Десрбизација — разлика између измена
Нема описа измене |
Нема описа измене |
||
| Ред 7: | Ред 7: | ||
[[Датотека:Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger.jpg|мини|250px|десно|Аустроугарски политичар [[Бењамин Калај]] (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације]] |
[[Датотека:Herr von Kállay (Minister of Finance, Austria Hungary) 1899 Ede Ellinger.jpg|мини|250px|десно|Аустроугарски политичар [[Бењамин Калај]] (1839-1903), главни идеолог стварања посебне „босанске” односно „бошњачке” нације]] |
||
[[Датотека:Pavelić, Artuković i Germogen 1003a.jpg|250px|десно|мини|Усташки поглавник [[Анте Павелић]], министар [[Андрија Артуковић]] и митрополит [[Гермоген Максимов]], поглавар "Хрватске православне цркве"]] |
[[Датотека:Pavelić, Artuković i Germogen 1003a.jpg|250px|десно|мини|Усташки поглавник [[Анте Павелић]], министар [[Андрија Артуковић]] и митрополит [[Гермоген Максимов]], поглавар "Хрватске православне цркве"]] |
||
[[Датотека:Датотека:Dositheus II crop.JPG|250px|десно|мини|Расколник [[Доситеј Стојковић]], по рођењу Србин из Смедерева и јерарх [[Српска православна црква|Српске православне цркве]], који се 1967. године самопрогласио за етничког "Македонца" и стао на чело расколничке "Македонске православне цркве"]] |
|||
Током [[Османско царство|османске]] владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на [[ислам]],{{sfn|Селимовић|2001|p=163-181}} чиме је отпочео процес њихове [[акултурација|акултурације]], која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.{{sfn|Селимовић|2017|p=119-138}} Овај процес је био посебно изражен на подручју [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], где упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.{{sfn|Радовановић|1998|p=3-38}} Иако је део [[исламизација|исламизираних]] Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до [[идентитет]]ског отклона који је након [[Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу|аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине]] (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.{{sfn|Kraljačić|1987|p=}} |
Током [[Османско царство|османске]] владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на [[ислам]],{{sfn|Селимовић|2001|p=163-181}} чиме је отпочео процес њихове [[акултурација|акултурације]], која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.{{sfn|Селимовић|2017|p=119-138}} Овај процес је био посебно изражен на подручју [[Косово и Метохија|Косова и Метохије]], где упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.{{sfn|Радовановић|1998|p=3-38}} Иако је део [[исламизација|исламизираних]] Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до [[идентитет]]ског отклона који је након [[Босна и Херцеговина под аустроугарском влашћу|аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине]] (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.{{sfn|Kraljačić|1987|p=}} |
||
| Ред 12: | Ред 13: | ||
У јужним српским областима, након укидања [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] (1766) дошло је до покушаја [[хеленизација|хеленизације]] српских црквених установа од стране [[фанариоти|фанариота]] који су управљали [[Цариградска патријаршија|Цариградском патријаршијом]], што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања [[Бугарска егзархија|Бугарске егзархије]], која је постала средство за спровођење десрбизације и [[бугаризација|бугаризације]].{{sfn|Шешум|2013|p=73-103}} Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током [[Србија у Првом светском рату|Првог светског рата]], у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|Другог светског рата]], у раздобљу од 1941. до 1944. године.{{sfn|Ракић|1988|p=55-59}} |
У јужним српским областима, након укидања [[Пећка патријаршија|Пећке патријаршије]] (1766) дошло је до покушаја [[хеленизација|хеленизације]] српских црквених установа од стране [[фанариоти|фанариота]] који су управљали [[Цариградска патријаршија|Цариградском патријаршијом]], што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања [[Бугарска егзархија|Бугарске егзархије]], која је постала средство за спровођење десрбизације и [[бугаризација|бугаризације]].{{sfn|Шешум|2013|p=73-103}} Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током [[Србија у Првом светском рату|Првог светског рата]], у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током [[Окупаторска подела Југославије у Другом светском рату|Другог светског рата]], у раздобљу од 1941. до 1944. године.{{sfn|Ракић|1988|p=55-59}} |
||
У исто време, на подручјима под [[Хабзбуршка монархија|хабзбуршком]] влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем [[преверавање|преверавања]] православних Срба и њиховог преобраћивања на [[римокатолицизам|римокатоличку]] веру, услед чега је долазило до њихое постепене акултурације и [[мађаризација|мађаризације]] (у областима Угарске), одосно [[хрватизација|хрватизације]] (у областима Хрватске и Славоније).{{sfn|Гавриловић|1996b|p=111-126}} Један од Најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља |
