Вац

Координате: 47° 46′ 35″ С; 19° 08′ 14″ И / 47.77641° С; 19.13724° И / 47.77641; 19.13724
С Википедије, слободне енциклопедије
Вац
мађ. Vác
Црква у Вацу
Застава
Застава
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Мађарска
РегионЦентрална Мађарска регија
ЖупанијаПешта
СрезВац
Становништво
Становништво‍
 — 33.223
 — густина539,07 ст./km2
Географске карактеристике
Координате47° 46′ 35″ С; 19° 08′ 14″ И / 47.77641° С; 19.13724° И / 47.77641; 19.13724
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Површина61,63 km2
Вац на карти Мађарске
Вац
Вац
Вац на карти Мађарске
Поштански број2600
Позивни број27
Веб-сајт
www.vac.hu

Вац (мађ. Vác) је град у централном делу Мађарске, у Пештанској жупанији осми је по величини а налази се на 34 km од Будимпеште. Вац има око 33 хиљада становника. Ранији називи Ваца су били Вац (Vacz) и Вач (Vacs).

Локација[уреди | уреди извор]

Град Вац се налази на 34 km од Будимпеште, на левој обали Дунава, на месту где река почиње да скреће ка југу. Град лежи на у подножју планине Насаљ (Naszály), који је део планинских венаца Карпата.

Вац данас[уреди | уреди извор]

Вац је данас комерцијални и летњи излетнички центар за становнике главног града. Катедрала у Вацу је саграђена у периоду од 1761. до 1777. године и као модел је ослужила Базилика светог Петра у Риму.

Епископска палата је претворена у музеј где су изложени римски и средњовековни уметнички предмети.

Град је такође познат по тријумфалној капији и центру града који је изграђен у барокном стилу. Тријумфална капија је изграђена 1764. године у част Марије Терезије која је посетила град.

Историја[уреди | уреди извор]

Најстарији остаци града потичу из времена старог Рима. У 9. веку дотле се простирала рана бугарска држава. Гранично место "Вацов" помиње се у документу из 813. године.

Епископија је из времена Мађарске краљевине.

Град је заузет од стране Турака 1541. године. Током битака који су избијали између Турака и Хабзбурговаца у два наврата Аустрија је победила Турке код Ваца 1597. и 1684. године. Дефинитивно су отерани Турци из Ваца и околине 1686. године.[1]

Чувена злогласна тамница у Вацу основана је 1856. године да би у њој робијали сви православни кажњеници из целе Угарске. До 1874. године кроз њу је прошло 280 Срба.[2] Стеван В. Поповић српски политичар који је због уредничке одговорности у новосадској "Застави" био сакциониран, добио је након одробијаних 18. месеци затвора, надимак Вацки.[3]

Становништво[уреди | уреди извор]

По процени из 2017. у граду је живело 32.741 становника.

Демографија
1990.2001.2011.2017.
34.01534.08533.83132.741

Етничка[уреди | уреди извор]

Подела по религији[уреди | уреди извор]

По попису из 1910. подела по религијској основи је била следећа:

Срби у Вацу[уреди | уреди извор]

Град Вац на северу Мађарске, Србима асоцира две ствари: на стару нижу гимназију, коју су у своје време похађали многи Срби, и као друго, на тамновање српског вође, народњака Светозара Милетића у тамошњој казниони. Али треба рећи да је Вац био један у низу градова где се доселио "цвет" српске нације, народа који је пребегао у аустријску царевину, предвођен Патријархом Чарнојевићем. Аустријски војсковођа Карло од Лотрингије је 1684. године преотео Вац од Турака, а затим "корак по корак" дотерао Османлије у Пешту и Будим, где је град заточио 1686. године. Срби ће ту доћи и населити се 1690. године. Али на злу срећу у Вацу је био јак католички центар, где је столовао злогласни бискуп Колонић, који се показао горим од турских паша. Срби у Вацу су врло рано, као и у другим градовима на северу државе, попут Ђура, Коморана, Острогона изгубили прво веру предачку православну, а потом и језик и на крају национални српски идентитет. Вац је био место где је утицај државе и католичке цркве био најјачи - ту се под безочним поступцима масовно "духовника" прелазило у "Унију" са католицима. И поред тога Срби су се одржали дуго, али као малобројна група губили су наду и веру да им ту има живота и опстанка.

По државном шематизму православног клира у Угарској из 1846. године, у парохији Вац, православно парохијско звање и црквене матичне књиге се воде од 1779. године. Постоји 1846. године православни храм посвећен Св. Николи, грађен 1792. године. У парохији је те године само 48 православних верника, са парохом поп Петром Петровићем, а филијала парохијска је Вереш-Уђхаз (о којој нема података).[4] За школу има дораслих једва пет ученика.

