Poljska u Drugom svetskom ratu

Istorija Poljske u Drugom svetskom ratu obuhvata period od invazije nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza do završetka Drugog svetskog rata. Nakon nemačko-sovjetskog sporazuma o nenapadanju, Poljsku je 1. septembra 1939. godine napala nacistička Nemačka a Sovjetski Savez 17. septembra. Kampanje su se završile početkom oktobra kada su Nemačka i Sovjetski Savez podelili i aneksirali celu Poljsku. Nakon napada sila Osovine na Sovjetski Savez u leto 1941. godine, celu Poljsku je okupirala Nemačka. Tokom ovih okupacija, Poljaci su pretrpeli ogromne ljudske i materijalne gubitke. Prema procenama Instituta narodnog sećanja oko 5,6 miliona Poljaka je nastradalo od nemačke okupacije a oko 150.000 ih je umrlo od sovjetske okupacije.^[1] Nemci su izdvajali Jevreje za brzo i potpuno uništenje a oko 90% poljskih Jevreja (blizu tri miliona ljudi) je ubijeno kao deo holokausta. Jevreji, Poljaci, Romi i zatvorenici mnogih drugih nacionalnosti su masovno ubijani u nacističkim logorima smrti, kao što su Aušvic, Treblinka i Sobibor. Etnički Poljaci su bili podvrgnuti i nemačkom i sovjetskom progonu. Nemci su ubili oko dva miliona etničkih Poljaka. Imali su planove da preostalu većinu Poljaka pretvore u robovske radnike i ubiju one za koje smatraju da su „nepoželjni“ kao deo šireg Generalplan Ost-a. Etničko čišćenje i brojni masakri nad Poljacima i u manjoj meri Ukrajinaca su počinjeni u zapadnoj Ukrajini (predratni Poljski Kresi vshodnje) počev od 1943. Poljake su ubijali ukrajinski nacionalisti.

U septembru 1939. godine, poljski vladini zvaničnici potražili su utočište u Rumuniji, ali je njihovo kasnije interniranje sprečilo planirani nastavak rada u inostranstvu kao vlade Poljske. General Valadislav Sikorski, bivši premijer, stigao je u Francusku, gde je ubrzo formirana poljska vlada u egzilu. Nakon poraza Francuske, vlada je evakuisana u Britaniji. Poljske oružane snage su rekonstituisane i borile su se zajedno sa zapadnim saveznicima u Francuskoj, Britaniji i drugim državama. Pokret otpora je počeo da se organizuje u Poljskoj 1939. godine, ubrzo nakon invazije. Njegova najveća vojna komponenta bila je deo mreže organizacija i aktivnosti Poljske podzemne države i postala je poznata kao Armija Krajova. Celokupnu tajnu strukturu formalno je vodila vlada u egzilu preko svoje delegacije koja je boravila u Poljskoj. Bilo je i seljačkih, desničarskih, levičarskih, jevrejskih i sovjetskih partizanskih organizacija. Među propalim antifašističkim ustancima bili su Ustanak u Varšavskom getu i Varšavski ustanak. Cilj Varšavskog ustanka bio je da spreči dominaciju Poljske od strane Sovjetskog Saveza.

Da bi sarađivali sa Sovjetskim Savezom, nakon Operacije Barbarosa važnog ratnog saveznika Zapada, Sikorski je pregovarao u Moskvi sa Josifom Staljinom, i oni su se složili da formiraju poljsku vojsku u Sovjetskom Savezu, čiji je cilj bio da se bori na Istočnom frontu zajedno sa Sovjetima. Međutim, poljska „Andersova vojska“ je odvedena na Srednji istok a zatim u Italiju. Dalji napori za nastavak poljsko-sovjetske saradnje su propali zbog neslaganja oko granica, otkrivanja Katinjskog masakra nad poljskim ratnim zarobljenicima koji su počinili Sovjeti, i smrti generala Siroskog. Nakon toga, u procesu koji su mnogi Poljaci videli kao zapadnjačku izdaju, poljska vlada u egzilu je postepeno prestala da bude priznati partner u savezničkoj koaliciji.

Staljin je vodio strategiju olakšavanja formiranja poljske vlade, koja će biti nezavisna od egzilske vlade u Londonu, podržavanjem poljskih komunista. Među poljskim komunističkim organizacijama ustanovljenim tokom rata bile su Poljska radnička partija u okupiranoj Poljskoj i Savez poljskih patriota u Moskvi. U Sovjetskom Savezu formirana je nova poljska vojska koja se borila zajedno sa Sovjetima. Istovremeno, Staljin je radio na saradnji sa zapadnim saveznicima (Sjedinjene Američke Države na čelu sa predsednikom Frenklinom D. Ruzveltom i Ujedinjeno Kraljevstvo na čelu sa premijerom Vinstonom Čerčilom), koji su, u smislu praktične primene, odgovarali Staljinovim stavovima o poljskim granicama i budućoj vladi. Sudbina Poljske utvrđena je u nizu pregovora koji su uključivali konferencije u Teheranu, Jalti, i Potsdamu. Godine 1944. poljska vlada u egzilu odobrila je podzemlju u Poljskoj da preduzme jednostrane političke i vojne akcije usmerene na uspostavljanje nezavisne poljske vlasti, ali su njihovi napori osujećeni od strane Sovjeta. Poljski komunisti su 1943/1944. osnovali Državno nacionalno veće u okupiranoj Varšavi i Poljski odbor za nacionalno oslobođenje u julu 1944. godine u Lublinu, nakon dolaska Sovjetske armije. Sovjetski Savez je zadržao istočnu polovinu predratne Poljske, dajući Poljskoj umesto toga veći južni deo aneksirane Istočne Pruske i proširujući zemlju zapadno na liniji Odra-Nisa, na račun Nemačke.

Period pre rata[uredi | uredi izvor]

Naoružanje i prve aneksije[uredi | uredi izvor]

Nakon smrti Jozefa Pilsudskog u 1935. godini, Sanaciona vlada njegovih političkih sledbenika, zajedno sa predsednikom Ignacijom Mošćickim, započela je vojnu reformu i ponovno naoružavanje poljske vojske u uslovima promene političke klime u Evropi. Delimično zahvaljujući finansijskom zajmu od Francuske, novi Centralni industrijski region Poljske učestvovao je u projektu od 1936. godine u pokušaju da dostigne napredni razvoj oružja poljskih bogatijih suseda. Ministar inostranih poslova Jozef Bek nastavio je da se odupire rastućem pritisku na Poljsku sa Zapada da sarađuje sa Sovjetskim Savezom kako bi zadržao Nemačku.^[2]^[3]^[4] Against the rapidly growing German military force, Poland not only possessed no comparable quantity of technical resources, but also lacked the knowledge and concepts of developing modern warfare.^[5]

Zvanično sprovedeno nemačko naoružavanje počelo je 1935. godine pod vođstvom Adolfa Hitlera, suprotno odredbama Versajskog sporazuma, temelja međunarodnog poretka posle Prvog svetskog rata. U nemogućnosti da spreče Hitlerovu remilitarizaciju Rajnske oblasti, Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska su se takođe zalagale za ponovno naoružavanje. U međuvremenu, nemačka teritorijalna ekspanzija u centralnoj Evropi počela je ozbiljno sa Anšlusom Austrije u martu 1938. godine. Poljska je poslala specijalne diverzantske grupe u spornu oblast Zaolžje (Češka Šleska) u nadi da će ubrzati raspad Čehoslovačke i vratiti teritoriju. Nakon Minhenskog sporazuma (30. septembar 1938.) usledio je ulazak Nemačke u Sudetima. Suočene sa pretnjom totalne aneksije Čehoslovačke, zapadne sile su podržale nemačku podelu zemlje.^[6]^[7]

Poljska je insistirala na statusu velike sile, ali nije bila pozvana da učestvuje na konferenciji u Minhenu. Ministar Bek, razočaran nedostatkom priznanja, izdao je ultimatum na dan Minhenskog sporazuma vladi Čehoslovačke, tražeći da se odmah vrati Poljskoj pogranični region Zaolžje. Nesrećna čehoslovačka vlada je to ispoštovala, a poljske vojne jedinice preuzele su to područje. Ovaj potez je negativno primljen i na Zapadu i u Sovjetskom Savezu, i doprineo je pogoršanju geopolitičke situacije u Poljskoj. U novembru, poljska vlada je takođe pripojila malu pograničnu regiju u sporu sa novom autonomnom državom Slovačkom i dala podršku širenju Mađarske u Karpatskoj Ukrajini, koja se nalazila u Čehoslovačkoj.^[7]^[8]^[9]

Posledice Minhenskog sporazuma[uredi | uredi izvor]

Minhenski sporazum iz 1938. nije dugo trajao. U martu 1939. nemačka okupacija Čehoslovačke počela je invazijom na Bohemiju i Moravsku, čime je Slovačka postala marionetska država Nemačke. Litvanija was je bila primorana da se odrekne Klajpedske regije (nem. Memelland). Formalni zahtevi za povratak Slobodnog grada Danciga Nemačkoj, iako je njegov status garantovala Liga naroda. Početkom 1939. godine Hitler je predložio Poljskoj savez sa nemačkim uslovima, sa očekivanjem da će ih prihvatiti. Poljska vlada bi morala da pristane na Dancigovo inkorporiranje od strane Trećeg rajha i na ekstrateritorijalni put koji će povezivati Istočnu Prusku sa ostatkom Nemačke kroz takozvani Poljski koridor (oblast koja povezuje poljsko kopno i Baltičko more). Poljska bi se pridružila antisovjetskom savezu i koordinisala svoju spoljnu politiku sa Nemačkom, čime bi postala zemlja klijent. Poljska vlada je bila uznemirena, a britanska garancija nezavisnosti Poljske je izdata 31. marta 1939. godine. Reagujući na ovaj akt i na poljsko efektivno odbacivanje nemačkih zahteva, Hitler je 28. aprila odbacio postojeći Nemačko-poljski pakt o nenapadanju.^[4]^[10]

Sovjetski premijer Vjačeslav Molotov potpisuje Sporazum Ribentrop—Molotov. Iza njega stoje (levo) nemački ministar spoljnih poslova Joahim fon Ribentrop i (desno) Josif Staljin. Pakt o nenapadanju imao je tajni protokol u kojem su napravljeni sporazumi za podelu teritorije Poljske.

U avgustu 1939. godine u Moskvi su se vodili pregovori koje su pokrenule protivničke savezničko-sovjetske i nacističko-sovjetske radne grupe, od kojih je svaka pokušala da na svoju stranu angažuje Staljinovu moćnu vojsku. Do večeri 23. avgusta 1939., ponuda Nemačke je prihvaćena, jer je odbijanje poljskih lidera da vojno sarađuju sa Sovjetima sprečilo mogućnost alternativnog ishoda. Sporazum Ribentrop—Molotov o nenapadanju je potpisan. U očekivanju napada i okupacije Poljske od strane nacističke Nemačke, pakt je sadržao tajne odredbe, koje su razgraničile delove istočne Evrope na sfere uticaja dveju potpisnica. Linija razdvajanja je prolazila kroz teritoriju istočne i centralne Poljske. „Poželjnost održavanja nezavisne poljske države“ bila je prepuštena međusobno dogovorenim „daljim političkim dešavanjima“, čitajući tekst, koji je otkriven nekoliko godina kasnije.^[4]^[l]

Vojni savezi[uredi | uredi izvor]

Sovjetski Savez, koji je imao sopstvene razloge da se plaši nemačkog ekspanzionizma na istok, stalno je pregovarao sa Francuskom i Ujedinjenim Kraljevstvom, i preko njih je ponudio Poljskoj antinemački savez, sličan ranijem u Čehoslovačkoj. Britanci i Francuzi tražili su formiranje moćnog političko-vojnog bloka, koji bi obuhvatao Sovjetski Savez, Poljsku i Rumuniju na istoku, i Francusku i Britaniju na zapadu.^[4] Od maja 1939. godine, sovjetski uslovi za potpisivanje sporazuma sa Britanijom i Francuskom bili su sledeći: pravo vojnika Crvene armije a prođu kroz teritoriju Poljske, ukidanje poljsko-rumunskog saveza i ograničenje britanske garancije Poljskoj koje će se odnositi samo na zapadnoj granici Poljske sa Nemačkom. Poljski lideri su verovali da sovjetski vojnici na teritoriji Poljske neće otići i tokom 1939. godine su odbili da pristanu na bilo kakav dogovor koji bi omogućio sovjetskim trupama da uđu u Poljsku.^[11]

Poljsku nespremnost da prihvati sovjetsku opasnu ponudu slobodnog ulaska ilustruje citat maršala Edvarda Ridz-Smiglija, komandanta poljskih oružanih snaga, koji je rekao: „Sa Nemcima rizikujemo da izgubimo svoju slobodu. Sa Rusima ćemo izgubiti dušu“.^[12] Stav poljskog rukovodstva podržavao je i ministar spoljnih poslova Jozef Bek, koji je, očigledno uveren u francuske i britanske izjave o podršci, tvrdio da bezbednost Poljske neće biti zagarantovana „sovjetskom ili bilo kojom drugom Rusijom“. Sovjeti su se tada okrenuli razmatranju nemačke ponude ugovora i potpisan je pakt Molotov-Ribentrop. Sovjetsko-nacistička saradnja je napredovala od maja 1939. godine, kada je Vjačeslav Molotov postao sovjetski ministar spoljnih poslova.^[10]

Nemačka vojska je koristila sistem automatskog koda za tajni prenos poruka zasnovanih na Enigmi. Stalno generisanu i izmenjenu kodnu šemu razbili su poljski matematičari na čelu sa Marjanom Rejevskim i otkriće je podeljeno sa Francuzima i Britancima pre izbijanja rata. Kriptoanaliza Enigme bila je izuzetno važan poljski doprinos ratnim naporima, koji je nastavljen tokom rata u Britaniji i lišio je Nemce tajnosti u njihovim ključnim komunikacijama.^[13]

Krajem avgusta obaveze poljsko-britanskog i poljsko-francuskog saveza su dopunjene. Poljska, okružena nacističkom koalicijom, bila je pod delomičnom vojnom mobilizacijom, ali slabo pripremljena za rat.^[4]^[p] Potpuna (opšta) mobilizacija bila je sprečena pritiskom britanske i francuske vlade, koje su tražile mirno rešenje u poslednjem trenutku za predstojeći poljsko-nemački sukob. Poljska je 1. septembra 1939. napadnuta od strane nacističke Nemačke. Britanija i Francuska, vezane vojnim savezima sa Poljskom, objavile su rat Nemačkoj dva dana kasnije.^[6]^[14]^[15]

Nemačka i Sovjetska invazija na Poljsku[uredi | uredi izvor]

Nemačka invazija[uredi | uredi izvor]

Dana 1. septembra 1939. godine, bez zvanične objave rata, nacistička Nemačka je napala Poljsku koristeći kao izgovor incident u Glajvicu, provokaciju (jednu od mnogih)^[16] koju su organizovali Nemci, koji su tvrdili da su poljske trupe napale položaj duž Nemačko –Poljske granice.^[4]^[10] Tokom narednih dana i nedelja, tehnički, logistički i numerički superiorne nemačke snage su brzo napredovale na teritoriju Poljske.^[17] U skladu sa paktom Molotov-Ribentrop, sovjetske trupe su takođe napale Poljsku 17. septembra 1939. godine. Pre kraja meseca, najveći deo Poljske bio je podeljen između Nemaca i Sovjeta.^[18]

Nemački napad nije predviđen blagovremeno. Pripreme za odbranu zapadne granice su prekinute pod vođstvom Jozefa Pilsudskog nakon 1926. godine i nastavljene su tek u martu 1939. godine.^[19] Nakon toga su organizovane poljske oružane snage za odbranu zemlje. Njihov tehnički i organizacioni nivo, prema istoričaru Andrzeju Leonu Sovi, odgovarao je onom iz perioda Prvog svetskog rata.^[20] Strateški položaj oružanih snaga postao je beznadežniji zbog nedavne nemačke okupacije Čehoslovačke. Poljska je tada sa tri strane bila okružena nemačkim teritorijama Pomeranijom, Šleskom i Istočnom Pruskom, kao i Čehoslovačkom pod kontrolom Nemačke.^[21] Novoformirana Slovačka republika pomogla je Nemačkoj napadom na Poljsku sa juga.^[5] Poljske snage su na baltičkoj obali blokirane od strane nemačke mornarice. Poljska javnost, uslovljena propagandom vlade, nije bila svesna ozbiljnosti situacije i očekivala je brzu i laku pobedu poljsko-francusko-britanskog saveza.^[22]

Nemački „koncept uništenja“ (nem. Vernichtungsgedanke) koji se kasnije razvio u Blickrig („munjeviti rat“) omogućio je brz napredak Pancerskih (oklopnih) divizija, bombardovanjem direktnim obrušavanjem (da bi se razbile koncentracije vojnika i uništili aerodromi, železnice i stanice, putevi i mostovi što je dovelo do ubijanja velikog broja izbeglica koji su se nalazili u transportnim objektima), i vazdušnim bombardovanjem nebranjenih gradova kako bi se uništio civilni moral.^[21] Namerno bombardovanje civila se odvijalo u velikoj meri od prvog dana rata, takođe u područjima koja su bila udaljena od bilo koje druge vojne aktivnosti.^[22] Nemačke snage, kojim je Hitler naredio da postupaju sa najvećom okrutnošću, masovno su učestvovale u ubistvima poljskih civila.^[23] Poljska vojska, vazduhoplovstvo i mornarica nisu imali dovoljno moderne opreme da bi odgovorili napadu.^[24]

Svaka od pet nemačkih armija koje su učestvovale u napadu na Poljsku bila je u pratnji specijalne bezbednosne grupe koja je bila zadužena za terorisanje poljskog stanovništva, neki od poljskih građana nemačke nacionalnosti bili su obučeni u Nemačkoj da pomognu invaziji, formirajući takozvanu Petu kolonu.^[21] Mnogi nemački lideri u Poljskoj i komunistički aktivisti bili su internirani od strane poljskih vlasti nakon 1. septembra.^[16]^[24] Uhapšeno je 10-15 hiljada etničkih Nemaca i silom je proterano prema Kutnu ubrzo nakon početka neprijateljstva. Od njih oko 2.000 su ubili ljuti Poljaci, a još slučajeva ubijanja etničkih Nemaca događali su se na drugim mestima. Mnogo puta veći broj poljskih civila je ubijen od strane Vermahta tokom „Septembarske kampanje“.^[25]

Protiv Poljske je raspoređeno 58 nemačkih divizija, uključujući 9 Pancer divizija.^[26] Nemačka je raspolagala sa 1,5 miliona muškaraca, 187.000 motornih vozila, 15.000 artiljerijskih oruđa, 2.600 tenkova, 1.300 oklopnih vozila, 52.000 mitraljeza i 363.000 konja. 1390 ratnih aviona Luftvafea korišćena su u napadu na poljske mete. Nemačka mornarica je 1. septembra pozicionirala svoj stari bojni brod SMS Šlezvig-Holštajn u Vesterplateu, sekciji slobodnog grada Danciga, zaštićene enklave odvojene od glavnog grada i dodeljene Poljskoj po Versajskom sporazumu 1919. godine. Za borbu protiv Poljske određeno je 53 brodova mornarice.^[16]^[27]

Prema Antoniju Čubinskom, mobilisano je 1,2 miliona poljskih vojnika, ali neki nisu imali ni puške. Bilo je 30 pešadijskih divizija, 11 konjičkih brigada, 31 laki artiljerijski pukovi, 10 teških artiljerijskih pukova i 6 vazdušnih pukova. Imali su 3.600 artiljerijskih oruđa (uglavnom redovnih, sa samo nekoliko stotina antioklopnih ili protivavionskih jedinica) i 600 tenkova,^[5] od kojih je 120 bilo naprednog 7TP-tipa. Vazdušne jedinice uključivale su 422 aviona,^[5] uključujući 160 PZL P.11c, 31 PZL P.7a i 20 P.11a lovaca, 120 PZL.23 Karas bombardera izviđača, i 45 PZL.37 Los srednjih bombardera. Poljski borbeni avioni P-serije postali su zastareli, savremeniji P-24s su izrađeni ali su prodati u inostranstvu kako bi se očuvala vrednost novca. Los bombarderi su bili moderni i brzi.^[28] Delovanje mornarice bilo je ograničeno povlačenjem velikih brodova zajedno sa Kraljevske ratne mornarice (poznatom kao Pekinški plan). Mornarica se sastojala od četiri razarača (od kojih su tri otplovila u Englesku),^[5] jednog minopolagača, pet podmornica, i nekoliko manjih brodova, uključujući šest novih minolovaca.

Iako su Velika Britanija i Francuska objavile rat Nemačkoj 3. septembra, na zapadnom frontu je došlo do malog pokreta. Ofanziva na Zapadu koju su Poljaci smatrali kao obećanu nije se materijalizovala,^[29] a, prema Normanu Dejvisu, ona nije bila ni odmah ni izvodljiva ni praktična.^[21] Zbog nepostupanja Zapada, tajnih protokola nemačko-sovjetskog ugovora i drugih faktora, uključujući i vlastite slabe inteligencije, poljska vlada u početku nije bila potpuno svesna stepena izolacije zemlje i beznađa situacije u kojoj se nalazila.^[5] Kombinovane britanske i francuske snage bile su u principu jake, ali nisu bile spremne za ofanzivu iz više razloga. Nekoliko ograničenih vazdušnih napada koje su Britanci izvršili bili su neefikasni i prouzrokovali su gubitke života i opreme. Ispustanje propagandnih letaka postalo je njihov omiljeni način delovanja, na zaprepašćenje poljske javnosti, što je dovelo do verovanja da je došao pravi rat na dva fronta i da se bliži poraz Trećeg rajha.^[30]

Nekoliko poljskih armija branilo je zemlju u tri glavne koncentracije trupa, koje nisu imale svoju teritorijalnu komandnu strukturu i operisale su direktno pod naredbama maršala Edvarda Ridz-Smiglija, što se ispostavilo da je to ozbiljan logistički nedostatak.^[31] Vojske su se nalazile duž granice u polukrugu, što je omogućavalo slabu odbranu, jer su Nemci koncentrisali svoje snage u izabranim pravcima napada.^[5] Nemački oklopni korpus brzo je osujetio sve pokušaje organizovanog otpora, a od 3. do 4. septembra poljske granične odbrane su slomljene po svim tačkama napada. Gužve civilnih izbeglica koje su bežale na istok blokirale su puteve i mostove. Nemci su takođe bili u stanju da zaobiđu druge koncentracije poljske vojske i stignu u pozadinu poljskih formacija.^[24]

Kako su poljske vojske uništavane ili se povlačile, Nemci su 4. septembra zauzeli Čenstohovu, Krakov i Kjelce 6. septembra. Poljska vlada je evakuisana u Voliniji a vrhovni vojni komandant Ridz-Smigli je napustio Varšavu u noći 6. septembra i krenuo u istočnom pravcu prema Brestu. General Valerijan Čuma je preuzeo i organizovao odbranu glavnog grada.^[17] Prema Haliku Kočanskom, Ridz-Smigli je pobegao iz glavnog grada, a poljska vrhovna komanda je žrtvovala svoju vojsku.^[25] Odlazak Ridz-Smiglija imao je katastrofalne posledice kako na moral poljskih oružanih snaga, tako i na njegovu sposobnost da održi delotvornu komandu u celini.^[32]

Nemci su 9. septembra počeli da okružuju Varšavu.^[21] Predsednik grada Stefan Starzinski odigrao je posebno istaknutu ulogu u njegovoj odbrani.^[17] Najveća bitka u kampanji, bitka na Bžuru, vodila se zapadno od srednje Visle od 9. do 21. septembra. Teške borbe su se odigrale i na brojnim drugim lokacijama, uključujući i područje Tomašov Lubelski (do 26. septembra), i postavljena je odlučna odbrana Lavova (protiv nemačkih snaga do 22. septembra, kada su se branioci predali nadolazećim sovjetskim snagama). Maršal Ridz-Smigli je 13. septembra naredio svim poljskim snagama da se povuku prema takozvanom Rumunskom mostu u jugoistočnoj Poljskoj, pored rumunske i sovjetske granice, područje koje je odredio da bude konačni obrambeni bastion.^[17]^[18]^[21]^[27]^[33]

Ministar spoljnih poslova Jozef Bek je 11. septembra zatražio od Francuske da odobri azil poljskoj vladi i Rumuniji kako bi se omogućilo prebacivanje članova vlade preko njene teritorije. Na zasedanju 12. septembra anglo-francuskog Vrhovnog ratnog saveta u Abevilu, Francuska je zaključila da je poljska vojna kampanja već bila odlučena i da nema smisla pokretati antinemačku ekspediciju. Poljski lideri nisu znali za tu odluku i još uvek su očekivali zapadnu ofanzivu.^[17]

Sovjetska invazija[uredi | uredi izvor]

Od 3. septembra Nemačka je podsticala Sovjetski Savez da angažuje svoje trupe protiv Poljske države,^[34] ali je sovjetska komanda stalno odugovlačila,^[21] čekajući ishod nemačko-poljskog sukoba ^[34] i da vidi šta će Francuzi i Britanci učiniti.^[35] Sovjetski Savez je uverio Nemačku da će prodor Crvene armije u Poljsku uslediti kasnije u odgovarajuće vreme.^[34]

Zbog optimalne „političke motivacije“ (kolapsa Poljske), Molotov je želeo da sovjetsku intervenciju sprovede do pada Varšave, ali je osvajanje grada od strane Nemaca bilo odloženo zbog odlučnih napora odbrane (do 27. septembra). Sovjetske trupe su 17. septembra umarširale u Poljsku, za koju je Sovjetski Savez tvrdio da tada uopšte i nije postojala (prema istoričaru Ričardu Overiju, Poljska je poražena od Nemačke u roku od dve nedelje od 1. septembra).^[6]^[34] Sovjetska invazija na Poljsku bila je opravdana od strane Sovjeta njihovim sopstvenim bezbednosnim brigama i potrebom da se zaštiti etnički Belorusi i Ukrajinci.^[36] Invazija je bila koordinisana sa pokretom nemačke vojske,^[34] i naišla je na ograničeni otpor poljskih snaga. Poljske vojne formacije koje su bile na raspolaganju dobile su naređenje vrhovne komande, koja je tada bila na rumunskoj granici,^[18] da se rasporede u istočni deo Poljske kako bi odložile angažovanje Sovjeta,^[35]^[c] ali došlo je do nekih borbi između sovjetskih i poljskih jedinica (kao što je bitka kod Šacka koju je vodio korpus za zaštitu granice).^[37] Sovjetske snage su se preselile na zapad (na reku Bug) i na jug kako bi pokrile područje koje im je dodeljeno tajnim protokolom sporazuma Molotov-Ribentrop. Oni su preduzeli korake da blokiraju potencijalne poljske evakuacione rute u Litvaniju, Letoniju, Rumuniju i Mađarsku.^[18]^[21]