У исто време, на подручјима под [[Хабзбуршка монархија|хабзбуршком]] влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем [[преверавање|преверавања]] православних Срба и њиховог преобраћивања на [[римокатолицизам|римокатоличку]] веру, услед чега је долазило до њихое постепене акултурације и [[мађаризација|мађаризације]] (у областима Угарске), одосно [[хрватизација|хрватизације]] (у областима Хрватске и Славоније).{{sfn|Гавриловић|1996b|p=111-126}} Један од Најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање [[Жумберак (планина)|жумберачких]] Срба.{{sfn|Vukšić|2015|p=}} |
||
Политика десрбизација, односно денационализације Срба попримила је [[геноцид]]не размере за време [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] (1941-1945), када је [[усташе|усташки]] режим на подручју [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] спроводио [[србофобија|антисрпску]] политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину [[Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској|покатоличити]] и [[хрватизација|похрватити]].{{sfn|Lukač|1988|p=53-85}} Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану [[Хрватска православна црква|Хрватску православну цркву]].{{sfn|Ђурић|1989|p=}} У исто време, на подручју [[Бачка|Бачке]] и [[Барања|Барање]],{{sfn|Mirnić|1967|p=143-153}} мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем [[мађаризација|мађаризације]].{{sfn|Голубовић|1987|p=91-129}} |
Политика десрбизација, односно денационализације Срба попримила је [[геноцид]]не размере за време [[Други светски рат у Југославији|Другог светског рата]] (1941-1945), када је [[усташе|усташки]] режим на подручју [[Независна Држава Хрватска|Независне Државе Хрватске]] спроводио [[србофобија|антисрпску]] политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину [[Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској|покатоличити]] и [[хрватизација|похрватити]].{{sfn|Lukač|1988|p=53-85}} Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану [[Хрватска православна црква|Хрватску православну цркву]].{{sfn|Ђурић|1989|p=}} У исто време, на подручју [[Бачка|Бачке]] и [[Барања|Барање]],{{sfn|Mirnić|1967|p=143-153}} мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем [[мађаризација|мађаризације]].{{sfn|Голубовић|1987|p=91-129}} |
||
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, за време комунистичке власти у [[СФРЈ|Југославији]]. У раздобљу између два светска рата, [[Коминтерна]] се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и стварање посебне ''црногорске нације'', тако да је истоветан став заузела и [[Комунистичка Партија Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=285}} Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања [[Народна Република Црна Гора|Народне Републике Црне Горе]] као федералне јединице у саставу нове [[Федеративна Народна Република Југославија|Југославије]] (1945), комунистички режим је озваничио посебну [[Црногорци (народ)|црногорску нацију]], чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и [[црногоризација|црногоризације]].<ref>[http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/rasrbljavanje-crne-gore-i-crnogorcenje-srba.html Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба]</ref> Слична политика спровођена је и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике |
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, за време комунистичке власти у [[СФРЈ|Југославији]]. У раздобљу између два светска рата, [[Коминтерна]] се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње [[Краљевина Југославија|Краљевине Југославије]] и стварање посебне ''црногорске нације'', тако да је истоветан став заузела и [[Комунистичка Партија Југославије]].{{sfn|Димић|2001|p=285}} Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања [[Народна Република Црна Гора|Народне Републике Црне Горе]] као федералне јединице у саставу нове [[Федеративна Народна Република Југославија|Југославије]] (1945), комунистички режим је озваничио посебну [[Црногорци (народ)|црногорску нацију]], чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и [[црногоризација|црногоризације]].<ref>[http://www.nspm.rs/srbija-i-crna-gora/rasrbljavanje-crne-gore-i-crnogorcenje-srba.html Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба]</ref> Слична политика спровођена је и на подручју новостворене [[Народна Република Македонија|Народне Републике Македоније]], где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну [[Македонска православна црква|Македонску православну цркву]].{{sfn|Пузовић|1999|p=155-173}} |
||
== Види још == |
== Види још == |
||
Верзија на датум 17. фебруар 2018. у 02:46
| Овај чланак је део серије о Србима |
| Срби |
|---|
 |
Десрбизација или расрбљивање односно денационализација Срба је процес појединачног или колективног губљења етничког, односно националног идентитета Срба.[1] Током историје, десрбизација је вршена у два основна облика: путем превођења појединаца или група из српског етничког корпуса у етнички корпус неког другог народа (на пример, десрбизација путем мађаризације), или у облику одвајања делова српског народа ради стварања посебних нација (на пример, десрбизација путем црногоризације).
