Marija Ugarska

Za druge upotrebe pogledajte stranicu Marija Ugarska (višeznačna odrednica).

Marija Ugarska
Marija Ugarska
Lični podaci
Puno ime	Marija (Anžujska) Ugarska
Datum rođenja	početkom 1370.
Datum smrti	krajem juna 1395.
Mesto smrti	Budim, Ugarska
Porodica
Supružnik	Žigmund Luksemburški
Roditelji	Lajoš I Anžujski Jelisaveta Kotromanić
Dinastija	Anžujci
Kraljica Ugarske
Period	1382—1395.
Prethodnik	Lajoš I Anžujski
Naslednik	Žigmund Luksemburški
Savladar	Jelisaveta Kotromanić, Karlo III Napuljski, Žigmund Luksemburški

Marija Ugarska (mađ: Mária ‹màariå›, devojački Marija Anžujska, početak 1370 — kraj juna 1395) bila je ugarska kraljica od 1382. do 1385. i od 1386. od svoje smrti. Otac joj je bio Lajoš I Anžujski, kralj Ugarske i Poljske, a majka Jelisaveta Kotromanić, ćerka bosanskog bana Stefana II Kotromanića. Godine 1379. verila se sa sinom Karla IV, cara Svetog rimskog carstva, Žigmundom. Posle očeve smrti nasledila je krunu Svetog Stefana, ali je Poljacima bila nesimpatična, a posebno njen verenik Žigmund Luksemburški, zbog čega je ukinuta personalna unija sa Poljskom, a Marijina mlađa sestra Jadviga, je postala poljska kraljica. Tada se raspala anžujska imperija i usledile su godine krvavih kraljevskih drama i ljutih stranačkih borbi.

Marija je cele svoje vladavine, zbog svoje maloletnosti, bila pod regenstvom majke Jelisavete, koja je pokušala da je uda za brata francuskog kralja Šarla VI Ludog, Luja Orleanskog, ali uprkos tome Žigmund je oženio Mariju 1. novembra 1385. godine.

Sukobi u južnoj Ugarskoj i napadi bosanskog kralja Stefana Tvrtka I Kotromanića, uticali su na napuljskog kralja Karla, da napadne Ugarsku, 1385. godine, nateravši Mariju da abdicira, ali je po Jelisavetinoj naredbi, Karlo bio ubijen 7. februara 1386. godine, ali tada su se pobune u Ugarskoj još više razbuktale, ipak je Marija tada povratila krunu.

Opoziciona buntovna vlastela iz Donje Ugarske je, na putu kroz Hrvatsku iskasapila palatina Nikolu I Gorjnskog, a Marija je tada pala u ruke pobunjenika zajedno sa Jelisavetom, koja je zadavljena pred očima svoje ćerke u tvrđavi u Novigradu. Na kraju je Žigmund, juna 1387. godine, oslobodio Mariju i, uz pomoć mletačkog dužda Antonija Venijera, prisvojio svu vlast u Ugarskoj, ne dozvolivši Mariji da ima učešća u vlasti .

Dolazak na presto

Marija, sa majkom Jelisavetom pred grobom Lajoša I

Dana 11. septembra 1382. godine u Trnavi, umro je ugarski kralj Lajoš Veliki. Njegovom smrću Ugarska je izgubila ne samo jednog vladara veće vrednosti, nego i jedinu zakonitu mušku ličnost u dinastiji. Njegovi naslednici behu same žene: udovica mu Jelisaveta, i dve kraljevske kćeri Marija i Jadviga. Starija Marija beše verena sa Žigmundom Luksemburškim, sinom češkog kralja, a nemačkog cara Karla IV. Ona je već 17. septembra, samo dan po kraljevoj sahrani, u Stolnom Beogradu, bila krunisana za „kralja“ Ugarske .

Stefan Banfi iz Lendave je kao kraljičin čovek, za to vreme, bio „ban čitave Slavonije“ (1381-1385). On je bio sin nekadašnjeg bana Nikole Banfija, i u banskoj časti je nasledio Petra Cudara, koji je 1381. godine postao vojvoda poljske Galicije (crvene Rusije). Uz Stefana Banića pominje se kao „ban Kraljevine Slavonije“.

Jelisaveta se, za to vreme, pobrinula da njena kćerka od strane udaljenih područja u kraljevstvu npr. Dalmacije bude priznata kraljicom. U tu svrhu šalje već u jesen godine 1382. godine u Dalmaciju vesprimskoga župana Janoša Biesena. Gradovi dalmatinski se bojahu, da će u Dalmaciji opet prevladati Mletačka republika, pa zato prionuše uz kraljicu Mariju. Sa njom su dalmatinski gradovi sklopili i savez protiv svih koji napadnu Dalmaciju, a posebno protiv Mlečana. To je, valjda, uticalo mletačkog dužda Antonia Venijea da napokon, proleća 1383. godine, prizna Mariju za ugarsku kraljicu, čak se, 4. maja iste godine, obavezao, da će poštovati Turinski mir iz 1381. godine; takođe je poslao poslanika u Ugarsku da primi zakletvu kraljice, da će se brinuti o održavanju mira .

Mađarsko plemstvo se, potom, javilo sa velikim prohtevima protiv vlasti žena i naročito protiv vlasti glavnog kraljičinog doglavnika, palatina Nikole Gare. Glavni protivnici novog režima behu Pavle Horvat, zagrebački biskup i Ivaniš Horvat, mačvanski ban i njihov ujak, jovanovac, Ivan Paližna, prior vranskog manastira kod Zadra. Oni doskora pređoše u otvorene protivnike kraljičine i okupiše oko sebe velik broj buntovnika. Protiv kraljice Marije oni stadoše na stranu njenog suparnika, Karla Napuljskog, koji je pretendovao na ugarsku krunu kao najbliži muški srodnik umrlog kralja. U celoj Ugarskoj nastadoše smutnje i borbe .

Ivan Paližna, vrhovni pobunjenik je, već s jeseni 1383. godine, digao pobunu protiv ugarske vlasti, u Vrani. Kraljica Jelisaveta je odmah uvide da pobunu treba što pre ugušiti. Zato se lično sa Marijom, Jadvigom, nekim biskupima i Stefanom Lackovićem II. Kraljice su 15. oktobra stigle u Zadar i njihova vojska je 28. oktobra osvojila Vranu, a Paližna je bio lišen priorske časti. Kraljice su ipak ostale u Dalmaciji duže vremena, da odstrane svaki trag ne zadovoljstva. Za to vreme stanovahu kraljice u Vrani, gde su sa pratnjom ušle 4. novembra. Zatim su krenule u tadašnju Slavoniju (danas severna Hrvatska), gde su redom, posetile Zagreb, Križevac, Sušicu (današnji Đurđevac), Viroviticu i Požegu, a potom su se februara 1383. godine vratile u Budim .

Kralj Lajoš nadao se, da će uspeti, i iza svoje smrti, održati uniju između Poljske i Ugarske. Ali Poljaci, nezadovoljni mađarskim režimom, postaviše mladom Marijinom vereniku vrlo teške uslove: među ostalima i taj, da mora stalno živeti u Poljskoj. Kad je on to odbio, Poljaci izabraše za svoju kraljicu mlađu sestru Jadvigu, koja beše verena sa Vilhelmom, sinom austrijskog vojvode Leopolda III; i odvojiše se tako od zajednice sa Ugarskom. Da to nije išlo bez težih zapleta i kriza razume se samo po sebi . Jadviga je 15. oktobra 1384. bila krunisana poljskom krunom sa draguljima, u Krakovu. Jadviga se potom 18. februara udala za Jegela (Jogailu), velikog kneza Litve, koji potom utemelji novu poljsku dinastiju („Jagelovići") i tako prestade personalna unija, koja je vezala Ugarsku i Poljsku pod jednom krunom .

Neprijateljstvo kralja Tvrtka

Bosanski kralj Tvrtko je shvatio značaj ovog položaja i hteo je da se dovoljno spremi za svaki slučaj. Već u decembru 1382. njegovi su ljudi pokušavali neke političke pregovore sa Dubrovnikom, ali nisu naišli na povoljan odziv. Dubrovački hroničari pričaju, da je kralj tada tražio od Republike jednog čoveka, koji bi bio vrhovni nadzornik svih njegovih gradova i tvrđava. Radilo se sigurno o nekom dobrom poznavaocu tvrđavne tehnike, vrlo lepo razvijene u Dubrovniku. Dubrovčani, koji su videli da se kralj sprema na neku veću borbu, nisu smeli da pristanu na tu ponudu. Oni su se ozbiljno bojali da bosanski kralj, koji je bio jaka ličnost, ne ugrozi njihove slobode i ne preduzme kakvu akciju. Stoga su čak dali inicijativu, da se stvori odbrambeni savez dalmatinskih gradova, uperen u glavnom protiv Tvrtka. Ti njihovi postupci izazvali su kraljeve privredne sankcije i ponovo veoma zategnute odnose. Kao prirodnog saveznika Tvrtko je gledao Mlečane. Od njih je tražio prve brodove za svoju malu flotu i dobio je 1383. god. kao admirala, s odobrenjem vlade, Mlečanina Nikolu Baseja, jedan potpuno opremljen brod i dozvolu da mu se u njihovu arsenalu naprave još dve lađe. Iste godine, 30. jula, kralj je sa svojim naslednicima dobio kao priznanje, mletačko građanstvo.

Dan krunisanja Marije Ugarske, ilustracija Đulija Ferarija

Tvrtkove veze sa Mlečanima i spremanje bosanske flote beše naročito uznemirilo Dubrovačku republiku, pa i sam mađarski dvor. Ovaj je o tom nesumnjivo bio obavešten od dalmatinskog bana, a možda i od Dubrovčana, koji su vrlo verovatno stvar prikazivali ozbiljnom i opasnom i određenom sigurno protiv ugarskih interesa. Ugarska, u kojoj su već izbijali ustanci i gde su ljudi na dosta strana bili nakostrešeni i gotovi na borbu, nije mogla ostati nezabrinuta radi držanja bosanskog kralja. Stoga poslanici kraljice Marije prebacuju Mletačkoj republici, što pomaže oružanje Tvrtkovo i oprema lađe za njegovu flotu.