Oko 13,4 miliona poljskih građana živelo je na područjima koja je zauzeo Sovjetski Savez. Od toga, oko 8,7 miliona su Ukrajinci, Belorusi i Jevreji. Odnosi manjina sa poljskim vlastima su generalno loši i mnogi od njihovih članova pozdravili su i podržali dolazak pripadnika Crvene armije kao oslobodioce.^[38] Britanski i francuski odgovori na „neočekivani“ sovjetski potez bili su prigušeni.^[33]^[35]

Da nije bilo sovjetsko-nemačkog ugovora i sovjetske invazije, sva predratna Poljska bi verovatno bila zarobljena od strane nacističke Nemačke već 1939. godine.^[39]

Kraj kampanje[uredi | uredi izvor]

Proces nacističko-sovjetskog sporazuma nastavljen je sa Sporazumom o granici između Nemačke i Sovjetskog Saveza, potpisanim 28. septembra. Prilagodio je i finalizirao teritorijalnu podelu, stavivši Litvaniju u sovjetsku sferu i premestivši sovjetsko-nemačku dogovorenu granicu istočno od Visle na Bug,^[40] i odobrio daljnje zajedničke akcije za kontrolu okupirane Poljske.^[21] Ideja o zadržavanju preostale Poljske države, razmatrana ranije, bila je napuštena.^[34]^[38]

Poljska vlada i vojna vrhovna komanda povukle su se na teritoriju jugoistočne Rumunije i prešli u neutralnu Rumuniju u noći 17. septembra. Iz Rumunije, 18. septembra, predsednik Ignaci Mošćicki i maršal Ridz-Smigli izdali su deklaracije i naredbe, kojima je prekršen njihov status osoba koje prolaze kroz neutralnu zemlju. Nemačka je vršila pritisak na Rumuniju da ne dozvoli poljskim vlastima da odu (njihova ciljna destinacija je bila Francuska) i grupa je bila internirana. Poljski ambasador u Rumuniji pomogao je generalu Vladislavu Sikorskom, pripadniku poljske opozicije, kome je odbijen vojni zadatak, i ušao u Rumuniju, kako bi dobio dokumente o odlasku, a general je otišao u Francusku.^[18]

Otpor se nastavio na mnogim mestima. Varšava je na kraju bila bombardovana. Događaj koji je poslužio kao okidač za njenu predaju 27. septembra bio je šteta na sistemu vodosnabdevanja uzrokovana namernim ciljanjem vodovoda.^[32] Varšava je pretrpela najveću štetu i civilne gubitke (40.000 ubijenih), već u septembru 1939. godine. ^[41]^[s] Tvrđava Modlin kapitulirala je 29. septembra, bitka na Helu trajala je do 2. oktobra, a bitka kod Kocka vodila se do 4. oktobra.^[18] U šumama zemlje, vojne jedinice su otpočele podzemni otpor skoro odjednom.^[21] Major „Hubal“ i njegov puk su započeli ovaj pokret. Tokom septembarske kampanje, poljska vojska izgubila je oko 66.000 vojnika na nemačkom frontu, oko 400.000 su postali zarobljenici Nemačke a oko 230.000 Sovjetskog Saveza.^[e] 80.000 je uspelo da napusti zemlju. Poginulo je 16,600 nemačkih vojnika, a 3.400 nestalo. Uništeno je 1000 nemačkih tenkova ili oklopnih vozila i 600 aviona. Sovjetska vojska izgubila je između 2.500 i 3.000 vojnika, dok je na istoku ubijeno od 6.000 do 7.000 poljskih branioca. Sa preko 12.000 poljskih državljana koje su nacisti ubili premašilo je broj od 100.000 civilnih žrtava u ovoj kampanji.^[18]^[33]

Nekoliko brodova poljske mornarice stiglo je u Ujedinjeno Kraljevstvo, a desetine hiljada vojnika pobeglo je kroz Mađarsku, Rumuniju, Litvaniju i Švedsku kako bi nastavili borbu.^[42] Mnogi Poljaci su učestvovali u bici za Francusku, bici za Britaniju, i, zajedno sa britanskim snagama, u mnogim drugim operacijama.^[43]

Okupacija Poljske[uredi | uredi izvor]

Nemačka okupacija Poljske[uredi | uredi izvor]

Nemačka okupacija je donela najveći stepen stradanja i terora koji su pretrpeli Poljaci u svojoj istoriji. Najkatastrofalni niz događaja bio je istrebljenje Jevreja poznatogkao Holokaust.^[44]

Oko jedne šestine poljskih građana izgubilo je živote u ratu,^[45]^[46] a većina civilnih gubitaka rezultat je različitih ciljanih, namernih akcija. Nemački plan nije uključivao samo aneksiju poljske teritorije, već i potpuno uništenje poljske kulture i poljske nacije (Generalplan Ost).

Prema uslovima dva Hitlerova dekreta (8. oktobar i 12. oktobar 1939.), velike oblasti zapadne Poljske su pripojene Nemačkoj. Među njima su sve teritorije koje je Nemačka izgubila u skladu sa Versajskim sporazumom iz 1919. godine, kao što su Poljski koridor, Zapadna Pruska i Gornja Šleska, ali i veliko, neosporno poljsko područje istočno od ovih teritorija, uključujući grad Lođ.

Aneksirane oblasti Poljske bile su podeljene na sledeće administrativne jedinice:

Rajhsgau Varteland (u početku Rajhsgau Pozen), koji je obuhvatao čitavo Poznanjsko vojvodstvo, veći deo Lođskog vojvodstva, pet okruga Pomeranskog vojvodstva, i jedan okrug u Varšavskom vojvodstvu,
preostalo područje Pomeranskog vojvodstva je inkorporirano u Rajhsgau Dancig-Zapadna Pruska (u početku Rajhsgau Zapadna Pruska),
Ćehanov okrug (nem. Regierungsbezirk Zichenau) koji se sastoji od pet severnih okruga Varšavskog vojvodstva (Plock, Plonjsk, Sjerpc, Ćehanov i Mlava), koji su postali deo Istočne Pruske,
Okrug Katovice (nem. Regierungsbezirk Kattowitz) ili, nezvanično, Istočna Gornja Šleska (nem. Ost-Oberschlesien), koja je obuhvatala Šlesko vojvodstvo, okruge: Sosnovjec, Benđin, Hšanov, Osvjenćim, i Zavjerće, i delove okruga Olkuš i Živjec, koji su postali deo provincije Gornje Šleske.

Površina ovih aneksiranih teritorija bila je 92.500 km², a stanovništvo na njoj je brojilo oko 10,6 miliona,^[42] od kojih su većinu činili Poljaci.

U Pomeranskim okruzima, krajem 1939. i početkom 1940. godine, nemački sudovi su osudili na smrt 11.000 Poljaka.^[42] Već 1939. tamo je pogubljeno 30.000 Poljaka, sa dodatnih 10.000 u Velikopoljskoj i 1500 u Šleskoj.^[47] Jevreji su proterani iz aneksiranih područja i smešteni u geta kao što su Varšavski geto ili Lođski geto.^[48]^[49] Katolički sveštenici postali su mete masovnih ubistava i deportacija.^[50] Stanovništvo aneksiranih teritorija bilo je podvrgnuto intenzivnom rasnom skriningu i germanizaciji.^[21] Poljaci su pretrpeli konfiskaciju imovine i tešku diskriminaciju, 100,000 Poljaka su bili uklonjeni iz lučkog grada Gdinje samo u oktobru 1939. godine.^[48]^[49] Tokom 1939-1940, mnogi poljski građani su deportovani u druga područja pod kontrolom nacista, posebno u Generalno gubernatorstvo, ili u koncetracione logore.^[42]^[49] Sa čišćenjem nekih regiona zapadne Poljske za nemačko preseljenje, nacisti su pokrenuli politiku etničkog čišćenja.^[51] Oko milion Poljaka je nasilno uklonjeno iz svojih stanova i zamenjeno sa preko 386.000 etničkih Nemaca koji su dovedeni iz udaljenih mesta.^[47]

U skladu sa Sporazumom Ribentrop-Molotov i Nemačko-sovjetskim sporazumom o granici, Sovjetski Savez je aneksirao sve teritorije Poljske istočno od linije reka: Pise, Narev, Bug i San, osim područja oko Vilnjusa, koji je dodeljen Litvaniji, i regiona Suvalki, koji je pripojen Nemačkoj. Ove teritorije su uglavnom bile naseljene Ukrajincima i Belorusima, sa manjinama Poljaka i Jevreja. Ukupna površina, uključujući i oblast koja je data Litvaniji, iznosila je 201.000 km², sa populacijom od 13,2 miliona.^[42] Mali deo zemlje, koji je bio deo Mađarske pre 1914. godine, dodeljen je Slovačkoj.

Nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez u junu 1941. godine, poljske teritorije koje su prethodno okupirali Sovjeti su organizovane na sledeći način:

Bezirk Bjalistok (okrug Bjalistok), koji je obuhvatao: Bjalistok, Bjelsk Podlaski, Grajevo, Lomža, Sokolka, Vavkavisk, i Grodno, bio je „priključen“ (ali ne i pripojen) Istočnoj Pruskoj,
Bezirk Litvanija i Belorusija — poljski deo Bele Rusije (današnja zapadna Belorusija) i provincija Vilnjus bili su inkorporirani u Rajhskomesarijat Ostland,
Bezirk Volinj-Podolje — poljsko Volinjsko vojvodstvo bilo je inkorporirano u Rajhskomesarijat Ukrajina,
Galicijski okrug, istočna Galicija, bio je inkorporiran u Generalnom gubernatorstvu i postao njegov deseti okrug.^[52]

Preostali deo teritorije stavljen je pod nemačku upravu pod nazivom Generalno gubernatorstvo (nem. Generalgouvernement für die besetzten polnischen Gebiete), sa prestonicom u Krakovu. Postao je deo Velike Nemačke (nem. Grossdeutsches Reich).^[53] Generalno gubernatorstvo je prvobitno bilo podeljeno na četiri okruga: Varšava, Lublin, Radom i Krakov, a potom su 1941. godine kao okruzi dodati Istočna Galicija i deo Volinije.^[54] (za više detalja o teritorijalnoj podeli ove oblasti vidi Generalno gubernatorstvo.) Generalno gubernatorstvo je bilo najbliže nemačkom delu planiranog Lebensraum-a ili nemačkog „životnog prostora“ na istoku, i predstavljao početak implementacije nacističkog grandioznog i genocidnog ljudskog inženjerskog plana.^[48]

Nemački advokat i istaknuti nacista, Hans Frank, imenovan je za generalnog guvernera Generalnog gubernatorstva 26. oktobra 1939. godine. Frank je nadgledao izdvajanje Jevreja u geta u većim gradovima, uključujući Varšavu, i upotrebu poljskih civila za prinudni rad u nemačkim ratnim industrijama.

Neke poljske institucije, uključujući policiju (broj tzv. Plavih policajaca dostigao je oko 12.500 1943. godine), sačuvane su u Generalnom gubernatorstvu. Preko 40.000 Poljaka je radilo u administraciji Generalnog gubernatorstva, a nadgledalo ih je više od 10.000 Nemaca.^[47] Politička aktivnost je bila zabranjena i dozvoljeno je samo osnovno poljsko obrazovanje. Univerzitetski profesori u Krakovu poslati su u koncentracioni logor, a u Lavovu su streljani.^[55]^[d] Etnički Poljaci su postepeno eliminisani. Jevreji, koji su bili predviđeni za potpuno istrebljenje, bili su uvučeni u geta i strogo potisnuti. Jevrejski saveti u getima morali su da slede nemačku politiku. Mnogi Jevreji su pobegli u Sovjetski Savez (bili su među procenjenim 300.000 do 400.000 izbeglica koje su stigle tamo iz okupirane Poljske) ^[56] a neki su bili zaštićeni od strane poljskih porodica.^[42]

Stanovništvo na teritoriji Generalnog gubernatorstva u početku je iznosilo oko 11,5 miliona na površini od 95.500 km²,^[42] ali se to povećalo jer je oko 860.000 Poljaka i Jevreja bilo proterano iz područja koje je pripadalo Nemačkoj i „preseljeno“ u Generalno gubernatorstvo. Nakon operacije Barbarosa, površina Generalnog gubernatorstva bila je 141.000 km², sa 17,4 miliona stanovnika.^[54]

Desetine hiljada ljudi ubijeno je u nemačkoj kampanji istrebljenja poljske inteligencije i drugih elemenata za koje se verovalo da se mogu pobuniti (npr. Operacija Tanenberg i Akcija AB). Katoličko sveštenstvo je obično bilo zatvarano ili na drugi način progonjeno, a mnogi su završili u koncentracionim logorima.^[57]^[58] Desetine hiljada pripadnika otpora i drugi zatvorenici su mučeni i streljani u zatvoru Pavjak u Varšavi.^[59] Od 1941. godine, bolesti i glad su počele da smanjuju broj stanovnika, jer je eksploatacija resursa i rada, terora i germanizacije došla do većeg intenziteta nakon napada na Sovjetski Savez.^[44] Poljaci su takođe u velikom broju deportovani da rade na prisilan rad u Nemačkoj ili odvedeni u koncentracione logore. ^[42] Oko dva miliona ljudi prevezeno je u Nemačku da rade kao robovi i mnogi su tamo umrli.^[54]^[i] Lapanka ili slučajna provera, na ulicama ili negde drugde, bila je jedna od metoda koju su nacisti praktikovali da uhvate zatvorenike za rad.^[60] Nekoliko stotina burdelja, za koje su prisilno regrutovane lokalne žene, radili su širom Rajha.^[61] Za razliku od nacističke politike u okupiranoj zapadnoj Evropi, Nemci su tretirali Poljake intenzivnim neprijateljstvom, a sva poljska državna imovina i privatna industrijska preduzeća preuzela je Nemačka država.^[62]^[63] Poljska je opljačkana i podvrgnuta ekstremnoj ekonomskoj eksploataciji tokom rata.^[64]

Buduća sudbina Poljske i Poljaka predviđena je u Generalplanu Ost, nacističkom planu da se sprovede genocid i etničko čišćenje teritorija koje je okupirala Nemačka u Istočnoj Evropi kako bi se istrijebili slovenski narodi. Desetine miliona ljudi trebalo je da bude eliminisano, ostali da budu preseljeni u Sibir ili budu pretvoreni u roblje.^[54] U očišćenim teritorijama trebalo je naseliti Nemce. Probna evakuacija svih Poljaka je pokušana na području Zamošća tokom 1942. i 1943. godine. 121.000 Poljaka je uklonjeno iz svojih sela i zamenjeno sa 10.000 nemačkih doseljenika..^[65]

U okviru programa Lebensborn, oko 200.000 poljske dece je kidnapovano od strane Nemaca da bi bili testirani na rasne karakteristike koje bi ih učinile pogodnim za germanizaciju. Od tog broja (većina je proglašeno nepodesnim i ubijeno), samo između 15% i 20% je vraćeno u Poljsku nakon rata.^[65]^[66]

Kada se nemačka okupacija proširila na istočne teritorije Kresija nakon što su krenuli u napad na Sovjetski Savez u leto 1941, nacisti su sproveli svoju genocidnu antijevrejsku politiku. Oni su vodili kampanje terora protiv etničkih Poljaka, naročito protiv grupa kao što su inteligencija ili katoličko sveštenstvo. Etnički Ukrajinci, Belorusi i Litvanci, iako su bili podvrgnuti brutalnoj okupaciji, uglavnom su dobijali povoljniji tretman od nacista. Njihovi nacionalisti i drugi su ih koristili u akcijama protiv etničkih Poljaka, ili im je bilo dozvoljeno da sami sprovode antipoljske aktivnosti. Pripadnici sve četiri etničke grupe bili su ohrabreni da deluju protiv Jevreja i učestvuju u pogromima i drugim slučajevima ubijanja Jevreja.^[67]^[68]

Različiti segmenti poljskog društva iskusili su različite stepene patnje pod nemačkom okupacijom. Stanovnici seoskih sela i manjih gradova uglavnom su radili bolje nego stanovnici velikih gradova, dok je klasa vlasnika zemljišta (polj. ziemiaństwo ili Šljahta), privilegovana u nezavisnoj Poljskoj, prosperirala i tokom rata.^[69]

Prema proceni Instituta narodnog sećanja (IPN) iz 2009. godine, između 5,62 i 5,82 miliona poljskih građana (uključujući poljske Jevreje) je stradalo od posledica nemačke okupacije.^[45]^[46]

Sovjetska okupacija Poljske[uredi | uredi izvor]

Do kraja invazije, Sovjetski Savez je uzeo 50,1% teritorije Poljske (195.300 km²), sa 12.662.000 stanovnika.^[42] Procene stanovništva variraju, jedna analiza daje sledeće brojeve u pogledu etničkog sastava ovih područja u to vreme: 38% Poljaka, 37% Ukrajinaca, 14,5% Belorusija, 8,4% Jevreja, 0,9% Rusa i 0,6% Nemaca. Bilo je i 336.000 izbeglica iz područja koje je okupirala Nemačka, od kojih su većina bili Jevreji (198.000).^[70] Oblasti koje je okupirao Sovjetski Savez pripojene su sovjetskoj teritoriji, sa izuzetkom regije Vilnjus, koja je prebačena u Republiku Litvaniju. Većina stanovnika poljskog govornog područja u Vilnjusu ubrzo su se podvrgli litvanizaciji od strane litvanskih vlasti, što je dovelo do trajnih etničkih sukoba u toj oblasti.^[71] Litvaniju, uključujući i osporavanu oblast u Vilnjusu, Sovjetski je Savez je inkorporirao u leto 1940. i stvorio Litvansku SSR.

Sovjeti su smatrali da su teritorije Kresi vshodnje (predratna istočna Poljska) kolonizovane od strane Poljaka, a Crvena armija je proglašena oslobodiocem kolonizovanih nacionalnosti. Mnogi Jevreji, Ukrajinci, Belorusi i Litvanci podelili su tu tačku gledišta i sarađivali sa novim vlastima u potiskivanju Poljaka.^[42]^[56] Sovjetski upravnici su koristili slogane o klasnim borbama i diktaturi proleterijata,^[72] kao što su primenjivali politike staljinizma i sovjetizacije u okupiranoj istočnoj Poljskoj.^[73]^[74] 22. i 26. oktobra 1939. godine, Sovjeti su organizovali izbore u vrhovnim sovjetima pod kontrolom Moskve (zakonodavnim telima) novoosnovanih pokrajina Zapadne Ukrajine i Zapadne Belorusije da legitimišu Sovjetsku vlast.^[75] Nove skupštine su kasnije pozvale na pripajanje u Sovjetski Savez, a Vrhovni sovjet Sovjetskog Saveza je 2. novembra pridružio dve teritorije već postojećim Sovjetskim republikama (Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika i Beloruska Sovjetska Socijalistička Republika).^[42]^[56]

Sve institucije raspuštene poljske države zatvorene su i ponovo otvorene sa novim direktorima koji su uglavnom bili ruski a u retkim slučajevima, ukrajinski ili poljski.^[70] Univerzitet u Lavovu i druge škole ponovo su počele da rade kao sovjetske institucije.^[70] Neka odeljenja, kao što su pravo i humanističke nauke, su ukinuta, reorganizovana odeljenja podučavala su nove predmete, uključujući darvinizam, lenjinizam i staljinizam. Školovanje je bilo besplatno, a studentima su ponuđene novčane stipendije.^[58]

Sovjetske vlasti su pokušale ukloniti sve znake poljskog postojanja i delovanja u tom području.^[70] Poljska valuta je 21. decembra povučena iz opticaja uz ograničenu razmenu z a novo uvedenu rublju.^[76]^[77] U školama su spaljene knjige napisane na poljskom jeziku.^[70]

Svi mediji bili su pod kontrolom Moskve. Sovjetska okupacija je uvela politički režim policijske države,^[78]^[79]^[80]^[81] zasnovan na teroru. Sve poljske stranke i organizacije su rasformirane. Samo komunističkoj partiji i podređenim organizacijama je bilo dozvoljeno da postoje. Sovjetski nastavnici u školama podsticali su decu da špijuniraju svoje roditelje.^[70]

Ukrajinske i beloruske društvene organizacije, koje je poljska vlada zatvorila 1930-ih, ponovo su otvorene. U školama jezik nastave je promenjen u ukrajinski ili beloruski.^[58]

Katoličke i Grkokatoličke crkve bile su proganjane, izgubile su mnoga imanja, seminare i povezane društvene organizacije, ali su zadržale većinu svojih primarnih objekata (bogomolja) otvorenim i mogle su pružati verske usluge i organizovati hodočašća. Sveštenici su bili diskriminisani od strane vlasti i podvrgnuti visokim porezima, nacrtima u vojnoj službi, hapšenjima i deportacijama.^[70]^[77]

Mnoga preduzeća je preuzela država ili su propala, male trgovačke i proizvodne radnje morale su se pridružiti zadrugama, ali je samo mali deo seljačke poljoprivrede postao kolektivan (preko deset posto obradive površine) do početka rata sa Nemačkom.^[77] Među industrijskim postrojenjima koja su rastavljena i premeštena na istok bile su većina fabrika tekstilne industrije Bjalistoka.^[58] Rezultati sovjetske ekonomske politike ubrzo su doveli do ozbiljnih poteškoća, pošto prodavnice nisu imale robe, hrana je bila oskudna i ljudima je pretila masovna glad.^[70] Ipak, uslovi su bili bolji pod Sovjetima nego u nemačkom Generalnom gubernatorstvu. Industrija je razvijena u Lavovu i drugim mestima, a nezaposlenost je zvanično eliminisana do proleća 1940. godine. Životni standard, nakon početnog kolapsa, postepeno se poboljšavao, mnoge usluge su bile besplatne ili jeftine, a siromašni i ljudi sa tehničkim obrazovanjem su se bolje razvijali nego pod poljskom vladavinom. Gradovi, od kojih su sovjetske vlasti posebno dobro održavali Lavov i Bjalistok, bili su u mnogo boljem stanju od sela. Situacija je bila veoma teška za poljske penzionere, lišene penzija, i za desetine hiljada ratnih izbeglica koje su pobegle iz okupirane Poljske i naselile se u istočnim gradovima.^[77]

Prema sovjetskom zakonu od 29. novembra 1939,^[56] svi stanovnici aneksiranog područja, koji se nazivaju građani „bivše Poljske“,^[82] automatski su stekli sovjetsko državljanstvo. Stanovnici su i dalje bili primorani da pristanu^[83] a onima koji nisu prihvatili (većina Poljaka nije htela da se odrekne poljskog državljanstva)^[42] prećeno je da će biti vraćeni na teritorije pod kontrolom nacista.^[36]^[84]^[85]

Sovjeti su iskoristili prošle etničke tenzije između Poljaka i drugih etničkih grupa, podstičući i ohrabrujući nasilje protiv Poljaka pozivajući manjine da „isprave nepravde koje su pretrpele tokom dvadeset godina poljske vladavine“.^[86] Neprijateljska propaganda dovela je do krvave represije.^[87]

Deo ukrajinskog stanovništva u početku je pozdravio kraj poljske vladavine ^[89] a ovaj fenomen je ojačan agrarnom reformom. Sovjetske vlasti su takođe pokrenule ograničenu kampanju kolektivizacije.^[77] Bilo je velikih grupa predratnih poljskih građana, posebno jevrejske omladine i, u manjoj meri, ukrajinskih seljaka, koje su sovjetsku vlast videli kao priliku da počnu političku ili društvenu aktivnost izvan njihovih tradicionalnih etničkih ili kulturnih grupa. Njihov entuzijazam je nestao s vremenom, jer je postalo jasno da su sovjetske represije uticale na sve.^[90] Organizacija Ukrajinaca koji žele nezavisnu Ukrajinu (OUN) progonjena je kao „antisovjetska“.^[56]

Pravilo terora pokrenulo je NKVD i druge sovjetske agencije. Prve žrtve su bile oko 230.000 poljskih ratnih zarobljenika.^[18] Sovjetski Savez nije potpisao nijednu međunarodnu konvenciju o pravilima rata i njima je uskraćen status ratnih zarobljenika. Kada su Sovjeti sproveli aktivnosti regrutacije među poljskom vojskom, velika većina zarobljenih oficira je odbila da sarađuje, oni su smatrani neprijateljima Sovjetskog Saveza i sovjetski Politbiro (5. mart 1940.) je odlučio da ih tajno pogubi (22.000 oficira i drugih).^[91] Zatim su oficiri i veliki broj običnih vojnika^[92] ubijeni (vidi Katinjski masakr) ili poslati u gulag.^[93] Od 10.000 do 12.000 Poljaka koji su poslani u Koljmi 1940-1941, uglavnom ratnih zarobljenika, preživelo je samo 583 muškarca, oslobođeno 1941–1942 da bi se pridružili poljskim oružanim snagama na istoku.^[94]

Politike terorizma su takođe primenjivane na civilno stanovništvo. Sovjetske vlasti smatrale su službu za predratnu poljsku državu „zločinom protiv revolucije“^[95] i "kontrarevolucionarnom aktivnošću",^[96] a potom su počele da hapse veliki broj poljske inteligencije, političara, državnih službenika i naučnika, ali i obični ljudi za koje se sumnjalo da su predstavljali pretnju sovjetskoj vlasti. Školarci u dobu od 10 do 12 godina koji su se smejali sovjetskoj propagandi predstavljenoj u školama, slali su u zatvore, ponekad i do 10 godina.^[70]

