Hronologija radničkog pokreta i KPJ 1921.

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
prethodna celina:
◄ do 1919.
sledeća celina:
1930—1939. ►

Hronološki pregled važnijih događaja vezanih za Radnički pokret Jugoslavije i Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ), kao i opšta politička dešavanja koja su se dogodila u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca tokom 1921. godine.


1921. godina[uredi | uredi izvor]

Godina 1921. je ostala obeležena kao godina u kojoj je de fakto zabranjen rad Komunističke partije Jugoslavije, donošenjem Zakona o zaštiti države kojim je svaka komunistička delatnost bila kažnjiva. Godinu su obeležili i atentati na kralja Aleksandra i ministra Milorada Draškovića, koje su izvršili pripadnici grupe „Crvena pravda“, koji su se odlučili na individualni teror. U toku ove godine došlo je i do cepanja radničkog pokreta, osnivanjem režimskih i prorežimskih sindikata, da bi se smanjio uticaj komunista na radnike.

Sam početak godine obeležilo je formiranje nove Vlade, na čijem je čelu bio Nikola Pašić. Tokom februara osnovan je Hrvatski radnički savez, koji je bio pokušaj hrvatskih nacionalnih političara da u svoju političku borbu uključe i radnike, ali bez većeg značaja. Takođe u februaru je osnovana i ilegalna levičarska organizacija „Crvena pravda“, koja se u želji za osvetom vlasti zbog donošenja „Obznane“ opredelila za individualni teror. Njihovi atentati su naneli štetu KPJ, jer je vlast na njih odgovorila donošenjem Zakona o zaštiti države.

Mart mesec su obeležili smrt prognanog kralja Nikole, što je kasnije uticalo na smirivanje političke situacije u Crnoj Gori, kao i štrajk rudara u Labinu, poznat i kao „Labinska republika“, koji je i imao veliki uticaj na italijanski i jugoslovenski radnički pokret. Krajem marta u Splitu je osnovana nacionalistička organizacija OJRUNA, koja je kasnije bila oružje vlasti u borbi protiv komunista. Takođe krajem marta je formirana Socijalistička radnička partija Jugoslavije, koju su sačinjavali bivši članovi KPJ, koji su je napustili na Vukovarskom kongresu. Ova partija je u decembru promenila naziv u Socijalistička partija Jugoslavije. U toku aprilu su bivši članovi KPJ, preuzeli od komunista i rukovođenje Radničkom komorom Srbije.

Praznik rada 1. maj ove godine nije obeležen, zbog strožih mera policije, a njegov pokušaj u Sarajevu se završio hapšenjem. Takođe maj mesec su obeležili radnički štrajkovi, kao i osnivanje pro režimskog Glavnog radničkog saveza, čiji je cilj bio da smanji uticaj komunista na radnike. Tokom juna KPJ je donela odluku o formiranju paralelnog rukovodstva u inostranstvu tzv „Zameničkog Izvršnog odbora“, zbog sve veće pretnje hapšenja partijskog rukovodstva, koje se nalazilo u zemlji. Ubrzo potom komunisti narodni poslanici su u znak protesta zbog donošenja Obznane napustili parlament. Krajem juna je održan i Treći kongres Kominterne na kom je komunističkim partijama savetovano da se obustavi svaka oružana akcija u cilju revolucije i da se počne raditi na stvaranju jedinstvenog fronta radničke klase. I pored ovog stava, grupa pripadnika Crvene pravde je najpre 2. maja u Beogradu izvršila neuspeli atentat na Milorada Draškovića, ministra unutrašnjih poslova i autora Obznane, a potom 28. juna na kralja Aleksandra. Istog dana skupština je usvojila i prvi ustav Kraljevine SHS tzv Vidovdanski ustav.

Posle dva neuspela atentata, koji su izvršili pripadnici „Crvene pravde“, Alija Alijagić je 21. jula uspeo da ubije Milorada Draškovića. Ovo je navelo vlast da donese Zakon o zaštiti države kojom je defakto zabranjen rad KPJ, njenim poslanicima oduzeti mandati, a svako komunističko delovanje je smatrano protivzakonito. Polovinom avgusta je umro kralj Petar I, pa ga je na čelu zemlje i zvanično nasledio sin Aleksandar. Krajem avgusta došlo je do formiranja Hrvatskog bloka, koje su sačinjavale nacionalne političke partije iz Hrvatske, predvođene Hrvatskom narodnom seljačkom strankom.