Професор Витковић је забележио да је број становника Срба у Вацу 1847. године износио 48 душа, а две деценије касније 1867. године њихов број је десет пута смањен и има их само четири.[1] У месту су у 18. и 19. биле две парохије, некад врло богате па посустале. Забележен је 1826. године као администратор парохије поп Теодор Теодоровић.[5] Иако сиромашна српска црквена општина у Вацу, претплатила се 1846—1847. године за "Српски летопис", матичин часопис. Набавио је 1870. године Вукову књигу српских народних приповедака, парох вацки поп Григорије Амиџић. Када су српски професори Михаило Валтровић и Драгиша Милутиновић 1885. године застали, путујући возом у Вацу, сагледали су сву трагику српског постојања у том месту. Постојале се две црквене општине тада у Вацу, обавештени извештач их је назвао: "једна тужна, а друга сужна". Мислило се да је она "тужна" која се налазила око мале српске православне цркве. Поред цркве је била кућа, у којој је наводно живео једини - један Србин домаћин, који је био све за ту цркву: и њен председник, и тутор, и црквењак, и верник. Друга општина, она "сужна" била је организована на крају града око државног затвора, у којем су били "сужњи" сви православци кривци из Угарске, највише Срби и Румуни. Свештеник у њој је имао пре свега посао да опслужује затворенике своје вере.[6] Државна тамница се градила 1856. године за 1000 кажњеника, а један од најпознатијих робијаша био је Светозар Милетић. У великом здању били су криминалци, а политички "преступници" били су у мањем унутрашњем здању. Он се замерио властодршцима 1870. године, због једног новинског чланка "Дим бан - Раух". Радило се о преској (новинској) парници, а пресуда је била у ствари зликовачка, јер је писац чланка добио неколико година робије. Власти су желеле да униште Српску народну странку, утамњичењем њеног вође новосадског адвоката и градоначелника. Мада је Милетић издржао само годину дана у затвору, јер је био "помилован", тамо је неповратно изгубио здравље, и више се никад није повратио у своје оквире. Милетићев визионарски слободоумни дух је био неповратно угашен, а његова болест (живчана) га је одвојила од политике, и довела до пуког битисања. У вацкој тамници провео је шест година, између 1891—1896. године и Милетићев зет, Јаша Томић, који је убио политичког и личног опонента либерала Мишу Димитријевића, бранећи част своје супруге.[7]

Друштвени летопис српског народа у том месту је интересантан. Помиње се у једном писму извесни Мишко из Ваца 1715. године, у вези са црквено-народним сабором. Тај Мишко Ивановић је био тужен од Николе Кузмановића због утаје свадбеног дара у Вацу 1722. године. Набавио је 1794. године чувену Рајићеву историјску књигу и житељ Вацки, Андреј от Сакмари купец.[8] Бојићеву књигу о славним Србима писцима купили су 1815. године у Вацу, купеци браћа Стефан и Василије Цвијан. Правничка питања изазивају пажњу код неких Срба у Вацу 1823. године. Наручују вредну Ђурковићеву књигу: млади Ефтимије Поповић слушатељ логике, затим купеци - Стефан Цвијан и братија Поповић, Аргентовић и Наум Режа.[9] Чувено Шекспирово дело о љубавницима из Вероне, купили су 1829. године први људи српске општине: поп Атанасије Гоић администратор, Стефан Цвијан купец, Мојсеј Цвијан купец, Василије Цвијан купец, Марко Момировић купечески калфа и Константин Крестић еклисијарх.[10] Павловићев "Српски народни лист" узимао је (1839) један претплатник из места.[11] Поп Гоић је врло пожртвован пренумерант који редовно набавља књиге, и то по неколико наслова годишње. Житије Христа Бога читали су побожни људи у Вацу 1831. године: Јелисавета и Марија Цвијан и Јаков Лазић трговачки калфа.[12] Године 1831. купци српске књиге у Вацу, били су парох Танасије Гојић и још четири тамошња трговца.[13] Поп Гојић је и 1834. године пренумерант, а поред парохије он је и катихета за православце у месном Лицеју. Ту су још месни трговац и епитроп црквени Мојсеј Цвијан, и четири трговца са стране - из Сомбора, Карловаца, Мокрина и Будима.[14] Књигу је набавио пренумерацијом 1836. године Ефрем Јаковљевић парох, и браћа трговци Мојсеј и Василије Цвијан, за своју децу.[15] Књигу позоришну игру, преведену на српски језик узели су 1836. године житељи Ваца: поп Јефрем Јаковљевић администатор храма Св. Николе и катихета, браћа Цвијан купеци, Трифон Јовановић купец те Петар Исаковић.[16] Купац српске књиге из Ваца, био је 1837, 1838. и 1841. године поп Јефрем Јаковљевић администратор парохије. Са њим се редовно јављају посвећеници културе читања из Ваца: Василије Цвијан црквени тутор, Мојсеј Цвијан, Јован Бозда и удовица Елисавета Козак. Сви они су купили књигу кћерки или супрузи;[17] о Вацким српским синовима, нема ни помена.

