u zemlju iz koje si uzet; jer si prah i u prah ćeš se vratiti” (1 Moj. 3,19). Adam i Eva su imali dva sina jedan je bio ratar i zvao Kain, a drugi je bio pastir i zvao se Avelj. Kain je bio loš i nepravedan, dok je Avelj bio dobar i pravedan. Jednoga dana Kain ubi brata Avelja. Ovim se nastavi širenje greha među ljudima. Adam i Eva tako izgubiše oba sina, da bi ih utešio Bog im dade trećeg sina, Seta, koji je bio dobar kao Avelj. Posle njega imali su još mnogo dece. Sitovi potomci su bili dobri, ali su se namnožili i Kainovi potomci koji su bili rđavi. I rđavi iskvariše dobre.

Ljudi su bivali sve gori i gori, i odluči Bog da pusti potop na zemlju i tako podavi sve živo na njoj. Svoju nameru je saopštio pobožnom Noju, na koga se smilovao. Tada reče Bog Noju da sagradi drveni brod, poznat kao Nojeva barka, i da na njega, pored svoje žene i dece ukrca od svake vrste životinja po par, i da spremi dovoljno hrane za sve. Potom Bog pusti veliku vodu te se podavi sve živo na zemlji izuzev onoga što se ukrca na Nojevu barku. Posle potopa, kada se voda povukla, iskrca se Noje na zemlju, i prinese Bogu žrtvu, iz zahvalnosti na dobroti koju mu je Bog ukazao. Tada Bog obeća da neće više praviti potop. Nojevo potomstvo se množilo, i nastalo je mnogo naroda koji se raširiše po čitavoj zemlji. No, kako je vreme prolazilo ljudi su ponovo bivali sve gori i gori.

Klanjali su se raznim lažnim bogovima i zaboravili na jednog Boga. Ali u moru neznabožaca živeo je i pobožni Avraam (takođe Abraham, Ibrahim) koji je sačuvao veru u jednoga Boga. Da bi se sačuvala vera Bog odluči da Avraama odvoji od njegove sredine, koja beše neznabožačka. Bog se javi Avramu i reče mu: “idi iz zemlje svoje i od roda svojega i iz doma oca svojega u zemlju koju ću ti ja pokazati. I učiniću od tebe velik narod i blagosloviću te” (1 Moj 12;1,2). Abraham je pošao na put sa svojom ženom Sarom i sinovcem Lotom. Nastanio se u zemlji Hananu, koja beše plodna i lepa. Pošto je Bog voleo Avrama podario mu je sina, Isaka. Isak je imao sina Jakova. Jakov je imao dvanaest sinova, od kojih je kasnije nastalo dvanaest plemena izrailjskih. Josifa, jednog od sinova Jakovljevih braća su iz zavisti i mržnje prodala u Egipat, ali on bi spasen od Boga.

Knjiga Izlaska

[uredi | uredi izvor]
Mojsije. Mikelanđelova skulptura

Posle smrti Josifove njegovi potomci su bili mnogo mučeni u Egiptu. Tada se Bog javi Mojsiju, na brdu Horivu, u obliku plamena iz kupine, i reče mu da izvede Jevreje iz Egipta. Faraon nije to dozvolio, ali Mojsije učini mnoga čuda, i tako uspe da izvede narod iz Egipta. Putovanje Jevreja u obećanu zemlju trajalo je četrdeset godina. Išli su preko pustinje, hranili se manom, čudesnom hranom sa neba, zahvaljujući kojoj nikada nisu osećali glad. Bog je Mojsiju, na gori Sinaju, predao Deset zapovesti, koje glase:

  1. Ja sam Gospod Bog tvoj; nemoj imati drugih Bogova osim Mene.
  2. Ne pravi sebi idola niti kakva lika; nemoj im se klanjati niti im služiti.
  3. Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svog.
  4. Sećaj se dana odmora da ga svetkuješ; šest dana radi i obavi sve poslove, a sedmi dan je odmor Gospodu Bogu tvome.
  5. Poštuj oca i mater svoju, da ti dobro bude i da dugo poživiš na zemlji.
  6. Ne ubij.
  7. Ne čini preljube.
  8. Ne ukradi.
  9. Ne svedoči lažno na bližnjega svoga.
  10. Ne poželi ništa što je tuđe.

Proroci

[uredi | uredi izvor]

Osim Mojsija Jevreje su kroz ceo Starozavetni period i drugi proroci učili zakonu Božjem. Najpoznatiji carevi su: David i Solomon, Ilija, Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo, Amos, Osija i Malahija. Proroci su bili pobožni ljudi, koje je Bog birao da bi preko njih javljao ljudima svoju volju. Oni su opominjali careve i narod da se poprave i pokaju za svoje grehe, i govorili im kakva će ih kazna stići ako ih ne poslušaju. Nisu se bojali da kažu istinu u oči i samim zlim carevima, kao i drugim ljudima i zbog toga su često stradali, bili gonjeni, mučeni i ubijani. Svi su se oni trudili da olakšaju narodu život pod mnogim nedaćama, tešeći ga, održavajući u njemu veru u dolazak Spasitelja sveta (kojeg su hrišćani kasnije prepoznali u Isusu Hristu).

Odnos Starog i Novog zaveta

[uredi | uredi izvor]

Hrišćani veruju da Isusovo učenje izloženo u Novom zavetu predstavlja ispunjenje Starog zaveta. To verovanje temelje na Isusovim rečima: „Ne mislite da sam ja došao da pokvarim zakon ili proroke: nisam došao da pokvarim, nego da ispunim."[6]

Hrišćani veruju da je Isus Hristos "... posrednik boljega zavjeta, koji se na boljijem obećanjima utvrdi."[7]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Jones 2001, str. 215.
  2. ^ Preface to the New Revised Standard Version Anglicised Edition
  3. ^ „Stari zavet”. 
  4. ^ „Pravoslavna Srbija”. www.pravoslavna-srbija.com. Pristupljeno 10. 10. 2022. 
  5. ^ a b „Devterokanonske knjige”. www.pravoslavlje.net. Pravoslavlje na mreži - Biblioteka odabranih tekstova. 2006. Pristupljeno 10. 10. 2022. 
  6. ^ Evanđelje po Mateju, glava 5:17 (prevod Vuka Karadžića)
  7. ^ Novi Zavjet. Jevrejima poslanica 8.6. Prevod: Vuk Karadžić

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]