U toku septembra je osnovan Međusavezni sindikalni odbor Jugoslavije, koji je predstavljao legalan produžetak rada sindikata kojim su rukovodili komunisti. Takođe u Beču je formirano paralelno rukovodstvo KPJ, koje je bilo u inostranstvu. Tokom oktobra održano je suđenje pripadnicima Crvene pravde, na kom je Alija Alijagić osuđen na smrt, a ostali na vremenske kazne.

Kalendar[uredi | uredi izvor]

Januar ’21 Februar ’21 Mart ’21 April ’21 Maj ’21 Jun ’21
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
1
2
1
2
3
4
5
6
1
2
3
4
5
6
1
2
3
1
1
2
3
4
5
3
4
5
6
7
8
9
7
8
9
10
11
12
13
7
8
9
10
11
12
13
4
5
6
7
8
9
10
2
3
4
5
6
7
8
6
7
8
9
10
11
12
17
18
19
20
21
22
23
21
22
23
24
25
26
27
21
22
23
24
25
26
27
18
19
20
21
22
23
24
16
17
18
19
20
21
22
20
21
22
23
24
25
26
10
11
12
13
14
15
16
14
15
16
17
18
19
20
14
15
16
17
18
19
20
11
12
13
14
15
16
17
9
10
11
12
13
14
15
13
14
15
16
17
18
19
24
25
26
27
28
29
30
28
28
29
30
31
25
26
27
28
29
30
31
23
24
25
26
27
28
29
27
28
29
30
31
30
31
Jul ’21 Avgust ’21 Septembar ’21 Oktobar ’21 Novembar ’21 Decembar ’21
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
P
U
S
Č
P
S
N
1
2
3
1
2
3
4
5
6
7
1
2
3
4
1
2
1
2
3
4
5
6
1
2
3
4
4
5
6
7
8
9
10
8
9
10
11
12
13
14
5
6
7
8
9
10
11
3
4
5
6
7
8
9
7
8
9
10
11
12
13
5
6
7
8
9
10
11
11
12
13
14
15
16
17
15
16
17
18
19
20
21
12
13
14
15
16
17
18
10
11
12
13
14
15
16
14
15
16
17
18
19
20
12
13
14
15
16
17
18
18
19
20
21
22
23
24
22
23
24
25
26
27
28
19
20
21
22
23
24
25
17
18
19
20
21
22
23
21
22
23
24
25
26
27
19
20
21
22
23
24
25
25
26
27
28
29
30
31
29
30
31
26
27
28
29
30
24
25
26
27
28
29
30
28
29
30
31
26
27
28
29
31
31

Događaji 1921.[uredi | uredi izvor]


Januar
[uredi | uredi izvor]

1. januar[uredi | uredi izvor]

Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

10. januar[uredi | uredi izvor]

29. januar[uredi | uredi izvor]

  • U Ljubljani održan Kongres metalaca Slovenije na kom je obnovljeno Centralno društvo metalaca Slovenije, koje je prekinulo odnose sa Savezom metalaskih radnika Jugoslavije. Posle njih su još neka slovenački sindikalni savezi, takođe pod uticajem slovenačkih socijaldemokrata, prekinuli odnose sa komunističkim CRSVJ.[1]

31. januar[uredi | uredi izvor]

Februar
[uredi | uredi izvor]

19. februar[uredi | uredi izvor]

  • U Zagrebu osnovan Hrvatski radnički savez (HRS) koji se nalazio pod idejnim, političkim i akcionim uticajem Hrvatske republikanske seljačke stranke (HRSS). Delovao je do 1929. godine, kada je zajedno sa ostalim sindikalnim organizacijama zabranjen uvođenjem „šestojanuarske diktature“, a ponovo je obnovljen 1935. godine. U početku svog delovanja, do 1929. godine, njegov osnovni cilj je bio širenje političkog uticaja HRSS na radnike, koji su do tada uglavnom bili pod uticajem KPJ. U ovom periodu uglavnom je ostvarivao uticaj na komunalne radnike iz Zagreba i deo rudara u Hrvatskom zagorju. Posle obnove rada 1935. godine, bio je režimska organizacija čiji je zadatak bio sprečavanja uticaja komunista na radnike u Hrvatskoj. Od 1941. do 1945. godine nalazio se u rukama ustaškog pokreta.[1]

u toku februara[uredi | uredi izvor]