У 19. веку Вац је привлачио Србе трговце, који су ту посао склапали на вашару. Помињу се 1827. године, пет годишњих вашара у Вацу: 25. фебруар, уочи Ускрса, 2. јула, 16. октобра и недељу дана пред Божић.[18] Између 1831—1841. године, грађанин вацки трговац Васил Цвијан, који је и црквени тутор (1834-1837) купио је претплатом неколико српских књига. Администратор вацке православне парохије био је 1842—1851. године Петар Петровић. Млади Вачанин, Никола Крстић док је слушао филозофију, па права на универзитету у Пешти, био је од школске 1846/1847. целих пет година питомац Текелијанума.

Српски интернат у Пешти, који се налази близу, бочно од главне трговачке градске "Вацке улице", у првој попречној улици, годинама је водио професор и политичар "чика Стева (звани) Вацки" - Стеван Поповић. Пренумерант Вуковог немачко-српског речника био је 1872. године парох вацки Григорије Амиџић. Тражен је 1885. године учитељ у Вацу, као трећи месни и појац црквени, који је држао наставу и појао недељом и празником у тамошњој капели - за затворенике. Услов је био да мора добро говорити три језика: српски, мађарски и румунски.[19] Претплатник званичног митрополијског листа "Српски сион" био је Доситеј Курјаков парох. Расписан је 1896. године стечај за упражњено место "душепопечитеља" (свештеника) у земаљској казниони у Вацу. Наложиле се епархијске власти 1902. године, да се у Вацу исплаћује 1/4 прихода од Леморине фондације, за плату свештеника. Од старе славе и моћи српског живља у Вацу остала је имовина, коју су црквене власти тражиле да се на српско име укњижи и сачува.[20]

Крајем 19. века Вацка православна парохија је била "најмања на свету", јер су је чинили од грађанства само парох и црквењак. Сви остали парохијани су изумрли. По српском извору из 1905. године Вац је парохијска филијана парохије Острогон. У месту има 16.808 становника, од којих су само два Србина који живе у једном дому! По државној статистици у Вацу је било 119 Срба православаца али то су били осуђеници.[21] Касније током 20. века српска православна црква у Вацу то дефинитивно престаје бити јер је уступљена другој верској заједници.[22]

Партнерски градови[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б "Гласник друштва српске словесности", Београд 1872. године
  2. ^ "Застава", Нови Сад 1874.
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1918.
  4. ^ Reesch de Lewald, Aloysius: "Universalis schematismus ecclesiasticus venerabilis cleri orientalis ecclesiae graeci non uniti ritus regni Hungariae partiumque eidem adnexarum, necnon magni principatus Transilvaniae, item literarius, seu nomina eorum, qui rem literariam et fundationalem scholarem ejusdem ritus procurant ... pro anno ...", Buda 1846.
  5. ^ "Сербски летописи", Будим 1826. године
  6. ^ "Стражилово", Нови Сад 1885. године
  7. ^ Василије Крестић: "Јаша Томић - политички портрет", Нови Сад 2006. године
  8. ^ Јован Рајић: "Историја разних славних словенских народов...", Беч 1794. године
  9. ^ Евгеније Ђурковић: "Право наслеђа", Будим 1823. године
  10. ^ "Ромео и Јулија", превод, Будим 1829. године
  11. ^ "Србски народни лист", Будим 1839. године
  12. ^ Јован Берић: "Житије Господа нашег Исуса Христа", Будим 1831. године
  13. ^ Петар Вировац: "Перви основи главнокривичног мађарског права", Будим 1831. године
  14. ^ Константин Пејчић: "Руководитељ к изгубљеном здрављу", Будим 1834. године
  15. ^ Петар Петровић: "Морално Дјевическо огледало...", Будим 1836. године
  16. ^ "Дјевица из Мариенбурга", превод, Будим 1836. године
  17. ^ "Опомињања Фенелонова матерама ради васпитанија својих девојчица...", Будим 1837. године
  18. ^ "Даница", календар, Беч 1828.
  19. ^ "Школски лист", Сомбор 1885. године
  20. ^ "Српски сион", Карловци 1902. године
  21. ^ Мата Косовац: "Српска православна митрополија Карловачка по подацима из 1905. године", Карловци 1910. године
  22. ^ "Нин", специјални додатак, Београд 1990. године

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Оштри торањ
    Оштри торањ
  • Тријумфална капија у Вацу
    Тријумфална капија у Вацу

Извори и спољашње везе[уреди | уреди извор]

Вац на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вац&oldid=25895515”