Пређи на садржај

Иван Чарота

С Википедије, слободне енциклопедије
Иван А. Чарота
Лични подаци
Пуно имеИван Алексејевич Чарота
Датум рођења(1952-09-16)16. септембар 1952.
Место рођењаЛишчики код Кобрина, Белоруска ССР, СССР
Датум смрти7. новембар 2024.(2024-11-07) (72 год.)
Држављанство СССР →  Белорусија
Породица
ДецаАлексеј И. Чарота, Владимир И. Чарота
Књижевни рад
Језик стварањабелоруски језик, руски језик, српски језик
Жанркњижевна критика, преводна књижевност

Иван Алексејевич Чарота (блр. Іван Аляксеевіч Чарота; Лишчики, 16. септембар 1952 — 7. новембар 2024) био је белоруски књижевни критичар, слависта, критичар, историчар културе, преводилац, јавна личност. Чарота је доктор филолошких наука (1998) и професор (1999). Лауреат Награде Републике Белорусије „За духовни препород“ (2003). Инострани је члан Српске академије наука и уметности (2009)[1]. Члан је Удружења књижевника Белорусије, Удружења књижевника Русије и Удружења књижевника Србије (1985).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 16. септембра 1952. године у селу Лишчики, Кобринског рејона, Брестке области, у Совјетској Белорусији.

Од 1969. до 1974. студирао је на Катедри за руски језик и књижевност на Филолошком факултету Белоруског државног универзитета. Након завршетка студија три године је радио као наставник у Паљацкишкој средњој школи Вороновског округа, Гродне области. Године 1977. ангажовао га је Белоруски државни универзитет, као предавача - вишег предавача, ванредног професора, а затим, након одбрањене докторске дисертације (студије трајале од 1991. до 1994. године, постао је шеф новоформиране Катедре за славистику (словенске књижевности). Кандидатску дисертацију "Творчество М.А. Шолохова и литературный процесс Югославии (1956—1986)", одбранио је на Институту у Лењинграду 1986). године, а докторску дисертацију - «Беларуская літаратура ХХ стагоддзя і працэсы нацыянальнага самавызначэння» на Белоруском државном универзитету у Минску, 1998. године.[2]

Научни радови и књиге

[уреди | уреди извор]

Своја научна интересовања Иван Алексејевич Чарота усмерио је првенствено на књижевности и културе словенских народа. Истражујући њихове генетске, типолошке и конкретне повезаности, постао је водећи југослависта Белорусије, високоауторитетни специјалиста у области компаративне књижевности и културологије, аутор око 600 научних радова, међу којима су књиге: «Беларуская савецкая літаратура за мяжой» (Мінск, 1988 – у сааўтарстве), «Пошук спрадвечнай існасці: Беларуская літаратура ХХ стагоддзя ў працэсах нацыянальнага самавызначэння» (Мінск, 1995), «Сербская Праваслаўная Царква» (Мінск, 1998), «Беларуская мова і Царква» (Мінск, 2000), «Косовская битва продолжается» (Мінск, 2000), «Антологија белоруске поезије», (Београд: 1993; 2-е выданне – 2012), «Югаславянскія казкі» (Мінск, 1999), «Антологија лирике источних Словена” (Београд, 2000), «Насустрач Духу. Анталогія беларускай хрысціянскай паэзіі» (Мінск, 2001), «Насустрач Духу. Анталогія беларускай хрысціянскай прозы» (Мінск, 2002), «Слово и Дух. Антология русской духовной поезии ХХ –ХХ вв.» (Минск, 2003, 2005, 2010), “Ні на небе, ні на зямлі. Казкі славянскіх народаў” (2013), «Српска књижевност. Антологија текстова. Књ.І -V» (Мінск, 2002—2007 – на сербскай мове), “Тэорыя і практыка мастацкага перакладу” (Мінск, 2012), «Испод крила роде. Антологија савремене белоруске поезије» (Подгорица, 2014), “Беларусы пра Сербію-Югаславію” (Мінск, 2015, «Белорусија и Србија: Трагом узајамног упознавања и деловања»(Шабац, 2016)[3], «У сусрет Духу - Антологија белоруске хришћанске поезије», Београд, 2019[4], «Златна птица - Белоруске народне бајке», Београд, 2020[5], «Наслеђе» - збирка песама Јанка Купале, Београд, 2020[6], у последње три наведене књиге професор И. Чарота је у својству приређивача и писца предговора или поговора.