Na osnovu danas poznatih izvora ne može se tačno reći da li je i u koliko je Tvrtko lično imao učešća u prvim mađarskim neredima. Lajoš je nekad iskoristio njegovu mladost i uzeo mu Hum; ne bi sad, zbog toga, bilo nikakvo čudo, da Tvrtko iskoristi mladost njegove kćeri i oduzme nešto od mađarskog poseda. Njegovo oružanje 1382—1384. god. dolazilo je dobrim delom radi toga, što se spremao s jedne strane na borbe sa Balšićima, a još više za akciju u Dalmaciji. Mi ne znamo danas pouzdano, radi čega se vranski prior, Ivan Paližna, odmetnuo od ugarske kraljice i nećemo stoga početak njegova pokreta dovoditi u vezu s agitacijom kralja Tvrtka, po što to ničim ne možemo utvrditi. Ali je nesumnjivo, da je Tvrtku, kad je čuo za taj pokret, došla želja da ga iskoristi za svoje jačanje. Njegova poslanstva i poruke Mletačkoj republici 1383. god. išla su za tim, da tamo nađe potpore za svaki mogući slučaj budućnosti. Kod izvesnih dalmatinskih gradova opazilo se još u jesen 1382, da se boje koliko Mletaka, toliko i Tvrtka; a u daljem nizu događaja ta je bojazan postojala sve veća. Mleci su jedno vreme bili pripravni da stupe u ozbiljne pregovore o savezu s Ugarima, u leto 1383, ali su od tog odustali, kad su dobili sigurne poruke, da kralj Tvrtko ima svoje neke planove i da bi, možda, u skoro vreme trebalo doći s njim do sukoba. Oprezni, Mleci stoga napuštaju pregovore s Mađarima, a Tvrtka pomažu sa zadnjom namerom, da se, u borbi između njega i Ugara, posredno osvete ovim drugima za nedavno neprijateljstvo, a i da se sami okoriste.

Nema sumnje, da je Ivaniš Paližna, rešen na borbu protiv Ugara, potražio pomoći u suseda i da je stupio u veze s Tvrtkom. Može biti, da su mu vojna spremanja Tvrtkova davala nade, da može uspeti i hrabrila ga u otporu. Ali bosanski kralj nije mu poslao nikakve stvarnije pomoći i Paližna je u prvi mah pretrpeo poraz. 28. oktobra 1383. došla je Vrana u ruke kraljičinih ljudi. Da li se Paližna posle tog neuspeha sklonio kod Tvrtka ne znamo pouzdano, ali nije nemoguće. Za Tvrtkovo držanje, ne mnogo prijateljsko prema svojoj rodici i njenoj deci daju dovoljno primera uznemiravanja Splita od njegovih ljudi, vojna spremanja na kopnu i moru i ponašanje vojvode Vukca, koji je s Tvrtkovim znanjem prisvojio krajem 1384. grad Greben, nekadašnje dobro Vukoslavića (odnosno Stipanića), koje je bilo ustupljeno Ugarima. Na ugarskom dvoru učinilo se kao potrebno sprečiti takve slučajeve i spasti kraljevinu od težih udaraca sa te strane. Stoga kraljice stupaju u neposredne pregovore s Tvrtkom. Palatin Nikola Gara, nekadašnji sused kraljev u Mačvi i saveznik protiv župana Nikole, posle čak i kum Tvrtkov, beše uzeo na se, da se nagodi s kraljem. Radi toga je došao u Bosnu, kralju na noge. Ugari su ponudili kralju Kotor i okolinu, ali pod uslovom da ga dobiju kao sigurnog prijatelja. Tvrtko je na to pristao i 28. marta 1385. dao je o tom i pismenu potvrdu .

Pobuna u Hrvatskoj

Nikola Gara je hteo u svojim rukama prikupiti svu državnu vlast; zato je pred kraljicama klevetao druge državne dostojanstvenike. Kada su ovi doznali, da ih kraljice mrze, počnu spremati otpor protiv nove vlade. Kraljice su doduše uspele, da umire Ugarsku, ali zato se spremao ustanak u Hrvatskoj, gde je ustanike predvodio zagrebački biskup Pavle Horvat. Uz njega pristadoše moćni rođaci njegovi, zatim neki velikaši, pa i bivši banovi: Nikola Sidži i Stefan Lacković; i početkom jula godine 1384. već je u zadru bilo nekoliko građana protiv kraljice. Ban je dao te građane pohvatati, pa ih onda 8. jula mučiti i ubiti. To uplaši druge građane, te je istoga dana gradsko veće u Zadru položilo zakletvu vernosti prema kraljici.

Pobuna u Hrvatskoj je jako uplašila kraljicu Jelisavetu, koja je već 14. avgusta opominjala građane Griča, neka se pod kazan „nevere“ ne usude pristati uz „odmetnike“. Jednako je opominjala i druge gradove, kao i pojedine hrvatske velikaše, pa ipak se neprestano povećavao broj „odmetnika“. Među novima se pominju: Stefan Frankopan, Nikola Zambov, Andrija Lacković i Stefan od Šimontornje. Da je kraljica mrzela Pavla Horvata, vidi se po tome, što je 29. septembra iste godine građanima Zagreba naložila, ne udare na Zagrebački Kaptol, pa neka poharaju sve, što pripada biskupu. Međutim, nezadovoljnici sastaviše „ligu“ (savez), da budu jači protiv kraljevskog dvora.

Liga je odbila neustrašivog vođu, kada se na jesen godine 1384. godine iz Napulja vratio brat zagrebačkog biskupa Ivaniš Horvat, koji je proveo dve godine u mukotrpnoj borbi sa anžujskim vojvodom, Lujem. Ivaniš beše nekada (1376—1381) ban mačvanski, a sada se proglasio „banom čitave Slavonije“.

Marija, Jelisaveta i Nikola Gorjanski su se, potom, spustili u Požegu, gde su 13. maja 1385. godine izmirili sa hrvatskom „ligom“, kako su nezadovoljnici zvali svoj savez. Od „ligaša“ bejahu u Požegi prisutni: Ivaniš Horvat, Pavle Horvat, Nikola Sidži, Stefan Lacković, Nikola Zambov i Stefan od Šimontornje. „Ligaši“ su posle toga javili svojim pristalicama, da su kraljice izravnale nesuglasice, koje do tada postojale; zato treba od tada kraljicama biti u pomoći, posebno kad se treba braniti Ugarska .

Nagodba sa kraljem Tvrtkom

Kad su Mlečani dobili vest o tom, da je postignut sporazum između Tvrtka i Gare i da je kraljica pristala da ustupi Kotor, odlučili su oni 20. jula 1385, da upute Tvrtku jednog svog čoveka koji bi izradio kod kralja povelju, da njihovi trgovci uživaju i dalje sva ona prava i slobode, koje su imali dotle. U Sutjesci, u svom kraljevskom dvoru, odobrio je Tvrtko 23. avgusta molbe Mlečana. U tom njegovom pismu on kaže, da je samo "dei gratia rex Rassie, Bossine, Maritimarumque parcium," a da je Kotor „večno“ dobio ,per gratiam largiflue dei disposicionis et preclarissimo sororis nostre domine regine Ungarie.’ O nekom njegovom vazalskom odnosu prema kraljici nema, kako se vidi, ni reči. Po našem uverenju, ovo mutno doba iza smrti Lajoševe bilo je vreme, kad je Tvrtko definitivno postao samostalan vladar. Izvesne poteze samostalne političke akcije on je pravio i pre toga; – Tvrtko je, uopšte, bio priroda svoje volje i uvek je težio da svoje poslove sređuje sam; – ali definitivnu odluku, da istupi kao samostalan vladar, kao kralj ravan mađarskom, on je doneo onda, kad nije bilo nekakve opasnosti, da mu to Ugari mogu osporavati. Taj prekid nije ni ovog puta bio grub; gornje izjave, koje je dao Nikoli Gari kazuju jasno, da je Tvrtko još uvek imao izvesnih obzira, svejedno da li su oni bili više političke ili tobože srodničke prirode .

Karlo III Napuljski

Karlo III Napuljski, Marijin rođak, glavni uzurpator i najveći neprijatelj.

Prilike u Ugarskoj razvijale su se sve više u jednu vrstu anarhije. Mlada ugarska kraljica, koja je već bila verena za Žigmunda Luksemburškog, po savetu svoje okoline, napušta taj plan i pruža ruku bratu francuskog kralja Karla VI, Luju Orleanskom. To izaziva napuštenog verenika na osvetu i u avgustu 1385. on sa uspehom prodire u Ugarsku i osvaja Njutru i Požun, pošto je prodao svoja imanja da bi uspeo održavati vojsku.

U škripcu, između dve opasnosti, kraljica Marija se vraća svom vereniku i postaje njegova žena (1. septembar); a da ugodi opoziciji Horvata oduzima moćnom Gari palatinsku čast (oktobar), a za palatina bi postavljen Marijin neprijatelj Nikola Sidži. Dvorska dostojanstva dobiše još 2 „ligaša": Nikola Zambov postade naime blagajnik kraljevstva, a Stefan od Šimontornje kraljevski konjušar.

Odmetnici Horvati su digli glavu posle kraljičine udaje, i počinju da rade otvoreno za kandidata napuljskog dvora, Karla Dračkog (hrvatski herceg 1371. do 1376.), za kojeg su se otvoreno izjasnili u julu, pošto je njegova vladavina ostala u lepim uspomenama . Karlo je, na poziv Pavla Horvata, pristao na osvajanje krune Svetog Stefana, iako se 1379. godine zakleo pokojnom kralju Lajošu, da se neće otimati za ugarske zemlje, i iako ga je žene Margareta odvraćala od toga, pa čak ni papino prokletstvo 15. januara 1385. godine. Karlo je hteo povesti i svog devetogodišnjeg sina Ladislava, ali ga od toga odvrati plač tužne Margarete. Karlo 14. septembra pređe iz Napulja u Barletu, ovde sabere nešto vojske i 23. oktobra ukrca se na 4 lađe i 31. oktobra dođe u Senj, odakle posle velikog slavlja pređe u Zagreb, gde neko vreme ostade kod Pavla Horvata. Za to vreme broj njegove vojske je porastao. Kad je bila na okupu cela vojska, krenu Karlo u decembru iz Zagreba prema Budimu. - Velik strah spopade kraljice Mariju i Jelisavetu. One sazvaše i pre toga (8. novembra) Budimski državni sabor, na kome kraljica Marija 15. novembra potvrdi prava i povlastice staleža i redova, samo da sebi osigura pomoć plemstva i velikaša. Ugari su doduše Žigmunda istog dana izabrali za „staratelja i upravitelja kraljevstva"; ali Žigmund se nije nalazio u Ugarskoj, nego u Češkoj .

Izgledalo je čak jedno vreme, da se behu obe kraljice izmirile sa samim napuljskim princem, Karlom, i priznale ga, u samom Budimu, kao guvernera kraljevine. Za to vreme, Žigmund se nalazio u Svetom rimskom carstvu tražeći pomoć od polubrata i kralja Rimljana Vaclava Luksemburškog. U stvari, na sve su se strane plele podle spletke . Po dolasku u Budim kraljice su, u znak srdačnosti, poljubile Karla u čelo i ceo sat sa njima ljubazno razgovarale . Dočepavši se Budima i učvrstivši se na novom položaju, državnim saborom (25. decembar) , Karlo se kruniše za kralja u Stolnom Beogradu, ostrogonski biskup Dimitrije. Kad je karlo posle krunisanja krenuo ka Budimu prelomila se njegova zastava, koju su pred njim pristalice nosile. To je je za Ugare bio „loš znak“, kao i oluja koja je besnela posle toga.

Marija i Jelisaveta na krunisanju Karla Napuljskog

Karlo je naravno nagradio one velikaše, koji su mu pomogli da se dokopa prestola; Ivaniša Horvata imenuje „banom čitave Slavonije“, a Ivan Paližna postade „ban Hrvatske i Dalmacije“, ali naskoro je stekao Karlo i velike protivnike, koji su za vreme vladavine Marije Anžujske ugrabili razna dobra. Ovi se velikaši stanu okupljati oko „bivšeg“ palatina Nikole Gare.