Mart
[uredi | uredi izvor]

2. mart[uredi | uredi izvor]

23. mart[uredi | uredi izvor]

  • U Splitu osnovana Jugoslovenska napredna nacionalistička omladina (kasnije Organizacija jugoslovenskih nacionalita - ORJUNA). Jedan od ciljeva ove organizacije bio je organizovanje borbe protiv revolucionarnog radničkog pokreta, a ona se omasovila u julskim demonstracijama posle ubistva ministra Draškovića. Sukobi između pristalica komunističkog pokreta i orjunaša prerastali su u prave male oružne bitke, a najčešće je do njih dolazilo u Sloveniji i Dalmaciji. Kao žrtva orjunaškog terora u Beogradu je 4. aprila 1936. ubijen student Žarko Marinović.[3]
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca
Grb Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca

27. mart[uredi | uredi izvor]

27. mart[uredi | uredi izvor]

  • U Sarajevu od 27. do 29. marta održan Prvi osnivački kongres Jugoslovenskog novinarskog udruženja (JNU), na kome je odlučeno da dotadašnja novinarska društva postanu sekcije JNU. Za prvog predsednika udruženja izabran je Dušan Nikolajević, za generalnog sekretara Moša Pijade, a za blagajnika Ratko Parežanin (Moša Pijade je na ovoj funkciji ostao do avgusta, kada ga je policija uhapsila i poslala na odsluženje petodnevne zatvorske kazne, koja mu je bila izrečena još 1919. godine zbog jednog članka. Posle ovoga je bio smenjen sa funkcije sekretara).[4]

u toku marta[uredi | uredi izvor]

April
[uredi | uredi izvor]

1. april[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu, od 1. do 6. aprila, održan ilegalni plenarni sastanak Centralnog partijskog veća KP Jugoslavije na kom su analizirani mogući načini delovanja Partije, posle donošenja „Obznane“. Tada je predviđeno stvaranje iegalnih komunističkih ćelija u državnim ustanovama, organizovanje komunističkih grupa u nekomunističkim sindikatima i dr.[4]

3. april[uredi | uredi izvor]

  • Inostrana grupa KPJ, na čelu sa Ilijom Milkićem, koja se nalazila u Beču, pokrenula je list „Oslobođenje radnika je delo samih radnika“, koji je trebalo da zameni organ KPJ „Radničke novine“, čije je izlaženje zabranjeno „Obznanom“. List je izlazio do 1. maja i izašlo je svega tri broja.[5]

7. april[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu, 7. i 8. aprila održana plenarna sednica Radničke komore Srbije (delovala na terenu današnje Srbije i Makedonije) na kojoj se raspravljalo o mogućnostima da Komora pomogne akciju za otvaranje sindikata, koji su bili suspendovani „Obznanom“. Tada je došlo do sukoba članova Komore - onih koji su bili pristalice „centrumaša“ i onih koji su bili pristalice komunista. Komunisti, koji su činili većinu, su tada odlučili da podnesu ostavke na članstvo u Komori i time primoraju Vladu da obnovi sindikate. Centrumaši su ovo iskoristili i odbivši da daju ostavke preoteli rukovodstvo Komorom.[5]

8. april[uredi | uredi izvor]

  • Povodom godišnjice „subotičkih događaja“ (aprila 1920. tokom generalnog štrajka železničara u Subotici je izbila oružana radnička pobuna, koju je vlast lako ugušila) režimska štampa je počela da širi vesti da bi u slučaju socijalističke revolucije u zemlji italijanske i mađarske trupe ušle u Jugoslaviju i raskomadale je. Takođe ministar unutrašnjih dela i autor „Obznane“ Milorad Drašković je ovo isticao u svom izlaganju u Narodnoj skupštini, 8. aprila, tokom odgovora na interpelacije Sime Markovića protiv donošenja „Obznane“ (tvrdnje o stranoj intervenciji u Jugoslaviji, režimska štampa, je naročito koristila u periodu jul-avgust, neposredno posle ubistva ministra Draškovića).[5]