Zatvori su ubrzo postali pretrpani zatočenicima osumnjičenim za antisovjetske aktivnosti a NKVD je morala da otvori desetine ad hok zatvorskih mesta u gotovo svim gradovima u regiji.^[75]^[90] Talas hapšenja doveo je do prisilnog preseljenja velikih kategorija ljudi (na primer: kulaci, poljski državni službenici, šumarski radnici, univerzitetski profesori ili osadnici) u radne logore gulage.^[74] Procenjeno je da je u radnim logorima bilo odvedeno 30-40 hiljada poljskih građana u periodu od 1939–1941.^[77] Poljski i bivši poljski građanji, od kojih su veliki deo bili etničke manjine, deportovani su uglavnom 1940. godine, obično u severnu Rusiju,, Kazahstan i Sibir.^[42]^[97] Prema podacima NKVD-a, od 107.000 poljskih građana različitih nacionalnosti uhapšenih do juna 1941., 39.000 je osuđeno za različite prestupe, uključujući 1200 osuđenih na smrtne kazne. Tada je u zatvoru NKVD bilo zatvoreno 40.000 ljudi, a oko 10.000 njih ubili su Sovjeti tokom evakuacije zatvora nakon nemačkog napada.^[77]^[98]

Među Poljacima koji su odlučili da sarađuju sa sovjetskim vlastima bili su: Vanda Vasilevska, kojoj je bilo dozvoljeno da izdaje časopis na poljskom jeziku u Lavovu, i Žigmunt Berling, koji je od 1940. godine vodio malu grupu poljskih oficira koji su radili na konceptu formiranja poljskih divizija u Sovjetskom Savezu. Vasilevsku, koja je bila neformalni vođa poljskih komunista, Staljin je primio u Kremlju 28. juna 1940. Ovaj događaj označio je početak preorijentacije sovjetske politike u odnosu na Poljake, što će imati značajne posledice u narednoj polovini veka i kasnije. Sovjeti su preduzeli niz pomirljivih mera, kao što su organizovanje proslava 85. godišnjice smrti pesnika Adama Mickjeviča u novembru 1940. godine u Moskvi, Lavovu i drugim koncentracijama poljskog stanovništva, ili širenju opštih i visokoškolskih aktivnosti na poljskom jeziku na teritorijama pod sovjetskom kontrolom. Vasilevska i Berling su ponovo podstakli pitanje poljske diviziju u septembru 1942. godine, ali je sovjetska dozvola za izgradnju sovjetske poljske vojne jedinice bila odobrena tek nakon prekida diplomatskih odnosa između Sovjetskog Saveza i poljske vlade u egzilu u aprilu 1943. godine.^[42]^[77]^[99]

Za razliku od Poljske u okupiranoj Nemačkoj, gde je otvorena saradnja sa okupatorom bila retka među poljskim elitama, mnogi poljski intelektualci, umetnici, književnici i novinari su sarađivali sa Sovjetima i njihova aktivnost je često uključivala učešće u sovjetskim propagandnim poduhvatima.^[100]

Nakon operacije Barbarosa i sporazuma Sikorski-Majski, u leto 1941. prognani Poljaci su oslobođeni proglašenom amnestijom. Na hiljade njih su se uputili na jug da bi se pridružili novoformiranoj Poljskoj vojsci, ali većina ih je bilo preslabo da bi završili putovanje ili su ubrzo nestali.^[101]

Prema proceni IPN-a iz 2009. godine, oko 150.000 poljskih građana je umrlo od posledica Sovjetske okupacije.^[45]^[46] Broj deportovanih je procenjen na oko 320.000.^[45]^[46]

Saradnja sa okupatorima[uredi | uredi izvor]

“

U okupiranoj Poljskoj nije bilo zvanične saradnje ni na političkom ni na ekonomskom nivou.^[102]^[103] Okupatorske sile su nameravale da trajno ukinu poljske upravljačke strukture i vladajuće elite i stoga nisu tražile ovu vrstu saradnje.^[64]^[104] Poljaci nisu dobili značajna ovlašćenja. ^[102]^[103] Velika većina predratnih građana koji su sarađivali sa nacistima bila je iz nemačke manjine u Poljskoj, čiji su članovi dobili nekoliko klasa nemačkih folksdojčerskih ispprava. Tokom rata bilo je oko 3 miliona bivših poljskih državljana nemačkog porekla koji su potpisali službeni Dojč Folkslist.^[103]

U zavisnosti od definicije saradnje (i poljskog građanina, uključujući pitanja etničke pripadnosti i statusa manjina), istraživači procenjuju broj „poljskih saradnika“ na nekoliko hiljada u populaciji od oko 35 miliona (taj broj podržava izraelska Komisija za ratne zločine).^[102]^[103]^[105]^[106] Procena se zasniva prvenstveno na broju smrtnih kazni za izdaju od strane specijalnih sudova Poljske podzemne države.^[105] Podzemni sudovi osudili su 10.000 Poljaka, uključujući i 200 smrtnih kazni.^[107] Džon Koneli je citirao poljskog istoričara Lešeka Gondeka, koji je nazvao fenomen poljske saradnje „marginalnim“ i napisao da „samo relativno mali procenat poljskog stanovništva učestvuje u aktivnostima koje se mogu opisati kao saradnja kada se gleda u pozadini evropske i svetske istorije“.^[105] Neki istraživači daju mnogo veći broj saradnika, posebno kada se radi o osuđivanju Jevreja.^[108]

U oktobru 1939, nacisti su naredili mobilizaciju predratne poljske policije u službu okupacionih vlasti. Policajci su prihvatali dužnost ili su bili izloženi smrtnoj kazni.^[109] Formirana je takozvana Plava policija. Na svom vrhuncu 1943. godine, imala je oko 16.000 policajaca. ^[107]^[110] Njihov primarni zadatak je bio da deluju kao redovna policijska snaga i da se bave kriminalnim aktivnostima, ali su ih koristili i Nemci u borbi protiv krijumčarenja i patroliranja u jevrejskim getima.^[107] Mnogi pojedinci u Plavoj policiji su nevoljko sledili nemačke naredbe, često ih nisu poslušali ili su čak riskirali smrtnu kaznu.^[36]^[111]^[112] Mnogi pripadnici Plavih policajaca bili su dvostruki agenti poljskog otpora,^[113]^[114] veliki procenat je sarađivao sa Domaćom armijom.^[107] Neki od oficira su na kraju dobili nagrade za pravednost i za spasavanje Jevreja.^[115] Međutim, moralni položaj poljskih policajaca često je bio ugrožen potrebom za saradnjom ili čak kolaboracijom sa okupatorom.^[57] Prema Timotiju Snajderu, delujući u svojstvu kolaboracionističkih snaga, plava policija je možda ubila više od 50.000 Jevreja.^[116] Policija je pomagala nacistima u zadacima kao što su primoravanje Poljaka na prisilni rad u Nemačkoj.^[60]

Tokom nacističke operacije Barbarosa protiv Sovjetskog Saveza u junu 1941. godine, nemačke snage su brzo zauzele istočnu polovinu Poljske pod kontrolom Crvene armije od 1939. godine. Novi Rajhskomesarijati bili su formirani u makroregionu Kresi vshodnje. Kako je sovjetsko-nemački rat napredovao, Domaća armija se borila protiv oba okupatora, uključujući i sovjetske partizane, koji su često smatrali poljsko podzemlje neprijateljima jednako kao i Nemcima, a od juna 1943. bili su ovlašćeni naredbom da ih prijave nacistima. Zbog intenziviranja, do jeseni 1943, ratovanja između Domaće armije i sovjetskih partizana u Poljskoj, nekoliko poljskih komandanata je prihvatilo oružje i municiju od Nemaca za borbu protiv komunističkih snaga.^[117] U 1944. godini, Nemci su tajno naoružali neke regionalne jedinice AK koje su delovale u područjima Navagrudaka i Vilnjusa. Ovu saradnju AK i nacista osudio je general Kazimjerz Sosnkovski, vrhovni komandant poljske vlade u egzilu, koji je naredio da se nadležni vojni oficiri osude.^[118] AK je iskoristila to oružje protiv nacista tokom operacije Ostra Brama.^[119] Takvi aranžmani su bili čisto taktički i nisu dokazivali vrstu ideološke saradnje koju je pokazao Višijevski režim u Francuskoj, i Kvislinški režim u Norveškoj,^[36] ili rukovodstvo OUN-a u Galicijskom distriktu.^[120] Tadeuš Pjotrovski citira Josifa Rotštilda: „Poljska vojska (AK) je u velikoj meri bila neokaljana saradnjom“ i da je „čast AK-a u celini neukaljana“.^[36]

Bivši premijer Poljske Leon Kozlovski pušten je iz sovjetskog zatvora i prešao u nemačku okupacionu zonu u oktobru 1941. Međutim, njegovi razlozi i kontekst njegovog delovanja nisu poznati.^[121] Istoričar Gunar S. Polson procenjuje da je u Varšavi broj poljskih građana koji su sarađivali sa nacistima tokom okupacije mogao biti oko „1 ili 2%“.^[111] Odbegli Jevreji (i pripadnici otpora) predati su gestapu od strane takozvanih „šmalcovnicima“, koji su dobijali novčane nagrade.^[122]

Ubrzo nakon nemačkog preuzimanja grada Jedvabnea u julu 1941., desio se Jedvabneski pogrom. Tačne okolnosti onoga što se dogodilo tokom pogroma nisu jasne i energično se raspravljaju. Prema istrazi Instituta narodnog sećanja, koja je završena 2002. godine, najmanje 340 pripadnika jevrejskih porodica je zarobljeno od strane ili u prisustvu nemačkog Ordnungspolicaja. Potom su bili zaključani u štali koju su zatim zapalili poljski stanovnici Jedvabnea.^[123]^[124]

Otpor u Poljskoj[uredi | uredi izvor]

Oružani otpor i Poljska podzemna država[uredi | uredi izvor]

Poljski pokret otpora u Drugom svetskom ratu bio je najveći u celoj okupiranoj Evropi.^[125] Otpor nemačkoj okupaciji počeo je skoro odjednom i uključivao je gerilsko ratovanje. Centralno komandovana vojna zaverenička aktivnost započeta je sa Službom pobedi Poljske (polj. Służba Zwycięstwu Polski), osnovanom 27. septembra 1939. Predratne političke partije u Poljskoj takođe su nastavile aktivnosti.^[42] Službu je zamenila poljska vlada u egzilu u Parizu sa Savezom oružane borbe (polj. Związek Walki Zbrojnej), pod komandom generala Kazimjerža Sosnkovskog, ministra u toj vladi.^[126]

U junu 1940. Vladislav Sikorski, premijer u egzilu i glavni vojni komandant, postavio je generala Stefana Roveckog, koji je živeo u Poljskoj, na čelu Unije.^[127] Bataljon Člopski, partizanska snaga seljačkog pokreta, bila je aktivna od avgusta 1940. i dostigla 150.000 učesnika do juna 1944. godine.^[128] Armija Krajova (polj. Armia Krajowa ili AK), odana vladi u egzilu u Londonu, bila je armija Poljske podzemne države, formirana je od Saveza oružane borbe i drugih grupa u februaru 1942. godine. U julu su se njene snage približile 200.000 zakletih vojnika, koji su preduzeli mnoge uspešne antinacističke vojnike.^[54] Gvardija Ludova i njena naslednica Armija Ludova bile su mnogo manje levičarske formacije, podržane od strane Sovjetskog Saveza i pod kontrolom Poljske radničke partije. Nacionalna vojna organizacija bila je vojna struktura Nacionalne partije. Njene snage su se podelile 1942. i ponovo 1944. godine, a većina se pridružila Armiji Krajovi, a ostatak je formirao ultranacionalističke nacionalne oružane snage koje su delovale odvojeno.^[128] Do sredine 1944. godine došlo je do delimičnog spajanja nekoliko podzemnih formacija^[129] i brojčana snaga AK je dostigla oko 400.000, ali je snabdevanje oružjem ostalo prilično ograničeno.^[54]^[127]^[130]^[131] Prema Čubinjskom, AK je izbrojao 300.000 vojnika koji su izvršili oko 230.000 akcija sabotaža i diverzija tokom rata.^[132] Prema Zbignjevu Mikolejku, 200.000 vojnika i civila učestvovalo je u aktivnostima AK tokom rata.^[133] Međutim, resursi Armije Krajove bili su toliko oskudni da su u proleće 1944. mogli efikasno opremiti samo oko 30.000 boraca.^[129] Partizanski napadi su takođe bili ometeni nacističkom politikom odmazde protiv civilnog stanovništva, uključujući masovna pogubljenja slučajno zaokruženih pojedinaca.^[57] Okupatori bi obično ubili stotinu poljskih civila za svakog Nemca ubijenog od strane otpora.^[134] AK je naišao na teškoće u uspostavljanju u istočnim provincijama (Kresi vshodnje) i u zapadnim oblastima koje su priključene Nemačkoj. General Rovecki je izdan i uhapšen od strane gestapa u junu 1943. godine.^[131]

Podzemna država nastala je u aprilu 1940. godine, kada je vlada u egzilu planirala da osnuje svoja tri „delegata“ u okupiranoj Poljskoj: za generalnu vladu, područja koja su pripadala Nemačkoj i zonu pod okupacijom Sovjetskog Saveza. Nakon pada Francuske, struktura je revidirana tako da je uključivala samo jednog delegata.^[57] Podzemnu državu podržavali su glavni predratni politički blokovi u Poljskoj, uključujući seljačke, socijalističke, nacionalističke i katoličke stranke i apsorbovali mnoge pristalice Sanacione vlade, ponižene porazom iz 1939. godine. Stranke su uspostavile tajnu saradnju u februaru 1940. i posvetile se budućoj posleratnoj parlamentarnoj demokratiji u Poljskoj. Od jeseni 1940. „državu“ je predvodio delegat (Kiril Ratajski) kojeg je imenovala poljska vlada u Londonu. Podzemna država je održala kontinuitet poljske državnosti u Poljskoj i sprovela širok spektar političkih, vojnih, administrativnih, društvenih, kulturnih, obrazovnih i drugih aktivnosti, u okviru praktičnih granica konspirativnog okruženja. U novembru 1942. Jan Karski, specijalni izaslanik, poslat je u London, a kasnije u Vašington, da upozori zapadne saveznike na predstojeće istrebljenje Jevreja u Poljskoj. Karski je bio u situaciji da prenese svoja lična zapažanja američkim jevrejskim vođama i sastao se sa predsednikom Ruzveltom.^[54]^[127]

Nakon operacije Barbarosa[uredi | uredi izvor]

Leopold Treper, poljsko-jevrejski komunista, radio je kao glavni špijun i bio je šef mreže Crvenog orkestra u zapadnoj Evropi. Postao je svestan i obavestio Staljina o nacističkoj operaciji Barbarosa, ali sovjetski lider nije uvažio, kao ni slična upozorenja od njegovog vrhunskog obaveštajnog oficira u Japanu, Ričarda Sorga, ta ozbiljna upozorenja na predstojeću invaziju nacista.^[135]

U Poljskoj, komunisti, aktivniji nakon nacističke invazije na Sovjetski Savez 1941. godine, i desničarski ekstremisti, nisu se pridružili širokoj koaliciji niti priznali vladinog delegata. Stanje poljskog oružanog otpora bilo je otežano činjenicom da su saveznici sada dodelili Poljsku sovjetskoj sferi operacija, a Britanija se suzdržala ili ograničila podršku pokretima otpora u centralnoj i istočnoj Evropi.^[54]^[127]^[131]^[136]

Nakon operacije Barbarosa, sovjetski partizani su se takođe organizovali i postali vojno aktivni u Generalnom gubernatorstvu. Oni su uglavnom bili u skladu sa poljskom levičarskom Gvardijom Ludovom i predstavljali su značajnu pretnju autoritetu AK-a, koji nije usvojio politiku direktnijih i rasprostranjenijih konfrontacija sa nacistima do 1943. Sovjetski partizani bili su posebno rasprostranjeni u Belorusiji i u drugim delovima Kresija.^[y] Prisustvo različitih partizanskih formacija, koje su često predstavljale nepomirljivu političku orijentaciju, pratile su kontradiktorne vojne strategije i bile su međusobno neprijateljske, uključujući i jevrejske, nacionalne oružane snage, Bataljon Člopski (nekad desničarski, nekad levičarski) i bande kriminalaca koje su napadale lokalno stanovništvo što je dovodilo do oružanih sukoba, ubistava, haosa i neizvesnosti, jer su sovjetske armije, nakon što su potvrdile svoju superiornost na Istočnom frontu, došle do predratnih istočnih granica Poljske.^[131]^[136]^[137]^[138]

Uz Staljinovo ohrabrenje, uspostavljene su poljske komunističke institucije koje se suprotstavljaju vladi u egzilu i Podzemnoj državi. Među njima su bili Poljska radnička partija (od januara 1942) i Državni nacionalni savet u okupiranoj Poljskoj, kao i Savez poljskih patriota u Sovjetskom Savezu.^[127]

Grupe jevrejske borbene organizacije organizovale su oružane otpore 1943. godine. U aprilu su Nemci počeli deportovati preostale Jevreje iz Varšavskog geta, što je dovelo do ustanka u Varšavskom getu (19. april–16. maj). Poljsko-jevrejski lideri znali su da će ustanak biti ugušen, ali oni su više voleli da umru u borbama, nego da čekaju da budu deportovani u logore smrti.^[54]

U avgustu 1943. i marta 1944. godine, Podzemna država je objavila svoj dugoročni plan, delimično dizajniran da se suprotstavi privlačnostima nekih komunističkih predloga. Obećala je parlamentarnu demokratiju, agrarnu reformu, [[Nacionalizacija|nacionalizaciju industrijske baze, snažnije sindikate, zahteve za teritorijalnu kompenzaciju od Nemačke i ponovno uspostavljanje istočne granice po stanju pre 1939. godine. Dakle, glavna razlika između Podzemne države i komunista, u smislu politike, nije bila radikalna ekonomska i socijalna reforma, koju su zagovarale obe strane, već njihov stav prema nacionalnom suverenitetu, granicama i poljsko-sovjetskim odnosima.^[127]^[139]

Operacija Tempest i Varšavski ustanak[uredi | uredi izvor]

Početkom 1943. godine, Armija Krajova je okupila svoje snage u pripremi za nacionalni ustanak.^[127] Situacija se ubrzo zakomplikovala stalnim jačanjem Nemačke i pretnjom koju su predstavljali Sovjeti, koji su promovisali teritorijalnu i političku viziju buduće Poljske koja je bila u sukobu sa onim čime su poljski lideri težili. Veće nacionalnog jedinstva, kvazi parlament, osnovano je 9. januara 1944. godine u okupiranoj Poljskoj, njime je predsedavao Kazimjerž Puzak, socijalista. Plan za uspostavljanje poljske državne vlasti uoči dolaska Sovjeta bio je pod kodnim nazivom Operacija Tempest i počeo je krajem 1943. godine. Njegovi glavni implementirani elementi bili su kampanja 27. pešadijske divizije na Voliniju (od februara 1944), Operacija Ostra Brama u Vilnjusu i Varšavski ustanak. U većini poljsko-sovjetskih sastanaka, Sovjeti i njihovi saveznici su na kraju odlučili da ne sarađuju sa Armijom Krajovom i bezobzirno su nametali svoju vlast, u slučaju Varšavskog ustanka Sovjeti su čekali da Nemci pobede pobunjenike. Snage poljske desnice su tražile da se zaustavi rat protiv Nemačke i da se koncentrišu na borbu protiv komunista i sovjetske pretnje.^[140]^[141]

Kako operacija „Tempest“ nije uspela da ostvari svoje ciljeve u spornim istočnim provincijama, Sovjeti su zahtevali da se tamo raspusti Armija Krajova, a njeni podzemni vojnici da se prijave u prvu sovjetsku Prvu poljsku armiju. Komandant AK Tadeuš Bor-Komorovski raspuštio je krajem jula 1944. svoje formacije istočno od reke Bug i naredio borcima da se pridruže vojsci koju je predvodio Žigmunt Berling. Neki partizani su se pokorili, drugi su odbili i mnogi su uhapšeni i prognani.^[142]

U leto 1944. godine, kada su sovjetske snage pristupile Varšavi, AK je pripremio ustanak u glavnom gradu okupiranom od strane Nemačke, sa političkom namerom da se spreči stvaranje komunističke vlade u Poljskoj. Poljski vrhovni komandant u Londonu, general Sosnkovski, protivio se strategiji AK da vodi otvoreno ratovanje protiv nemačkih snaga uoči dolaska sovjetskih vojski (efektivni opseg tih vojnih poduhvata bio je u svakom slučaju ograničen zbog nedovoljnih resursa i spoljnih pritisaka), kao samodestruktivni za AK. On je poslao generala Leopolda Okulickog u Poljsku u maju 1944. godine, nalažući mu da ne dozvoljava nastavak takvih akcija. Kada je stigao u Poljsku, Okulicki je umesto toga sledio svoje ideje, a u Varšavu je postao najglasniji zagovornik ustanka, tražeći brz početak protivnemačkih akcija. Premijer Stanislav Mikolajčik, koji je smatrao da će ustanak u Varšavi poboljšati njegovu pregovaračku poziciju u predstojećim pregovorima sa Staljinom, poslao je telegram 27. jula Janu Stanislavu Jankovskom, vladinom delegatu, tražeći dozvolu poljske vlade u egzilu za podizanje ustanka od strane poljskih podzemnih vlasti u Varšavi, u trenutku koji oni izaberu. Za neke od podzemnih komandanata, nemački kolaps i ulazak Sovjeta izgledali su neizbežni, a AK, na čelu sa Bor-Komorovskim, podigao je Varšavski ustanak 1. avgusta. Oprema i zalihe pobunjenika bile bi dovoljne samo za nekoliko dana borbe i planirano je da ustanak ne traje više od toga. Mikolajčik je 3. avgusta, u razgovoru sa Staljinom u Moskvi, najavio da je pitanje dana kada će „osloboditi Varšavu“ i zatražio vojnu pomoć.^[132]^[140]^[141]^[142]^[143] Staljin je obećao pomoć pobunjenicima, ali je napomenuo da su sovjetske vojske još uvek odvojene od Varšave moćnim i do sada neporaženim koncentracijama neprijateljskih trupa.^[144]

U Varšavi se pokazalo da su Nemci još uvek veoma jaki, a sovjetski lideri i njihove snage u blizini, koje nisu konsultovane unapred, suprotno očekivanjima pobunjenika, pružili su malo pomoći. Staljin nije bio zainteresovan za uspeh ustanka nakon neuspeha pregovora sa Mikolajčikom, sovjetska informativna agencija TASS izjavila je u emisiji 13. avgusta da je „odgovornost za događaje u Varšavi potpuno u skladu sa poljskim emigrantskim krugovima u Londonu“. ^[144] Poljaci su se obratili zapadnim saveznicima za pomoć. Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo i poljsko vazduhoplovstvo sa sedištem u Italiji bili su spremni za napad, ali se malo toga moglo postići bez sovjetskog učešća. Pozvan od strane Komunističkog poljskog odbora za nacionalno oslobođenje i zapadnih lidera, Staljin je na kraju dopustio vazdušni desant i dao ograničenu vojnu pomoć. Sovjetski snabdevački letovi nastavljeni su od 13. do 29. septembra, a američkoj operaciji bilo je dozvoljeno da sleti na teritoriju pod sovjetskom kontrolom, ali do tada je oblast pod kontrolom pobunjenika bila znatno smanjena i veliki deo ispuštenog materijala je izgubljen. Neuspeli pokušaj generala Berlinga da podrži borce 15. i 23. septembra koristeći svoje poljske snage (jedinice Prve armije su prešleVislu ali su bile teško poražene u borbi za mostobran) okončao je njegovu karijeru.^[132]^[140]^[143]^[145]^[z] Sovjeti su na nekoliko meseci obustavili svoj zapadni pritisak na Vislu, usmeravajući svoju pažnju na jug prema Balkanu.^[146]^[147]

U glavnom gradu Poljske, formacije AK prvobitno su preuzele značajne delove grada, ali su od 4. avgusta morale usmeriti svoje napore na odbranu, a teritorija pod poljskom kontrolom se stalno smanjivala. Okrug AK u Varšavi imao je 50.000 članova, od kojih je možda 10% imalo vatreno oružje. Suočili su se sa pojačanim nemačkim specijalnim korpusom od 22.000 pripadnika Šucštafela i raznih redovnih vojnih i pomoćnih jedinica, ukupno do 50.000 vojnika. Poljska komanda je planirala da osnuje privremenu poljsku administraciju kako bi pozdravila dolazak Sovjeta, ali nije bila ni blizu da postigne ovaj cilj. Nemci i njihovi saveznici učestvovali su u masovnom pokolju civilnog stanovništva, uključujući između 40.000 i 50.000 masakriranih u okruzima Vola, Očota i Mokotov. SS i pomoćne jedinice koje su regrutovane od dezertera sovjetske vojske (brigada Dirlevanger i brigada R. O. N. A.) bile su posebno brutalne.^[140]^[143]^[147]^[148]^[149]^[150]