Научно-методолошка сфера

[уреди | уреди извор]

Професор Иван Чарота је члан 11 редакција периодичних издања (6 страних), научни саветник Белоруске Енциклопедије; Секретар библијске комисије Белоруског Егзархата Руске православне цркве и извршни уредник часописа "Православље" (Праваслаўе).

У научно-методолошкој сфери, професор је саставио следеће приручнике: «Советская литература в связях и взаимодействиях: Начала сравнительного и системного анализа» (Мінск, 1989), «Мастацкі пераклад на беларускую мову : Асновы тэорыі і практычныя рэкамендацыі» (Мінск, 1997), «Югаславянскія літаратуры і культуры» (Мінск, 1999 – у сааўтарстве), Праграма «Гісторыя славянскіх літаратур» (2000), «Гісторыя сербскай літаратуры. Практыкум» (2007).[7]

Преводилачки рад

[уреди | уреди извор]

Члан Удружења књижевника СССРа (односно, Удружења књижевника Белорусије), као и Русије и Србије; активно се јавља у штампи као књижевни критичар, критичар, есејиста, публициста. Више од двадесет и пет година, налази се на челу бироа за уметничко превођење и књижевне везе Удружења књижевника Белорусије, а бави се превођењем са српског, хрватског, словеначког, македонског, пољског и других језика на белоруски и руски језик, као и са белоруског и руског на српски језик. Његова постигнућа су: више од 1200 штампаних превода, укључујући и више од 70 књижних издања, међу којима су и радови познатих писаца, као што су: Патријарх српски Павле, Николај Велимировић, Јустин Поповић, Марко С. Марковић, Тадеј Штрбуловић, Иво Андрић, Бранислав Нушић, Раде Драинац, Добрица Ћосић, Невена Витошевић Ћеклић, Зоран Гавриловић, Мира Радојевић и Љубодраг Димић, Момир Лазић, Драган Лакићевић, Драгослав Михаиловић, Гроздана Олујић, Горан Петровић, Љиљана Хабјановић-Ђуровић, Бенo Зупанчич, Прежихов Воранц, Јосип Јурчич, Драго Јанчар, и други. Оснивач, састављач и преводилац серије «Сербскае багаслоўе ХХ стагоддзя», у оквиру које је већ изашло више од четрдесет књига. Зборник српских народних бајки, коју је проф. Чарота превео на белоруски језик: ”Мовы ўсяго жывога: Сербскія народныя казкі” (Мінск: Мастацкая літаратурa, 2007), проглашена је за најлепшу књигу у Белорусији у области превода 2008. годину и награђена Националном наградом.[8]

Један је од оснивача "Одбора за подршку Срба и Црногораца" и јавне организације "Белорусија - Сестра Србије", вршилац дужности потпредседника друштва "Белорусија - Југославија", председник друштва "Белорусија - Србија и Црна Гора."