12. april[uredi | uredi izvor]

  • U Zagrebu policija zbog „komunističke aktivnosti“ uhapsila Veljka Kauzlarića, Janka Mišića, Zlatka Šnajdera (pod ilegalnim imenom Đura Radosavljević) i Marijana Stilinovića. Prilikom pretresa stana Janka Mišića, kada su i uhapšeni Mišić i Šnajder, policija je pronašla dva revolvera i jednu bombu. Ubrzo potom bili su uhapšeni i Stjepan Cvijić, Ervin Cveger, Milan Volnar i Koncir. U toku istrage, Mišić, Šnajder i Stilinović su bili optuženi za pripremu atentata na Milorada Draškovića (krajem maja im je bilo održano suđenje), dok su ostali pušteni.


Maj
[uredi | uredi izvor]

Spomen-bista Đure Đakovića u Zagrebu

1. maj[uredi | uredi izvor]

3. maj[uredi | uredi izvor]

10. maj[uredi | uredi izvor]

  • U Rtnju, kod Boljevca, izbio štrajk rudara zbog proganja rudara-komunista, smanjivanja dnevnica i povećanja radnog vremena. U štrajku je učestvovalo 216 rudara.

11. maj[uredi | uredi izvor]

  • U Sisku tokom 11. i 12. maja trajao generalni štrajk oko 1.200 radnika zbog nepriznavanja sindikalne organizacije i ometanja izbora radničkih poverenkia. Štrajk je završen uspešno.[5]

13. maj[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu izbio štrajk 59 radnica u fabrici platna „Braća Ilić“, jer su poslodavci hteli da smanje nadnice za četvrtinu. U štrajk su se umešali centrumaši i on je završen posle četiri dana delimičnim uspehom.[5]

19. maj[uredi | uredi izvor]

  • Vlada Kraljevine SHS donela odluku da dozvoli dalji rad suspendovanim sindikatima Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije (CRSVJ). Rad im je odobren kao ekonomskim i nepartijskim oragnizacijama, a Ministarstvo socijalne politike je bilo ovlašćeno da kontroliše rad sindikata, da ne bi ponovo pali u ruke komunista. Ova odluka saopšetna je predstavnicima sindikta 23. maja. Takođe je odlučeno da se Radnički domovi u Beogradu — na Slaviji i Zvezdari, kao i štamparija „Dimitrije Tucović“ predaju Socijalističkoj radničkoj partiji.[6]

21. maj[uredi | uredi izvor]

  • Vlada Kraljevine SHS izadala je „Uredbu o inspekciji rada“ (koja je 31. decembra postala „Zakon o inspekciji rada“) čiji je zadatak bio da se stara o doslednom primenjivanju zakonskih propisa o zaštiti radnika. Tada je osnovana Središna inspekcija rada, 21 oblasna inspekcija i više specijalnih inspekcija rada.[6]

22. maj[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu osnovan Glavni radnički savez (GRS). Osnivači ovog savez su bili istaknuti sindikalni funkcioneri centrumaške orijentacije iz Beograda. Ko formalni osnivači saveza prikazani su Savezi metalskih radnika, monopolskih radnika, železničkih radnika, rečnih brodara i železničara (u čijim su vođstvima centrumaši imali većinu). Režim je bio naklonjen GRS-u jer je smatrao da će na taj način smanjiti uticaj komunista na sindikate, a policija mu je, posle odluke Vlade o vraćanju imovine sindikata, dodelila najveći deo imovine CRSVJ. Sekretar GRS-a je bio Luka Pavićević.[6]

23. maj[uredi | uredi izvor]

  • Na teritoriji Hrvatske i Slavonije, od 23. maja do 4. juna trajao generalni štrajk rudara zbog sniženja plata za 25% i otpuštanja oko 2.000 rudara. Štrajk je orgnizovao i predvodio Opšti radnički savez (bio pod uticajem socijalista) koji je bio nespreman da se dosledno bori za radničke interese i štrajk je završen neuspehom.[6]

27. maj[uredi | uredi izvor]