Nakon predaje ustanika 2. oktobra, borci AK-a su dobili status ratnih zarobljenika od strane Nemaca, ali je civilno stanovništvo ostalo nezaštićeno a preživeli su kažnjavani i evakuisani. Procenjuje se da su poljske žrtve najmanje 150.000 civila ubijenih, pored manje od 20.000 vojnika AK-a. Nemačke snage su izgubile više od dve hiljade ljudi.^[150]^[151] Preko tri hiljade vojnika Prve poljske armije poginulo je u neuspelom pokušaju spašavanja.^[152] 150.000 civila je upućeno u radne logore u Rajhu ili otpremljeno u koncentracione logore kao što su Ravenzbrik, Aušvic, i Mauthauzen.^[145]^[147]^[153] Grad je gotovo potpuno srušen od strane nemačkih bombarderskih napada, ali tek nakon sistematskog pljačkanja umetničkih dela i druge imovine koja je zatim prebačena u Nemačku.^[154] General Sosnkovski, koji je kritikovao savezničko nedelovanje, razrešen je dužnosti. Nakon poraza operacije Tempest i Varšavskog ustanka, preostali otpor u Poljskoj (Podzemna država i AK) bio je u velikoj meri destabilizovan, oslabljen i sa oštećenom reputacijom, u trenutku kada su međunarodni procesi donošenja odluka koje utiču na budućnost Poljske bili spremni ući u svoju završnu fazu. Varšavski ustanak omogućio je Nemcima da u velikoj meri unište AK kao borbenu snagu, ali su glavni dobitnici bili Sovjeti i komunisti, koji su uspeli nametnuti komunističku vladu posleratnoj Poljskoj sa smanjenim rizikom od oružanog otpora. Sovjeti i Prva armija Poljske, nakon što su nastavili svoju ofanzivu, ušli su u Varšavu 17. januara 1945. godine. U januaru 1945. godine, Armija Krajova je bila zvanično rasformirana.^[140]^[143]^[147]^[155]^[156] AK pod generalom Okulickim nakon što je general Bor-Komorovski postao nemački zatvorenik, krajem 1944. godine bila je krajnje demoralizovana. Okulicki je 19. januara izdao naređenje o raspuštanju AK-a, nakon odobrenja predsednika Račkjeviča. Struktura civilne podzemne države i dalje je postojala i nadala se da će učestvovati u budućoj vladi Poljske.^[157]

Holokaust u Poljskoj[uredi | uredi izvor]

Jevreji u Poljskoj[uredi | uredi izvor]

Uprkos raznim oblicima antijevrejskog uznemiravanja u kasnoj predratnoj Poljskoj, jevrejska zajednica je bila najveća u Evropi i najnaprednija.^[2] Jevreji su činili veliki procenat (većinu na mnogim mestima) gradske buržoazije i gradske sirotinje.^[158]

Godine 1938. poljska vlada je donela zakon kojim je poljsko državljanstvo oduzimano onima koji su živeli izvan Poljske više od pet godina. Zakoni su bili usmereni i korišćeni da spreče desetine hiljada poljskih Jevreja u Austriji i Nemačkoj, kojima je nacistički režim pretio ili ih proterao, da se vrate u Poljsku.^[159]

Poljski kurir Jan Karski pisao je o jevrejskim, poljskim i nemačkim odnosima u decembru 1939. godine. Po njegovom mišljenju, neki Poljaci su osećali prezir i užas u pogledu varvarskih antijevrejskih metoda nacista, dok su drugi gledali na njihove aktivnosti sa pažnjom i divljenjem. On je upozorio na opasnost od demoralizacije širokih segmenata poljskog društva zbog uskog zajedničkog stava koji su nacisti delili sa mnogim etničkim Poljacima o jevrejskom pitanju.^[160] Lokalni antisemitizam, podstaknut nacistima i pojačan njihovom propagandom, ogledao se tokom rata u mnogim slučajevima nasilja usmerenog protiv Jevreja.^[47] Prema Lorensu Vajnbomu koji je citirao Aleksandra Smolara, „u ratnom poljskom društvu ... nije bilo kolaboracione stigme vezane za delovanje protiv Jevreja“.^[161] Prema piscu i istraživaču Ani Bikont, većina Jevreja koji su pobegli iz geta nisu mogli preživeti rat čak i ako su imali materijalne resurse i društvene veze, jer su ih etnički Poljaci marljivo i uporno isključivali iz poljskog društva.^[162]

Nacistički progon i ukidanje geta[uredi | uredi izvor]

Progon Jevreja od strane nacističke okupacione vlade, posebno u urbanim sredinama, počeo je odmah nakon početka okupacije. U prvoj godini i po, Nemci su se ograničavali na uklanjanje Jevreja iz njihovih domova, stavljajući ih u geta (otprilike 400 geta je osnovano od oktobra 1939. godine) i prisiljavajući ih na rad u ratnim industrijama.^[163] Hiljade Jevreja su preživeli tako što su uspeli da ostanu izvan geta.^[49] Tokom ovog perioda, jevrejski takozvani saveti, Judenrat, bili su organizovani u gradovima sa značajnim jevrejskim stanovništvom i mogli su u određenoj meri pregovarati sa Nemcima.^[163] Već tokom ove početne faze desetine hiljada Jevreja je umrlo zbog faktora kao što su prenaseljenost, bolesti i izgladnjivanje.^[164] Ostali su preživeli, podržani od strane jevrejske agencije za društvenu samopomoć i neformalnim trgovinama i krijumčarenjima hrane i namirnica u geta.^[165]

Geta su ukinuta kada su njihovi stanovnici otpremljeni na robovski rad i logore za istrebljenje. Lođski geto, jedan od najvećih i najizolovanijih, trajao je i najduže (od aprila 1940. do avgusta 1944.), jer je tamo proizvodena roba za nacističku ratnu ekonomiju.^[47]^[166] Deportacije iz Varšavskog geta počele su u julu 1942. One su bile potpomognute od strane kolaboracionista, kao što je jevrejska policija, i protivile se otporu, uključujući i Jevrejsku borbenu organizaciju (ŽOB).^[167] Procenjuje se da je u getima poginulo oko 500.000 Jevreja, a dodatnih 250.000 ubijeno je tokom njihovog ukidanja.^[47]

Dok su mnogi Jevreji reagovali na svoju sudbinu sa nevericom i pasivnošću, dogodile su se pobune, uključujući one u logorima Treblinka i Sobibor i u brojnim getima. Levičarski ŽOB osnovan je u Varšavskom getu u julu 1942. godine i ubrzo je bio pod komandom Mordehaja Anjeleviča. Nakon što su nacisti 19. aprila 1943. započeli likvidaciju preostale populacije geta, stotine jevrejskih boraca su se pobunili. Ustanak u Varšavskom getu trajao je do 16. maja i rezultirao je ubijanjem na hiljade Jevreja, a desetine hiljada je prebačeno u Treblinku. Armija Krajova i stanovnici Varšave pomagali su borcima u getu.^[168]

Istrebljenje Jevreja[uredi | uredi izvor]

Nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez u junu 1941. godine organizovani su specijalni odredi za istrebljenje (Ajnzacgrupe) da bi se ubili Jevreji u oblastima istočne Poljske koje su pripale Sovjetima 1939. godine.^[169] Nacistički antijevrejski progoni poprimili su karakteristike i proporcije genocida, a od jeseni 1941. organizovano je Konačno rešenje.^[164]^[68] Logor Helmno u blizini Lođa bio je prvi otvoreni logor u ovom novoosvojenom području. Počevši od 8. decembra 1941. godine, tamo je ubijeno najmanje 150.000 Jevreja.^[170]

Oko dva miliona Jevreja ubijeno je nakon početka operacije Barbarosa, uglavnom od strane Nemaca, u područjima u kojima je sovjetsko prisustvo zamenjeno nacističkom okupacijom. Posebno u prvim nedeljama nemačke ofanzive, hiljade Jevreja je ubijeno od strane pripadnika lokalnih zajednica u zapadnim delovima sovjetske zone, kao što su baltičke zemlje, istočna Poljska i zapadna Ukrajina. Pogromi, ohrabrivani od strane Nemaca, ponekad su bili počinjeni prvenstveno ili isključivo od strane lokalnog stanovništva, uključujući Litvance, Beloruse, Ukrajince i Poljake.^[68]^[171]

Nemci su 1942. godine sistematski ubijali Jevreje, počevši od jevrejske populacije Generalnog gubernatorstva. Generalno gubernatorstvo je imala najveću populaciju Jevreja u Evropi i određeno je da bude primarna lokacija nacističkih postrojenja za eliminaciju Jevreja.^[48] Osnovano je šest logora smrti (Aušvic, Belzec, Helmno, Majdanek, Sobibor i Treblinka) u kojima je između 1942. i 1945. godine sprovedena najekstremnija mera holokausta, masovno ubistvo miliona Jevreja iz Poljske i drugih zemalja.^[169] Skoro tri miliona poljskih Jevreja je ubijeno, većina u logorima smrti tokom takozvane operacije Rajnhart.^[166]

Zatvorenici mnogih nacionalnosti držani su u Aušvicu, a delovi kompleksa služili su kao brutalni i smrtonosni radni logor, ali je oko 80% Jevreja koji su pristigli direktno izabrano za smrt (oko 900.000 ljudi). Aušvic, za razliku od Treblinke ili Belzeca, nije bio strogo logor smrti, ali je ipak dao najveći broj jevrejskih žrtava.^[164]^[172]^[k] Od predratne jevrejske populacije Poljske od oko tri miliona, oko 10% preživelo je rat.^[170]^[173] Davies wrote of some 150,000 Jews surviving the war in Poland.^[164] Između 50.000 i 100.000 preživelo je u skrivanju uz pomoć drugih Poljaka prema Kočanskom, a između 30.000 i 60.000 prema Sovi. David Varšavski je pisao o procenjenim 50.000 Jevreja koji su preživeli u Poljskoj, od kojih je većina bila u logorima.^[174] Prema istoričaru Janu Grabovskom, oko 35.000 poljskih Jevreja je preživelo rat u Poljskoj, ali on smatra da su jevrejske smrti koje su direktno ili indirektno prouzrokovali etnički Poljaci iznosile u stotinama hiljada (žrtve plave policije i civila). Oko 250.000 Jevreja je pobeglo iz okupirane Poljske i otišlo uglavnom u Sovjetski Savez. U Treblinki (mestu koje je, zajedno sa Aušvicom, uzrokovalo najveći broj jevrejskih žrtava) i drugim lokacijama za istrebljenje, Hajnrih Himler je bio naredio da se sprovedu mere namenjene prikrivanju nacističkih zločina i sprečavanju njihovog otkrivanja u budućnosti. ^[166]^[170]^[175]

Romi su takođe bili označeni od strane nacista za potpunu eliminaciju. Od 80.000 Roma koji žive u Poljskoj, 30.000 je preživelo nemačku okupaciju.^[170]

Napori za spasavanje Jevreja[uredi | uredi izvor]

Neki Poljaci su pokušali spasiti Jevreje. U septembru 1942. godine, na inicijativu Zofja Kozak-Ščucka, osnovana je Privremena komisija za pomoć Jevrejima (polj. Tymczasowy Komitet Pomocy Żydom). Ovo telo je kasnije postalo Savet za pomoć Jevrejima (polj. Rada Pomocy Żydom), poznato pod kodnim imenom Žegota i pod pokroviteljstvom poljske delegacione vlade.^[54] Žegota je posebno bila istaknuta zbog operacije spasavanja dece koju je vodila Irena Sendlerova. Jevrejska deca su prokrijumčarena iz Varšavskog geta pre nego što je geto eliminisan i tako su spašena.^[176] Zbog takvih akcija, poljski građani imaju najveći broj dobitnika nagrada Pravedni među narodima dodeljenih od strane Jad Vašem muzeja.^[177] Hiljade Jevreja spašeno je uz pomoć grkokatoličkog mitropolita Andreja Šepitskog u zapadnoj Ukrajini.^[50]

Pomaganje Jevrejima je bilo izuzetno opasno, jer su ljudi koji su bili uključeni izložili sebe i svoje porodice nacističkoj kazni smrću. Zvanična politika poljske vlade u egzilu i Poljske podzemne države pozivala je na pružanje pomoći Jevrejima. Međutim, oni su reagovali na tragične događaje sa kašnjenjem i bili su ometani onim što je general Stefan Rovecki, šef oružanog podzemlja, okarakterisao kao prevashodno antisemitski stav poljskog društva. Bande i pojedinci osudili su Jevreje i pljačkali jevrejske žrtve. Desničarske organizacije, kao što su Nacionalni radikalni kamp (ONR) i Nacionalne oružane snage (NSZ), ostale su antisemitske tokom perioda okupacije.^[178]

Poljsko-ukrajinski sukob[uredi | uredi izvor]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Krvavi etnički sukob dogodio se tokom Drugog svetskog rata u područjima današnje zapadne Ukrajine, u kojima su u to vreme živeli Ukrajinci i poljska manjina (a do skora i Jevreji, od kojih su većinu ubili nacisti pre 1943. godine).^[179] Ukrajinci, koji su okrivili Poljake za sprečavanje stvaranja svoje nacionalne države i za poljsku nacionalnu politiku (kao što je vojna kolonizacija u Kresi vshodnje), preduzeli su tokom međuratnih godina kampanju terora predvođenu od strane Organizacije ukrajinskih nacionalista (OUN). Pod Pilsudskim i njegovim naslednicima poljske državne vlasti su reagovale oštrim merama pacifikacije. Događaji koji su se odvijali tokom 1940-ih bili su nasleđe ove ogorčenosti i rezultat drugih faktora, kao što su aktivnosti nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza.^[159]^[180] Ukrajinci, kojima su nacisti uglavnom dodelili isti niži status kao Poljacima, u mnogim praktičnim aspektima dobili su povoljniji tretman.^[181] Međutim, Nemci su sprečili ukrajinske pokušaje da osnuju ukrajinsku državu, zatvorili ukrajinske vođe i podelili okupirane zemlje koje su Ukrajinci smatrali svojim dvema administrativnim jedinicama. Nakon sovjetske pobjede u Staljingradu, ukrajinski nacionalisti strahovali su od ponavljanja scenarija posle završetka Prvog svetskog rata: vakuuma moći koji su napustile iscrpljene velike sile i poljskog oružanog preuzimanja zapadne Ukrajine. Sa ciljem da se zemlja očisti od Poljaka ili poljskih interesa, Ukrajinska ustanička armija (UPA) se obavezala da će stvoriti etnički homogeno ukrajinsko društvo, fizičkom eliminacijom Poljaka. Nemački okupatori, čija je dugogodišnja politika bila da dodatno pogoršaju poljsko-ukrajinsko neprijateljstvo, uglavnom nisu intervenisali u rezultirajućim kampanjama etničkog čišćenja.^[47]^[179]^[182]

Etničko čišćenje[uredi | uredi izvor]

Ratni poljsko-ukrajinski sukob započeo je masakrom Poljaka u Volinju (polj. Rzeź wołyńska), kampanjom etničkog masovnog ubistva u zapadnom Rajhskomesarijatu Ukrajine, koja se pre rata nalazila u sastavu Poljske. Ceo sukob se odvijao u periodu od kraja marta 1943. do avgusta 1947. godine.^[183] Akcije, koje je u velikoj meri organizovala i vodila UPA zajedno sa drugim ukrajinskim grupama i lokalnim ukrajinskim seljacima u tri bivše poljske pokrajine (vojvodstva), dovelo je do ubijanja između 50.000 i 60.000 poljskih civila samo u Volinju. Ostale glavne oblasti pokolja bile su istočna Galicija (20,000–25.000 ubijenih) i jugoistočna provincija Lublin (4,000–5.000 ubijenih).^[67] Vrhunac masakra dogodio se u julu i avgustu 1943. godine, kada je Dmitro Kljačkivski, visoki komandant UPA, naredio istrebljenje celog etnički poljskog stanovništva između 16 i 60 godina.^[184] Stotine hiljada Poljaka napustilo je pogođena područja. ^[67] Masakri koje je počinila UPA doveli su do etničkog čišćenja i odmazde od strane Poljaka protiv lokalnih Ukrajinaca i istočno i zapadno od Kerzonove linije.^[118] Procene o broju ubijenih Ukrajinaca u Poljskoj variraju od 10.000 do 20.000 u svim oblastima pogođenim sukobom.^[185] Ukrajinski istoričari daju veći broj ukrajinskih gubitaka.^[67] Ubistva iz osvete izvršena su od strane Armije Krajove, bataljona Člopsli i poljskih jedinica za samoodbranu.^[118] Oni su bili suzdržani od pokretanja neselektivnih napada poljske vlade u egzilu, čiji je cilj bio da ponovo preuzmu i upravljaju zapadnom Ukrajinom nakon rata.^[182] Kao rezultat žestokih borbi koje su se dogodile u maju i junu 1944. godine, uspostavljen je poljsko-ukrajinska front uz reku Hučvu sa nekoliko hiljada učesnika sa obe strane, a prestao je da postoji nakon dolaska sovjetske vojske.^[118]

Etničko čišćenje i osiguravanje etničke homogenosti dostiglo je svoj puni obim nakon što je posleratno sovjetsko i poljsko komunističko uklanjanje poljskog i ukrajinskog stanovništva na odgovarajuće strane granice između Poljske i Sovjetske Ukrajine i sprovođenjem operacije Visla, raseljavanje Ukrajinaca koji su ostali u Poljskoj u udaljenim delovima zemlje. Delimično zbog uzastopnih okupacija u regionu, etnički Poljaci i Ukrajinci su bili brutalno suprotstavljeni jedni drugima, prvo pod nemačkom okupacijom, a kasnije pod sovjetskom okupacijom. Desetine ili stotine hiljada na obe strane (procene se veoma razlikuju) izgubile su živote tokom ovog sukoba.^[51]

Vlada u egzilu, komunistička pobeda[uredi | uredi izvor]

Poljska vlada u Francuskoj i Britaniji[uredi | uredi izvor]

Zbog interniranja lidera poljske vlade u Rumuniji, praktično nova vlada osnovana je u Parizu kao vlada u egzilu. Pod francuskim pritiskom, 30. septembra 1939. Vladislav Račkjevič je imenovan za predsednika, a general Vladislav Sikorski je postao premijer i glavni zapovednik poljskih oružanih snaga, rekonstruisanih na zapadu kao podzemni pokret u okupiranoj Poljskoj. Vlada u egzilu bila je ovlašćena od strane lidera sanacione vlade interniranih u Rumuniji i zamišljena je kao nastavak predratne vlade, ali je bila opterećena jakim tenzijama između simpatizera canacionog režima, na čelu sa predsednikom Račkjevičom i generalom Kazimjeržom Sosnkovskim, i antisanacionom opozicijom, koju su predvodili premijer Sikorski, general Jozef Haler, i političari iz poljskih stranaka koje su u prošlosti progonjeni u Sanacionoj Poljskoj. Poljski Ustav iz 1935. godine, koji je opozicija prethodno odbacila kao nelegitiman, zadržan je zbog kontinuiteta nacionalne vlade. Predsednik Račkjevič se složio da ne koristi svoje izvanredna ovlašćenja, odobrena tim ustavom, osim u dogovoru sa premijerom. Postojali su pozivi da tužilaštvo za ratne zločine nad vrhovnim liderima bude smatrano odgovornim za poraz iz 1939. godine. Sikorski je blokirao takve pokušaje, ali je dozvolio oblike progona mnogih ljudi koji su smatrani kompromitovanim zbog svoje prošle uloge u poljskim vladajućim krugovima.^[43]^[126]

U decembru 1939. osnovan je kvazaparlamentarni i savetodavni Nacionalni savet. Predsedavajući je bio poljski visoki državnik Ignaci Paderevski. Potpredsednici su bili Stanislav Mikolajčik, vođa seljačkog pokreta, Herman Lieberman, socijalista, i Tadeuš Bjelecki, nacionalista.^[43]^[126]

Očekivalo se da će se rat uskoro završiti pobedom saveznika, a cilj vlade bio je da se ponovo uspostavi poljska država po granicama pre 1939. godine, uvećana za Istočnu Prusku, Dancig, i planiranim značajnim prilagođavanjima zapadne granice, a sve to na račun Nemačke. Vlada je Poljsku smatrala u ratnim stanjem sa Nemačkom, ali ne i sa Sovjetskim Savezom, čiji odnos nije bio jasno definisan.^[f] Problem istočne granice postavio je poljsku vladu na kolizijski kurs ne samo sa Sovjetima, već i sa zapadnim saveznicima, čiji su mnogi političari, uključujući i Vinstona Čerčila, stalno razmišljali o pravoj istočnoj granici Poljske u smislu „Kerzonove linije“. Vladu u egzilu u Parizu priznale su Francuska, Britanija i mnoge druge zemlje i bila je veoma popularna u okupiranoj Poljskoj. Do proleća 1940. u Francusku i drugim mestima mobilisana je 82.000 poljskih vojnika. Poljski vojnici i brodovi borili su se u Norveškoj kampanji.^[126]^[186]^[187]

Francuska je napadnuta i poražena od strane Nemačke. Jedinice poljske vojske, raspršile su se i priključile raznim francuskim formacijama, borile su se u odbrani Francuske i pokrile francusko povlačenje, izgubivši 1.400 vojnika. Sikorski je 18. juna 1940. otišao u Englesku i dogovorio evakuaciju poljske vlade i oružanih snaga na Britanskim ostrvima. Samo 19.000 vojnika je bilo evakuisano, što je iznosilo manje od četvrtine poljskog vojnog osoblja osnovanog u Francuskoj.^[187]^[188]^[h]

Nastavljene su borbe unutar vladinih krugova u egzilu. Predsednik Račkjevič je 18. jula otpustio premijera Sikorskog zbog neslaganja oko moguće saradnje sa Sovjetskim Savezom. Pristalice Sikorskog u poljskoj vojsci i britanskoj vladi su intervenisali i Sikorski je ponovo vraćn na dužnost, ali su unutrašnji sukobi među poljskim emigrantima pojačani.^[130]

Poljski piloti su postali slavni zbog svojih izuzetnih doprinosa tokom bitke za Britaniju.^[189] Poljski mornari, na poljskim i britanskim brodovima, služili su u bici za Atlantik.^[130]^[190] Poljski vojnici su učestvovali u Severnoafričkoj kampanji.^[191]

Evakuacija Poljske armije iz Sovjetskog Saveza[uredi | uredi izvor]

Nakon što je Nemačka napala Sovjetski Savez 22. juna 1941., britanska vlada se 12. jula udružila sa Sovjetskim Savezom, a Čerčil je pritiskao Sikorskog da postigne dogovor sa Sovjetima.^[192] Sporazum Sikorski-Majski potpisan je 30. jula uprkos snažnom otporu protivnika Sikorskog u vladi u egzilu (trojica ministara podnela su ostavke, uključujući ministra spoljnih poslova Augusta Zaleskog i generala Sosnkovskog) čime su poljsko-sovjetski diplomatski odnosi obnovljeni. ^[121] Teritorijalni aspekti sporazuma Ribentrop-Molotov bili su poništeni. Poljski vojnici i drugi zatvorenici u Sovjetskom Savezu od 1939. godine su oslobođeni i dogovoreno je formiranje Poljske armije, čiji je cilj bio borba na Istočnom frontu, pomoć Crvenoj armiji u oslobođenju Poljske i uspostavljanju suverene Poljske države. Ostala pitanja, uključujući i granice Poljske, bila su rešena kasnije. Poljsko-sovjetski vojni sporazum potpisan je 14. avgusta, u njemu je pokušano da se preciziraju politički i operativni uslovi za funkcionisanje poljske vojske.^[193] Sikorski je želeo da poljska vojska bude raspoređena u odbranu naftnih polja Kavkaza, što bi joj omogućilo da održava bliske kontakte sa britanskim snagama..^[194]

Da bi se razrešili različiti problemi koji su se pojavili tokom regrutovanja i obuke poljskih divizija i njihovog planiranog korišćenja, Sikorski je otišao u Sovjetski Savez, gde je pregovarao sa Staljinom. Dvojica lidera najavila su zajedničku deklaraciju „prijateljstva i uzajamne pomoći“ 4. decembra 1941. godine.^[195] Ali nastavile su se političke i praktične poteškoće, na primer, Sovjeti nisu mogli ili nisu bili voljni da pravilno hrane i snabdevaju Poljake. Na kraju, uz britansku pomoć, šef poljske vojske u Sovjetskom Savezu Vladislav Anders i Sikorski dobili su Staljinovu dozvolu da premeste snage na Srednji istok.^[196] Prema jednom izvoru, 78.631 poljskih vojnika i desetine hiljada civila napustilo je Sovjetski Savez i otišlo u Iran tokom proleća i leta 1942. godine.^[197] Većina vojnika generala Andersa formirala je II korpus na Bliskom istoku, odakle je korpus prevezen u Italiju početkom 1944. godine, kako bi učestvovao u Italijanskoj kampanji. Njegova snaga od 60.000 vojnika porasla je na 100.000 do sredine 1945. godine. U suštini, poljski vojnici su odvedeni iz mesta gde su mogli da pojačaju nesiguran položaj poljske vlade u egzilu i utiču na posleratnu sudbinu Poljske, što iz Italije, kako se pokazalo, nisu mogli.^[127]^[132]^[192]^[g]

U senci sovjetske ofanzive, smrt premijera Sikorskog[uredi | uredi izvor]

Kako su sovjetske snage započele svoju ofanzivu na zapadu pobedom kod Staljingrada, postajalo je sve očiglednije da je Staljinova vizija buduće Poljske i njenih granica bila bitno drugačija od one koju je imala poljska vlada u Londonu i Poljska podzemna država. Poljsko-sovjetski odnosi su se pogoršavali. Poljske komunističke institucije se suprotstavljaju prozapadnim pokreta osnovanim u Poljskoj u januaru 1942. (Poljska radnička partija) i u Sovjetskom Savezu (Savez poljskih patriota). ^[127]^[198] Početkom 1943. poljski komunisti (njihova delegacija na čelu sa Vladislavom Gomulkom) angažovali su se u Varšavi u pregovorima sa delegacijom vlade u egzilu, ali nije postignut zajednički dogovor i delegacija je prekinula razgovore nakon sovjetsko-poljskog razilaženja u diplomatskom odnose u vezi sa Katinjskim masakrom. Poljska radnička partija formulisala je svoj poseban program i od novembra je zvanično bila pod vođstvom Gomulke.^[199] Na inicijativu Saveza poljskih patriota, kojim je predsedavala Vanda Vasilevska, Sovjeti su u proleće 1943. počeli da regrutuju levičarsku poljsku vojsku koju je predvodio pukovnik poljske vojske Žigmunt Berling, da bi zamenili „izdajničku“ Andersovu vojsku koja je raspuštena. Košcjučka divizija je požurila na svoje prvo vojno angažovanje i borila se u bici kod Lenina 12. i 13. oktobra. Sovjetska komunistička frakcija, organizovana oko Centralnog biroa poljskih komunista (aktivirana januara 1944.), u režiji budućih staljinističkih poljskih vladajućih ličnosti kao što su bili Jakub Berman, Hilari Minc i Roman Zambrovski, bila je sve više uticajna. Oni su takođe imali dominantan uticaj na formiranje Berlingove prve poljske vojske 1943–1944. ^[99]^[127]^[198]