Karlo je dozvolio da Marija sa majkom stanuje u, sada već, njegovom dvoru, često ih je posećivao, pa čak je zapovedio da im dvorjani iskazuju kraljevske počesti. Kralj beše toliko neoprezan da je kraljicama dozvoljavao da se sastaju sa svojim pristalicama, kojima je vrhovni vođa bio Gara, što je pospešilo njegovu propast. Nikola, potom, razglasi, da polazi u Slavoniju, pošto će se u Gorjanu udavati kćer njegova, i sa velikom vojskom, koja će ga pratiti, provali 7. februara u kraljevski dvor da se oprosti od kraljica, ali Gara uopšte nije išao u Gorjan, nego je ostao u Budimu .

Karlo je već bio potisnuo i mladu kraljicu i njenu majku. Ali ove, naročito kraljica majka, prepredene i energične, spremaju osvetu . Pozvavši kralja u dvor, na dogovor o delovanju protiv Žigmunda; one su ga u stvari dovele u već spremljenu zasedu. 7. februara, šetajući iz sobe kraljice Marije i Jelisavete, Karlo je došao u jednu dvoranu, gde su se okupili Garini ljudi. Kad se Karlo slučajno okrenuo prema Jelisaveti, Gara da znak Blažu Forgaču, koji je prišao, usred razgovora kraljeva sa kraljicama, kralju iza leđa i zadao, s mačem, teške udarce preko glave. Od tih silnih udaraca Karlu je napukla lobanja. Kad su Karlovi telesni stražari čuli viku dotrčaše u dvoranu, gde su teško ranili Forgača. Uz pomoć velike vojne sile Gara pobi stražare. Na glas o tome ljudi stadoše budimskim ulicama vikati:

Živela kraljica Marija!

Ivaniš Horvat videše da je otpor nemoguć, već sutradan sa svojim četama, napušta Budim i odlaze u Hrvatsku. Karu je iz dana u dan bilo sve gore, pa je 14. februara zamolio kraljice da ga prebace u Višegrad, što su ove i učinile. Potom je od rane, koju je dobio 7. februara Karlo umro 24. februara. Neki istoričari tvrde, da je bio otrovan; drugi pak tvrde, da su ga kraljice dale zadaviti, jer se bojahu, da je mogao preboleti svoje rane .

Žigmund Luksemburški kao kralj

Dolazak na presto

Žigmund Luksemburški, Marijin suprug, savladar i prestolonaslednik. Portret iz 1433. godine

Kraljeva pogibija uzbuni sve njegove pristalice. Horvati digoše pravu bunu i behu spremni i na najgore. Sva Hrvatska i Slavonija behu zapaljene . Jelisaveta i Marija, koje su smatrane krvnicima bile su omrznute. Svi protivnici su manje-više bili isti, ali ovaj put je Stefan Lacković stao uza kraljicu. Zato se Žigmund sada otvoreno odlučio za svoju ženu, ali se tome, da Žigmund stupi na presto, usprotivila Jelisaveta. Nato on provali u Ugarsku iz Bohemije i Moravske, pa dopre do grada Đura, ali Žigmundove planove osujetio je njegov polubrat Vaclav IV, koji se u pregovorima sa Jelisavetom izborio za grad Trenčin, županiju Gvozd, pa i za ona imanja, koja je imao Marijin stric Ištvan, hrvatski herceg .

Potom, na nagovor Nikole Gare da koliko-toliko umire pobunu krenuše u julu obe kraljice u te oblasti, i to najpre u Đakovo, gde je bilo bosansko biskupsko sedište, a odatle na sigurnije Garin Gorjan blizu Oseka . Pratili su ih Blaž Forgač, Nikola Gorjanski, Nikola Gorjanski Mlađi i Janoš Gorjanski . Neoprezne, kraljice su na taj put pošle s dosta malom pratnjom . Njihovim protivnicima, Ivanišu Paližni, Ivanišu Horvatu i Ladislavu Horvatu, posle krvave borbe, pođe za rukom, da na tom putu kraljice uhvate, a njine pristalice, s Garom i Forgačom zajedno, na mestu poubijaju (25. jula). Janošu Maroviću i Nikoli Mlađem, pak pođe za rukom da pobegnu .

Kad su poubijane kraljičine pristalice i, kada su Horvati prodrli do Marije i Jelisavete. Ivaniš Horvat je verovao da je Jelisaveta ubila kralja Karla. Nato kraljica Jelisaveta kleknu pred Ivaniša Horvata, pa ga sa sklopljenim rukama poče moliti bana da ne pogubi kraljicu Mariju, okrivljujući za sve pokojnog Nikolu Garu.

Ovo preklinjanje je glasilo ovako:

Smiluj se, bane! Ja sam odgovorna za ovaj zločin. Moj sukrivac, koji ga je izveo, pogibijom svojom je okajao greh svoj. Nemoj se osvetiti nedužnoj kćeri mojoj!

Ivaniš Horvat dade kraljice zatvoriti u Gumnik (danas Bosiljevo kod Čazme), gde je bila tvrđava Pavla Horvata. Zatvoreni velikaši budu pak zatočeni u Čakovcu, Požegi i Orljavi (danas Oriovac) i u Počitelju.

Pokolj kod Gorjana dobro dođe Žigmundu, koji je tada poleteo u Ugarsku da preuzme presto. Već 5. septembra beše Žigmund u Stolnom Beogradu, deleći feudalcima razne povlastice, pa su oni prešli na njegovu stranu. Uz Žigmunda je najviše bilo Marijinih pristalica, koji su se nadali da će Žigmund osloboditi kraljice iz ropstva. Žigmund tada postade „upravitelj“ i „kapetan“ kraljevine Ugarske; i kao takav nastojao je ugušiti hrvatsku bunu. Radi toga on imenuje severinskog bana Ladislava od Lučenca za generalnog kapetana kraljevina Slavonije, Dalmacije i Hrvatske, a Nikolu Gorjanskog Mlađeg za mačvanskog bana.

Posle toga je, krajem godine Žigmund krenuo u rat protiv Horvata .

Posle izvesnog vremena zarobljene kraljice behu dovedene u Novigrad kod Zadra i zatočene. Tu je kraljica majka, na oči svoje kćeri, bila zadavljena sredinom januara 1387, na glas da je Žigmund pošao da ih spasava . Marija je kasnije o tome pripovedala u jednoj svojoj povelji 14. septembra 1387. godine.

Marija i Jelisaveta zatočene u Novigradu, rad iz 1878. godine

Posle ovoga je kraljičino mrtvo telo tajno preneseno u Zadar i onde pokopano u crkvi Svetog mučenika Hrisogona Nikejskog. To ostade do 16. januara 1389. godine, kada je lađom prevezeno do Obrovca, a dalje u kolima preko Like i Zagreba u Stolni Beograd, gde je sahranjeno u dvorskoj grobnici. Ovim ubistvom Hrvati su se osvetili Jelisaveti za ubistvo kralja Karla, ali možda su time hteli zastrašiti Žigmunda, da njihov narod pusti na miru, a ako neće da ista sudbina stigne i Mariju.

Žigmund je, za to vreme, (10. januara 1387. godine) boravio u Koprivnici, a kasnije u Dubravi; ipak se naskoro vratio u Ugarsku, prepustivši banu Ladislavu borbu sa ustanicima .

U isto vreme, kad se Žigmund odlučio na taj korak, spremala se i hrvatska vojska da na juriš uzme grad Zagreb, čiji je donji grad, Grič, držao Ladislav od Lučenca. Poslednje nedelje februara pošle su tamo čete Ivaniša Horvata i Ivana Paližne, kojima se domalo pridružio i bosanski vojvoda Hrvoje Vukčić s bratom Vukom. Nema sumnje, da je on to mogao učiniti samo po Tvrtkovom pristanku. Ovaj se, dakle, odlučio na aktivnu politiku u Hrvatskoj, želeći da iz te mutne mađarske situacije izvuče koristi za svoju državu. Za to vreme Ladislav je porušio bedeme Kaptola, ali početkom marta čitav Zagreb je već bio u rukama slavonske i bosanske vojske, a kroz malo vremena gotovo i sva ostala Hrvatska i Slavonija. U Mačvi, gde je Ivan Horvat bio donedavno ban, javio se, isto tako, ili je bio izazvan buntovni pokret, koji je živo pomagao i knez Moravske Srbije Lazar Hrebeljanović. Njemu su ove prilike dale mogućnosti, da se oslobodi mađarske vrhovne vlasti i da pokuša proširenje svojih poseda na severu. I u ovom pitanju, dakle, nije bilo razlike shvatanja između kneza i Tvrtka .

Za to vreme 22. februara, iz Zadra, je za Napulj otplovilo poslanstvo, koje je vodio zagrebački biskup Pavle Horvat, zato je uplašena Mletačka republika poslala izaslanika Pantaleona Barboa, koji je, mukotrpnim radom, velikaše sklone Republici, nagovorio da za svog vladara izaberu dvadesetogodišnjeg Žigmunda. Odmah potom Žigmund pođe u Stolni Beograd gde ga je, 31. marta, vesprimski biskup Benedikt, krunisao krunom Svetog Stefana.

Žigmund je, sada kao „božjom milošću kralj Ugarske, Dalmacije i Hrvatske“ pozvao stanovnike Dalmacije i Hrvarske da se klone Ivaniša Horvata i Ivana Paližne. Čini se da je poziv došao prekasno, jer su ustanici osvojili celu Hrvatsku, Dalmaciju i Slavoniju, kao i delove Mačvanske i Severinske banovine .

Žigmund je čitav život proveo u borbi i smelim podvizima; bio je više vitez avanturista nego državnik sa dalekim pogledom .

Oslobađanje kraljice Marije

Marija Mađarska, mađarska hronika

Prvi je Žigmund u pomoć priskočio krčki knez Ivaniš Frankopan. On mu javi, da će spasiti kraljicu Mariju, ako mu kralj pošalje kopnenu vojsku i nabavi pomoćne lađe. Žigmund oberučke prihvati taj poziv, pa 9. aprila zamoli Mlečane, da na dalmatinsku obalu pošalju 2 galije, koje su Horvatima sprečile Marijin prevoz u Napulj. Mlečani potom opremiše 24 galije pobojavši se saveza Horvata sa napuljskim dvorom; potom pozvaše i dalmatinske gradove da budu verni ugarskom kralju. Tom se pozivu 30. aprila odazvao Split, 2. maja Trogir, a 3. maja Šibenik.