  • U Zagrebu od 27. do 31. maja održano suđenje Janku Mišiću, Zlatku Šnajderu i Marijanu Stilinoviću. Oni su bili uhapšeni krajem aprila zbog „komunističke aktivnosti“, a pošto je u međuvremenu bio izvršen neuspeli atentat na ministra unutrašnjih dela Milorada Draškovića (3. maja), oni su bili optuženi za organizovanje ovog atentata (policija je prilikom hapšenja kod njih pronašla tri revolvera i dve bombe, kao i jednu prepisku između Šnajdera i Stilinovića). Na suđenju nije dokazana njihova veza sa pokušajem atentata i prema prvobitnoj presudi Zlatko Šnajder je zbog komunističke aktivnosti bio osuđen na mesec dana zatvora, a ostala dvojica oslobođena optužbi. Pošto je tužilac uložio žalbu na ovu presudu, oni su zadržani u pritvoru, a novo suđenje im je održano tek 4. oktobra, kada su oslobođeni svih optužbi i pušteni na slobodu (iako je u međuvremenu, 21. jula u Delnicama izvršen novi atentat u kojem je ubijen Milorad Drašković, policija i sud nisu uspeli da povežu njihovo delovanje sa ostatkom grupe Crvena pravda, koja je izvela atentat).

u toku maja[uredi | uredi izvor]


Jun
[uredi | uredi izvor]

2. jun[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu 2. i 3. juna održana plenarna sednica Centralnog partijskog veća KP Jugoslavije na kojoj je doneta Rezolucija o političkoj i ekonomskoj situaciji u zemlji, koja je sadržala akcioni program KPJ pod novim uslovima. Na sednici su: usvojene odluke Druge konferencije Balkanske komunističke federacije o stvaranju „revolucionarnog proletersko-seljačkog fronta“; istaknuta potreba da se ubrza i pojača rad na stvaranju ilegalnih partijskih organizacija; određen sastav tzv „Zameničkog Izvršnog odbora CPV KPJ“, ukoliko dođe do hapšenja članova Izvršnog odbora (što se i dogodilo nekoliko meseci kasnije).[6]

11. jun[uredi | uredi izvor]

  • Narodni poslanici sa liste KPJ napustili Skupštinu i odlučili se na bojkot parlamenta u znak protesta zbog donošenja „Obznane“ i proganjanja pripadnika revolucionarnog radničkog pokreta.[6]

19. jun[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu 19. i 20. juna održana plenarna sednica Centralnog radničkog sindikalnog veća Jugoslavije (CRSVJ) na kojoj se raspravljalo o stanju sindikalnog pokreta u zemlji, o organizaciji, agitaciji i finansijskim problemima sindikata. Na sednici je doneta Rezolucija u kojoj je preciziran dalji način rada — da se radi na daljem ujedinjenju sindikalnog pokreta i da se prekine bilo kakva sradanja sa KPJ (ovo je bio jedan od uslova vlasti da dozvoli otvaranje sindikata).[6]

22. jun[uredi | uredi izvor]

  • U Moskvi (Ruska SFSR), od 22. juna do 12. jula održan Treći kongres Kominterne na kom je doneta odluka da se u vreme „nesumnjive oseke revolucije“ obustavi svaka oružana akcija, a glavni cilj je postao borba za stvaranje „jedinstvenog fronta radničke klase“. U svom obraćanju delegatima Lenjin je ukazao da su i boljševici bila mala partija, koja se kroz borbe stalno uvećavala i jačala, pridobijajući ne samo radničke, nego i seljačke i druge radne slojeve. Kongres je analizirao akcije pojedinih komunističkih partija na sprovođenju odluka Drugog kongresa (tzv „21 uslov“) i osudio „beli teror“ u Jugoslaviji, Bugarskoj i Rumuniji. Delegati KPJ na Kongresu su bili: Sima Marković, Đuro Đaković, Pavle Pavlović, Milivoje Kaljević, Ilija Milkić, Nikola Josipović, Miodrag Manojlović, Miha Koren, Gabrijel Kranjec, Gavra Predojević, Dušan Cekić i još četiri člana SKOJ-a.[7]

28. jun[uredi | uredi izvor]