U aprilu 1943. godine, Nemci su otkrili grobnice 4.000 ili čak i više poljskih oficira u Katinju, u blizini Smolenska. Poljska vlada, sumnjajući da su Sovjeti počinili taj zločina, zatražila je od Crvenog krsta da istraži. Sovjeti su odbacili umešanost i Sikorski je taj zahtev ubrzo povukao pod britanskim i američkim pritiskom, ali je Staljin reagovao „suspendovanjem“ diplomatskih odnosa s poljskom vladom u egzilu 25. aprila. Informacije o masakru u Katinju potisnute su tokom i nakon rata od strane Britanaca, kojima je to sramno otkriće predstavljalo političke poteškoće.^[21]^[127]^[200]

Premijer Sikorski, najistaknutiji od poljskih lidera u egzilu, poginuo je u namerno izazvanoj avionskoj nesreći u blizini Gibraltara 4. jula 1943. Sikorskog je na mestu šefa vlade u egzilu nasledio Stanislav Mikolajčik a Kazimjerž Sosnkovski kao vrhovni komandant. Sikorski je bio voljan da blisko sarađuje sa Čerčilom, uključujući i pitanje saradnje sa Sovjetima. Premijer je smatrao da će strateške i ekonomske slabosti Poljske biti eliminisane preuzimanjem nemačke Istočne Pruske, Pomeranije i Šlezije i da su poljski teritorijalni ustupci na istoku bili izvodljivi. Sa druge strane, Sikorskom je pripisano da je sprečio da sovjetski teritorijalni zahtevi budu odobreni u anglo-sovjetskom ugovoru iz 1942. godine. Posle njegove smrti, položaj poljske vlade u savezničkoj koaliciji se još više pogoršao i ona se raspalo čestim svađma.^[127]^[198]^[201]^[202]

Odbijanje vlade u egzilu[uredi | uredi izvor]

Na Moskovskoj konferenciji ministara spoljnih poslova triju savezničkih velikih sila (oktobar 1943.), na zahtev poljske vlade nije bilo razgovora o granicama, ali je američki predsednik Frenklin Delano Ruzvelt već izrazio svoju podršku odobravanju britanske Kerzonove linije kao buduće poljsko-sovjetska granica. Sile su predstavile podelu Evrope na sfere uticaja i Poljska je bila smeštena u sovjetsku sferu. Poljaci su takođe bili razočarani nedostatkom napretka u pogledu nastavka poljsko-sovjetskih diplomatskih odnosa, što je bilo hitno pitanje, jer su se sovjetske vojske kretale ka poljskim granicama iz 1939. godine.^[203]

U novembru i decembru 1943. godine održana je Teheranska konferencija savezničkih lidera. Predsednik Ruzvelt i premijer Čerčil složili su se sa Staljinom o pitanju korišćenja linije „Kerzon“ kao osnove nove istočne granice Poljske i vratiti Poljskoj teritorije oduzete od strane Nemačke. Strateški ratni savez sa Sovjetima neminovno nadmašuje lojalnost Zapada prema poljskoj vladi i ljudima. Poljaci nisu bili konsultovani niti su bili dobro informisani o tri odluke lidera saveznika.^[127]^[204]

Sa odugovlačenjem zapadnih saveznika za početak ozbiljnog ofanzivnog poduhvata na zapadu,^[j] bilo je jasno da će Sovjetski Savez ući u Poljsku i otjerati nacističke Nemce. Sovjetska ofanziva u cilju zauzimanja sliva Visle počela je u januaru 1944. godine.^[205] Čerčil je vršio pritisak na premijera Mikolajčika, tražeći saradnju sa Sovjetima, uključujući i po pitanju granica. Dok je Crvena armija marširala u Poljsku pobedivši naciste, Staljin je ojačao svoj stav protiv poljske vlade u egzilu, ne želeći samo priznavanje predloženih granica, već i ostavku vlade i svih elemenata 'neprijateljskih prema Sovjetskom Savezu' , što je značilo i ostavku predsednika Račkikviča, zapovednika oružanih snaga Sosnkovskog i drugih ministara.^[127]

Podzemne vladine strukture su formirane od strane Seljačke alijanse, Socijalističke partije, Nacionalne alijanse i Alijanse rada. One su delovale kao rivali u krhkoj koaliciji, od kojih je svaka definisala svoj identitet i spremale se za očekivanu posleratnu borbue za vlast. Poljska vlada u Londonu gubila je ionako slab uticaj na stavove britanske i američke vlade.^[136]

Britanski i sovjetski zahtevi prema vladi u egzilu napravljeni su u januaru 1944. godine, u kontekstu mogućeg obnavljanja poljsko-sovjetskih diplomatskih odnosa i, zavisno o poljskom sporazumu, sovjetskog pristanka na nezavisnu, verovatno „finalizovanu“ poljsku državu. Posle odbijanja da prihvate uslove od strane poljske vlade, Sovjeti su podržavali samo levičarske strukture vlasti koje su bile u procesu organizovanja, omogućavanje kontakata sa Mikolajčikom, ali već samo u okviru komunističke kontrole.^[206]^[207]^[q]

Posle kontroverzne posete Oskara R. Langa Sovjetskom Savezu, u SAD je u maju 1944. osnovan Poljski američki kongres, Među ciljevima organizacije bila je promocija interesa nezavisne Poljske pred američkom vladom. Mikolajčik je posetio SAD u junu i nekoliko puta se sastajao sa predsednikom Ruzveltom, koji ga je pozvao da putuje u Moskvu i direktno razgovara sa sovjetskim liderima. Mikolajčik, koji je kasnije učestvovao u pregovorima sa Staljinom i novom poljskom komunističkom vladom (PKVN), na kraju je podneo ostavku, a Tomaš Arcičevski postao je novi premijer u egzilu u novembru 1944. godine.^[140]^[207]^[208] Mikolajčikove nesuglasice sa svojim koalicionim partnerima (nije bio u stanju da ubedi ministre da obnova predratnih istočnih granica Poljske više nije bila izvodljiva i da su bili potrebni dodatni kompromisi) i njegov odlazak stvorio je vakuum, jer su Britanci i Amerikanci praktično bili nespremni da sarađuju sa poljskom vladom koja je usledila.^[156]^[206]^[209]^[o]

Godine 1944. poljske snage na zapadu su dale značajan doprinos ratu. U maju, učestvujući u Italijanskoj kampanji, Drugi korpus pod generalom Andersom zauzeo je tvrđavu Monte Kasino i otvorio put za Rim. Tokom leta i jeseni, korpus je učestvovao u bici kod Ankone i ofanzivi na Gotskoj liniji, završavajući kampanju bitkom u Bolonji u aprilu 1945.^[210] U avgustu 1944. godine, nakon iskrcavanja u Normandiji, general Stanislav Maček se istakao u bici kod Faleza. Nakon učestvovanja u bici kod Šamboe i odbrane brda 262, divizija je prešla u Belgiju, gde je zauzela Ipr. U oktobru, njegove jedinice su teškim borbama pomogle da se obezbedi Antverpen što je omogućilo zauzimanje holandskog grada Brede. U aprilu 1945. divizija je završila borbu u Nemačkoj, gde je zauzela Vilhelmshafen i oslobodila logor za ratne zarobljenike u kom su bile zarobljene mnoge poljske žene, zarobljene od strane nacista nakon Varšavskog ustanka.^[211] U septembru padobranska brigada pod generalom Stanislavom Sosabovskim se hrabro borila u bici kod Arnema.^[127]^[212] Poljska avijacija, koja se sastojala od 15 eskadrila ratnih aviona i 10.000 pilota, u potpunosti je učestvovala u zapadnoj ofanzivi, kao i brodovi poljske mornarice.^[213]

Sovjetska i poljsko-komunistička pobeda[uredi | uredi izvor]

Reku Bug su prešli Sovjeti (1. Beloruski front) 19. jula 1944. godine, a njihov komandant Konstantin Rokosovski zajedno sa savezničkim poljskim snagama uputio se u Varšavu. Dok su se približavali glavnom gradu Poljske, nemačke oklopne divizije su spremale kontranapad, dok su Poljaci podigli Varšavski ustanak. Nakon što je nemački napad zaustavljen, Rokosovski je 8. avgusta obavestio Staljina da će njegove snage biti spremne da se upuste u ofanzivu protiv Nemaca u Varšavi oko 25. avgusta, ali nije dobio odgovor. Sovjeti su obezbedili svoje mostove na Visli, i, sa Prvom poljskom armijom, uspostavili kontrolu nad istočnom Varšavom.^[z] Situacija na terenu, u kombinaciji sa političkim i strateškim razmatranjima, dovela je do sovjetske odluke da se zaustave akcije na Visli do kraja 1944. godine.^[145]^[214]

Vlada u egzilu u Londonu potvrdila je da će Armija Krajova sarađivati sa Crvenom armijom na taktičkom nivou, pošto su poljske civilne vlasti iz Podzemne države preuzele vlast na poljskoj teritoriji pod kontrolom saveznika, kako bi osigurali da Poljska ostane nezavisna nakon rata. Međutim, neuspeh operacije Tempest i Varšavskog ustanka stvorio je uslove u zemlji za uspostavljanje komunističke vladavine i sovjetske dominacije. Sovjeti su izvodili hapšenja, pogubljenja i deportacije pripadnikaArmije Krajove i članova Podzemne države, iako su partizani AK generalno bili ohrabreni da se pridruže poljskim vojskama pod vođstvom komunista.^[215]^[216]

U januaru 1945, sovjetske i savezničke poljske vojske pokrenule su masovnu ofanzivu, sa ciljem oslobađanja Poljske i poraza nacističke Nemačke. Prvi ukrajinski front maršala Ivana Konjeva je zauzeo most na Visli u Sandomježu 11. januara i brzo napredovao na zapad, zauzimajući Radom, Čensthovu i Kjelce do 16. januara. Krakov je oslobođen 18. januara, a dan kasnije Hans Frank i nemačka administracija su pobegli iz grada. Snage maršala Konjeva su zatim krenule prema Gornjoj Šleskoj, oslobađajući preostale preživele iz koncentracionog logora Aušvica 27. januara. Početkom februara, 1. ukrajinski front je stigao do reke Odre u blizini Vroclava.^[217]

Sjeverno od Ukrajinskog fronta, 1. Beloruski front pod maršalom Žukovim stigao je do Odre na ruti Lođ-Poznanj. Još dalje na severu je bio 2. Beloruski front, kojim je komandovao maršal Konstantin Rokosovski. Prva poljska armija borila se zajedno sa 1. i 2. beloruskim frontovima. Ušla je u ruševine Varšave 17. januara, formalno oslobađajući grad. Poznanj je bio zauzet od strane sovjetskih formacija nakon krvave bitke. U skladu sa zapadnom ofanzivom, ali i da bi podržala čišćenje Istočne Pruske i snaga angažovanih u bici za Kenigzberg, Prva poljska armija je bila upućena na sever ka Pomeraniji, gde je počela da deluje krajem januara.^[217]

Najteže borbe koje su vodili Poljaci uključivale su rušenje Pomeranskog zida, koje su izvršile loše opremljene Prva poljska armija i Sovjeti 5. februara, tokom njihove istočne pomeranske ofanzive. Poljaci, kojima je komandovao general Stanislav Poplavski, vodili su napad na Kolbžeg, koji je završen 18. marta. Gdinju i Dancig je oslobodio 2. beloruski front krajem marta, uz učešće Poljske prve oklopne brigade. Kampanja Prve poljske armije se nastavila napredovanjem na Odri u aprilu i dolaska do reke Labe početkom maja.^[217]^[218]

Drugu poljsku vojsku je predvodio Karol Švjerčevski u saradnji sa 1. ukrajinskim frontom. Vojnici, koji su nedavno regrutovani, slabo zbrinuti i loše vođeni, napredovali su prema Drezdenu od 16. aprila i pretrpeli ogromne gubitke dok su se borili u bici kod Bautzena. Nakon toga, Druga armija je učestvovala u zarobljavanju Drezdena, a zatim je prešla u Čehoslovačku da se bori u završnoj Praškoj ofanzivi, ulazeći u grad 11. maja.^[217]

Poljska armija, pod vrhovnom komandom Mihala Žimjerskog, na kraju je brojala oko 400.000 ljudi i, pomažući da se porazi Nemačka sve do Berlinske bitke (elementi Prve poljske armije),^[217] pretrpela je gubitke jednake onima koje je doživela tokom odbrane zemlje (Prema Čubinjskom). Preko 600.000 sovjetskih vojnika poginulo je u borbi protiv nemačkih trupa u Poljskoj. U strahu od izvještaja o zločinima koje su počinili Sovjeti, mase Nemaca pobegle su u pravcu zapada.^[132]^[139]^[205]

Prema Čubinjskom, u završnim fazama rata, poljske oružane snage bile su četvrta po veličini na savezničkoj strani, nakon vojske Sovjetskog Saveza, Sjedinjenih Država i Ujedinjenog Kraljevstva.^[132]

Poljska je ponovo uspostavljena sa novim granicama i pod sovjetskom dominacijom[uredi | uredi izvor]

Poljski ratni gubici[uredi | uredi izvor]

Teško je utvrditi brojčane okvire ljudskih gubitaka iz Drugog svetskog rata u Poljskoj. Prema zvaničnim podacima poljskog zavoda za ratne reparacije (1946.), 644.000 poljskih građana je umrlo kao rezultat vojne akcije, a 5,1 miliona je umrlo kao rezultat represija okupatora i politike istrebljenja. Prema Čubinjskom, Sovjetski Savez je bio odgovoran za smrt oko 50.000 osoba.^[219]

Oko 90% poljskih Jevreja je nestalo, većina onih koji su preživeli je to učinila bežeći u Sovjetski Savez.^[56]^[70]^[166]^[173] Procenjeno je da je 380.000 poljskih Jevreja preživelo rat. Prema proceni Centralnog komiteta poljskih Jevreja, u Poljskoj je preživelo 50.000 Jevreja. Gotovo 300.000 Jevreja napustilo je Poljsku ubrzo nakon rata. Iz niza razloga, uključujući antisemitske aktivnosti kao što je Kjelce pogrom iz 1946., Židokomunske optužbe, gubitak porodica, zajednica i imovine, želja za emigracijom u Palestinu ili na drugim mestima na Zapadu koja su smatrana povoljnijim za život od posleratne Poljske, većina preživelih Jevreja su napustili Poljsku u nekoliko faza nakon rata. Cilj poljskih komunističkih vlasti bio je država naseljena etničkim poljacima, a zvaničnici su često neformalno olakšavali odlazak Jevreja.^[220]

Najveće gubitke među etničkim Poljacima doživeli su ljudi sa srednjim i višim obrazovanjem, koje su bili meta okupatora i od kojih trećina ili više nije preživela. Akademici i profesionalci su najviše patili. Prema Kočanskom, samo je oko 10% ljudskih gubitaka Poljske rezultat vojne akcije, ostalo je došlo od namernih istrebljenja, progona, ratnih i okupacionih poteškoća i pratećeg uništenja.^[221] 800.000 Poljaka postalo je trajno onesposobljeno i veliki broj se nije vratio iz inostranstva, što je dodatno smanjilo ljudski potencijal Poljske.^[219] 105.000 ljudi, ili oko polovina vojnika koji su bili angažovani u poljskim oružanim snagama na zapadu, vratili su se u Poljsku nakon rata.^[222]^[x]

Rat je uništio 38% poljske nacionalne imovine.^[219] Značajna većina poljskih industrijskih postrojenja i poljoprivredne infrastrukture je izgubljena. Varšava i brojni drugi gradovi su uglavnom bili uništeni i potrebna im je bila velika obnova.^[221]

Počeci komunističke vlade[uredi | uredi izvor]

Državno nacionalno veće (KRN), kojim je predsedavao Boleslav Bjerut, osnovano je u Varšavi od strane Poljske radničke stranke (PPR) 1. januara 1944. godine. Armija Ludova je bila njena vojska. Poljski komunistički centri u Varšavi i Moskvi u početku su delovali odvojeno i imali su različite vizije o saradnji sa Sovjetskim Savezom i drugim pitanjima. U proleće 1944. godine, KRN je poslao delegaciju u Sovjetski Savez, gde je dobio priznanje Staljina i dve grane su počele da rade zajedno. U intenzivnim pregovorima, dve poljske komunističke grupe složile su se da osnuju Poljski odbor za nacionalno oslobođenje (PKVN), neku vrstu privremene vlade.^[139]^[198]

Kako su Sovjeti napredovali kroz Poljsku 1944. i 1945. godine, nemačka uprava se raspala. Komunistički kontrolisani PKVN postavljen je u julu 1944. godine u Lublinu, prvom velikom poljskom gradu u novim granicama koje su Sovjeti zauzeli od nacista, i počeo je da preuzima upravu zemlje dok su se Nemci povlačili. Poljska vlada u Londonu je formalno protestovala zbog osnivanja PKVN.^[207] PKVN je predvodio Edvard Osobka-Moravski, socijalista, i uključivao je i druge nekomuniste. Manifest PKVN objavljen je u Helmu 22. jula, što je iniciralo ključnu agrarnu reformu. Poljoprivredna reforma, prema Normanu Dejvisu, bila je umerena i vrlo popularna.^[62]^[216]^[223]^[b] Komunisti su činili samo malu, ali visoko organizovanu i uticajnu manjinu u formiranju i jačanju poljskog prosovjetskog kampa, koji je uključivao i lidere i frakcije iz glavnih političkih blokova kao što su agrarni, socijalistički, cionistički, i naciuonalistički pokreti. Posebno poljska livica, uz značajnu podršku lidera seljačkog pokreta, koji su bili kritični u odnosu na druge pokrete Druge poljske republike, bili su skloni prihvatanju sovjetskih teritorijalnih koncepata i pozivu na stvaranje egalitarnijeg društva. Postali su osnaženi i započeli formiranje nove poljske administracije, zanemarujući postojeće Podzemne državne strukture.^[198]^[224]

Takozvana Privremena vlada Republike Poljske osnovana je krajem 1944. u Lublinu i priznata od Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i Jugoslavije. Njome je predsedavao socijalista Osobka-Moravski, ali komunisti su držali većinu ključnih mesta.^[140]^[218] U aprilu 1945. privremena vlada je potpisala sporazum o zajedničkom prijateljstvu, savezu i saradnji sa Sovjetskim Savezom.^[223]

Krajem 1944. i početkom 1945. godine, Poljaci su, sa jedne strane, zamerali Sovjetskom Savezu i komunizmu i plašili se da Poljska postane deo Sovjetskog Saveza, dok su sa druge strane levičarski stavovi bili sve popularniji među stanovništvom. Bilo je malo podrške za nastavak predratne politike.^[224]

Savezničke odluke[uredi | uredi izvor]

U vreme Krimske konferencije, u februaru 1945. godine, Sovjeti su bili na vrhuncu svoje moći, dok frontovi u Zapadnoj Evropi i Italiji nisu napredovali onoliko brzo koliko se očekivalo.^[225] Na konferenciji su saveznici nastavili diskusije i neformalno finalizovali odluke o posleratnom poretku u Evropi. Čerčil i Ruzvelt prihvatili su Kerzonovu liniju kao osnovu za istočnu granicu Poljske, ali se nisu složili sa Staljinom o obimu poljske zapadne ekspanzije, na račun Nemačke.^[n] Poljska će dobiti kompromisnu privremenu (do dogovorenih slobodnih izbora) vladu nacionalnog jedinstva, uključujući i postojeću komunističku vladu, koja se nezvanično smatrala glavnom, i prozapadne snage. Postojalo je neslaganje oko pitanja uključivanja londonske vlade u egzilu kao glavne prozapadne frakcije u vladi nacionalnog jedinstva.^[143]^[156]^[224] Poljska vlada u egzilu reagovala je na odluke sa Jalte (za razliku od ishoda Teheranske konferencije, rezultati Jalte su objavljeni) serijom vatrenih protesta. Podzemna država u Poljskoj, preko svog Veća nacionalnog jedinstva koje je delovala skriveno, izdala je odmereniji i pragmatičniji odgovor, žaleći se na žrtve koje su nametnute Poljskoj, ali očekujući da će se uspostaviti predstavnička vlada i obvezati se da će se prilagoditi situaciji i promovisati „prijateljske“ i mirovne odnose sa Sovjetskim Savezom.^[156] Savet je izrazio spremnost da učestvuje u konsultacijama koje su dovele do formiranja vlade nacionalnog jedinstva.^[218]

Trojna saveznička komisija sastavljena od poljskog predstavnika Vjačeslava Molotovog i britnskih i američkih ambasdora u Moskvi radila je na sastavu poljske vlade nacionalnog jedinstva od 23. februara, ali su pregovori ubrzo zastali zbog različitih tumačenja sporazuma na konferenciji u Jalti. Bivši premijer u izgnanstvu Stanislav Mikolajčik, kome su se obratili predstavnici privremene vlade pod kontrolom komunista, odbio je da napravi poseban sporazum sa tim telom, ali je 15. aprila dao izjavu o prihvatanju odluka sa Jalte.^[156]^[218]

Zbog neprestanog neslaganja oko sastava vlade nacionalnog jedinstva, Čerčil je ubedio Mikolajčika da učestvuje na konferenciji u Moskvi u junu 1945. godine, gde su se on i drugi poljski demokrati složili sa Staljinom o privremenom sporazumu (sve do izbora obećanih uskoro, ali bez određenog vremenskog okvira koji se daje ili čak razmatra) isključujući vladu u egzilu.^[221]^[224] Mikolajčik je na Zapadu doživljavan kao jedini razumni poljski političar.^[226]

Na osnovu razumevanja koje su u Moskvi postigle tri sile uz Mikolajčikove pomoći, Vlada nacionalnog jedinstva je konstituisana 28. juna 1945, sa premijerom Osobkom-Moravskim, i Vladislavom Gomuljom i Mikolajčikom kao potpredsednicima. Mikolajčik se vratio u Poljsku sa Stanislavom Grabskim u julu i sa oduševljenjem je pozdravio veliki broj ljudi u nekoliko poljskih gradova. Novu vladu su brzo priznale Ujedinjeno Kraljevstvo, Sjedinjene Države i većina drugih zemalja.^[227]^[228]^[229] Vlada, formalno koalicija, bila je u stvarnosti kontrolisana isključivo od Gomulkine Poljske radničke partije i drugih poljskih političara koji su bili uvereni u neizbežnost sovjetske dominacije. Vlada je bila zadužena za održavanje izbora i normalizaciju situacije u Poljskoj. Vlada u egzilu u Londonu, koju više nisu priznavale velike sile, ostala je da postoji do 1991. godine.^[223]^[224]^[228]

Progon opozicije[uredi | uredi izvor]

Progon opozicije se intenzivirao u oktobru 1944. godine, kada su vlasti PKVN-a naišle na široko rasprostranjene probleme lojalnosti među sada vojnim osobljem i drugim delovima poljskog društva. Primenu komunističke vladavine sproveli su NKVD i poljske bezbednosne službe, svi podržani masovnim prisustvom Crvene armije u Poljskoj.^[216] Potencijalni politički protivnici komunista bili su podvrgnuti sovjetskim kampanjama terora, a mnogi od njih su uhapšeni, smaknuti ili mučeni. Prema jednoj proceni, 25.000 ljudi izgubilo je živote u radnim logorima koje su Sovjeti otvorili već 1944. godine.^[230]

Konzervatorsku organizaciju vezanu za AK poznatu kao NIE (skraćenica od "Niepodległość") osnovao je 1944. godine Emil Fieldorf. General Okulicki je postao njen komandant, a NIE je nastavila postojati nakon raspada AK-a u januaru 1945. godine. Njene aktivnosti su bile usmerene protiv komunističke privremene vlade. Međutim, kao rezultat hapšenja Okulickog od strane NKVD-a u martu i progona, NIE je prestala da postoji. Delegacija oružanih snaga za Poljsku osnovana je umesto nje u maju, da bi konačno bila zamenjena formacijom za slobodu i nezavisnost (ViN), čiji je cilj bio da organizuje politički, a ne vojni otpor komunističkoj dominaciji.^[157]

Vladin delegat Jan Stanislav Jankovski, predsednik Veća nacionalnog jedinstva Kazimjerž Puzak i trinaest drugih lidera Poljske podzemne države pozvani su da 27. marta 1945. prisustvovuju razgovorima sa generalom Ivanom Serovim iz NKVD-a. Kada su stigli svi su uhapšeni i odvedeni u Moskvu da čekaju suđenje. Sovjeti nisu obavestili poljsku komunističku privremenu vladu i zapadne vođe o hapšenju. Britanske i Amerikance je obavestila poljska vlada u egzilu. Nakon zakašnjenog sovjetskog priznanja, oni su bezuspešno vršili pritisak na sovjetsku vladu zbog oslobađanja zarobljenika.^[231] U junu 1945. godine, u Moskvi je izvedeno suđenje šesnaestorici.^[232] Oni su bili optuženi za antisovjetsku subverziju i bili su blago kažnjeni po sovjetskim principima, pretpostavlja se zbog tekućih pregovora o formiranju poljske vlade i intervenciji Zapada. Okulički je osuđen na deset godina zatvora.^[221]

Sovjeti su opljačkali postnemačku industrijsku i drugu imovinu kao i ratne odštete, iako su bivše zemlje istočne Nemačke bile pod stalnom poljskom upravom.^[233]^[v] Dok su Sovjeti i prosovjetski Poljaci učvršćivali svoju kontrolu nad zemljom, usledila je politička borba sa potisnutim i mučenim opozicionim protivnicima, praćeni malom ali brutalno vođenom oružanom pobunom koju su vodili neusaglašeni elementi bivšeg, sada zvanično raspuštenog podzemlja i nacionalističkog desnog krila.^[234] Hiljade pobunjenika, članova PPR i drugih ubijeno je pre nego što su komunističke vlasti stavile situaciju pod kontrolu.^[157]^[r] Prema jednoj proceni, u posleratnom nasilju ubijeno je oko 10.000 pripadnika antikomunističkog podzemlja, zajedno sa 4.500 funkcionera režima i nekoliko stotina sovjetskih vojnika.^[235]