Posle ovog je Frankopan sklopio savez sa krbavskim knezovima Kurjakovićima, sa kojima je sredinom maja provalio u Počitelj, gde se Ivan Paližna nalazio sa nekim, zarobljenim ugarskim velikašima. Dugo se Paližna hrabro branio; ipak morade napokon zbog oskudice hrane uzmaknuti u Novigrad. Ivaniš oslobodi zarobljene velikaše među kojima se nalazio i bivši mačvanski ban Stefan Korođ, te pođe opsedati Novigrad, gde su ga s morske strane pomagali Mlečani. Ponovo zbog oskudice hrane, Paližna je bio prisiljen na uzmak, ali sada htede pregovarati, ali ne htede pregovarati sa Frankopanom, nego je počeo pregovore sa Đovanijem Barbadikom, mletačkim vojvodom, koji mu obeća, da će imati ličnu slobodu, ako im preda kraljicu živu. Nato Paližna otvori Mlečanima gradska vrata, pa potom, 4. juna pobeže u Vranu.

Kraljica potom ode u nedaleki Nin, odakle 8. juna pošalje poslanstvo u Zadar. Potom se 15. juna prebaci u Senj, gde primi mletačke izaslanike 19. juna, pa se zahvali Mlečanima 30. juna i duždu preporuči Barbadika za „svog viteza“. Kraljica napokon 1. jula napusti Senj i ode Zagreb, gde ju je 4. jula sačekao Žigmund.

Marija i Žigmund su ostali u Zagrebu mesec dana. Stanovali su u kraljevskom dvoru, koji je 1335. godine dao sagraditi Marijin deda, kralj Karlo Robert. Posle toga Žigmund ode iz Zagreba u Koprivnicu, odakle 7. avgusta posedima nagradi Zagreb. Potom ode u Križevac, gde se nalazio već sutradan. Odavde je kralj udario na Bosiljevo, koje je ubrzo palo. Posle toga se nastanio u Čazmi, gde ostade do 23. avgusta, a onda se vrati u Ugarsku .

Pobede nad pobunjenicima

Ali u brzo se javlja mađarska reakcija protiv braće Horvata. Mlečani, kojima nikako nije išlo u račun, da se napuljski dvor učvrsti i na istočnoj strani Jadranskog mora, upotrebili su od nekog vremena svu svoju veštinu, da u Ugarskoj pojačaju stranku Žigmundovih prijatelja. Ugari sami, osetivši opasnost od pobune, pregoše da je uguše što pre. Garin sin, Nikola II, zet kneza Lazara i novi mačvanski ban, i hrabri Stefan Korođ, bivši mačvanski ban, povedoše energičnu akciju da osvete dotadašnje poraze i slomiju buntovnike. U borbi kod Čerevića, na Fruškoj gori, Gara, doista, razbija Horvate. Ivana, koji se beše povukao u Požegu, natera na predaju i zarobi; a drugog Horvata Ladislava, koji se požurio da dovede pomoćne čete od kneza Lazara, potraži u samoj Mačvi i razbi u više sukoba. Dok je Gara ratovao po Mačvi utekao je Ivan, uz pomoć Stefana Lackovića i Stefana od Šimontornje, da nađe utočište kod kralja Tvrtka.

Marija Mađarska sa pratnjom

U ovom sukobu Nikola je oslobodio Ilok, pa čak je i Stefana Lackovića i Stefana od Šimontornje privukao na svoju stranu.

Držanje kralja Tvrtka

Tvrtko je u ovo vreme bio već potpuno opredeljen protivnik kraljice Marije. Kao novi kandidat za mađarski kraljevski presto bi istaknut mladi Ladislav, sin ubijenog Karla. Po tog novog kandidata, kog je s hrvatskim buntovnicima pomagao i Tvrtko, krenula je u drugoj polovini februara 1387. jedna hrvatska deputacija u Napulj, na čelu sa zagrebačkim biskupom Pavlom Horvatom.

Potisnuti u Slavoniji, hrvatski buntovnici se počeše da kupe oko kralja Tvrtka. U nj. su polagali svu nadu. Njegov je položaj bio sličan donekle položaju Pavla Šubića na početku XIV veka. Kao i Šubić i on je bio najsilniji gospodar na jadranskoj obali, i gospodar, koji je pored Primorja imao i Bosnu i tako sa dve strane mogao da utiče na mađarske stvari. I kao što je nekad sudbina Karla Roberta bila gotovo u rukama moćnoga Pavla, tako je sada sudbina princa Ladislava zavisila od držanja kralja Tvrtka.

Dolazak kralja Tvrtka u Dalmaciju

Prvi dalmatinski grad, koji je u toj krizi prišao kralju Tvrtku, beše grad Klis, ognjište Šubićeve porodice. Građani su ponudili kralju svoj grad pod uslovom, da im prizna sva prava i povlastice, koje su ranije dobili od Šubića i uživali sve do tada. 22. jula 1387. Tvrtko je oberučke prihvatio ponudu i dao poslanicima i pismenu potvrdu o tom. Dobivši tako, bez muke, tvrdi kliški grad, Tvrtko je odmah odlučio, da svoje posede u Dalmaciji proširi i da započeto delo nastavi što skorije, dok traje opšti zaplet. Čim je dobio Klis Tvrtko je u nj poslao svoju vojsku i spremao se, da je odmah uputi i dalje. Splićani, koji su bili prvi na udarcu, prepadoše se mnogo od te mogućnosti. Na dan 1. avgusta sastade se njihovo gradsko veće i odluči, da odmah pošalje u Bosnu svog građanina, istoimenog unuka hroničara Miha Madijeva. Instrukcija, koja mu je bila izdata, glasila je, da ide kralju i da ga pozdravi ,cum omni humilitate’, i da mu preporuči grad Split, koji ga, posle svog zakonitog vladara, smatra za najvažnije lice. Ako bude kralj uputio svoju vojsku protiv Splita, neka Miho nastoji odvratiti ga od daljih neprijateljstava ukazivanjem na splitsku odanost i na spremnost, da izvrše sve njegove naredbe sem onih koje bi ih gonile na neverstvo prema ugarskoj kruni. Ali pre nego što je spljetski (splitski) poslanik mogao krenuti na bosanski dvor, već 2. avgusta napala je bosanska vojska spljetsko područje, ne udarajući na sam grad. Napad bosanske vojske nije imao karakter pravog rata; i Klajić ima pravo kad veruje, da je Tvrtko samo „mislio češćimi provalami prisiliti Splićane, da se napokon za volju mira i koristi svoje podlože vrhovnoj vlasti bosanskoj."

Borba za vranski manastir

Poprsje Ivana Paližne u zagrebačkoj katedrali

Malo posle pokušaše pristalice oslobođene kraljice Marije i kralja Žigmunda, da uzmu čuveni vranski manastir od Ivana Paližne. Na čelu te lojalne vojske beše novi vranski prior Albert de Losok (od Lučenca) i krbavski knezovi Budislavići. Paližna, koji je dobro stajao u narodu, spremi se na otpor, uzdajući se sigurno i u pomoć svojih prijatelja. I, doista, 11. novembra provalila je Tvrtkova vojska u zadarski kraj i silno ga poharala. U plen je palo na 3.000 komada sitne stoke i na 1.400 krava i volova. Protivnička vojska stuknu odmah natrag, ostavi opsadu Vrane i povuče se u Nin. „Radi množine i snage bosanskih jeretika," pisao je njen zapovednik 17. novembra iz Nina, „ne mogosmo ostati u polju, nego se sklonismo u Nin, stari grad vernih“. Tvrtkova vojska sjedini se posle toga sa Paližninom i pođe odmah za neprijateljem pod sam Nin. Opsada tvrdog ninskog grada trajala je sve do do 17. decembra, kad je bila prekinuta verovatno radi oštre zime. Ovo Tvrtkovo ratovanje po Dalmaciji donelo mu je, pored vojničkog uspeha i jačanja ličnog prestiža, još i grad Ostrovicu, i opet jedno od starih Šubićevih sedišta.

Borba na severnim granicama

Tvrtko je, u to isto vreme, bio aktivan i na istočnoj i severnoj granici. Njegovom i Lazarevom pomoću ojačani kreću odmetnici u nove borbe, koje vode s promenljivom srećom, ali sa osetnom štetom za Ugare. Naročito je bio opak njihov upad u Srem prvih dana septembra 1387. Razljućen vestima o tom, Žigmund odluči da se lično krene protiv buntovnika, kao što se mesec dana ranije borio protiv njih pod Gumnikom. Ali ovoga puta, pisao je on mletačkom duždu 22. septembra, neće ići samo protiv odmetnika dosad pominjatih, nego i protiv „bosanskog bana“ (ne veli kralja), da „skrši njihovu obest." Ipak nije pošao. Mesto njega u borbu su krenuli njegovi zapovednici Nikola Gara i Ištvan Korođ, kojima je uspelo da potisnu buntovnike sve do iza Save; ali u samu Bosnu nisu smeli da uđu. U tim borbama mađarski izvori naročito pominju učešće bosanske i srpske konjice, dobro oružane, koja je ustanicima činila velike usluge svojim brzim manevrisanjem. U ropstvo je, veli kralj Sigismund hvaleći „lavovsku srčanost“ svojih vernih, pao velik broj „nevernih i šizmatičnih Bosanaca i Rašana."

Osvajanja po Dalmaciji

Sve je ovo osetno uticalo i na Tvrtkove uspehe u Dalmaciji. Pojedini gradovi, posle pada Ostrovice, bojeći se kakve zle sudbine, počeše da traže veze s Tvrtkovim ljudima i da se na neki način osiguravaju unapred. U Trogiru se 26. i 27. decembra dugo većalo i kolebalo šta da se radi. U oštrini raspravljanja došlo je do vrlo krupnih reči i scena, koje su završile krvlju i mrtvim glavama. Narod se odluči za Bosance i Rašane, a tri vođe stranke kralja Žigmunda biše pobijene, jedan čak na sred trga, 27. i 28. decembra. Ostali jedva uspeše da pobegnu u Split.

Ovaj trogirski slučaj uneo je u ostale dalmatinske gradove još više pometnje i zabrinutosti. Stoga neki brzo odlučiše, da mole kralja Žigmunda za što skoriju pomoć. Već u januaru 1388. išli su s tom misijom na ugarski dvor predstavnici Zadra, Šibenika i Splita. Jedino Dubrovnik, zahvaljujući svom savezu sa kraljem Tvrtkom, nije imao nikakva razloga za pribojavanje. On je, šta više, bio uspeo da svoje odnose sa Bosnom prikaže na ugarskom dvoru kao nimalo nelojalne i da 28. oktobra 1387. dobije od kralja Žigmunda kao neku dozvolu i za dalje veze. U svojoj povelji Dubrovniku od tog datuma pristao je mađarski kralj, da republika može od ljudi iz Bosne i Raške dobijati zemlje i područja, „izuzevši samo one zemlje, koje su ostali kraljevi Ugarske, naši preci, držali i posedovali“.