Историја
_1899_Ede_Ellinger.jpg)
Током османске владавине у српским земљама, од краја 14. до почетка 20. века, део православних Срба је, добровољно или принудно, преведен на ислам,[2] чиме је отпочео процес њихове акултурације, која је започињала променом вере, а настављала се прихватањем обичаја својствених другој култури.[3] Овај процес је био посебно изражен на подручју Косова и Метохије, где упоредо са исламизацијом спровођена и албанизација.[4] Иако је део исламизираних Срба задржао свест о српском пореклу и припадности српском етничком корпусу, вековна акултурација је током 19. и 20. века, у време успона националних покрета, довела до идентитетског отклона који је након аустроугарског запоседања Босне и Херцеговине (1878) употребљен као средство за спровођење посебног политичког пројекта у виду стварања "бошњачке" нације.[5]
У јужним српским областима, након укидања Пећке патријаршије (1766) дошло је до покушаја хеленизације српских црквених установа од стране фанариота који су управљали Цариградском патријаршијом, што је у раздобљу од друге половине 18. до почетка 20. века довело до многих лоших последица, првенствено након стварања Бугарске егзархије, која је постала средство за спровођење десрбизације и бугаризације.[6] Интензивна десрбизација путем бугаризације спровођена је у источним и јужним српским областима за време бугарске окупације током Првог светског рата, у раздобљу од 1915. до 1918. године, а затим поново током Другог светског рата, у раздобљу од 1941. до 1944. године.[7]
У исто време, на подручјима под хабзбуршком влашћу, десрбизација је од почетка 16. до почетка 20. века такође спровођена путем преверавања православних Срба и њиховог преобраћивања на римокатоличку веру, услед чега је долазило до њихое постепене акултурације и мађаризације (у областима Угарске), одосно хрватизације (у областима Хрватске и Славоније).[8] Један од Најизразитијих примера десрбизације путем унијаћења и хрватизације представља однарођивање жумберачких Срба.[9]
Политика десрбизација, односно денационализације Срба попримила је геноцидне размере за време Другог светског рата (1941-1945), када је усташки режим на подручју Независне Државе Хрватске спроводио антисрпску политику по којој је једну трећину Срба требало побити, другу трећину протерати, а преосталу трећину покатоличити и похрватити.[10] Ради што брже десрбизације и похрваћивања преосталих Срба, усташки режим је почетком 1942. године створио и такозвану Хрватску православну цркву.[11] У исто време, на подручју Бачке и Барање,[12] мађарске окупационе власти су спроводиле сличну политику денационализације Срба, путем мађаризације.[13]
Политика десрбизације спровођена је и на подручју Црне Горе, за време комунистичке власти у Југославији. У раздобљу између два светска рата, Коминтерна се у својим програмским документима залагала за разбијање тадашње Краљевине Југославије и стварање посебне црногорске нације, тако да је истоветан став заузела и Комунистичка Партија Југославије.[14] Након успостављања комунистичке власти (1944-1945) и стварања Народне Републике Црне Горе као федералне јединице у саставу нове Југославије (1945), комунистички режим је озваничио посебну црногорску нацију, чиме је постављена основа за организовано спровођење процеса десрбизације и црногоризације.[15] Слична политика спровођена је и на подручју новостворене Народне Републике Македоније, где је комунистички режим у склопу антисрпске политике изазвао црквени раскол, створивши посебну Македонску православну цркву.[16]
Види још
Референце
- ^ Чавошки 2011.