Uspostavljen je „Demokratski blok“ sastavljen od komunista i njihovih socijalističkih, ruralnih i urbanih saveznika. Poljska narodna stranka (PSL), koja je odbila da se pridruži bloku, bila je jedina legalna opozicija, računala je na osvajanje obećanih parlamentarnih izbora. Drugim savremenim poljskim pokretima, uključujući nacionalnu demokratiju, sanaciju i hrišćansku demokratiju, nije bilo dozvoljeno da funkcionišu legalno i njima su se bavili poljski i sovjetski organi unutrašnje bezbednosti.^[223]^[227]

Zapadni saveznici i njihovi lideri, posebno Ruzvelt i Čerčil, bili su kritikovani od strane poljskih pisaca i nekih zapadnih istoričara za ono što većina Poljaka vidi kao napuštanje Poljske sovjetskoj vlasti. Odluke su donesene na konferencijama u Teheranu, Jalti i Potsdamu i u drugim prilikama koje su, prema takvim mišljenjima, iznosile zapadnjačko saučesništvo u Staljinovom preuzimanju Istočne Evrope. ^[a] Prema Čubinjskom, okrivljavanje zapadnih sila, posebno Vinstona Čerčila, za „izdaju“ poljskog saveznika, „izgleda kao potpuni nesporazum“.^[219]

Poljska država pod sovjetskom kontrolom[uredi | uredi izvor]

Posleratna Poljska bila je država smanjenog suvereniteta, snažno zavisna od Sovjetskog Saveza, ali jedina moguća u postojećim okolnostima i međunarodno priznata. Saradnja poljske levice sa Staljinovim režimom omogućila je očuvanje poljske države u povoljnim granicama. Dominantna poljska radnička partija imala je strogo prosovjetsku granu, na čelu sa Bjerutom i brojnim internacionalističkim gledištima, jevrejskim komunističkim aktivistima, i nacionalnom granom, koja je bila voljna da sprovede „poljski put do socijalizma“, na čelu sa Gomulkom.^[223]^[227]

Prema dogovoru saveznika na Krimskoj konferenciji, Sovjetski Savez je prisvojio zemlje u istočnoj Poljskoj (Kresi vshodnje, istočno od Kerzonove linije), prethodno okupirane i aneksirane 1939. godine.^[224] Odstupanjem od Staljinovih teritorijalnih šema,^[t] saveznici su Poljskoj nadoknadili nemačkim teritorijama istočno od linije Odra-Nisa, delovima Pomeranije, Šleske i Istočne Pruske (u propagandi poljske komunističke vlade to je nazvano Oporavljene teritorije).^[236]^[m] Sporazum je praktično, ali u principu nije konačno, završen na Potsdamskoj konferenciji (17. jul do 2. avgust 1945).^[237]^[u] Teritorija zemlja je pomerena na zapad i podsećala je na teritoriju srednjovekovne rane Pjastovske Poljske. Prema sporazumu iz Potsdama, milioni Nemaca su proterani i prisiljeni da presele svoje porodice u novu Nemačku.^[237] Oko 4,4 miliona je već pobeglo ne čekajući Potsdamske dekrete (najviše tokom poslednjih meseci rata), a 3,5 miliona je uklonjeno sa sadašnje teritorije Poljske u periodu od 1945–1949.^[49]^[238] Dejvis je napisao da preseljenje Nemaca nije samo čin ratne osvete, već rezultat decenijske stare savezničke politike. Rusi, kao i Britanci, smatrali su nemačku Istočnu Prusku proizvodom nemačkog militarizma, „korena nevolja Evrope“, i saveznici su nameravali da je iskorene.^[239]

Nove zapadne i severne teritorije Poljske su ponovo naselili Poljaci „preseljeni“ iz istočnih regiona koji su se sada našli u Sovjetskom Savezu (2-3 miliona ljudi) i sa drugih mesta.^[233]^[w] Precizna sovjetsko-poljska granica bila je opisana u poljsko-sovjetskom graničnom sporazumu od 16. avgusta 1945. Nova Poljska je bila 20% manja (za 77.700 km² ili 29.900 mi²) u poređenju sa granicama iz 1939. godine. Istočni slabo razvijeni regioni su izgubljeni a zapadni industrijski regioni su dobijeni, ali emocionalni utisak mnogih Poljaka bio je očigledno negativan.^[237] Transferi stanovništva uključivali su i premeštanje Ukrajinaca i Belorusa iz Poljske u njihove sovjetske republike.^[240] Konkretno, sovjetske i poljske komunističke vlasti proterale su između 1944. i 1947. skoro 700.000 Ukrajinaca i Lemkija, prebacujući većinu njih u Sovjetskoj Ukrajini, Ukrajinu, a potom i širenje preostalih grupa na obnovljenim teritorijama Poljske tokom operacije Visla, čime se osiguravalo da u posleratnoj Poljskoj ne postoje značajne manjine ili bilo koje manjinske koncentracije. Hiljade ljudi ubijeno je u pratećem sukobu i nasilju.^[220] Nakon rata, mnogi raseljeni Poljaci i neki od onih koji su živeli u Kresiju, sada u Sovjetskom Savezu, nisu završili u Poljskoj koja je ponovo uspostavljena 1945.^[237] Stanovništvo u okviru zvaničnih granica Poljske smanjilo se sa 35,1 miliona u 1939. na 23,7 miliona 1946. godine.^[219]

Zapadne granice Poljske su uskoro preispitivane od strane Nemaca i mnogih na zapadu, dok planirana mirovna konferencija nije materijalizovana jer je Hladni rat zamenio ratnu saradnju. Granice Poljske, u praksi je garantovao Sovjetski Savez, koji je samo povećao zavisnost lidera poljske vlade od njihovih sovjetskih kolega.^[227]

Beleške[uredi | uredi izvor]

a.^{^} According to Davies, the Grand Alliance (Britain, USA and the Soviet Union) decided in the meetings of its three leaders that the unconditional defeat of the Reich was the Alliance's overriding priority (principal war aim). Once this definition was accepted, the two Western powers, having obliged themselves not to withdraw from the conflict for any reason (including pressuring the Soviets), had lost their ability to meaningfully influence Soviet actions.^[205]

b.^{^} The PKWN's land reform decree was issued on 6 September 1944. The Polish communists were reluctant to execute the land reform, which represented a radical departure from old Polish legal systems (they claimed adherence to the 1921 March Constitution of Poland). Polish peasants were reluctant to take over the landowners' possessions. Joseph Stalin summoned to Moscow in late September the KRN and the PKWN leaders, including Bierut and Gomułka, and inquired about the progress of the land reform. The Soviet leader asked how many estates had already been parceled and was very unhappy to find out that the answer was zero. He repeatedly lectured the Polish leaders, appealing to their communist convictions and patriotism. Stalin urged them to start implementing the land reform without any further delay, not to worry excessively about legal proprieties, because it was a revolutionary action, and to take advantage of the fact that the Red Army was still in Poland to help.^[241]

c.^{^} Marshal Rydz-Śmigły made a final radio broadcast to Polish troops from Romania on September 20. He stressed the Polish army's involvement in fighting the Germans and told the commanders to avoid pointless bloodshed of fighting the Bolsheviks.^[35]

d.^{^} All Polish institutions of secondary and higher education were dismantled and remained closed throughout the war. Some managed to continue functioning as an underground activity.^[64]

e.^{^} According to Kochanski, 694,000 Polish soldiers, including 60,000 Jews, were captured by the Germans, and 240,000 by the Soviets.^[41]^[64]

f.^{^} Kochanski contradicts Czubiński, stating that the exile government did consider itself at war with the Soviet Union. Sikorski's position was that Germany was the principal enemy and that cooperation with the Soviet Union was conditionally possible.^[193] There were rival factions in the government and probably no official proclamations on that issue.

g.^{^} The British wanted the Polish forces moved to the Middle East because they expected a German offensive in that direction, through the Caucasus. Churchill asked Stalin to permit the Poles to leave the Soviet Union and thanked him when the agreement was secured. Sikorski was opposed to the removal of Polish soldiers from the Soviet Union, but eventually relented.^[121]^[242] Sikorski wanted Polish armies engaged against Germany in Western Europe, in the Middle East and in the Soviet Union, because of the uncertain outcomes of military campaigns and because of the need for a Polish (government-in-exile affiliated) military force fighting along whichever power would eventually liberate Poland. General Anders, earlier characterized in Soviet internal documents as a loyal pro-Soviet Polish officer (he was a strong supporter of the Sikorski–Mayski agreement of July 1941), by the spring of 1942 became convinced of the inevitability of Soviet defeat. Anders then insisted on taking the Polish formations out of the Soviet Union and opposed Sikorski. Eventually Anders became known for his anti-Soviet views; he demanded a dismissal of the government led by Sikorski, his commander-in-chief.^[121]^[197] At the time of the decision to remove the Polish army from the Soviet Union, it was not yet apparent that the war with Germany would be resolved mainly by a victorious Soviet westbound offensive on the Eastern Front and that the other war theaters would be relegated to a more peripheral role.^[243] In particular, it was not known that Poland would be liberated by the Soviets.^[194]^[202]^[244]

h.^{^} According to Czubiński, 32,000 Polish soldiers were evacuated, including 6,200 pilots.^[130]

i.^{^} According to Kochanski, a million and a quarter labor prisoners were forcibly taken by the Nazis from the General Government alone.^[60] According to Sowa, over 2.5 million Polish citizens were used as forced laborers in Germany and occupied France.^[69]

j.^{^} After the abortive Dieppe Raid in Normandy in 1942, the Allies exercised extra caution and would not risk any more failed operations.^[245] In general, the Americans demanded accelerated offensive action in Europe, while the British wanted to delay the landing in France, which they judged impractical for the time being, and focus instead on the much easier to execute Italian Campaign.^[246]

k.^{^} Expecting the arrival of the Red Army, in December 1944 the Nazis at the last moment closed down the Auschwitz slave labor operation, demolished the main compound and force-marched some 60,000 prisoners toward camps in Germany. A smaller number of sick people remained on the premises until the Soviets arrived.^[164]^[172]

l.^{^} The Western powers were soon informed of the secret provisions to the treaty, but failed to notify the Polish government.^[247]

m.^{^} The lands expected to be taken from Germany were also considered a restored Polish territory by the Polish Underground State leaders.^[248]

n.^{^} The Polish communists attempted to obtain modifications of the Curzon Line that would result in Poland retaining Vilnius, Lviv and the oil fields of Eastern Galicia. Similar territorial conditions were postulated by the Polish government in London in August 1944, after Prime Minister Mikołajczyk's visit to Moscow. Joseph Stalin decided to satisfy the Lithuanian demands for Vilnius, Ukrainian for Lviv, and to annex for the Soviet Union Eastern Galicia, a region that had never been a part of the Russian Empire.^[207]^[208]^[249]

o.^{^} The Polish government in exile had to cope with a number of instances of negative media and other publicity. In one particularly damaging case, about one third of the Jewish soldiers in the Polish Army in Britain deserted, claiming antisemitism in the institution. Some of them joined a British corps and some were court-martialed, but eventually granted amnesty by President Raczkiewicz.^[250]

p.^{^} During the 1930s, the relations between the ruling Sanation camp and the various opposition groups and parties were tense, often hostile. From 1938, the growing external threat was clearly perceived by many and there were voices (mainly from the opposition) calling for the formation of a unified Government of National Defense and for taking other steps to promote a defense-minded consolidation of society. The Sanation ruling circle was not inclined to broaden the government's base and in June 1939 ultimately rejected any power-sharing ideas, apparently because they did not believe in the seriousness of German hostile intentions. The delegations that paid visits to President Mościcki and presented petitions on the issue of coalition government and general war preparedness, representing the agrarian and socialist parties and Polish intellectuals, were not well received. The regime did appeal to citizens' patriotism and generosity and several major fund raising efforts, often led by opposition groups and politicians (some of whom returned at that time of danger from political exile), resulted in donations of considerable magnitude, which by and large ended up not utilized.^[251]

q.^{^} In late February 1945, referring to the post-Yalta Conference protests of the Polish government-in-exile, Winston Churchill said the following in the House of Commons: "Let me remind them that there would have been no Lublin Committee or Lublin Provisional Government in Poland if the Polish Government in London had accepted our faithful counsel given to them a year ago. They would have entered into Poland as its active Government, with the liberating Armies of Russia."^[156]

r.^{^} The right-wing anti-communist National Armed Forces (NSZ) stopped cooperating with the AK in November 1944. Being highly antisemitic, they attacked Jewish partisans in German-occupied Poland. They fought the incoming Soviet troops and Polish security forces. The Holy Cross Mountains Brigade of the NSZ avoided the Soviet advance and collaborated with the German military authorities, which made possible its entry into Czechoslovakia in February 1945. As the war ended, the brigade came in contact with the US 3rd Army. The British refused to agree to the brigade's incorporation into the Polish Armed Forces in the West and the brigade was disarmed by the US Army in August.^[157]^[252]

s.^{^} According to Andrzej Leon Sowa, between 10,000 and 25,000 civilians and 5,000 Polish soldiers perished during the siege and defense of Warsaw.^[33]

t.^{^} The size of post-war Poland was determined by Joseph Stalin alone, because the Western Allies, as shown by the record of British diplomacy, would not have objected to a much smaller Polish state being established.^[187]

u.^{^} The communist Provisional Government of Poland demanded the establishment of the post-war Polish-German border at the Oder–Neisse line, that is along the Lusatian Neisse (Western Neisse), and, further north, the Oder river. Joseph Stalin indicated his support for the Polish position and the Provisional Government administered the region as soon as it was cleared of the German forces. The American and especially the British governments had a long-standing preference for the border to run further east in its southern portion, along the Nysa Kłodzka (Eastern Neisse) and the upper Oder rivers, which would keep a large portion of Lower Silesia and of the city of Breslau in post-war Germany. At the Potsdam Conference, the delegation of what was now the Polish Provisional Government of National Unity continued lobbying aimed at keeping all of Lower Silesia under Polish jurisdiction, rather than letting some of it be a part of the Soviet occupation zone of Germany. Taking advantage of the British delegation's disruption by the results of the British election, the Americans engaged in dealing with the Soviets on their own. Its outcome, stated in the conference protocols, was that until the final peace settlement, the area all the way west to the Lusatian Neisse would by administered by Poland and not be a part of the Soviet zone of occupation. The planned peace conference never took place and the border has remained where it was provisionally placed in 1945. It was confirmed in the treaties that Poland signed with West Germany in 1970 and with unified Germany in 1990.^[253]

v.^{^} The confiscations stopped after repeated appeals to Vyacheslav Molotov by Jakub Berman and Hilary Minc.^[254]

w.^{^} There was a total of 1,517,983 'repatriates' from the east, according to Halik Kochanski.^[220] Others give different figures. Of the several million ethnic Poles living in Kresy, a few million were repatriated to Poland as reestablished within new borders, while perhaps a million stayed in what had become the Soviet territory.^[39]

x.^{^} Most of the soldiers who opted to stay in the West hailed from the eastern Kresy areas annexed to the Soviet Union. The bulk of Anders' Army fell in that category.^[222]

y.^{^} Several thousand Poles fought in the Soviet partisans units. A smaller number of Jews also served there and in the Polish communist Gwardia Ludowa. Jews were rarely admitted into the Polish mainstream and nationalist underground armed organizations.^[138]

z.^{^} The liberation of the Praga right-bank part of Warsaw took over a month of fighting at the cost of eight thousand soldiers killed on each side. After the area was cleared of the Germans in mid-September, General Zygmunt Berling's forces crossed the Vistula and the failed Czerniaków operation (a limited Warsaw Uprising rescue attempt) began.^[255]

Reference[uredi | uredi izvor]