Na jednom početom putu Tvrtko nije hteo da zastane sa polovnim uspesima. Ivan Paližna, koji je postao njegov namesnik u staroj hrvatskoj državi, odnosno u Dalmaciji i preneo svoje sedište u Klis, bio je čovek na koga se Tvrtko mogao potpuno osloniti. Samo njegovoj upornosti imalo se zahvaliti, da je buntovnički pokret protiv kralja Žigmunda i kraljice Marije ostao u Dalmaciji živ i aktivan i da je, uz Tvrtkovu pomoć, doveo i do uspeha. Sa Paližnom Tvrtko je dobio u svoju vlast i znamenitu Vranu, a to je bio dobitak od nesumnjiva značaja. I za Tvrtka i za Paližnu bilo je jasno, da oni neće lako ostaviti neiskorišćene lanjske uspehe. I, doista, čim je malo popustila zima, 18. februara 1388. napao je Paližna ponovo splitski kraj i opustošio ga, nastavljajući uznemiravanja i docnije. Kako ugarska pomoć nije dolazila, Split je sa strahom iščekivao šta će da mu donesu skori proletnji dani. Trogirska opština, kojoj sudbina bliskog Splita nije mogla biti ravnodušna, pokuša da posreduje. Ali nije postigla uspeha. Split je ostao veran mađarskoj kruni i kralju Žigmundu. To izazva Tvrtka na nove i odlučnije korake. Dva njegova poslanika, vojvoda Vlatko i Stanoje Jelačić, pošla su sredinom marta u Klis, da još jedanput, pre novog udarca, ponude sporazum dalmatinskim gradovima. Trogirani prvi i jedini pozdraviše kraljeve ljude i pokloniše im 50 libara u znak pažnje. Ostali gradovi ostadoše pasivni, nadajući se svaki čas kakvom povoljnom glasu sa ugarskog dvora.

Možda su ih sve u toj veri podržavale vesti o uspesima Žigmundove vojske protiv Ivana Horvata i njegovih drugova. U borbama protiv Horvata nekoliko hrvatskih buntovnika bi zarobljeno, odvedeno u Budim i tamo privezano konjima za repove, vučeno po ulicama i najposle pogubljeno i raščerečeno. Taj jezivi primer plašio je ljude. Ali, u samoj Dalmaciji Žigmund nije bio u stanju mnogo da pomogne. On se u ovo vreme nalazio u velikoj novčanoj krizi i nije mogao bez tih sredstava da misli na ozbiljnu vojničku akciju. Osim toga bio je zauzet u velikoj meri po njega nepovoljnim obrtom prilika u Poljskoj i Moldaviji.

Kralj Tvrtko i Mlečani

Pečat kraljice Marije Anžujske.

Kralj Tvrtko je ulazeći u Dalmaciju bio očevidno na čisto s tim, da će morati naći neki sporazum s Mletačkom republikom. U Republici, koja je držala stranu Žigmundu i Mariji protiv napuljskog kandidata, Tvrtkov otpor nije bio simpatičan; ali iz mnogo razloga mletačka sinjorija nije htela da kvari svoje odnose s njim. Ali da se dade ipak znak izvesnog neraspoloženja, došla je njihova dosta hladna i rezervisana poruka na Tvrtkov poziv iz 1388. god. da mu upute jednog poslanika na pregovore. Oni, odgovorilo se iz Mletaka 9. aprila, ne vide potrebe za to poslanstvo; a osim toga u tim idenjima tamo i natrag gubi se mnogo vremena. Nego, ako kralj ima nešto da poruči Republici, neka on pošalje svoje poslanstvo, koje će biti rado i pažljivo slušano. Tvrtko je želeo da Republika uputi njemu jednog poverljiva čoveka, s kim bi on mogao preći sva pitanja od važnosti. Njegov poslanik, koji bi došao u Mletke, ma koliko vešt, mogao bi govoriti samo o onom, što bi bilo konkretno formulisano, a ne bi mogao i za svaki eventualni obrt situacije ili za koje uzgred iskrslo pitanje dati siguran i obavezan odgovor. Za Tvrtka bi bilo vrlo važno, da iz neposredne diskusije mogne dobiti pun utisak o svima rezervama ili delikatnostima, koje imaju Mlečani i prema njemu i prema čitavom položaju uopšte; ovako, on je bio upućen na tuđ izveštaj i na obaveštavanje, koje je iz druge ruke i uvek lično obojeno.

Splitski poziv u pomoć

Kad pregovori sa Splitom i sa ostalim dalmatinskim gradovima ne uspeše, odluči Tvrtko da ponovo počne sa napadima. U drugoj polovini maja udarila je njegova vojska na splitski kraj i ponovo ga opustošila. U isto vreme opremala se u Kotoru njegova flota, gde su čak građene i neke lađe, da sa morske strane pomogne akciju kopnene vojske. Kad su čuli te vesti Splićani se ozbiljno uplašiše i 10. juna uputiše Žigmundu jednog rečitog fratra, da mu izloži svu tegobu grada i da traži bezuslovnu pomoć. Ako kralj ne može da pomogne, onda neka im bar dozvoli, da se sami opredele „bez žiga veleizdaje“ ili, ako to neće, neka poslanik pred većem boljara, izjavi na sav glas, da Splićani skidaju odgovornost sa sebe, što će, nagnati nevoljom, morati učiniti ono, što im jedino ostaje za spas grada, kad druge pomoći nema. Neki od pučana već i sada napuštaju grad. Ako im kralj i velikaši obećaju pomoć, on neka izjavi, da će je Spljećani čekati najdalje do kraja jula; a posle toga će postupiti kako za najbolje nađu.

Ma koliko da su bile ozbiljne molbe i poruke Splićana, kralj Žigmund nije ipak mogao da im drukčije dođe u pomoć, sem pozivanjem da veruju i da ustraju. On je, istina, pomišljao na to, da krene vojsku protiv Tvrtka i počeo je bio već neka spremanja u tome pravcu; ali je čitav plan bio napušten ili radi drugih briga ili radi nedovoljnog odziva. Splićani za koje se, prema gornjim pretnjama, moglo misliti, da će posle danog roka prići Tvrtku i spasti se od daljih udaraca, ne postupiše ipak tako. Za budimski dvor njih je vezala duga tradicija, koja je, poznato, „druga priroda“ ljudi. Nacionalno osećanje u našem smislu nije kod njih postojalo, kao ni kod najvećeg dela drugih lica i opština Srednjega Veka, i Tvrtko im je, otuda, izgledao tuđ, su blizu kao i ma koji drugi strani vladalac. To, što je u njemu tekla i Šubićeva krv, nije za Splićane vredelo gotovo ništa. Jedno, što ni sami Šubići nisu bili naročita splitska simpatija; a drugo, što je gradsko stanovništvo te varoši, sa veoma razvijenom pravnom svešću, kao kod većine dalmatinskih gradova, u Tvrtkovu postupku gledalo udaranje na „zakonitost“ i sve posmatralo kao otimačinu momentalno jačeg. Najbolji dokaz za sve to pruža činjenica, da su baš oni, samo da bi spasli stari red, predlagali ostalim dalmatinskim gradovima obrazovanje jednog odbrambenog saveza, u koji bi pored njih ušli i neki hrvatski knezovi. Njihov zaključak u tom pravcu donesen je 28. avgusta.

Anti bosanski savez

Pečat kraljice Marije.

Petar Zorić, splitski građanin, imao je da pozove u savez gradove Šibenik i Skradin i hrvatsku vlastelu Nelipiće, Vida Ugrinića i, prema potrebi, krbavske knezove. Savez je bio jasno uperen protiv Paližne kao Sigismundova odmetnika i protiv kralja Tvrtka. Njihov neposredni cilj imao bi biti taj, da svi ti saveznici sjedine svoje sile, da dođu u pomoć Splitu i onda odmah udare na Klis i njegova zapovednika.

Ovaj splitski predlog naišao je na povoljan odziv i u jesen, 6. oktobra, održan je zajednički sastanak Splićana, Šibenčana, Skradinjana i predstavnika vlastele Nelipića i Ugrinića u skradinskoj crkvi Sv. Katarine, gde je ugovor o savezu dokončan i potpisan. Cilj saveza izražen je rečima, da će se učesnici uzajamno pomagati, sa željom, da „sebe, zemlju, mesta i svu imovinu svoju očuvaju u dužnoj vernosti prema svetoj kruni ugarskoj“. Prema opasnim protivnicima prirodno je, da odbrana treba da bude zajednička, jer je samo tako koliko-toliko zajamčen povoljan uspeh. Jedna tačka ugovora, koja je vezala sve pregovarače i bila vrlo karakteristična, glasila je ovako: „Ako bi se u kraljevini Ugarskoj u toku događaja zbila kakva promena (misli se, na prestolu), ne može i ne sme nijedna od navedenih stranaka pristati uz drugog vladara, gospodara, osobu ili opštinu ili državu bez saglasnosti ostalih saveznika“.

Da je situacija u Dalmaciji, posle sklopljenog saveza, izgledala opasna po Tvrtka vidi se odatle, što se 14. oktobra 1388. zaključilo u Dubrovniku ovo: ako bi došlo do tog, da mađarski kralj digne vojsku protiv bosanskog kralja, onda će dubrovački poslanici na Tvrtkovom dvoru imati da izjave, kako oni žele održati mir i kako su voljni, kao posrednici, učiniti sve, da dođe do sporazuma između obe krune. Međutim, Tvrtka nije ostavljala stara sreća. Njegovi protivnici, sa raznim interesima, dođoše brzo u međusobne sukobe i tim osetno oslabiše i značaj saveza i opasnost situacije. Između grada Trogira i kneza Nelipića dođe do sukoba, koji prilično razdvoji snage. Obavešten o tom Tvrtko šalje, u novembru mesecu, dva svoja velikaša, kneza Hrvoju Vukčića i brata mu Vojislava, da odu u Dalmaciju i još jedanput, vrlo ozbiljno, pozovu tamošnje protivnike, da priznaju njegovu vrhovnu vlast. Iz tvrdog Knina oba brata Vukčića uputiše svoje poruke. Prvi je bio grad Trogir, koji se odazvao pozivu, i 11. novembra poslao Hrvoju svoga čoveka, da se obavesti o položaju i njegovim namerama. Hrvoje je prikazivao Tvrtkov položaj kao vanredno povoljan; on nosi pobede na sve strane i on osvaja postepeno, milom ili silom, čitave oblasti. Izgleda, doista, da se Tvrtko u ovaj mah nadao većim uspesima. Radi toga je uputio u hrvatske oblasti kao svog namesnika vojvodu Vlatka Vukovića, verovatno ne samca, nego sa kakvom vojskom, koja mu je imala biti oslonac u radu.

Pomoć Dalmaciji

Ta aktivnost Tvrtkova izazva najposle kralja Žigmunda na življi otpor. On, pre svega, traži da načini savez sa Mlecima, koji mu u Dalmaciji mogu biti od znatne koristi. Njegova ponuda bila je upućena u Mletke i tamo pretresana, ali do saveza nije došlo, jer su Mlečani, izgleda, najpre tražili znatnu cenu za svoje usluge, a posle ipak, našli za mudrije da ostanu neutralni. 29. septembra 1388. beše Žigmund sklopio primirje s poljskim kraljem za godinu dana i tako dobio na toj strani nešto slobodnije ruke. On imenova Ladislava Lučenca, slavonskog bana, za upravnika (,gubernator’) Hrvatske i Dalmacije i posla ga u ugrožene krajeve, da što pre uspostavi autoritet mađarske krune. Lučenac stiže u Zadar pred sam Božić, 23. decembra, i poče odmah spremanje vojničke akcije. Već 4. januara poslali su Šibenčani u pomoć mađarskoj vojsci 50 svojih ljudi. Malo posle toga, prvih nedelja 1389, pošao je Lučenc sa svojim četama protiv bosanskih ljudi. Mi o tom pohodu nemamo bližih vesti; ali da nije završio povoljno po Mađare vidi se najbolje po tom, što Tvrtkova vojska ostaje u Dalmaciji, dopire do samog Zadra i pali mu predgrađa. U martu vojvoda Vlatko pred Spljetom daje pobedničke poruke ugroženom gradu.