- ^ Селимовић 2001, стр. 163-181.
- ^ Селимовић 2017, стр. 119-138.
- ^ Радовановић 1998, стр. 3-38.
- ^ Kraljačić 1987.
- ^ Шешум 2013, стр. 73-103.
- ^ Ракић 1988, стр. 55-59.
- ^ Гавриловић 1996b, стр. 111-126.
- ^ Vukšić 2015.
- ^ Lukač 1988, стр. 53-85.
- ^ Ђурић 1989.
- ^ Mirnić 1967, стр. 143-153.
- ^ Голубовић 1987, стр. 91-129.
- ^ Димић 2001, стр. 285.
- ^ Вељко Ђурић-Мишина (2011): Расрбљавање Црне Горе и црногорчење Срба
- ^ Пузовић 1999, стр. 155-173.
Литература
- Vukšić, Dragan (2015). Žumberački uskoci: Unijaćenje i odnarođivanje. Zagreb: Srpsko narodno vijeće.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996а). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије (3): 207—218.
- Голубовић, Звонимир (1987). „Денационализаторска политика мађарског фашистичког окупатора у Бачкој - присилно исељавање и логорисање - насељавање Бачке Мађарима из других крајева”. Зборник Матице српске за историју. 36: 91—129.
- Димић, Љубодраг (2001). Историја српске државности. 3. Нови Сад: Огранак САНУ.
- Ђурић, Вељко Ђ. (1989). Усташе и православље: Хрватска православна црква. Београд.
- Јовановић, Батрић (2003). Расрбљивање Црногораца: Стаљинов и Титов злочин. Београд: Српска школска књига.
- Kraljačić, Tomislav (1987). Kalajev režim u Bosni i Hercegovini (1882-1903). Sarajevo: Veselin Masleša.
- Лилић, Борислава (1993). „Бугарска егзархија у Нишавској епархији”. Лесковачки зборник (33): 181—187.
- Lukač, Dušan (1988). „Denacionalizacija, iseljavanje i genocid na Balkanu u toku Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 6 (1-2): 53—85.
- Mirnić, Josip (1967). „Denacionalizatorska politika mađarskog okupatora u jugoslovenskim zemljama 1941.”. Godišnjak Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. 10: 143—153.
- Недељковић, Славиша (2013). „Косово и Метохија у плановима бугарске пропаганде (1870-1878)” (PDF). Српске студије (4): 61—72.
- Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви - македонско црквено питање”. Вардарски зборник (1): 155—173.
- Радовановић, Милован (1998). „Десрбизација и албанизација косово-метохијске Старе Србије”. Архив за правне и друштвене науке. 84 (3): 3—38.
- Ракић, Хранислав (1988). „Бугарски програм денационализације српског живља у првом и другом светском рату”. Лесковачки зборник. 28: 55—59.
- Селимовић, Салих (2001). „Срби Муслимани и њихова денационализација”. Гласник Завичајног музеја - Пљевља. 2: 163—181.
- Селимовић, Салих (2017). „Муслимани српског порекла и њихова денационализација”. Српска слободарска мисао. 18 (102): 119—138.
- Степић, Миломир (2005). „Косовско-Метохијска карика расрбљивања Балкана: Могући епилог и његове геополитичке последице”. Гласник Српског географског друштва. 85 (1): 187—198.
- Степић, Миломир (2014). „Век расрбљивања Балкана - геополитички узроци и последице” (PDF). Политичка ревија. 41 (3): 1—23.
- Суботић, Момчило (2009). „Отимање Космета у процесу расрбљивања Балкана” (PDF). Национални интерес: Часопис за национална и државна питања. 5 (3): 49—71.
- Чавошки, Коста (2011). Расрбљивање. Нови Сад: Orpheus.
- Шешум, Урош (2013). „Друштво против Срба 1897-1902: Методи и мере бугарске дипломатије, Егзархије и Бугарско-македонско-одринске револуционарне организације против ширења српског утицаја у Јужној Старој Србији и Македонији 1897-1902” (PDF). Српске студије (4): 73—103.