^ „Polish experts lower nation's WWII death toll” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 11. 2018.
^ ^a ^b Norman Davies (1998). Europe: A History. New York: HarperCollins. str. 978. ISBN 978-0-06-097468-8.
^ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], Wydawnictwo Nauka i Innowacje, Poznań. 2012. ISBN 978-83-63795-01-6. str. 153–156.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 156–159
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 163–167
^ ^a ^b ^v Overy 2010, str. 294–295.
^ ^a ^b {{Cite book|author=Czesław Brzoza|author2=Andrzej Leon Sowa|title=Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. 2009. str. 483—490. ISBN 978-83-08-04125-3. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
^ Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)]. . Kraków: Fogra. pp. 409. ISBN 978-83-60657-00-3.
^ Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], pp. 410–412
^ ^a ^b ^v Norman Davies, Europe: A History, pp. 991–998.
^ Kochanski 2012, str. 44–48.
^ Meissner, Boris (1978). „The Baltic Question in World Politics”. The Baltic States in Peace and War. The Pennsylvania State University Press. str. 139—148.
^ Norman Davies, Europe at War 1939–1945: No Simple Victory, pp. 38–40. Penguin Books. . New York. 2006. ISBN 978-0-14-311409-3.
^ Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], pp. 418–420
^ Kochanski 2012, str. 56–58.
^ ^a ^b ^v Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 171–174
^ ^a ^b ^v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 180–183
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 183–189
^ Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], Dom Wydawniczy REBIS, Poznań. 2009. ISBN 978-83-7177-546-8. str. 37–38.
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 495–498.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k Norman Davies, Europe: A History, pp. 1000–1013.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 59–66.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 229–230.
^ ^a ^b ^v Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 174–177
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 69–76.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 215.
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 499–504.
^ Kochanski 2012, str. 52–56.
^ Norman Davies, Europe: A History, pp. 995, 1000–1001.
^ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 177–180
^ Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], p. 448
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 86–90.
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 504–511.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Friedrich Werner von der Schulenburg. „The German Ambassador in the Soviet Union (Schulenburg) to the German Foreign Office”. The Avalon Project. Yale Law School.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 76–80.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Piotrowski, Tadeusz (1997). Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide... McFarland & Company. str. 88—90, 295. ISBN 978-0-7864-0371-4.
^ Melьtюhov, M. I. (2000). „Dropped chance of Stalin: USSR and the struggle for Europe”. Militera.ru (na jeziku: ruski). Nepoznati parametar |Moscowpublisher= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |origtitle= ignorisan (pomoć)
^ ^a ^b Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 189–191
^ ^a ^b Jan Czuła, Pożytki z Jałty [The benefits of Yalta], Przegląd #13 (795), 23–29 March 2015
^ Kochanski 2012, str. 94–97.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 80–84.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 193–198
^ ^a ^b ^v Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 255—256.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 257.
^ ^a ^b ^v ^g AFP/Expatica, „Polish experts lower nation's WWII death toll”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. април 2012), expatica.com, 30 August 2009
^ ^а ^б ^в ^г Polska 1939–1945. Straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami, ed. Tomasz Szarota and Wojciech Materski, Warszawa, IPN. 2009. ISBN 978-83-7629-067-6. („Introduction reproduced here”. Arhivirano 2012-03-23 na sajtu Wayback Machine)
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 555–569.
^ ^a ^b ^v ^g Norman Davies, No Simple Victory, pp. 167–168.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Norman Davies, No Simple Victory, pp. 309–311.
^ ^a ^b Norman Davies, No Simple Victory, pp. 376–377.
^ ^a ^b Norman Davies, Europe: A History, pp. 1034–1035.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 165.
^ Overy 2010, str. 298–299.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 207–209
^ Kochanski 2012, str. 99, 261.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Kochanski 2012, str. 119–124.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 112–119.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 124–128.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 337.
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 263–268.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 339.
^ ^a ^b Norman Davies, No Simple Victory, pp. 344–345.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 407.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 97–103.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 268–271.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 323–324.
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 601–606.
^ ^a ^b ^v Dawid Warszawski, Pogromy w cieniu gigantów. Żydzi i ich sąsiedzi po ataku III Rzeszy na ZSRR [Pogroms in the shadow of the giants. The Jews and their neighbors after the Third Reich's attack on the Soviet Union]. 3 January 2015. „Pogromy w cieniu gigantów. Żydzi i ich sąsiedzi po ataku III Rzeszy na ZSRR”. Pristupljeno 24. 3. 2015. . wyborcza.pl..
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 600.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Elżbieta Trela-Mazur (1997). Bonusiak, Włodzimierz; Ciesielski, Stanisław Jan; Mańkowski, Zygmunt; Iwanow, Mikołaj, ur. Sowietyzacja oświaty w Małopolsce Wschodniej pod radziecką okupacją 1939–1941 (Sovietization of education in eastern Lesser Poland during the Soviet occupation 1939–1941) (na jeziku: poljski). Kielce: Wyższa Szkoła Pedagogiczna im. Jana Kochanowskiego. str. 294,. ISBN 978-83-7133-100-8. also in Wrocławskie Studia Wschodnie, Wrocław, 1997
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 569–570.
^ Roszkowski, Wojciech (1998). Historia Polski 1914–1997 (na jeziku: poljski). Warsaw: Wydawnictwa Naukowe PWN. str. 476. ISBN 978-83-01-12693-3.
^ authors, Various (1998). Sudoł, Adam, ur. Sowietyzacja Kresów Wschodnich II Rzeczypospolitej po 17 września 1939 (na jeziku: poljski). Bydgoszcz: Wyższa Szkoła Pedagogiczna. str. 441. ISBN 978-83-7096-281-4.
^ ^a ^b authors, various (2001). „Stalinist Forced Relocation Policies”. Ur.: Weiner, Myron; Russell, Sharon Stanton. Demography and National Security. Berghahn Books. str. 308—315. ISBN 978-1-57181-339-8.
^ ^a ^b Gross, Jan Tomasz (2003). Revolution from Abroad. Princeton: Princeton University Press. str. 396. ISBN 978-0-691-09603-2.
^ Lanckorońska, Karolina (2001). „I — Lwów”. Wspomnienia wojenne; 22 IX 1939 – 5 IV 1945 (na jeziku: poljski). Kraków: ZNAK. str. 364. ISBN 978-83-240-0077-7.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 570–578.
^ Craig Thompson-Dutton (1950). „The Police State & The Police and the Judiciary”. The Police State: What You Want to Know about the Soviet Union. Dutton. str. 88—95.
^ Parrish, Michael (1996). The Lesser Terror: Soviet State Security, 1939–1953. Praeger Publishers. str. 99—101. ISBN 978-0-275-95113-9.
^ Rutland 1992, str. 9
^ Kravchenko, Victor A. Chose Justice (1988). I. Transaction Publishers. str. 310. ISBN 978-0-88738-756-2.
^ authors, various; Ciesielski, Stanisław; Materski, Wojciech; Paczkowski, Andrzej (2002). „Represje 1939–1941”. Indeks represjonowanych (na jeziku: poljski) (2nd izd.). Warsaw: Ośrodek Karta. ISBN 978-83-88288-31-9. Arhivirano iz originala 22. 2. 2006. g. Pristupljeno 24. 3. 2006.
^ Gross, Jan Tomasz (2003). Revolution from Abroad. Princeton: Princeton University Press. str. 396. ISBN 978-0-691-09603-2.
^ Jan T. Gross, op cit, . str. 188 https://books.google.com/books?ie=UTF-8&visbn=9780691096032&id=XKtOr4EXOWwC&pg=PA188&lpg=PA188&dq=1939+Soviet+citizenship+Poland&sig=9pD36P3bWRpeIyrHoQnJE3Z0ZPE. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
^ Gitelman, Zvi (2001). A Century of Ambivalence: The Jews of Russia and the Soviet Union, 1881 to the Present. Indiana University Press. str. 116. ISBN 978-0-253-21418-8.
^ Jan Tomasz Gross (2002). Revolution from Abroad: The Soviet Conquest of Poland's Western Ukraine and Western Belorussia. Princeton University Press. str. 35. ISBN 978-0-691-09603-2.
^ "O Sowieckich represjach wobec Polaków" IPN Bulletin 11(34) 2003 page 4–31
^ Kużniar-Plota, Małgorzata (30. 11. 2004). „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation. Pristupljeno 12. 8. 2014.
^ Piotrowski, Tadeusz (1988). „Ukrainian Collaborators”. Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918–1947. McFarland. str. 177—259. ISBN 978-0-7864-0371-4.
^ ^a ^b Forschungsamt, Militärgeschichtliches; Schramm, Gottfried (1997). Wegner, Bernd, ur. From Peace to War: Germany, Soviet Russia and the World, 1939–1941. Berghahn Books. str. 47—79. ISBN 978-1-57181-882-9.
^ Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], p. 68
^ „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Institute of National Remembrance website. Institute of National Remembrance. 2004. Arhivirano iz originala 27. 5. 2005. g. Pristupljeno 15. 3. 2006.
^ Chodakiewicz, Marek Jan (2004). Between Nazis and Soviets: Occupation Politics in Poland, 1939–1947. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0484-2.
^ beanbean (2. 5. 2008). „A Polish life. 5: Starobielsk and the trans-Siberian railway”. My Telegraph. Arhivirano iz originala 31. 5. 2014. g. Pristupljeno 8. 5. 2012.
^ Gustaw Herling-Grudziński (1996). A World Apart: Imprisonment in a Soviet Labor Camp During World War II. Penguin Books. str. 284. ISBN 978-0-14-025184-5.
^ Anders, Władysław (1995). Bez ostatniego rozdziału (na jeziku: poljski). Lublin: Test. str. 540. ISBN 978-83-7038-168-4.
^ Kochanski 2012, str. 136–139.
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 592.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 376–383.
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 581.
^ Kochanski 2012, str. 153–162.
^ ^a ^b ^v Carla Tonini, The Polish underground press and the issue of collaboration with the Nazi occupiers, 1939–1944, European Review of History: Revue Europeenne d'Histoire, Volume 15, Issue 2 April 2008, pages 193 – 205
^ ^a ^b ^v ^g Friedrich, Klaus-Peter (2005). „Collaboration in a "Land without a Quisling": Patterns of Cooperation with the Nazi German Occupation Regime in Poland during World War II”. Slavic Review. 64 (4): 711—746. JSTOR 3649910. doi:10.2307/3649910.
^ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 192–193
^ ^a ^b ^v John Connelly, Why the Poles Collaborated so Little: And Why That Is No Reason for Nationalist Hubris, Slavic Review, . 64 (4) https://www.jstor.org/pss/3649912. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) (Winter, 2005), pp. 771–781, JSTOR
^ Richard C. Lukas, Out of the Inferno: Poles Remember the Holocaust University Press of Kentucky 1989 – 201 pages. Page 13; also in Richard C. Lukas, The Forgotten Holocaust: The Poles Under German Occupation, 1939–1944, University Press of Kentucky 1986 – 300 pages
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 275–276.
^ Mirosław Maciorowski, I wtedy Bóg zesłał Żydom Polaków. IPN pisze historię na nowo [And then God sent the Jews Poles. The IPN writes history from the scratch]. 02 October 2017. „I wtedy Bóg zesłał Żydom Polaków”. Pristupljeno 14. 10. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza). wyborcza.pl..
^ Hempel, Adam (1987). Policja granatowa w okupacyjnym systemie administracyjnym Generalnego Gubernatorstwa: 1939–1945 (na jeziku: poljski). Warsaw: Instytut Wydawniczy Związków Zawodowych. str. 83.
^ „Encyclopedia of the Holocaust”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. септембар 2007) entry on the Blue Police, Macmillan Publishing Company, New York NY. 1990. ISBN 978-0-02-864527-8.
^ ^a ^b Paulsson, Gunnar S. Holocaust: Critical Concepts in Historical Studies (2004). „The Demography of Jews in Hiding in Warsaw”. The. London: Routledge. ISBN 978-0-415-27509-5.
^ Hempel, Adam (1990). Pogrobowcy klęski: rzecz o policji "granatowej" w Generalnym Gubernatorstwie 1939–1945 (na jeziku: poljski). Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. str. 456. ISBN 978-83-01-09291-7.
^ Paczkowski (op.cit., . str. 60 https://books.google.com/books?id=WoKQWem2yl4C&pg=PA54&lpg=PA54&sig=vajOBIBsbx6RYJ24eRN86w_21CY#PPA60,M1,. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)) cites 10% of policemen and 20% of officers
^ <Please add first missing authors to populate metadata.> (2005). „Policja Polska Generalnego Gubernatorstwa”. Encyklopedia Internetowa PWN (na jeziku: poljski). Warsaw: Państwowe Wydawnictwa Naukowe. Arhivirano iz originala 27. 9. 2013. g. Pristupljeno 31. 5. 2019.
^ The Righteous Among The Nations – Polish rescuer Waclaw Nowinski
^ Leszczyński, Adam (7 September 2012). „"Polacy wobec Holocaustu"”. Pristupljeno 11. 6. 2014. ["Poles and the Holocaust"]. (A conversation with Timothy Snyder). wyborcza.pl..
^ Marek Jan Chodakiewicz (april 2006). „Review of Sowjetische Partisanen in Weißrußland by Bogdan Musial”. Sarmatian Review. Arhivirano iz originala 18. 7. 2012. g. — preko Internet Archive. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 637–640.
^ Šablon:Lt icon Rimantas Zizas. Armijos Krajovos veikla Lietuvoje 1942–1944 metais (Acitivies of Armia Krajowa in Lithuania in 1942–1944). Armija Krajova Lietuvoje, pp. 14–39. A. Bubnys, K. Garšva, E. Gečiauskas, J. Lebionka, J. Saudargienė, R. Zizas (editors). Vilnius – Kaunas, 1995.
^ Pohl, Dieter. Hans Krueger and the Murder of the Jews in the Stanislawow Region (Galicia) (PDF). str. 12/13, 17/18, 21. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 08. 2014. g. Pristupljeno 31. 05. 2019 — preko Yad Vashem.org.
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 521–535.
^ Norman Davies, Europe: A History, p. 1021.
^ „Jedwabne – timeline of remebrance”. Museum of the History of Polish Jews. POLIN Museum of the History of Polish Jews. 2016. Pristupljeno 4. 2. 2018.
^ Green, Peter S. (8 February 2003). „Polish Town Still Tries To Forget Its Dark Past”. Pristupljeno 04. 2. 2018. . The New York Times..
^ Zamoyski, Adam. The Polish Way. . New York: Hippocrene Books. 1994. . ISBN 978-0-7818-0200-0. str. 360.
^ ^a ^b ^v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 198–201
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 264—269.
^ ^a ^b Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)], pp. 349–350
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 627–628.
^ ^a ^b ^v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 202–204
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 278–285.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 218–220
^ Aleksandra Klich, Zbigniew Mikołejko: Jeden drugiemu wchodzi na głowę [Zbigniew Mikołejko: One steps on another one's head]. 25 June 2016. „"Jeden drugiemu"”. Pristupljeno 30. 6. 2016. . A conversation with Zbigniew Mikołejko. wyborcza.pl..
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 312.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 417.
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 285–290.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 317–318.
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 630–637.
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 384–386.
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ ^e Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 213–218
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 642–650.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 392–402.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Norman Davies, Europe: A History, pp. 1040–1044.
^ ^a ^b Norbert Bączyk, Cel: Warszawa ('Destination: Warsaw'). 12 September 2017. „Cel: Warszawa”. Pristupljeno 9. 12. 2017. . Polityka nr. 37 (3127)..
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 402–426.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 32, 117–118.
^ ^a ^b ^v ^g Norman Davies, No Simple Victory, pp. 119–121.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 210.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 316.
^ ^a ^b Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 654–662.
^ Marcin Zaremba, Biedni Polacy na żniwach [Poor Poles at the harvest] (17 January 2011). „Biedni Polacy na żniwach”. Pristupljeno 29. 2. 2016. . Gazeta Wyborcza wyborcza.pl..
^ Szymon Nowak, Przyczółek Czerniakowski 1944 ('The Czerniaków Bridgehead, 1944'), pp. 219–220. Zabrze 2011, Wydawnictwo inforteditions. ISBN 978-83-89943-65-1.
^ Norman Davies, God's Playground volume II, p. 355. Columbia University Press. . New York. 2005. ISBN 978-0-231-12819-3.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 342.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 320.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Kochanski 2012, стр. 499–515.
^ ^а ^б ^в ^г Kochanski 2012, стр. 520–527.
^ Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], Wydawnictwo Krytyka Polityczna, Warszawa. 2014. ISBN 978-83-63855-61-1. str. 57.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 27–32.
^ Jan Karski, Zagadnienie żydowskie w Polsce pod okupacjami [The Jewish Question in Poland Under the Occupations]. 15 November 2014. „d_okupacjami.html Zagadnienie żydowskie w Polsce pod okupacjami”. Pristupljeno 08. 1. 2015. . wyborcza.pl..
^ Weinbaum, Laurence (21 April 2015). „Confronting chilling truths about Poland's wartime history”. Pristupljeno 01. 12. 2015. . The Washington Post..
^ Olga Wróbel, Bikont: Na każdym kroku pilnie wykluczano Żydów z polskiej społeczności ('Bikont: The Jews were diligently excluded from Polish society at every step'). 02 February 2018. „Bikont: Na każdym kroku pilnie wykluczano Żydów z polskiej społeczności”. Pristupljeno 07. 2. 2018. . Krytyka Polityczna..
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 107–112.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Norman Davies, No Simple Victory, pp. 358–364.
^ Kochanski 2012, str. 294–298.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 298–303.
^ Kochanski 2012, str. 303–306.
^ Kochanski 2012, str. 306–313.
^ ^a ^b Overy 2010, str. 300–301.
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 606–609.
^ Kochanski 2012, str. 291–294.
^ ^a ^b Norman Davies, No Simple Victory, pp. 327–328.
^ ^a ^b Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 260—261.
^ Dawid Warszawski, Co premier widzi, a czego nie. Morawiecki w Nowym Jorku fałszuje historię [What the prime minister sees, and what he doesn't. Morawiecki in New York falsifies history]. 18 April 2019. „Co premier widzi, a czego nie”. Pristupljeno 18. 4. 2019. . wyborcza.pl..
^ Ofer Aderet, "'Orgy of Murder': The Poles Who 'Hunted' Jews and Turned Them Over to the Nazis" 'Orgy of Murder'. Haaretz.com, Feb. 11, 2017.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 374.
^ „The Righteous Among The Nations”. yadvashem.org. 1. 1. 2012. Arhivirano iz originala 18. 08. 2010. g. Pristupljeno 21. 9. 2012.
^ Kochanski 2012, str. 313–324.
^ ^a ^b Norman Davies, No Simple Victory, pp. 351–352.
^ Kochanski 2012, str. 34–37.
^ Kochanski 2012, str. 103–107.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 359–363.
^ Timothy Snyder. (2003)The Causes of Ukrainian-Polish Ethnic Cleansing 1943, The Past and Present Society: Oxford University Press. pp. 220
^ Tadeusz Piotrowski, Poland's holocaust. Published by McFarland. Page 247
^ Magosci, Motyka, Rossolinski
^ Kochanski 2012, str. 212–214.
^ ^a ^b ^v Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 512–521.
^ Kochanski 2012, str. 214–219.
^ Kochanski 2012, str. 219–221.
^ Kochanski 2012, str. 231–234.
^ Kochanski 2012, str. 221–224.
^ ^a ^b Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 204–207
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 163–170.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 170–173.
^ Kochanski 2012, str. 182–187.
^ Kochanski 2012, str. 190–193.
^ ^a ^b Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)]. . Kraków: Fogra. pp. 312–322. ISBN 978-8-385-71961-8.
^ ^а ^б ^в ^г ^д Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 210–213
^ Jerzy Eisler, Siedmiu wspaniałych poczet pierwszych sekretarzy KC PZPR [The Magnificent Seven: First Secretaries of the KC PZPR], Wydawnictwo Czerwone i Czarne, Warszawa. 2014. ISBN 978-83-7700-042-7. str. 178–185.
^ Kochanski 2012, str. 338–344.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 182–183.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 325–333.
^ Kochanski 2012, str. 349–354.
^ Kochanski 2012, str. 354–357.
^ ^a ^b ^v Norman Davies, Europe: A History, pp. 1036–1039.
^ ^a ^b Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)], pp. 364–374.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 445–454.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 439–445.
^ Kochanski 2012, str. 456–460.
^ Kochanski 2012, str. 472–480.
^ Kochanski 2012, str. 480–486.
^ Kochanski 2012, str. 486–495.
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 535–548.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 115–116.
^ „The NKVD Against the Home Army (Armia Krajowa)”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2021), Warsaw Uprising 1944
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 426–433.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Kochanski 2012, str. 515–520.
^ ^a ^b ^v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 549–553.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 223–226
^ ^a ^b ^v Kochanski 2012, str. 545–552.
^ ^a ^b ^v ^g Kochanski 2012, str. 532–536.
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 552–563.
^ ^a ^b ^v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 229–233
^ ^a ^b ^v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 220–222
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 191–192.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 408.
^ ^a ^b ^v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 238–240
^ ^a ^b Kochanski 2012, str. 536–537.
^ Kochanski 2012, str. 569–577.
^ „Polski Gułag”. Arhivirano 2007-09-30 na sajtu Wayback Machine
^ Kochanski 2012, стр. 527–531.
^ Norman Davies, Europe: A History, pp. 1050–1051.
^ ^а ^б Norman Davies, Europe: A History, p. 1060.
^ Norman Davies, Europe: A History, pp. 1061–1062.
^ Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], pp. 156–157
^ Kopp, Kristin; Niżyńska, Joanna (2012). Germany, Poland and Postmemorial Relations: In Search of a Livable Past. Palgrave Macmillan. стр. 9. ISBN 978-0-230-33730-5.
^ ^а ^б ^в ^г Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 233–236
^ Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], pp. 158–159
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 347–348.
^ „Forced migration in the 20th century”. Архивирано 2015-10-21 на сајту Wayback Machine
^ Jerzy Eisler, Siedmiu wspaniałych poczet pierwszych sekretarzy KC PZPR [The Magnificent Seven: First Secretaries of the KC PZPR], pp. 61–62
^ Leszczyński, Adam (19 May 2014). „"Z ziemi polskiej do włoskiej"”. Pristupljeno 08. 3. 2015. ["From the Polish to the Italian land"]. (A conversation with Zbigniew Wawer). Gazeta Wyborcza wyborcza.pl..
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 483–486.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 160–161.
^ Norman Davies, No Simple Victory, p. 102.
^ Norman Davies, No Simple Victory, pp. 171–172.
^ Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], p. 32
^ Kochanski 2012, str. 434–439.
^ Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. str. 88, 93. ISBN 9780300105865.
^ Kochanski 2012, str. 460–463.
^ Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 365–367.
^ Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], pp. 218, 226
^ Kochanski 2012, str. 537–541.
^ Kochanski 2012, str. 541–545.
^ Krzysztof Wasilewski, Masakra żołnierzy Berlinga [Massacre of Berling's soldiers].„Masakra”. Pristupljeno 25. 6. 2016. . przeglad-tygodnik.pl. 29 September 2014..

Literatura[uredi | uredi izvor]

{{Cite book|ref=harv|author=Czesław Brzoza|author2=Andrzej Leon Sowa|title=Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. 2009. str. 483—490. ISBN 978-83-08-04125-3. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
Gitelman, Zvi (2001). A Century of Ambivalence: The Jews of Russia and the Soviet Union, 1881 to the Present. Indiana University Press. str. 116. ISBN 978-0-253-21418-8.
Anders, Władysław (1995). Bez ostatniego rozdziału (na jeziku: poljski). Lublin: Test. str. 540. ISBN 978-83-7038-168-4.
Chodakiewicz, Marek Jan (2004). Between Nazis and Soviets: Occupation Politics in Poland, 1939–1947. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0484-2.
Meissner, Boris (1978). „The Baltic Question in World Politics”. The Baltic States in Peace and War. The Pennsylvania State University Press. str. 139—148.
Piotrowski, Tadeusz (1988). „Ukrainian Collaborators”. Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918–1947. McFarland. str. 177—259. ISBN 978-0-7864-0371-4.
Rutland, Peter (1992). „Introduction”. The Politics of Economic Stagnation in the Soviet Union. Cambridge: Cambridge University Press. str. 9. ISBN 978-0-521-39241-9. ^{[mrtva veza]}
Craig Thompson-Dutton (1950). „The Police State & The Police and the Judiciary”. The Police State: What You Want to Know about the Soviet Union. Dutton. str. 88—95.
Pohl, Dieter. Hans Krueger and the Murder of the Jews in the Stanislawow Region (Galicia) (PDF). str. 12/13, 17/18, 21 — preko Yad Vashem.org.
Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. str. 88, 93. ISBN 9780300105865.
Work, Group (1947). "Sprawozdanie w przedmiocie strat i szkód wojennych Polski w latach 1939-1945” (eng. "Report on the losses and damages of war in Poland in 1939-1945") DJVU file (na jeziku: Polish). Warszawa: Biuro Odszkodowań Wojennych.
Chodakiewicz, Marek Jan (2004). Between Nazis and Soviets: Occupation Politics in Poland, 1939–1947. Lanham: Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0484-2. . „online review”.
Coutouvidis, John, and Reynolds, Jaime. Poland, 1939–1947 (1986)
Davies, Norman (1982). God's Playground. New York: Columbia University Press. ISBN 978-0-231-05353-2. and. ISBN 978-0-231-05351-8..
Davies, Norman Rising '44: The Battle for Warsaw (2004)
Douglas, R. M. (2012). Orderly and Humane. The Expulsion of the Germans after the Second World War. Yale University Press. ISBN 978-0-300-16660-6. .
Fritz, Stephen G. (2011). Ostkrieg: Hitler's War of Extermination in the East. University Press of Kentucky.
Gross, Jan Tomasz (2002). Revolution from Abroad: The Soviet Conquest of Poland's Western Ukraine and Western Belorussia. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-09603-2. .
Gross, Jan T. (1979). Polish Society under German Occupation: The Generalgouvernement, 1939–1944. Princeton University Press.
Hiden, John., ur. (2003). The Baltic and the Outbreak of the Second World War. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-53120-7.
Kochanski, Halik (2012). The Eagle Unbowed: Poland and the Poles in the Second World War. Harvard University Press. ISBN 9780674071056. , with word search by Amazon.
Koskodan, Kenneth K. (2009). No Greater Ally: The Untold Story of Poland's Forces in World War II. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84908-479-6. .
Lukas, Richard C. Did the Children Cry: Hitler's War Against Jewish and Polish Children, 1939–1945.; N.Y.: Hippocrene. (1st изд.). 1994. ISBN 978-0-7818-0242-0.
Lukas, Richard C. Forgotten Holocaust: The Poles under German Occupation, 1939–1944 (3rd rev. ed.; N.Y.:Hippocrene). 2012. ISBN 978-0-7818-1302-0.
Lukas, Richard C. Forgotten Survivors: Polish Christians Remember the Nazi Occupation. ; Lawrence, KS: University Press of Kansas. (1st изд.). 2004. ISBN 978-0-7818-0242-0.
Overy, Richard (2010). The Times Complete History of the World (8th izd.). London: Times Books. ISBN 9780007315697.
Sword, Keith (1991). The Soviet Takeover of the Polish Eastern Provinces, 1939–41. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-312-05570-7.
Snyder, Timothy. Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin (2010)
Terlecki, Olgierd. (1972), Poles in the Italian Campaign, 1943–1945, Interpress Publishers.
Steven J. Zaloga (2002). Poland 1939: The birth of Blitzkrieg. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84176-408-5. .

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Collection of civilian testimonies from German-occupied Poland in "Chronicles of Terror" database
Polish Losses in World War II, Witold J. Lukaszewski, Sarmatian Review, April 1998

[1] „Polish experts lower nation's WWII death toll” (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 12. 06. 2018. g. Pristupljeno 21. 11. 2018.

[Davies_Europe_978-2] Norman Davies (1998). Europe: A History. New York: HarperCollins. str. 978. ISBN 978-0-06-097468-8.

[Czubiński_historia_Polski_153-156-3] Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], Wydawnictwo Nauka i Innowacje, Poznań. 2012. ISBN 978-83-63795-01-6. str. 153–156.

[Czubiński_historia_Polski_156-159-4] v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 156–159

[Czubiński_historia_Polski_163-167-5] v ^g ^d ^đ ^e Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 163–167

[FOOTNOTEOvery2010294–295-6] v Overy 2010, str. 294–295.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_483–490-7] {{Cite book|author=Czesław Brzoza|author2=Andrzej Leon Sowa|title=Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945]. Kraków: Wydawnictwo Literackie. 2009. str. 483—490. ISBN 978-83-08-04125-3. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

[Zgórniak_409-8] Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)]. . Kraków: Fogra. pp. 409. ISBN 978-83-60657-00-3.

[Zgórniak_410-412-9] Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], pp. 410–412

[Davies_Europe_991-998-10] v Norman Davies, Europe: A History, pp. 991–998.

[FOOTNOTEKochanski201244–48-11] Kochanski 2012, str. 44–48.

[12] Meissner, Boris (1978). „The Baltic Question in World Politics”. The Baltic States in Peace and War. The Pennsylvania State University Press. str. 139—148.

[Davies_Victory_38-40-13] Norman Davies, Europe at War 1939–1945: No Simple Victory, pp. 38–40. Penguin Books. . New York. 2006. ISBN 978-0-14-311409-3.

[Zgórniak_418-420-14] Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], pp. 418–420

[FOOTNOTEKochanski201256–58-15] Kochanski 2012, str. 56–58.

[Czubiński_historia_Polski_171-174-16] v Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 171–174

[Czubiński_historia_Polski_180-183-17] v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 180–183

[Czubiński_historia_Polski_183-189-18] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 183–189

[Czubiński_druga_wojna_37–38-19] Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], Dom Wydawniczy REBIS, Poznań. 2009. ISBN 978-83-7177-546-8. str. 37–38.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_495–498-20] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 495–498.

[Davies_Europe_1000-1013-21] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k Norman Davies, Europe: A History, pp. 1000–1013.

[FOOTNOTEKochanski201259–66-22] Kochanski 2012, str. 59–66.

[Davies_Victory_229-230-23] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 229–230.

[Czubiński_historia_Polski_174-177-24] v Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 174–177

[FOOTNOTEKochanski201269–76-25] Kochanski 2012, str. 69–76.

[Davies_Victory_215-26] Norman Davies, No Simple Victory, p. 215.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_499–504-27] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 499–504.

[FOOTNOTEKochanski201252–56-28] Kochanski 2012, str. 52–56.

[Davies_Europe_995,_1000-1001-29] Norman Davies, Europe: A History, pp. 995, 1000–1001.

[Czubiński_historia_Polski_177-180-30] Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 177–180

[Zgórniak_448-31] Zgórniak, Marian; Łaptos, Józef; Solarz, Jacek (2006). Wielka historia świata, tom 11, wielkie wojny XX wieku (1914–1945) [The Great History of the World, vol. 11: Great Wars of the 20th century (1914–1945)], p. 448

[FOOTNOTEKochanski201286–90-32] Kochanski 2012, str. 86–90.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_504–511-33] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 504–511.

[Schulenburg-34] v ^g ^d ^đ Friedrich Werner von der Schulenburg. „The German Ambassador in the Soviet Union (Schulenburg) to the German Foreign Office”. The Avalon Project. Yale Law School.

[FOOTNOTEKochanski201276–80-35] v ^g Kochanski 2012, str. 76–80.

[Piotrowski-36] v ^g ^d Piotrowski, Tadeusz (1997). Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide... McFarland & Company. str. 88—90, 295. ISBN 978-0-7864-0371-4.

[Militera-37] Melьtюhov, M. I. (2000). „Dropped chance of Stalin: USSR and the struggle for Europe”. Militera.ru (na jeziku: ruski). Nepoznati parametar |Moscowpublisher= ignorisan (pomoć); Nepoznati parametar |origtitle= ignorisan (pomoć)

[Czubiński_historia_Polski_189-191-38] Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 189–191

[Czula_Jalta-39] Jan Czuła, Pożytki z Jałty [The benefits of Yalta], Przegląd #13 (795), 23–29 March 2015

[FOOTNOTEKochanski201294–97-40] Kochanski 2012, str. 94–97.

[FOOTNOTEKochanski201280–84-41] Kochanski 2012, str. 80–84.

[Czubiński_historia_Polski_193-198-42] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 193–198

[Lukowski_255–256-43] v Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 255—256.

[FOOTNOTEKochanski2012257-44] Kochanski 2012, str. 257.

[expatica-45] v ^g AFP/Expatica, „Polish experts lower nation's WWII death toll”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (6. април 2012), expatica.com, 30 August 2009

[szma-46] а ^б ^в ^г Polska 1939–1945. Straty osobowe i ofiary represji pod dwiema okupacjami, ed. Tomasz Szarota and Wojciech Materski, Warszawa, IPN. 2009. ISBN 978-83-7629-067-6. („Introduction reproduced here”. Arhivirano 2012-03-23 na sajtu Wayback Machine)

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_555–569-47] v ^g ^d ^đ ^e Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 555–569.

[Davies_Victory_167-168-48] v ^g Norman Davies, No Simple Victory, pp. 167–168.

[Davies_Victory_309-311-49] v ^g ^d Norman Davies, No Simple Victory, pp. 309–311.

[Davies_Victory_376-377-50] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 376–377.

[Davies_Europe_1034-1035-51] Norman Davies, Europe: A History, pp. 1034–1035.

[Davies_Victory_165-52] Norman Davies, No Simple Victory, p. 165.

[FOOTNOTEOvery2010298–299-53] Overy 2010, str. 298–299.

[Czubiński_historia_Polski_207-209-54] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 207–209

[FOOTNOTEKochanski201299,_261-55] Kochanski 2012, str. 99, 261.

[FOOTNOTEKochanski2012119–124-56] v ^g ^d ^đ Kochanski 2012, str. 119–124.

[FOOTNOTEKochanski2012112–119-57] v ^g Kochanski 2012, str. 112–119.

[FOOTNOTEKochanski2012124–128-58] v ^g Kochanski 2012, str. 124–128.

[Davies_Victory_337-59] Norman Davies, No Simple Victory, p. 337.

[FOOTNOTEKochanski2012263–268-60] v Kochanski 2012, str. 263–268.

[Davies_Victory_339-61] Norman Davies, No Simple Victory, p. 339.

[Davies_Victory_344-345-62] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 344–345.

[Davies_Victory_407-63] Norman Davies, No Simple Victory, p. 407.

[FOOTNOTEKochanski201297–103-64] v ^g Kochanski 2012, str. 97–103.

[FOOTNOTEKochanski2012268–271-65] Kochanski 2012, str. 268–271.

[Davies_Victory_323-324-66] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 323–324.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_601–606-67] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 601–606.

[Mędykowski_Warszawski_Pogromy-68] v Dawid Warszawski, Pogromy w cieniu gigantów. Żydzi i ich sąsiedzi po ataku III Rzeszy na ZSRR [Pogroms in the shadow of the giants. The Jews and their neighbors after the Third Reich's attack on the Soviet Union]. 3 January 2015. „Pogromy w cieniu gigantów. Żydzi i ich sąsiedzi po ataku III Rzeszy na ZSRR”. Pristupljeno 24. 3. 2015. . wyborcza.pl..

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_600-69] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 600.

[Trela-Mazur-70] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ Elżbieta Trela-Mazur (1997). Bonusiak, Włodzimierz; Ciesielski, Stanisław Jan; Mańkowski, Zygmunt; Iwanow, Mikołaj, ur. Sowietyzacja oświaty w Małopolsce Wschodniej pod radziecką okupacją 1939–1941 (Sovietization of education in eastern Lesser Poland during the Soviet occupation 1939–1941) (na jeziku: poljski). Kielce: Wyższa Szkoła Pedagogiczna im. Jana Kochanowskiego. str. 294,. ISBN 978-83-7133-100-8. also in Wrocławskie Studia Wschodnie, Wrocław, 1997

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_569–570-71] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 569–570.

[Roszkowski-72] Roszkowski, Wojciech (1998). Historia Polski 1914–1997 (na jeziku: poljski). Warsaw: Wydawnictwa Naukowe PWN. str. 476. ISBN 978-83-01-12693-3.

[Sowietyzacja-73] uthors, Various (1998). Sudoł, Adam, ur. Sowietyzacja Kresów Wschodnich II Rzeczypospolitej po 17 września 1939 (na jeziku: poljski). Bydgoszcz: Wyższa Szkoła Pedagogiczna. str. 441. ISBN 978-83-7096-281-4.

[Relocation-74] uthors, various (2001). „Stalinist Forced Relocation Policies”. Ur.: Weiner, Myron; Russell, Sharon Stanton. Demography and National Security. Berghahn Books. str. 308—315. ISBN 978-1-57181-339-8.