Splitska diplomatija

Marija Mađarska u mađarskoj hronici.

Vojvoda Vlatko tražio je, u stavu pobednika, da se Split što pre izjasni za priznanje Tvrtkove vrhovne vlasti i da mu uputi svoje poslanstvo. Videći da mađarska pomoć ne donosi potrebno olakšanje, a da sam grad ne može do veka primati udarce bosanskih četa, Split poče da se koleba. 24. marta 1389. sastalo se njihovo gradsko veće i izabralo, doista, dvojicu građana, Nikolu Sreću i Ivana Marina, kao svoje predstavnike i poslanike kralju Tvrtku. Slično su uradili i ostali dalmatinski gradovi. Iz uputstava, koja su data splitskim zastupnicima vidi se očevidno njihovo kolebanje. Da se može, oni bi nesumnjivo ostali verni mađarskoj kruni. Čak se pomalo nadaju, da bi, još uvek, mogli od samog Tvrtka dobiti neki rok, u kome bi im se dala prilika, da se još jedared obrate kralju Žigmundu za pomoć ili da bi dobili mogućnost, da mu se opravdaju i izbegnu prekoru izdajstva. Posle toga roka, njihova bi savest bila mirna i oni bi, bez muke, mogli pristati da postanu Tvrtkovi podanici, istina sa pretpostavkom, da to učine i ostali dalmatinski gradovi i da im kralj potvrdi stare povlastice. Kralj Tvrtko se pokazao vrlo predusretljiv. Očevidno u želji, da ne izgleda prost otimač i da prema ljudima, koje misli dobiti za podanike ne bude gori od starih vladara, on je pristao da im odobri tražene rokove. Činilo mu se, da se ljudi zadobijaju i ljubavlju isto toliko, koliko i snagom. Splitu je bio ostavljen poslednji rok za predaju 15. jun; a Tvrtko je pristao čak i na to da Dioklecijanov grad bude poslednje od dalmatinskih mesta, koja dolaze pod njegovu vlast. U tom aktu bilo je koliko državničke mudrosti, radi predusretljivosti, toliko isto i svesnosti svoje snage i uverenja, da krajnje rešenje ne može ispasti drukčije. To je on i kazao splitskim izaslanicima, ne ostavljajući nimalo sumnje o tom, da će, ne odgovore li svojoj obavezi, imati da računaju sa njegovim ozbiljnim napadima.

Kad su dobili povoljne odgovore od kralja Tvrtka, Splićani, posle dogovora sa Šibenčanima i Trogiranima, 19. maja poslaše mađarskom kralju svog načelnika Jakinca Malatestu i istog Nikolu Sreću, koji je bio kod Tvrtka, da ga obaveste o svemu i traže njegovu odluku. Isto su tako postupili i Trogirani. I jedni i drugi požurivali su rešenje, jer je rok za odgovor bio vrlo kratak. Kralj Žigmund, prirodno, nije mogao da dade svoj pristanak, da se gradovi predaju Tvrtku. Obećavao je zato skoru pomoć i bolje izglede za budućnost. Ali u kratkom roku od mesec dana on nije mogao organizovati ekspediciju i priskočiti u pomoć gradovima, koje je čekala Tvrtkova osveta, ako prekrše stvoreni sporazum. U Trogiru i Splitu zavlada radi toga razumljiv strah. Trogirani uputiše 23. maja jedno poslanstvo u Bosnu, koje je imalo da rastumači kralju njihov položaj i da ga uverava kako Trogir ima najbolje namere. Oni su čak nudili kralju, da, za svaku sigurnost, pošalje u njihov grad jednog čoveka, koji bi bio njegov poverenik. Računali su čak i s tim, da bi kralj mogao zatražiti i taoce od dalmatinskih gradova. Spljet se bio uplašio isto tako. Kad je prošao 15. jun, a iz Mađarske niti stizaše pomoć ni pouzdana poruka, Splićani odlučiše, da vešto diplomatišu oko Tvrtka. Da ispune obavezu nije im se još dalo; ali im se isto tako nije dalo, ni da to priznaju. U neprilici, oni se prihvatiše za onu tačku ugovora, koja je govorila, da se Spljećani mogu predati poslednji. S tim uputama oni poslaše u Bosnu 30. juna, Ivana Marina, moleći kralja da ih ne dira dotle, dokle se i ostali gradovi ne pokore.

Kratkotrajni uspesi u Dalmaciji

Žigmund, kao kralj Ugarske.

Dok je bosanska vojska bila zauzeta borbom s Turcima, uspelo je mađarskim ljudima i njihovim pristalicama, da osvoje Klis i potisnu mali broj bosanskih posada u Dalmaciji. Kad je svršena bitka na Kosovu i Tvrtko bio načisto s tim, da Turci ne misle prodirati dalje prema Bosni, Tvrtko je krajem avgusta opremio svoju vojsku u Dalmaciju, da nastavi počete borbe. Ta vojska pređe odmah u napad i krajem septembra doprla je već do Zadra i tu popalila sve kuće do pod njihove gradske kapije. Napade i pustošenja ponavljala je potom sve do duboku jesen. Na velike molbe Zadrana uputio im je sredinom novembra krčki knez Ivaniš Frankopan jednu pomoćnu vojsku od 400 konjanika, a njoj se posle pridružilo i 200 Pažana. Sa tom pomoći i svojom vojskom izveli su Zadrani napad na Vranu. U dve ljute borbe, 22. i 24. novembra, Paližna se sa svojim ljudima hrabro opirao i bio je i ranjen, ali nije mogao da savlada napadače. Tek u trećoj bici, 10. decembra, razbiše Bosanci svoje protivnike, koji se „sramno“ (turpiter) povukoše ispod Vrane. Pet dana iza toga bi povraćen i Klis i tako uspostavljen i stečeni raniji posed i ugled bosanskog kralja. Mletačka republika obaveštavala je mađarski dvor o bosanskim uspesima, javljajući otvoreno, kako su dalmatinska mesta u velikom strahu i nedoumici da li će uopšte moći odoleti Tvrtkovoj snazi. Tvrtko se, govorili su oni, opredelio potpuno za napuljski dvor i sad izjavljuje da sve radi u ime Ladislava, sina kralja Karla.

Mlečani u Dalmaciji

Kad je Mletačka republika dobila uverenje, da Žigmund u taj mah ne može da zaštiti dalmatinske gradove i svoj autoritet, ona je pokušala da sama dobije te gradove za sebe. Njihov senat rešio je bio još 29. aprila 1390, da jedan njihov naročiti izaslanik ispita raspoloženje duhova u Dalmaciji, pa da se potom počne akcija. Ali je taj njihov interes došao kasno. Dalmatinski gradovi lomili su se oko toga, da li da ostanu verni kralju kome su se obavezali ranije ili kralju koji im je bio bliži i opasniji. Za dotle pasivne Mletke u ovoj dilemi nije se više nalazilo mesta. Videvši da od mađarske pomoći, posle toliko vremena, nema ništa Dalmacija se beše odlučila, da se pokori kralju Tvrtku i u maju uputila svoje poslanike u Bosnu, da tamo konačno urede stvar. Svesna, da bi posle toga svaka njena akcija bila uzaludna, Mletačka republika rešava 26. maja da na toj strani obustavi svoju političku akciju.

Pad Splita

Za to vreme Tvrtko je živo radio da toliki napor završi sa uspehom. Njegovi ljudi idu u Hrvatsku i Dalmaciju i vode poslednje pregovore. Mandator bosanskog kralja bili su krbavski knez Đuro i Tvrtkov hrvatski namesnik Ivaniš Horvat. Splitski građani uputiše svoje poslanike u Bosnu, potpuno spremni da se pokore, ali pod časnim uslovima. Uputstvo izdano splitskim poslanicima za pregovore datirano je 8. maja. Kad su čuli za tu splitsku odluku rešiše se Šibenik, Brač i Hvar, a verovatno i Korčula, da i oni urade tako. Jedino se dotle najpredusretljiviji Trogir počeo u poslednji čas ustručavati, ali to nije trajalo dugo. Kad su Splićani izjavili svoju pokornost Tvrtku izdade im on 2. juna u Sutjesci povelju sa potvrdom svih njihovih dotadašnjih prava i povlastica. U isti mah, dokrajčujući njihove sukobe sa Klisom i Omišem, kralj je tačno dao povući granice između tih mesta, želeći, kako kaže, da se „naši verni Splićani obilato koriste našom milošću“. Splitski uspeh pokoleba i Trogirane, te i oni 8. juna izjaviše Tvrtku pokornost. Iza Splićana dobiše potvrdu svojih povlastica i Šibenčani, a za njima Bračani, Hvarani i Korčulani. Tvrtko je sa razlogom mogao biti ponosan na tolike uspehe i pohvaliti se njima svom mletačkom susedu. Ova mu je 8. jula odgovorila, sigurno ne mnogo iskreno, kako je „vesela srca“ primila njegove vesti i kako saučestvuje u njegovoj radosti. U trogirskim beleškama javlja se 10. jula 1390. prvi put nova Tvrtkova titula kao „kralja Raške, Bosne, Dalmacije, Hrvatske i Primorja“. Sa tom titulom svog kralja diče se 1. avgusta u zvaničnoj splitskoj povelji o gradskim granicama i kraljevi izaslanici protovestijar Tripo Buća, krunski biskup Mihailo i Vlatko logofet .

Prvi prodor u Srbiju

Pečat kralja Žigmunda.

Srpsku katastrofu na Kosovu iskoristilo je prvi Žigmund. On je bio kivan na kneza Lazara i kralja Tvrtka što su pomagali njegove hrvatske buntovnike i njegovog protivkandidata Ladislava Napuljskog, i, premda je, pred kosovsku bitku, bio pristao na sporazum sa Srbima i imao u Vuku Brankoviću pouzdanog pristalicu za prijateljsku politiku, on je ipak, sasvim neviteški, udario još u jesen 1389. god. na Lazarevu udovicu, razboritu kneginju Milicu. Kao da je išao na nekakav težak i slavan pohod on se sam stavio na čelo vojske. Prodro je duboko, sve do srca Šumadije, u Gružu, gde je osvojio gradove Borač i Čestin. Hvalio se čak potom, u jednoj povelji od 31. marta 1390, kako je te gradove u obezglavljenoj zemlji „pobednički“ dobio. Kneginja Milica držala je jedno vreme, da se pred opasnostima koje joj prete neće moći ni održati sa decom u Srbiji, pa je za svaki slučaj zamolila Dubrovnik za utočište, koje su joj oni odobrili.

Ovaj prodor izazvao je veliko ogorčenje srpskog naroda prema Mađarima, ali plemić Vuk Branković je ostao Mađarski vazal.