  • Ustavotvorna skupština Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca usvojila prvi Ustav Kraljevine SHS „Vidovdanski ustav“. Ovaj Ustav je Jugoslaviju definisao kao ustavnu parlamentarnu monarhiju, ali sa veoma izraženim centralizmom u kom je kralj imao široka ovlašćenja. Od ukupno 419 narodnih poslanika za Ustav je glasalo svega 223, protiv je bilo 33, dok je njih 158 bojkotovalo glasanje (uključujući poslanike KPJ, koji su 11. juna napustili skupštinu).[7]

29. jun[uredi | uredi izvor]

Jul
[uredi | uredi izvor]

3. jul[uredi | uredi izvor]

  • U Moskvi (Ruska SFSR), od 3. do 19. jula održan Prvi osnivački kongres Crvene sindikalne internacionale (poznate i pod nazivom Profinterna), koja je bila osnovana od strane Kominterne sa ciljem da okuplja komunističke i revolucionarne sindikate. Takođe, zadatak Profinterne je bio i da deluje kao protivteža uticaju Socijaldemokratske međunarodne federacije sindikata tzv „Amsterdamske internacionale“. Preteča Profinterne bio je „Internacionalni savet radničkih sindikalnih saveza“ koje je osnovan 15. jula 1920. godine. Postojala je do 1937. godine kada je pojavom politike Narodnog fronta ukinuta. Član Profinterne bili su Nezavisni sindikati Jugoslavije, sve do svog ukidanja 1929. godine.

21. jul[uredi | uredi izvor]

22. jul[uredi | uredi izvor]

  • U Splitu pripadnici nacionalističke organizacije „ORJUNA“ održali demonstracije povodom atentata na Milorada Draškovića. Ove demonstracije bile su direktno usmerene protiv komunista, koji su bili odgovorni za ubistvo Draškovića. Splitski radnici i komunisti su kamenicama napali orjunaše, posle čega je došlo do sukoba. U toku noći, policija je pohapsila veći broj radnika.

Avgust
[uredi | uredi izvor]

Spomenik „Radnik“ u Zemunskom parku

1. avgust[uredi | uredi izvor]

  • Narodna skupština Kraljevine SHS donela „Zakon o zaštiti javne bezbednosti i poretka u državi“ (poznat i kao „Zakon o zaštiti države“), koji je stupio na snagu 3. avgusta. Ovim zakonom definitivno je zabranjen rad Komunističke partije Jugoslavije (KPJ), njeni poslanici su isključeni iz Skupštine, a članovi Izvršnog odbora KPJ su uhapšeni i predati Sudu, pod izgovorom da su odgovorni za izvršene atentate i pripremu „boljševičke revolucije“.[7]
  • U Beogradu 1. i 2. avgusta održan sastanak predstavnika Jugoslovenske socijaldemokratske stranke, Socijaldemokratske stranke Jugoslavije i Socijalističke radničke partije Jugoslavije na kom je stvorena Socijalistička zajednica Jugoslavije. Oni su tada potpisali „Protokol sporazuma socijalističkih partija Jugoslavije“ kojim se utvrđeni principi i taktika zajedničkog delovanja do definitivnog ujedinjenja ovih partija. U cilju ujedinjenja formiran je Odbor ujedinjenja koji je radio na usaglašavanju stavova i izradi nacrta Programa, Statuta i drugih dokumenata nove stranke (do ujedinjenja ovih stranaka došlo je 18. decembra 1921. godine).[7]

16. avgust[uredi | uredi izvor]


Septembar
[uredi | uredi izvor]

14. septembar[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu održana Konferencija predstavnika 12 sindikalnih saveza, koji nisu pristupili socijalreformističkim sindikatima. Na Konferenciji je prihvaćena platforma za osnivanje Međusaveznog sindikalnog odbora Jugoslavije (MSOJ) kao zemaljske instance Nezavisnih sindikata i izabrano njegovo privremeno rukovodstvo (MSOJ je predstvaljao legalno produženje rada CRSVJ u novim uslovima).[8]

u toku septembra[uredi | uredi izvor]

