Википедија:Сјајни чланци/Март
Изабране годишњице за март [уреди | уреди извор]
ИЧ-Орбитални истраживач Марса
Орбитални истраживач Марса или скраћено MРO (енгл. Mars Reconnaissance Orbiter) свемирска је сонда свемирске агенције НАСА направљена да врши извиђање и истраживање Марса из орбите. Када је ушла у Марсову орбиту постала је шеста оперативна сонда у орбити планете, чиме је оборен рекорд у броју сонди које се налазе у орбити око Марса. Ову свемирску сонду вредну 720 милиона долара направила је компанија Локид Мартин уз надзор Лабораторије за свемирску пропулзију (дела Калифорнијског института за технологију). Лансирање је извршено 12. августа 2005. године, а 10. марта 2006. сонда је ушла у орбиту Марса. У новембру 2006. након пет месеци успоравања помоћу горње атмосфере Марса, МРО је ушао у коначну ниску орбиту и отпочео научна истраживања.
МРО има велики број научних инструмената као што су камере, спектрометар и радар, који се користе за изучавање топографије, минерала у тлу и леда на Марсу. Ова мисија олакшава долазак других тако што дневно прати временске услове, проучава могућа места за слетање и омогућава брз трансфер велике количине података са површине ка Земљи. Комуникациони систем МРО ће пренети више података од свих свемирских сонди лансираних ка другим планетама до данас.
→ {{ИЧ-Орбитални истраживач Марса}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-КК Црвена звезда
КК Црвена звезда (или, из спонзорских разлога, Црвена звезда Меридианбет) српски је професионални кошаркашки клуб из Београдa. Део је спортског друштва Црвена звезда. Црвена звезда се такмичи у Кошаркашкој лиги Србије и домаћем Купу Радивоја Кораћа, и једини је српски кошаркашки клуб који није испадао из прве националне лиге. Црвена звезда је такође једини клуб на свету у којем су поникла четворица чланова ФИБА куће славних (Поповић, Станковић, Шапер и Николић), од којих су двојица изабрана у кућу славних у Спрингфилду (Станковић и Николић). Црвена звезда чини Јадранску кошаркашку асоцијацију и такмичи се у АБА лиги, која одређује који ће се тимови такмичити у Евролиги а који у Еврокупу. Према УЛЕБ-овој листи Звезда је најбоље рангиран клуб од свих српских клубова, као и свих клубова из Јадранске лиге.
Црвена звезда као домаћин утакмице игра у хали Александар Николић, саграђеној 1973, са капацитетом од 8.000 седећих места, док утакмице у Европским такмичењима игра и у Штарк арени са предвиђеним капацитетом од 18.386 седећих места. Навијачи Црвене звезде се називају Делије.
→ {{ИЧ-КК Црвена звезда}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Перикле
Перикле (стгрч. Περικλῆς, од грчких речи περί и κλέος — „окружен славом”; Атина, 495. п. н. е. — Атина, 429. п. н. е.) био је старогрчки државник, говорник и војсковођа из 5. века п. н. е. од нарочитог значаја у добу између Грчко-персијских ратова и Пелопонеског рата. Раздобље његове политичке надмоћи (461. п. н. е. — 429. п. н. е.), у историји је добило име Периклово доба, такође Златни век, јер Атина је током тих година била на врхунцу своје моћи. Перикле је искористио победу Грка над Персијанцима, као и јачање атинске морнарице и преобразио Делски савез у Атинску поморску државу, а саму Атину је довео до највеће моћи и славе у њеној дотадашњој историји. За стратега Атине биран је 14 пута узастопно, што никоме до тада није успело. Био је на челу Атине све до 429. п. н. е, друге године Пелопонеског рата, када је преминуо као жртва епидемије која је тада погодила Атину.
Перикле је такође био велики покровитељ уметности, књижевности и науке и за време своје владавине претворио је Атину у средиште културе и духовности античког света. Подигао је неке од најлепших грађевина античког света (атински Акропољ са Партеноном). Такође је био покретач низа закона у корист народа, а ти закони су, парадоксално, углавном били на штету аристократије којој је и сам припадао. Будући да је подржавао народне масе, многи су га називали популистом. Његови продемократски ставови најбоље се могу видети у његовом Посмртном говору одржаном у част атинских војника погинулих у Пелопонеском рату. Говор је у потпуности сачуван захваљујући Тукидиду који је Перикла назвао „првим човеком Атине”.
→ {{ИЧ-Перикле}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Витамин Ц
Витамин Ц (L-аскорбинска киселина, L-аскорбат) је витамин код људи и више животињских врста. У живим организмима аскорбат делује као антиоксиданс, те штити тело од оксидатовног стреса. Он је исто тако кофактор у најмање шест ензимских реакција, међу којима је неколико реакција колагенске синтезе, чија дисфункционалност се манифестује симптомима скорбута. Код животиња су ове реакције посебно важне при зарастању рана и за спречавање крварења из капилара.
Аскорбат (јон аскорбинске киселине) је неопходан у низу есенцијалних метаболичких реакција код свих животиња и биљака. Њега формира велика већина живих организама, са приметним изузетаком групе сисара, међу којима је већина слепих мишева, заморци, капибаре, и један од два главна подреда примата, антропоиди (сувоносни мајмуни) (тарсијери, мајмуни, човеколики мајмуни, и људи). Аскорбинску киселину исто тако не синтетишу поједине врсте птица и риба. Свим врстама које немају способност синтезе витамина Ц, неопходно је да га унесу путем исхране. Дуготраjни дефицит овог витамина се манифестује развојем скорбута. Витамин Ц је један од најшире коришћених прехрамбених адитива.