Srbija je, potom, primila na sebe vazalske obaveze prema Turskoj. Priznala je vrhovnu vlast turskog emira, obećala mu davanje pomoćne vojske za slučaj ratovanja, obavezala se da srpski prinčevi Stefan i Vuk, dolaze na sultanov dvor i Milica je, uz to, morala dati i svoju najmlađu ćerku Oliveru u sultanov harem. Sem toga, u izvesne srpske gradove uđoše turske čete. Na Dunavu čak posedoše Turci, uz Srbe, dobro utvrđeni grad Golubac, da bi iz njega mogli neposrednije kontrolisati kretanja Mađara. S turskom pomoću Srbi su potpuno očistili zemlju od mađarskih četa i za izvesno vreme, što se kaže, dahnuli dušom. Kosovska katastrofa osećala se u zemlji. Strah od Turaka i njihove snage prodro je duboko i ljudi su primili novo stanje nešto zbog njih, a nešto i zbog velikih žrtava koje je podnela Lazareva porodica za spas zemlje.

Ubrzo posle toga 1390. godine dolazi do prvog turskog upada u Ugarsku.

Turci Osmanlije i drugi prodor u Srbiju

Žigmund je rano video opasnost od Turaka, koji su se već od 1390. god. javljali na njegovim granicama i preduzimao je dosta mera, ali u te mere nije uneo pravog sistema, niti ih je izvodio dosledno i postojano. Njegova je politika išla za tim, da preostale balkanske države veže za Ugarsku. Tako je živo nastojao da u Bosni povrati izgubljene pozicije i pokvari Tvrtkovo delo, a u Vlaškoj, Srbiji i Bugarskoj da silom ili milom utiče na njihove gospodare. On je verovao da je njegova snaga i sama dovoljna da suzbije Turke i zato nije mnogo polagao da balkanske hrišćane većom predusretljivošću okupi oko sebe. Njegov postupak prema Srbiji i posle prema Bosni stekao mu je mnogo neprijatelja i već tada ljudi su na nekim stranama počeli premišljati da je za srpske interese celishodnije nagoditi se s Turcima nego ići s Mađarima.

U leto 1392. počeo je kralj Žigmund borbu protiv Turaka na srpskom zemljištu, ali bez srpske saradnje. Razbivši Turke kod Braničeva on je prodro sve do Ždrela na istoku, a povratio je Mačvu na zapadu. Emir Bajazit bio je zauzet borbama u Maloj Aziji i nije mogao na vreme sprečiti tu ofanzivu, a sami Srbi sa turskim posadama nisu bili za to dovoljni. Posle mađarskih uspeha on se odmah iduće godine rešio na odlučniju akciju na severnim granicama svoje države, da bi suzbio mađarski uticaj i mogućnost okupljanja severnih i severozapadnih balkanskih država oko Mađarske. Prvi napad upravio je protiv Bugarske, po svoj prilici stoga što je njen vladar počeo kakve veze sa Žigmundom. U julu 1393. palo je Trnovo i srušeno je južno Bugarsko carstvo. Sam car Jovan Šišman bio je zarobljen i u ropstvu je i umro, a protiv ostalih Bugara, naročito boljara, Turci su preduzeli oštre i svirepe mere, hoteći da njihovim primerom zastraše druge. Dobar deo Bugara, naročito njihovih intelektualnih sveštenika, prebeglo je tada u Srbiju. Među njima su se nalazila i dva dobra pisca, Konstantin Kostenički, zvani Filozof, i Grigorije Camblak .

Odnosi sa Bosnom posle smrti kralja Tvrtka i slom pobune

Novac koji se kovao u Ugarskoj za vreme Žigmunda.

Posle smrti kralja Tvrtka umro je i Ivan Paližna, pa je sav teret vođstva pao na Ivaniša i Pavla Horvata. Oni su kao i pre Paližnine smrti radili za premladog Ladislava Napuljskog, kome trzavice u Napuljskoj kraljevini nisu dozvoljavale da dođe u Hrvatsku i preuzme presto u Ugarskoj. Ladislav se posle dugih borbi krunisao za napuljskog kralja 11. maja 1390. godine i doznavši za Tvrtkovu smrt proglasi se za kralja Ugarske i Hrvatske, a podržavali su ga ponajviše Vukčić-Hrvatinići: Hrvoje sa bratom Vukom, koje je on 17. jula 1391. proglasio „banovima kraljevina Dalmacije i Hrvatske“, a za glavnog namesnika u tim zemljama Ladislav postavlja Ivaniša Horvata, koji mu pronađe nekoliko novih pristalica, koje su se odmetnule od Žigmunda. Ladislav je sve ovo radio da bi feudalce pridobio za sebe .

Kralj Žigmund nije preduzeo ništa ozbiljnije, da bi sprečio katastrofu Bugarske. U ovo vreme njegov je glavni interes bio posvećen Bosni. Tvrtka je tamo nasledio njegov sinovac Dabiša, čovek bez veće vrednosti i autoriteta. Od prvog dana i u susedstvu i u Bosni znalo se, da on nije dorastao teretu koji je primio i da će pod njim popustiti. Oprezni Dubrovčani, koji su pazili dobro na svaki svoj korak, odmah su stali raditi protiv njega i rešili su se čak, da, bez kraljeva znanja, počnu neposredne pregovore sa susednim vojvodama o ustupanju izvesnih delova bosanskog područja. Tako su već 15. aprila 1391, mesec dana posle Tvrtkove smrti, „dobili“ od braće Sankovića, susedne vlastele, konavosku župu. Gde bi Sankovići tako nešto smeli učiniti za Tvrtkova života, i gde bi Dubrovčani smeli to primiti! Takav postupak, pod još svežim utiscima Tvrtkovih nastojanja, izazvao je u Bosni veliko nezadovoljstvo. Dve verne vojvode umrlog kralja, čuveni Vlatko Vuković i knez Pavle Radenović, upadoše krajem 1391. god. u oblast braće Sankovića, pa njih prognaše, a oblast im podeliše među sobom. Imali su sigurno za to i kraljev pristanak.

Samo ovaj slučaj nije ipak izmenio opšti proces u zemlji. Sankovići su radili brzo i nesmotreno, i u brzini su otišli suviše daleko. Ali, kraj slabog kralja izbili su drugi Sankovići, malo oprezniji, ali moćniji i sposobniji. Kao u Dušanovoj Srbiji, i u Bosni je pojedina vlastela držala u svom posedu vrlo prostrane oblasti. Oblast Radenovića hvatala je od Vrhbosne, preko Romanije, do Drine, a odatle, posle pobede nad Sankovićima, dopire do Konavlja. Vlatko Vuković imao je humsku oblast, koju će god. 1392. naslediti njegov sinovac Sandalj Hranić. Kraj između Cetine i Neretve držali su Radivojevići, od kojih je Đurađ postao zet Dabišin. Hrvoje Vukčić gospodario je u zapadnoj Bosni od Lašve do Vrbasa i do same Dinare. Prava kraljeva zemlja, u središnjoj Bosni, bila je stvarno manja od njihove; i kad na presto dođe čovek kao Dabiša, slab i neugledan, onda je sasvim prirodno, da ovi moćni gospodari postaju prave dinaste i da vode politiku često potpuno na svoju ruku i s obzirom prvenstveno na sebe. Posle Tvrtka kraljevi se održavaju ili tuđom pomoću ili tako, što lavriraju između pojedinih velikaša; čim se stvori savez ovih moćnih feudalaca protiv njih oni postaju potpuno onemogućeni .

Dana 25. aprila 1392. godina Dabiša je Trogiru potvrdio stare povlastice, potom je Dabiša bio proglašen za kralja Hrvatske i Dalmacije, umesto Ladislava, koga su uskoro svi napustili. Dabiši se 1391. godine pokorio grad Zadar, koji je 8. septembra 1392. godine izabrao za građane i gradske većnike bana Vuka i njegovog podbana Ivaniša Mišljenovića.

Još više je došlo do pada ugleda napuljske stranke, kada je Ladislav odlučio da oženi kćerku turskog sultana Bajazita i tako zbaci Žigmunda .

Grb Žigmunda Luksemburškog.

Dabišu su iz početka pomagale vojvode njegova strica. Kad su u zimu 1391/2. god. provalili Turci „naprasito“ u Bosnu, Dabiša je uspeo da ih suzbije i razbije. Tom prilikom istakao se naročito vojvoda Hrvoje. Malo pre toga, u julu 1391, Hrvoje i njegov brat Vuk behu dobili od kralja Ladislava naziv hrvatsko-dalmatinskih banova. Tako je, od samog početka Dabišine vlade, skočio ugled i značaj porodice Hrvatinića u velikoj meri. Ban Vuk je i vršio u Dalmaciji bansku vlast i imao je lepih uspeha. Kraljev položaj pogoršao se tek od 1393. god., kad se protiv njega digao Žigmund. Posle onih uspeha protiv Turaka Žigmund je zatražio od Dabiše da obnovi dužne obaveze prema mađarskoj kruni, koje je Tvrtko bio prekinuo. Između njih su, izgleda, naročito posredovali sveštenički krugovi, jer je kao mesto za lične pregovore bilo izabrano Đakovo, gde se nalazilo sedište bosanskog biskupa. Do sastanka je došlo u julu 1393. godine. Dabiša je na ovaj sastanak poveo i ženu Jelenu Grubu, kao i veliki deo vlastele; Žigmund je pak poveo neke ugarske velikaše. Rezultat pregovora bio je ovaj: Dabiša je priznao kao vrhovnog kralja Bosne Žigmunda, a ovaj je pristao da Dabiša ostane na bosanskom prestolu dok je živ, ali da potom bosanska kruna pripada Žigmundu. Prema duhu tog sporazuma, Dabiša se odrekao daljeg pomaganja kraljevih protivnika u Dalmaciji i Hrvatskoj. U strahu od Turaka s jedne i od Sigismunda s druge strane, Dabiša se rešio za sporazum s Mađarima; u Đakovu bi drukčije, nehrišćansko rešenje, bilo, u ostalom, i nemoguće. Dabiša nije imao neposrednih naslednika da bi radio za njih, a nije imao ni dovoljno ličnog stava da od Žigmundovih zahteva spase bosansku krunu za nekog drugog člana dinastije. U tom ugovoru bilo je i još nešto što je pokazivalo kraljevu slabost. Žigmund je tražio da pored Dabiše sporazum prime i glavne bosanske vojvode, a od tih vojvoda zahtevao je obavezu da neće pomagati svom kralju, ako bi se on odmetnuo od Mađara, a i oni sami da neće dizati svog oružja protiv mađarske krune. Čak je i sam Hrvoje prihvatio Mariju i Žigmunda za vladare 23. avgusta 1393. godine.