  • U Moskvi (Ruska SFSR) završen rad Centralnog biroa jugoslovenskih komunista pri Centralnom komitetu Ruske komunističke partije (boljševika). Ovaj biro je imao veliku ulogu u organizovanju i školovanju Jugoslovenskih komunista u Sovjetskoj Rusiji, a od marta 1920. do aprila 1921. godine kurseve je završilo 408 polaznika i svi su upućeni u Jugoslaviju.[8]
  • U Beču (Austrija) jugoslovenska komunistička emigracija formirala Izvršni odbor KPJ u emigraciji tzv „Zagranični komitet“. Pošto je prethodno u junu formiran Zamenički izvršni odbor KPJ, stvorena su dva partijska rukovodstva — jedno u zemlji, drugo u emigraciji. Ona su često imala suprotna gledišta po pitanju partijske politike što je izazvalo zabunu u redovima članstva KPJ. Postepeno su se diferencirale dve struje u unutar partije - levica i desnica, koje će kasnije prerasti u frakcije.

Oktobar
[uredi | uredi izvor]

6. oktobar[uredi | uredi izvor]

18. oktobar[uredi | uredi izvor]

22. oktobar[uredi | uredi izvor]

  • U fabrici kože u Nišu došlo do kratkog štrajka, koji je pokrenut zbog obustavljanja isplate dela radničkih nadnica. Tokom štrajka radnici su pored isplate punih nadnica, uspeli da se izbore i za osmočasovno radno vreme, plaćanje prekovremnog rada, zaposlenje radnika preko sindikalne organizacije, priznanje Praznika rada i dr.[8]

27. oktobar[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu održana nova Konferencija sindikalnih organizacija, koje nisu pristupile socijalreformističkim sindikatima. Na ovoj Konferenciji, donesena su „Privremena pravila Međusaveznog sindikalnog odbora“, utvrđen je tekst proglasa radničkoj klasi Jugoslavije, doneta je odluka o pokretanju lista „Organizovani radnik“, kao centralnog organa organizacije i pokretanju drugih glasila u pokrajinskim centrima Jugoslavije.[8]
  • U Ljubljani počeo da izlazi list „Radničke novosti“ (sloven. Delavske novice), koji je bio legalno glasilo, tada ilegalnog PK KPJ za Sloveniju. Urednik i izdavač lista je bio Emil Stefanović, a pored njega u listu su sarađivali — Vladislav Fabijančić i Lovro Klemenčič.[8]


Novembar
[uredi | uredi izvor]

4. novembar[uredi | uredi izvor]

13. novembar[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu pokrenut list „Slobodna reč“, koji je po nalogu KPJ pokrenuo Moša Pijade — on je u početku neznačavan kao vlasnik i odgovorni urednik. List je ugašen 30. aprila 1922. godine, usled čestih policijskih zabrana i finansijskih problema, a ukupno je izašlo 25 brojeva. Pored Moše Pijade, u listu su sarađivali i Milan Bojanović i Rajko Jovanović.[9]

16. novembar[uredi | uredi izvor]

  • Na Beogradskom univerzitetu, uz učešće preko hiljadu studenata, održan protestni zbor protiv odluke Vlade o ukidanju stipendija državnim diplomcima, koji su bili bivši članovi Studentskog komunističkog kluba. Na zboru je izabrana delegacija koja je zahteve studenata predala predsedniku Vlade Nikoli Pašiću i ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću (ovi protesti su ponovljeni 11. i 14. decembra i završeni su uspešno).[9]

21. novembar[uredi | uredi izvor]

27. novembar[uredi | uredi izvor]

  • U Zagrebu osnovan „Odbor za pomoć gladnima u Rusiji“, koji se bavio sakupljanjem pomoći za narod Ruske SFSR. Osnivač ovog Odbora bio je novinar i revolucionar Asim Behmen. Odbor je vodio niz akcija za sakupljanje pomoći, a februara 1922. godine je izdao brošuru „Rusija umire od gladi“ koju su napisali Miroslav Krleža, dr I. Hercog i dr L. Popović. Ova brošura prodavala se u knjižarama širom Jugoslavije, a sva sredstav su išla u fond Odbora. Ovaj odbor se krajem 1923. godine uključio u Crvenu pomoć Jugoslavije.