[Revolution-75] Gross, Jan Tomasz (2003). Revolution from Abroad. Princeton: Princeton University Press. str. 396. ISBN 978-0-691-09603-2.

[Lanckoronska-76] Lanckorońska, Karolina (2001). „I — Lwów”. Wspomnienia wojenne; 22 IX 1939 – 5 IV 1945 (na jeziku: poljski). Kraków: ZNAK. str. 364. ISBN 978-83-240-0077-7.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_570–578-77] v ^g ^d ^đ ^e ^ž Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 570–578.

[Dutton-78] Craig Thompson-Dutton (1950). „The Police State & The Police and the Judiciary”. The Police State: What You Want to Know about the Soviet Union. Dutton. str. 88—95.

[Parrish-79] Parrish, Michael (1996). The Lesser Terror: Soviet State Security, 1939–1953. Praeger Publishers. str. 99—101. ISBN 978-0-275-95113-9.

[Rutland-80] Rutland 1992, str. 9

[Kravchenko-81] Kravchenko, Victor A. Chose Justice (1988). I. Transaction Publishers. str. 310. ISBN 978-0-88738-756-2.

[Karta-82] uthors, various; Ciesielski, Stanisław; Materski, Wojciech; Paczkowski, Andrzej (2002). „Represje 1939–1941”. Indeks represjonowanych (na jeziku: poljski) (2nd izd.). Warsaw: Ośrodek Karta. ISBN 978-83-88288-31-9. Arhivirano iz originala 22. 2. 2006. g. Pristupljeno 24. 3. 2006.

[Gross-citizenship-83] Gross, Jan Tomasz (2003). Revolution from Abroad. Princeton: Princeton University Press. str. 396. ISBN 978-0-691-09603-2.

[Revolution-2-84] Jan T. Gross, op cit, . str. 188 https://books.google.com/books?ie=UTF-8&visbn=9780691096032&id=XKtOr4EXOWwC&pg=PA188&lpg=PA188&dq=1939+Soviet+citizenship+Poland&sig=9pD36P3bWRpeIyrHoQnJE3Z0ZPE. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

[Gitelman-85] Gitelman, Zvi (2001). A Century of Ambivalence: The Jews of Russia and the Soviet Union, 1881 to the Present. Indiana University Press. str. 116. ISBN 978-0-253-21418-8.

[Gross_p35-86] Jan Tomasz Gross (2002). Revolution from Abroad: The Soviet Conquest of Poland's Western Ukraine and Western Belorussia. Princeton University Press. str. 35. ISBN 978-0-691-09603-2.

[Sowieckie_represje-87] "O Sowieckich represjach wobec Polaków" IPN Bulletin 11(34) 2003 page 4–31

[ipn_eng_katyn_decision-88] Kużniar-Plota, Małgorzata (30. 11. 2004). „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Departmental Commission for the Prosecution of Crimes against the Polish Nation. Pristupljeno 12. 8. 2014.

[Piotr_p199-89] Piotrowski, Tadeusz (1988). „Ukrainian Collaborators”. Poland's Holocaust: Ethnic Strife, Collaboration with Occupying Forces and Genocide in the Second Republic, 1918–1947. McFarland. str. 177—259. ISBN 978-0-7864-0371-4.

[From_Peace-90] Forschungsamt, Militärgeschichtliches; Schramm, Gottfried (1997). Wegner, Bernd, ur. From Peace to War: Germany, Soviet Russia and the World, 1939–1941. Berghahn Books. str. 47—79. ISBN 978-1-57181-882-9.

[Czubiński_druga_wojna_68-91] Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], p. 68

[IPN_decision-92] „Decision to commence investigation into Katyn Massacre”. Institute of National Remembrance website. Institute of National Remembrance. 2004. Arhivirano iz originala 27. 5. 2005. g. Pristupljeno 15. 3. 2006.

[Chodakiewicz-93] Chodakiewicz, Marek Jan (2004). Between Nazis and Soviets: Occupation Politics in Poland, 1939–1947. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-0484-2.

[94] (2. 5. 2008). „A Polish life. 5: Starobielsk and the trans-Siberian railway”. My Telegraph. Arhivirano iz originala 31. 5. 2014. g. Pristupljeno 8. 5. 2012.

[Grudzinski-95] Gustaw Herling-Grudziński (1996). A World Apart: Imprisonment in a Soviet Labor Camp During World War II. Penguin Books. str. 284. ISBN 978-0-14-025184-5.

[Anders-96] Anders, Władysław (1995). Bez ostatniego rozdziału (na jeziku: poljski). Lublin: Test. str. 540. ISBN 978-83-7038-168-4.

[FOOTNOTEKochanski2012136–139-97] Kochanski 2012, str. 136–139.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_592-98] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 592.

[FOOTNOTEKochanski2012376–383-99] Kochanski 2012, str. 376–383.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_581-100] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], p. 581.

[FOOTNOTEKochanski2012153–162-101] Kochanski 2012, str. 153–162.

[CT-102] v Carla Tonini, The Polish underground press and the issue of collaboration with the Nazi occupiers, 1939–1944, European Review of History: Revue Europeenne d'Histoire, Volume 15, Issue 2 April 2008, pages 193 – 205

[KPF-103] v ^g Friedrich, Klaus-Peter (2005). „Collaboration in a "Land without a Quisling": Patterns of Cooperation with the Nazi German Occupation Regime in Poland during World War II”. Slavic Review. 64 (4): 711—746. JSTOR 3649910. doi:10.2307/3649910.

[Czubiński_historia_Polski_192-193-104] Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 192–193

[JC-105] v John Connelly, Why the Poles Collaborated so Little: And Why That Is No Reason for Nationalist Hubris, Slavic Review, . 64 (4) https://www.jstor.org/pss/3649912. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) (Winter, 2005), pp. 771–781, JSTOR

[Lukas-106] Richard C. Lukas, Out of the Inferno: Poles Remember the Holocaust University Press of Kentucky 1989 – 201 pages. Page 13; also in Richard C. Lukas, The Forgotten Holocaust: The Poles Under German Occupation, 1939–1944, University Press of Kentucky 1986 – 300 pages

[FOOTNOTEKochanski2012275–276-107] v ^g Kochanski 2012, str. 275–276.

[Maciorowski_God_sent-108] Mirosław Maciorowski, I wtedy Bóg zesłał Żydom Polaków. IPN pisze historię na nowo [And then God sent the Jews Poles. The IPN writes history from the scratch]. 02 October 2017. „I wtedy Bóg zesłał Żydom Polaków”. Pristupljeno 14. 10. 2017. CS1 održavanje: Format datuma (veza). wyborcza.pl..

[Hempel_2-109] Hempel, Adam (1987). Policja granatowa w okupacyjnym systemie administracyjnym Generalnego Gubernatorstwa: 1939–1945 (na jeziku: poljski). Warsaw: Instytut Wydawniczy Związków Zawodowych. str. 83.

[encholo-110] „Encyclopedia of the Holocaust”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (28. септембар 2007) entry on the Blue Police, Macmillan Publishing Company, New York NY. 1990. ISBN 978-0-02-864527-8.

[Paulsson-111] Paulsson, Gunnar S. Holocaust: Critical Concepts in Historical Studies (2004). „The Demography of Jews in Hiding in Warsaw”. The. London: Routledge. ISBN 978-0-415-27509-5.

[Hempel-112] Hempel, Adam (1990). Pogrobowcy klęski: rzecz o policji "granatowej" w Generalnym Gubernatorstwie 1939–1945 (na jeziku: poljski). Warsaw: Państwowe Wydawnictwo Naukowe. str. 456. ISBN 978-83-01-09291-7.

[Paczkowski-2-113] Paczkowski (op.cit., . str. 60 https://books.google.com/books?id=WoKQWem2yl4C&pg=PA54&lpg=PA54&sig=vajOBIBsbx6RYJ24eRN86w_21CY#PPA60,M1,. Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)) cites 10% of policemen and 20% of officers

[PWN-114] <Please add first missing authors to populate metadata.> (2005). „Policja Polska Generalnego Gubernatorstwa”. Encyklopedia Internetowa PWN (na jeziku: poljski). Warsaw: Państwowe Wydawnictwa Naukowe. Arhivirano iz originala 27. 9. 2013. g. Pristupljeno 31. 5. 2019.

[115] The Righteous Among The Nations – Polish rescuer Waclaw Nowinski

[Polacy_wobec_Holocaustu-116] Leszczyński, Adam (7 September 2012). „"Polacy wobec Holocaustu"”. Pristupljeno 11. 6. 2014. ["Poles and the Holocaust"]. (A conversation with Timothy Snyder). wyborcza.pl..

[Chod-117] Marek Jan Chodakiewicz (april 2006). „Review of Sowjetische Partisanen in Weißrußland by Bogdan Musial”. Sarmatian Review. Arhivirano iz originala 18. 7. 2012. g. — preko Internet Archive. CS1 održavanje: Nepodoban URL (veza)

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_637–640-118] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 637–640.

[zizas19421944-119] Šablon:Lt icon Rimantas Zizas. Armijos Krajovos veikla Lietuvoje 1942–1944 metais (Acitivies of Armia Krajowa in Lithuania in 1942–1944). Armija Krajova Lietuvoje, pp. 14–39. A. Bubnys, K. Garšva, E. Gečiauskas, J. Lebionka, J. Saudargienė, R. Zizas (editors). Vilnius – Kaunas, 1995.

[yadvashem-Pohl-120] Pohl, Dieter. Hans Krueger and the Murder of the Jews in the Stanislawow Region (Galicia) (PDF). str. 12/13, 17/18, 21. Arhivirano iz originala (PDF) 12. 08. 2014. g. Pristupljeno 31. 05. 2019 — preko Yad Vashem.org.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_521–535-121] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 521–535.

[Davies_Europe_1021-122] Norman Davies, Europe: A History, p. 1021.

[Jedwabne_POLIN-123] „Jedwabne – timeline of remebrance”. Museum of the History of Polish Jews. POLIN Museum of the History of Polish Jews. 2016. Pristupljeno 4. 2. 2018.

[Polish_Town_Still_Tries-124] Green, Peter S. (8 February 2003). „Polish Town Still Tries To Forget Its Dark Past”. Pristupljeno 04. 2. 2018. . The New York Times..

[125] Zamoyski, Adam. The Polish Way. . New York: Hippocrene Books. 1994. . ISBN 978-0-7818-0200-0. str. 360.

[Czubiński_historia_Polski_198-201-126] v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 198–201

[Lukowski_264–269-127] v ^g ^d ^đ ^e ^ž ^z ⁱ ^j ^k ^l ^lj ^m Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 264—269.

[Brzoza_349–350-128] Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)], pp. 349–350

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_627–628-129] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 627–628.

[Czubiński_historia_Polski_202-204-130] v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 202–204

[FOOTNOTEKochanski2012278–285-131] v ^g Kochanski 2012, str. 278–285.

[Czubiński_historia_Polski_218-220-132] v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 218–220

[Mikolejko_jeden_drugiemu-133] Aleksandra Klich, Zbigniew Mikołejko: Jeden drugiemu wchodzi na głowę [Zbigniew Mikołejko: One steps on another one's head]. 25 June 2016. „"Jeden drugiemu"”. Pristupljeno 30. 6. 2016. . A conversation with Zbigniew Mikołejko. wyborcza.pl..

[Davies_Victory_312-134] Norman Davies, No Simple Victory, p. 312.

[Davies_Victory_417-135] Norman Davies, No Simple Victory, p. 417.

[FOOTNOTEKochanski2012285–290-136] v Kochanski 2012, str. 285–290.

[Davies_Victory_317-318-137] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 317–318.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_630–637-138] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 630–637.

[FOOTNOTEKochanski2012384–386-139] v Kochanski 2012, str. 384–386.

[Czubiński_historia_Polski_213-218-140] v ^g ^d ^đ ^e Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 213–218

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_642–650-141] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 642–650.

[FOOTNOTEKochanski2012392–402-142] Kochanski 2012, str. 392–402.

[Davies_Europe_1040-1044-143] v ^g ^d Norman Davies, Europe: A History, pp. 1040–1044.

[Cel_Warszawa-144] Norbert Bączyk, Cel: Warszawa ('Destination: Warsaw'). 12 September 2017. „Cel: Warszawa”. Pristupljeno 9. 12. 2017. . Polityka nr. 37 (3127)..

[FOOTNOTEKochanski2012402–426-145] v Kochanski 2012, str. 402–426.

[Davies_Victory_32,_117-118-146] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 32, 117–118.

[Davies_Victory_119-121-147] v ^g Norman Davies, No Simple Victory, pp. 119–121.

[Davies_Victory_210-148] Norman Davies, No Simple Victory, p. 210.

[Davies_Victory_316-149] Norman Davies, No Simple Victory, p. 316.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_654–662-150] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 654–662.

[Zaremba_Biedni_Polacy-151] Marcin Zaremba, Biedni Polacy na żniwach [Poor Poles at the harvest] (17 January 2011). „Biedni Polacy na żniwach”. Pristupljeno 29. 2. 2016. . Gazeta Wyborcza wyborcza.pl..

[Przyczolek_219–220-152] Szymon Nowak, Przyczółek Czerniakowski 1944 ('The Czerniaków Bridgehead, 1944'), pp. 219–220. Zabrze 2011, Wydawnictwo inforteditions. ISBN 978-83-89943-65-1.

[Davies_God's_Playground_II_355-153] Norman Davies, God's Playground volume II, p. 355. Columbia University Press. . New York. 2005. ISBN 978-0-231-12819-3.

[Davies_Victory_342-154] Norman Davies, No Simple Victory, p. 342.

[Davies_Victory_320-155] Norman Davies, No Simple Victory, p. 320.

[FOOTNOTEKochanski2012499–515-156] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Kochanski 2012, стр. 499–515.

[FOOTNOTEKochanski2012520–527-157] а ^б ^в ^г Kochanski 2012, стр. 520–527.

[Leder_Rewolucja_57-158] Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], Wydawnictwo Krytyka Polityczna, Warszawa. 2014. ISBN 978-83-63855-61-1. str. 57.

[FOOTNOTEKochanski201227–32-159] Kochanski 2012, str. 27–32.

[Karski_Gross_Zagadnienie-160] Jan Karski, Zagadnienie żydowskie w Polsce pod okupacjami [The Jewish Question in Poland Under the Occupations]. 15 November 2014. „d_okupacjami.html Zagadnienie żydowskie w Polsce pod okupacjami”. Pristupljeno 08. 1. 2015. . wyborcza.pl..

[Weinbaum_Confronting-161] Weinbaum, Laurence (21 April 2015). „Confronting chilling truths about Poland's wartime history”. Pristupljeno 01. 12. 2015. . The Washington Post..

[Bikont:_Na_każdym_kroku-162] Olga Wróbel, Bikont: Na każdym kroku pilnie wykluczano Żydów z polskiej społeczności ('Bikont: The Jews were diligently excluded from Polish society at every step'). 02 February 2018. „Bikont: Na każdym kroku pilnie wykluczano Żydów z polskiej społeczności”. Pristupljeno 07. 2. 2018. . Krytyka Polityczna..

[FOOTNOTEKochanski2012107–112-163] Kochanski 2012, str. 107–112.

[Davies_Victory_358-364-164] v ^g ^d Norman Davies, No Simple Victory, pp. 358–364.

[FOOTNOTEKochanski2012294–298-165] Kochanski 2012, str. 294–298.

[FOOTNOTEKochanski2012298–303-166] v ^g Kochanski 2012, str. 298–303.

[FOOTNOTEKochanski2012303–306-167] Kochanski 2012, str. 303–306.

[FOOTNOTEKochanski2012306–313-168] Kochanski 2012, str. 306–313.

[FOOTNOTEOvery2010300–301-169] Overy 2010, str. 300–301.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_606–609-170] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 606–609.

[FOOTNOTEKochanski2012291–294-171] Kochanski 2012, str. 291–294.

[Davies_Victory_327-328-172] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 327–328.

[Lukowski_260–261-173] Lukowski, Jerzy; Zawadzki, Hubert. A Concise History of Poland. str. 260—261.

[Warszawski_Morawiecki-174] Dawid Warszawski, Co premier widzi, a czego nie. Morawiecki w Nowym Jorku fałszuje historię [What the prime minister sees, and what he doesn't. Morawiecki in New York falsifies history]. 18 April 2019. „Co premier widzi, a czego nie”. Pristupljeno 18. 4. 2019. . wyborcza.pl..

[Grabowski_Aderet_Haaretz-175] Ofer Aderet, "'Orgy of Murder': The Poles Who 'Hunted' Jews and Turned Them Over to the Nazis" 'Orgy of Murder'. Haaretz.com, Feb. 11, 2017.

[Davies_Victory_374-176] Norman Davies, No Simple Victory, p. 374.

[177] „The Righteous Among The Nations”. yadvashem.org. 1. 1. 2012. Arhivirano iz originala 18. 08. 2010. g. Pristupljeno 21. 9. 2012.

[FOOTNOTEKochanski2012313–324-178] Kochanski 2012, str. 313–324.

[Davies_Victory_351-352-179] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 351–352.

[FOOTNOTEKochanski201234–37-180] Kochanski 2012, str. 34–37.

[FOOTNOTEKochanski2012103–107-181] Kochanski 2012, str. 103–107.

[FOOTNOTEKochanski2012359–363-182] Kochanski 2012, str. 359–363.

[183] Timothy Snyder. (2003)The Causes of Ukrainian-Polish Ethnic Cleansing 1943, The Past and Present Society: Oxford University Press. pp. 220

[184] Tadeusz Piotrowski, Poland's holocaust. Published by McFarland. Page 247

[185] Magosci, Motyka, Rossolinski

[FOOTNOTEKochanski2012212–214-186] Kochanski 2012, str. 212–214.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_512–521-187] v Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 512–521.

[FOOTNOTEKochanski2012214–219-188] Kochanski 2012, str. 214–219.

[FOOTNOTEKochanski2012219–221-189] Kochanski 2012, str. 219–221.

[FOOTNOTEKochanski2012231–234-190] Kochanski 2012, str. 231–234.

[FOOTNOTEKochanski2012221–224-191] Kochanski 2012, str. 221–224.

[Czubiński_historia_Polski_204-207-192] Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 204–207

[FOOTNOTEKochanski2012163–170-193] Kochanski 2012, str. 163–170.

[FOOTNOTEKochanski2012170–173-194] Kochanski 2012, str. 170–173.

[FOOTNOTEKochanski2012182–187-195] Kochanski 2012, str. 182–187.

[FOOTNOTEKochanski2012190–193-196] Kochanski 2012, str. 190–193.

[Brzoza_312–322-197] Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)]. . Kraków: Fogra. pp. 312–322. ISBN 978-8-385-71961-8.

[Czubiński_historia_Polski_210-213-198] а ^б ^в ^г ^д Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 210–213

[Eisler_Siedmiu_178–185-199] Jerzy Eisler, Siedmiu wspaniałych poczet pierwszych sekretarzy KC PZPR [The Magnificent Seven: First Secretaries of the KC PZPR], Wydawnictwo Czerwone i Czarne, Warszawa. 2014. ISBN 978-83-7700-042-7. str. 178–185.

[FOOTNOTEKochanski2012338–344-200] Kochanski 2012, str. 338–344.

[Davies_Victory_182-183-201] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 182–183.

[FOOTNOTEKochanski2012325–333-202] Kochanski 2012, str. 325–333.

[FOOTNOTEKochanski2012349–354-203] Kochanski 2012, str. 349–354.

[FOOTNOTEKochanski2012354–357-204] Kochanski 2012, str. 354–357.

[Davies_Europe_1036-1039-205] v Norman Davies, Europe: A History, pp. 1036–1039.

[Brzoza_364–374-206] Brzoza, Czesław (2003). Polska w czasach niepodległości i II wojny światowej (1918–1945) [Poland in Times of Independence and World War II (1918–1945)], pp. 364–374.

[FOOTNOTEKochanski2012445–454-207] v ^g Kochanski 2012, str. 445–454.

[FOOTNOTEKochanski2012439–445-208] Kochanski 2012, str. 439–445.

[FOOTNOTEKochanski2012456–460-209] Kochanski 2012, str. 456–460.

[FOOTNOTEKochanski2012472–480-210] Kochanski 2012, str. 472–480.

[FOOTNOTEKochanski2012480–486-211] Kochanski 2012, str. 480–486.

[FOOTNOTEKochanski2012486–495-212] Kochanski 2012, str. 486–495.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_535–548-213] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 535–548.

[Davies_Victory_115-116-214] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 115–116.

[215] „The NKVD Against the Home Army (Armia Krajowa)”. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2021), Warsaw Uprising 1944

[FOOTNOTEKochanski2012426–433-216] v Kochanski 2012, str. 426–433.

[FOOTNOTEKochanski2012515–520-217] v ^g ^d Kochanski 2012, str. 515–520.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_549–553-218] v ^g Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 549–553.

[Czubiński_historia_Polski_223-226-219] v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 223–226

[FOOTNOTEKochanski2012545–552-220] v Kochanski 2012, str. 545–552.

[FOOTNOTEKochanski2012532–536-221] v ^g Kochanski 2012, str. 532–536.

[FOOTNOTEKochanski2012552–563-222] Kochanski 2012, str. 552–563.

[Czubiński_historia_Polski_229-233-223] v ^g ^d Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 229–233

[Czubiński_historia_Polski_220-222-224] v ^g ^d ^đ Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 220–222

[Davies_Victory_191-192-225] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 191–192.

[Davies_Victory_408-226] Norman Davies, No Simple Victory, p. 408.

[Czubiński_historia_Polski_238-240-227] v ^g Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 238–240

[FOOTNOTEKochanski2012536–537-228] Kochanski 2012, str. 536–537.

[FOOTNOTEKochanski2012569–577-229] Kochanski 2012, str. 569–577.

[230] „Polski Gułag”. Arhivirano 2007-09-30 na sajtu Wayback Machine

[FOOTNOTEKochanski2012527–531-231] Kochanski 2012, стр. 527–531.

[Davies_Europe_1050-1051-232] Norman Davies, Europe: A History, pp. 1050–1051.

[Davies_Europe_1060-233] а ^б Norman Davies, Europe: A History, p. 1060.

[Davies_Europe_1061-1062-234] Norman Davies, Europe: A History, pp. 1061–1062.

[Leder_Rewolucja_156–157-235] Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], pp. 156–157

[Kopp-236] Kopp, Kristin; Niżyńska, Joanna (2012). Germany, Poland and Postmemorial Relations: In Search of a Livable Past. Palgrave Macmillan. стр. 9. ISBN 978-0-230-33730-5.

[Czubiński_historia_Polski_233-236-237] а ^б ^в ^г Antoni Czubiński, Historia Polski XX wieku [The History of 20th Century Poland], pp. 233–236

[Leder_Rewolucja_158–159-238] Andrzej Leder, Prześniona rewolucja. Ćwiczenie z logiki historycznej [The dreamed revolution: An exercise in historical logic], pp. 158–159

[Davies_Victory_347-348-239] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 347–348.

[240] „Forced migration in the 20th century”. Архивирано 2015-10-21 на сајту Wayback Machine

[Eisler_Siedmiu_61–62-241] Jerzy Eisler, Siedmiu wspaniałych poczet pierwszych sekretarzy KC PZPR [The Magnificent Seven: First Secretaries of the KC PZPR], pp. 61–62

[Z_ziemi_polskiej_do_wloskiej-242] Leszczyński, Adam (19 May 2014). „"Z ziemi polskiej do włoskiej"”. Pristupljeno 08. 3. 2015. ["From the Polish to the Italian land"]. (A conversation with Zbigniew Wawer). Gazeta Wyborcza wyborcza.pl..

[Davies_Victory_483-486-243] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 483–486.

[Davies_Victory_160-161-244] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 160–161.

[Davies_Victory_102-245] Norman Davies, No Simple Victory, p. 102.

[Davies_Victory_171-172-246] Norman Davies, No Simple Victory, pp. 171–172.

[Czubiński_druga_wojna_32-247] Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], p. 32

[FOOTNOTEKochanski2012434–439-248] Kochanski 2012, str. 434–439.

[Snyder_Reconstruction_88,_93-249] Snyder, Timothy (2003). The Reconstruction of Nations: Poland, Ukraine, Lithuania, Belarus, 1569–1999. Yale University Press. str. 88, 93. ISBN 9780300105865.

[FOOTNOTEKochanski2012460–463-250] Kochanski 2012, str. 460–463.

[Brzoza_Sowa_Historia_Polski_1918–1945_365–367-251] Czesław Brzoza, Andrzej Leon Sowa, Historia Polski 1918–1945 [History of Poland: 1918–1945], pp. 365–367.

[Czubiński_druga_wojna_218,_226-252] Antoni Czubiński, Historia drugiej wojny światowej 1939–1945 [History of World War II 1939–1945], pp. 218, 226

[FOOTNOTEKochanski2012537–541-253] Kochanski 2012, str. 537–541.

[FOOTNOTEKochanski2012541–545-254] Kochanski 2012, str. 541–545.

[Masakra-255] Krzysztof Wasilewski, Masakra żołnierzy Berlinga [Massacre of Berling's soldiers].„Masakra”. Pristupljeno 25. 6. 2016. . przeglad-tygodnik.pl. 29 September 2014..

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[l]

[11]

[12]

[13]

[p]

[14]

[15]

[16]

[17]

[18]

[19]

[20]

[21]

[22]

[23]

[24]

[25]

[26]

[27]

[28]

[29]

[30]

[31]

[32]

[33]

[34]

[35]

[36]

[c]

[37]

[38]

[39]

[40]

[41]

[s]

[e]

[42]

[43]

[44]

[45]

[46]

[47]

[48]

[49]

[50]

[51]

[52]

[53]

[54]

[55]

[d]

[56]

[57]

[58]

[59]

[i]

[60]

[61]

[62]

[63]

[64]

[65]

[66]

[67]

[68]

[69]

[70]

[71]

[72]

[73]

[74]

[75]

[76]

[77]

[78]

[79]

[80]

[81]

[82]

[83]

[84]

[85]

[86]

[87]

[88]

[89]

[90]

[91]

[92]

[93]