Opozicija protiv Đakovačkog Ugovora bila je velika. Svi su osetili da se njim ruši Tvrtkova politika i sve što je on postigao. Opoziciju je vodio, u glavnom, Ivaniš Horvat, koji se odmetnuo od kralja i u Omišu, koji mu je 1390. godine dao sam Tvrtko, stvorio svoje glavno uporište. U leto, tačnije 15. jula 1394. došlo je do prave borbe, kada je Dabiša sa Brača Hvara i Korčule jurnuo ka Omišu. Braća Horvati morali su napustiti Omiš i Dalmaciju. Sklonili su se u severnu Bosnu, u tvrdi grad Dobor, koji su sagradili 1387. godine da bi iz njega provaljivali u Slavoniju. Zbunjeni, gradovi Trogir i Split rešiše, da u svojim aktima ne spominju više ime nijednog kralja ne znajući ko će ostati stvarni gospodar. Obavešten o tom krenuo je kralj Žigmund lično u Bosnu, krajem avgusta, da kazni odmetnike i raščisti stvari. Sa kraljem je krenuo i Nikola Gara. Braća Horvati ne smedoše dočekati mađarsku vojsku, nego pobegoše. Žigmund zauze tvrdi Dobor i dade ga razrušiti. Horvate je posle dobio izdajom u ruke, pa je Ivaniša dao svirepo kazniti , tako što im je telo rasekao na 4 komada, posle dugog mučenja u Pečuju (npr. vezivanjem konju za rep) . Iako je i Dabiša bio ustao protiv Horvata Žigmund je nalazio, da to nije bilo dovoljno energično i možda dovoljno iskreno. Dabiša je, uz to, nastavljao preko bana Vuka učvršćivanje bosanskog uticaja u Primorju. Ušao je bio u veze čak i sa Zadrom, a Lastovo je priznalo njegovu vlast. Žigmundu se sad učinilo da je došlo vreme jasnog obračuna. Bosna ima da se vrati u predtvrtkovski stav i granice i da se Dabiša odreče cele Hrvatske i Dalmacije. Ovaj je to i učinio. Ban Vuk pokušao je da se s vojskom odupre Mađarima, ali je bio potučen. Tako je tri godine posle Tvrtkove smrti njegovo delo bilo potpuno srušeno; od velike koncepcije jedne srpsko-hrvatske države ostalo je samo bosansko truplo, ali i ono okljaštreno i lišeno potpuno svake inicijative . Posle toga ode Žigmund u Budim, gde je, na trgu svetog Đurđa, suđeno pobunjenicima, koji su, pored Horvata, bili uhvaćeni. Žigmund je sada pokazao milost, pa je terao pobunjenike da ga mole za milost, što oni nisu hteli uraditi, zato su svi izgubili život. U ovom pokolju pade 31 pobunjenik, a Žigmund je gledao to krvoproliće. Kralj Žigmund je poštedio život samo Pavlu Horvatu, kao svešteniku, ali njemu se u istoriji gubi svaki trag.

Posle nekog vremena pođe u južnu Hrvatsku hrvatski ban Nikola Gorjanski i pobedi bana Vuka pod Kninom, slomivši pobunjenike. Vuk se zbog toga odrekao banske časti .

Sam Dabiša, dugo bolešljiv, nije ostao dugo na vlasti. Umro je 7. septembra 1395. u Sutjesci .

Bitka na Rovinama

Mirča I Stariji, vlaški knez, Žigmundov i Marijin vazal

Svršivši poslove u Bosni, Žigmund se vratio turskom pitanju. Emir Bajazit, pošto je pokorio južnu Bugarsku, umeša se i u vlaške odnose. Nezadovoljni vlaški boljari pozvaše Turke protiv svog gospodara Mirče i Bajazit im se odazva. Prognati Mirča, posle poraza, 10. oktobra 1394. godine, priđe Žigmundu, u Erdelj, i ovaj pristade da ga pomaže i povrati na vlast, da ga ne bi Turci opasali i s te strane. Zbog toga Žigmund sastavlja vojsku pod vođstvom Ivaniša Morovića, Janoša i Nikole Gorjanskog . Bajazit pođe lično u Vlašku, s velikom vojskom, da spreči njihove namere. U njegovoj vojsci nalazili su se i srpski vazali Stevan Lazarević, Konstantin Dejanović i kralj Marko, odnosno u srpskom narodu bolje poznati Kraljević Marko. Savremenik tih događaja, Konstantin Filozof, saopštava, kako je Marko nerado išao u tu borbu protiv hrišćana i kako je kazao Dejanoviću: „Govorim i molim Gospoda da bude pomoćnik hrišćanima, pa makar ja prvi da budem među mrtvima u toj borbi." Ta mu se želja ispunila. U borbi na Rovinama, 17. maja 1395, poginuli su i on i Dejanović. U narodnom predanju zapamtilo se, da je naš najpopularniji junak srpske narodne poezije završio život na Urvini planini, što je čista metateza od Rovina .

Stanje u zemlji

Kralj Žigmund je bio neustrašiv borac, i vrlo aktivan; ali, na nesreću, bio je zapleo je Ugarsku u rat na više strana, kretao više preduzeća, i stoga nije dospevao da nijedno dovrši potpuno i organizuje konačno, ali za vreme njegove vladavine Ugarska je obnovila svoju moć i ponovo je postala sila od značaja.

Žigmund je ipak bio skoro nemoćan u odnosu na prilike u Ugarskoj. Od poslušnih velmoža, Marijinog dede Karla Roberta su, posle dve-tri generacije postali neobuzdani nasilnici, koji su svojom nezajažljivom otimačinom prigrabili oko 40% svih poseda (pri čemu su kraljevski posedi sa 20 pali na svega 5%.

Kao da im to nije bilo malo, baronske porodice su nastavile, radi sopstvenih političkih ciljeva, formirati sopstvene saveze, takozvane lige. Ove lige vodile bespoštednu međusobnu borbu, tako je poznata porodica Lackfi bila takoreći istrebljena, ali su bile složene u tome da kraljevsku vlast treba što više potkresati.

Balans Žigmundove vladavine veoma je bio kontroverzan, ali nikada nije uspeo slomiti baronske lige, dok je na južnim granicama pretila opasnost od Turaka. Međutim, u Žigmundovoj politici bilo je identifikovano to što je kralj podržavao političke ambicije nižeg plemstva i što je pomagao razvoj gradova. Žigmund je donosio dekrete o odbrani domaćih trgovaca, proširio je delokrug gradskih veća, useljavanjem stranih majstora. Pokušavao je da podstakne proizvodnju luksuzne robe i učinio je pokušaj uvođenja jedinstvenog sistema mera. Naravno, od svojih dekreta ostvareno je samo malo (na primer, jedinstveni sistem mera uspeo je da uvede u praksu tek u drugoj polovini XIX veka), ali se time u zemlji razvio cehovski sistem, gradovi su se obogatili i povećao se njihov značaj. u Žigmundovo vreme započelo se staleško organizovanje gradova, pa su od sredine XV veka u ugarskim skupštinama pojavili i njihovi poslanici.

Razvoj staleža je opšteevropska pojava u periodu procvata feudalizma. U suštini, reč je o tome da društveni slojevi koji imaju približno jednake privilegije. tešnje izbijaju svoje redove i svoja lokalna grupisanja podižu na nivo organizacija države. Cilj njihovog obrazovanja je da učvrste svoje privilegije, da ih dalje unaprede i ovekoveče. U tom cilju, oni u političkom životu nastupaju zajednički, a i njihovu politiku na nivou države određuju njihovi staleški interesi.

U Ugarskoj se razvoj staleža može naročito dobro pratiti na primeru nižeg plemstva. Tada od raznih privilegovanih slobodnjaka sa manjim posedima (serviens, gradski kmet, knez, opštinski kmet naselja stranih doseljenika, npr. Nemaca /soltész/, itd.) nastalo je pravno izjednačeno niže plemstvo. Izgradnja sistema plemićkih županija u celoj zemlji, čak i uz vlastelinsku kontrolu, jačala su jedinstva nižeg plemstva i njihova staleška svest. Zbog toga je Žigmund često tražio savezništvo s njima. Tokom svog razvoja niže plemstvo je učvrstilo i ustalilo - odnosno učinilo naslednim za svoje potomke - svoje privilegije (ličnu slobodu, oslobođenje poseda od poreza, županske samouprave itd.), a postepeno je postiglo i to da bude uključeno u državnu politiku.

Smrt

Marija je umrla, malo posle bitke ne Rovinama, već krajem juna iste godine, u svojoj prestolnici, Budimu, sa samo 25 godina, zbog nesrećnog pada sa konja. Rudolf Horvat pak govori da je Marija umrla 17. maja . Pošto je Marija umrla, sa kojom je Žigmund u stvari došao do prava na mađarsku krunu, njegovi protivnici su digli glavu, a velik deo opozicionara nalazio se u Hrvatskoj . Velikaši počeše govoriti:

Žigmund smrću svoje žene prestao je biti kralj naš!

Od svih suseda ovo je najozbiljnije shvatila Marijina sestra Jadviga Poljska, čiji se suprug Vladislav II Jagelo, odmah počeo spremati za invaziju na Ugarsku, ali njemu se protivio ostrogonski nadbiskup Janoš Kaniški, koji je utvrdio klance na Karpatima, na ugarsko-poljskoj granici. Ubrzo posle toga, zbog Žigmundove vojne nadmoći, odreče se ugarskog prestola Jagelo .

Nikola Gara (Gorjanski) brani Jelisavetu i Mariju (na slici se nalaze u kočijama).

Palatini

Za vreme Marijine vladavine palatini su bili:

• Nikola I Gorjanski (1375—1385), koji je bio ljubimac kraljice Jelisavete, koji je pre bio mačvanski ban i, koji je ubijen 1386. godine u pokušaju da zaštiti Mariju od braće Horvata, ali ga je zbog mržnje plemića morala skinuti sa tog položaja još ranije.
• Nikola VI Sidži (1385—1386), koga su kraljice iako im je bio protivnik dovele na to mesto
• Ištvan Lackfi (1387—1392), koga je doveo Žigmund.
• Jolšvaj Leuštak (1392 -1397).

Genealogija

16. Karlo II Napuljski, kralj Napulja

8. Karlo Martel Anžujski, kralj Ugarske

17. Marija od Ugarske i Napulja

4. Karlo Robert, kralj Ugarske

18. Rudolf I Habzburški, kralj Rimljana

9. Klementina Habzburška

19. Gertruda od Hohenberga

2. Lajoš I Anžujski, kralj Ugarske

20. Kazimir I, vojvoda Kujavske

10. Vladislav I Poljski, kralj Poljske

21. Efrosinija od Opole

5. Elizabeta Poljska

22. Boleslav Pobožni, vojvoda Velikopoljske

11. Jadviga Velikopoljska

23. Jolanda Poljska

1. Marija Mađarska

24. Prijezda I, ban Bosne

12. Stefan I Kotromanić, ban Bosne

25. nepoznata

6. Stefan II Kotromanić, ban Bosne

26. Stefan Dragutin, kralj Srema

13. Jelisaveta Nemanjić

27. Katalina Arpad

3. Jelisaveta Kotromanić

28. Zimimsul, knez Inovroclava

14. Kazimir II, vojvoda Kujavske

29. Saloma od Pomorja

7. Jelisaveta Pjast Kotromanić

30. nepoznat

15. nepoznata

31. nepoznata