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Награда Републике Белорусије "За духовни препород" (2003)
  • Међународна награда имена К. Острошког (Пољска, 1999)
  • Међународна награда имена Фјодора Достојевског (Србија, 2007) (уручена 2012. године)
  • Награда Удружења књижевника Србије (2000)
  • Награда часописа "Збиља / Reality" (СРЈ, Београд, (2000, 2006);
  • Међународна Православна књижевна награда "Богородица Тројеручица" (српска фондација Иванке Милошевић - (Чикаго, САД, 2011)
  • Међународна књижевна награда имена Рада Драинца (Србија, 2014)
  • 2014: Награда Браћа Карић
  • Орден Преподобног Сергеја Радоњешког 3. степена (Руска православна црква, 2002)
  • Комеморативна медаља Удружења словачких писаца (2003)
  • Орден Светог Саве 3. степена (СПЦ, 2004)
  • Златни знак Културно-просветне заједнице Србије (2008)
  • Орден светитеља Кирила Туровског 2. степена (Белоруска православна црква, 2012)
  • Сребрна медаља "За заслуге" (Србија, 2014)
  • Медаља Александра Пушкина (Руска Федерација, 2015).[9]
  • Награда Републике Белорусије "За духовни препород" (2019)[10]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Чланови”. Српска Академија Наука и Уметности. Приступљено 6. 3. 2019. 
  2. ^ „Іван Чарота атрымаў ордэн свяціцеля Кірыла Тураўскага”. СППС - сайт прихода Свято-Петро-Павловского собора г. Минска. Приступљено 6. 3. 2019. 
  3. ^ „БЕЛОРУСИЈА И СРБИЈА”. Царса. Центар академске речи. Архивирано из оригинала 25. 05. 2019. г. Приступљено 6. 3. 2019. 
  4. ^ Чарота, Иван. „У СУСРЕТ ДУХУ - Антологија белоруске духовне поезије”. Жрнов. Архивирано из оригинала 17. 05. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2021. 
  5. ^ Чарота, Иван. „О бајкама уопште, а посебно о белоруским”. Књижевни часопис. Удружење поетских стваралаца. Приступљено 31. 1. 2021. 
  6. ^ „НОВЕ КЊИГЕ: Збирка песама „Наслеђе“ Јанка Купале на српском језику”. Наука и култура. Приступљено 31. 1. 2021. 
  7. ^ Чарота, Іван. „ШЛЯХІ СТАНАЎЛЕННЯ” (PDF). ЕЛИБ БСУ. Архивирано из оригинала (PDF) 28. 06. 2020. г. Приступљено 6. 3. 2019. 
  8. ^ Ждановіч, Іван. „Служэнне словам і справай”. СБ. Архивирано из оригинала 25. 05. 2019. г. Приступљено 6. 3. 2019. 
  9. ^ „Указ Президента РФ” (PDF). Static Kremlin. Приступљено 6. 3. 2019. 
  10. ^ Шчарбачэвіч, Ніна. „Перакладчыкі Бібліі на родную мову ўшанаваны высокай узнагародай”. Созвучие. Архивирано из оригинала 19. 02. 2021. г. Приступљено 6. 3. 2019. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Чарота, Иван (2017). Белоруско-српски односи као научни проблем : [приступна беседа одржана у САНУ, 26. октобра 2015. године]. Београд: САНУ. стр. 55—68. 
  • Гардзіцкі А.К. Чарота Іван Аляксеевіч // Беларускія пісьменнік:Даведнік. Мінск,1994.С.584.
  • Гарэлік Л.М, Махнач Т.М. Чарота Іван //Беларускія пісьменнікі: Біябібліяграфічны слоўнік. Т. 6. Мінск, 1995. С. 275 – 277.
  • Ляшук В.Я., Снітко Г.Н. Літаратура Берасцейшчыны. Брэст, 1999. С.326, 368.
  • Трус М. В. Чарота Іван Аляксеевіч // Беларуская Энцыклапедыя. У 18 т. Т. 17. Мінск, 2003. С.245.
  • Б.п. Чарота Иван Алексеевич // Регионы Белоруссии. Энциклопедия. Т.1. Кн. 2. Минск, 2009. С. 453.
  • Б.п. // Філалагічны факультэт. Да 70-годдзя заснавання. Мінск : БДУ, 2009. С. 133-136.
  • Сибиновић М. Чарота Иван // Енциклопедија српског народа. – Београд, 2008. С.1249.
  • Навойчык П. Чарота Іван Аляксеевіч // Гісторыя славянскіх літаратур і праблемы іх параўнальнага вывучэння: тэорыя і практыка. – Мінск, 2015.С. 141-142.
  • Штэйнер І. З любоўю да славянскага пісьменства // Полымя.2017, №9. С. 39-42.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Иван_Чарота&oldid=28839829”