Decembar
[uredi | uredi izvor]

4. decembar[uredi | uredi izvor]

  • Na Beogradskom univerzitetu održani izbori za upravu studentske zajednice „Pobratimstvo“, na kojima je lista komuniste Mihaila Markovića Ere osvojila 27 glasova.[9]

8. decembar[uredi | uredi izvor]

  • U Drvaru otpočeo štrajk oko 4.000 radnika Šumsko-industrijskog preduzeća. Štrajk je trajao sedam nedelja i zahvatio je radilišta u petrovačkom, ključkom i saničkom srezu. Završen je delimičnim uspehom — radnici su dobili povećanje nadnica za 50% (što je bio glavni zahtev štrajkača), ali im je radno vreme povećano sa 8 na 10 časova.[9]

11. decembar[uredi | uredi izvor]

  • Na Beogradskom univerzitetu ponovljen protestni zbor studenata povodom odluke Vlade o ukidanju stipendija studentima-komunistima, na kom je usvojena Rezolucija i izabran Odbor za predaju Rezolucije ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću. Na sledećem protestnom zboru, održanom 14. decembra, ministar je obavestio studente da je odobrio zahtev za isplatu obustvljenih stipenidija, ali da je odbio zahtev za njihovo povećanje.[9]

14. decembar[uredi | uredi izvor]

  • Narodna skupština Kraljevine SHS proglasila „Zakon o zaštiti radnika“, kojim su izmenjene dotadašnje „Uredba o radnom vremenu“ (doneta 1919) i „Uredba o radničkim komorama“ (doneta 1921). Ovim Zakonom bilo je regulisano radno vreme i radni uslovi; dozvoljena je sloboda sindikalnog organizovanja; sloboda biranja radničkih povrenika, berze rada i radničkih komora i dr. Aleksandar je ovaj Zakon proglasio 28. februara 1922, s tim da je stupio na snagu tek 14. juna. Mnoge oredbe Zakona bile su slabo primenjivane od strane poslodavaca, a radnici su se protiv toga borili štrajkovima i drugim vidovima borbe.[9]

18. decembar[uredi | uredi izvor]

25. decembar[uredi | uredi izvor]

  • U Moskvi (Ruska SFSR) na sednici Izvršnog komiteta i Prezidijuma Kominterne ocenjeno je da je nastalo „doba mira i oseke revolucije“ i da je potrebno „stvoriti zajednički front radničke klase za odbranu od napada buržoazije“. Ova odluka uticala je na stvaranje koalicija (u nekim zemljama Evrope) komunista i socijalista s ciljem odvajanja radničkih masa od socijaldemokrata.[9]

27. decembar[uredi | uredi izvor]

  • U Beogradu održana Osnivačka konferencija, na kojoj je, na osnovu platforme donete 14. septembra, 12 sindikalnih saveza formiralo Međusavezni sindikalni odbor Jugoslavije (MSOJ) i izabralo njegovo rukovodstvo. (MSOJ je predstvaljao legalno produženje rada CRSVJ u novim uslovima, a 1923. je promenio naziv u Nezavisne sindikate Jugoslavije).


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Hronologija SKJ 1980, str. 107.
  2. ^ Hronologija SKJ 1980, str. 108.
  3. ^ a b Hronologija SKJ 1980, str. 109.
  4. ^ a b v g Hronologija SKJ 1980, str. 110.
  5. ^ a b v g d đ Hronologija SKJ 1980, str. 111.
  6. ^ a b v g d đ e ž Hronologija SKJ 1980, str. 112.
  7. ^ a b v g d Hronologija SKJ 1980, str. 113.
  8. ^ a b v g d đ e Hronologija SKJ 1980, str. 114.
  9. ^ a b v g d đ e ž z Hronologija SKJ 1980, str. 115.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pregled Istorije Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Institut za izučavanje radničkog pokreta. 1963. ISBN. 
  • 50 godina Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: NIP „Borba”. 1969. ISBN. 
  • Hronologija revolucionarne delatnosti Josipa Broza Tita. Beograd: NIP „Eksport pres”. 1978. ISBN. 
  • Hronologija Radničkog pokreta i SKJ 1919—1979 tom I. Beograd: „Institut za savremenu istoriju“. 1980. ISBN. 
  • Istorija Saveza komunista Jugoslavije. Beograd: Izdavački centar „Komunist”. 1985. ISBN. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хронологија_радничког_покрета_и_КПЈ_1921.&oldid=27726442”