Ширина опсега његовог дејства, као и препоручљива дневна доза, су теме текућих дебата. Препоручене дозе се крећу у опсегу од 45 до 400 mg на дан.
→ {{ИЧ-Витамин Ц}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Жилина
Жилина (слч. 
Žilina (помоћ·инфо), мађ. Zsolna, нем. Sillein, пољ. Żylina) град је на северозападу Словачке, у близини њене тромеђе са Чешком и Пољском. Смештена је на ушћу Кисуће и Рајчанке у Вах, у котлини окруженој планинама, које припадају масиву Западних Карпата. Налази се на раскрсници природних путева који, још од средњег века, повезују Русију, Балтик и северну Европу са Дунавом и јужном Европом, а данас је једно од најважнијих друмско-железничких чворишта у држави и налази се на паневропским коридорима Va и VI.
Под данашњим именом се први пут помиње 1208. године, а 1379. године је први пут забележен грб града, који је и данас у употреби. Краљ Карло Роберт је 1321. године Жилину прогласио слободним краљевским градом, док је његов наследник Лајош I посебном повељом Privilegium pro Slavis (издатом 7. маја 1381. године) изједначио права словенских и немачких грађана. Врхунац у свом развоју град је доживео у 17. веку, након чега почиње његова стагнација, све до доласка железничке пруге 1872. године, чиме је отпочео нови развој града и његова индустријализација.
Данас у Жилини живи 85 399 становника, што је чини петим градом у Словачкој по броју становника. Седиште је једне од осам крајева Словачке (Жилинског краја) и једног од њених округа (округ Жилина), универзитетско средиште, а од 2008. године и новоформиране Жилинске бискупије. Један је од највећих привредних центара у држави, нарочито после доласка аутомобилског гиганта КИА, који је у граду подигао фабрику вредну милијарду евра, чиме је Жилина постала једно од три седишта аутомобилске индустрије у Словачкој.
→ {{ИЧ-Жилина}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-ДНК
Дезоксирибонуклеинска киселина (ДНК) је нуклеинска киселина која садржи упутства за развој и правилно функционисање свих живих организама. Заједно са РНК и протеинима, ДНК је један од три главна макромолекула који су есенцијални за све познате форме живота. Сва жива бића свој генетички материјал носе у облику ДНК, са изузетком неких вируса који имају РНК (рибонуклеинску киселину). ДНК има веома важну улогу не само у преносу генетичких информација са једне на другу генерацију, већ садржи и упутства за грађење неопходних ћелијских органела, протеина и РНК молекула. ДНК сегмент који преноси ова важна упуства се назива ген.
У еукариотима, организмима као што су животиње, биљке, гљиве и протисте, највећи део ДНК молекула се налази у нуклеусу ћелије, а мањи део је у органелама, као што су митохондрије или хлоропласти. У прокариотима (нпр. бактеријама) ДНК се налази у цитоплазми ћелије. За разлику од ензима, ДНК молекул не утиче директно на друге молекуле, већ различити ензими сарађују са ДНК и копирају информације било у облику дуплог ДНК молекула или у облику протеина. Овакав однос је део централне догме молекуларне биологије.
Ћелије садрже ДНК организован у дуге структуре које се зову хромозоми. Током ћелијске деобе хромозоми се дуплирају процесом репликације ДНК, тако да свака од новонасталих ћелија има комплетан сет хромозома. У хромозомима хроматински протеини, као што су хистони, организују ДНК на такав начин да молекул постаје веома компактан и може да стане у ћелије које су на хиљаде пута мање од ДНК молекула. Ове компактне структуре условаљавају интеракције између ДНК и других протеина, и помажу у контролисању делова ДНК који се транскрибују.
→ {{ИЧ-ДНК}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Алберт Ајнштајн
Алберт Ајнштајн (нем. Albert Einstein; Улм, 14. март 1879 — Принстон, 18. април 1955) био је теоријски физичар, један од највећих умова и најзначајнијих личности у историји света.
Алберт Ајнштајн је формулисао Специјалну и Општу теорију релативности којима је револуционисао модерну физику. Поред тога, допринео је напретку квантне теорије и статистичке механике. Иако је најпознатији по теорији релативности (посебно по еквиваленцији масе и енергије E=mc2), Нобелова награда за физику му је додељена 1921. године за објашњење фотоелектричног ефекта (рада објављеног 1905. у Annus Mirabilis или „Години чуда“) као и за допринос развоју теоријске физике. У народу, име „Ајнштајн“ је синоним за човека високе интелигенције или за генија.
Предмет његових истраживања су биле капиларне силе, специјална теорија релативности (којом је ујединио законе механике и електромагнетике), општа теорија релативности (уопштење специјалне теорије којим обухваћено убрзано кретање и гравитација), космологија, статистичка механика, Брауново кретање, критична опалесценција, вероватноћа електронских прелаза у атому, проблеми пробаблистичке интерпретације квантне теорије, термодинамика светлости при малој густини зрачења, фотоелектрични ефекат, фотолуминисценција, фотојонизација, Волтин ефекат, секундарни катодни зраци, закочно зрачење, стимулисана емисија зрачења, уједињене теорије поља, унификација базичних физичких концепата преко њихове геометризације итд.
→ {{ИЧ-Алберт Ајнштајн}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Торонто
Торонто (енгл. Toronto) је највећи град у Канади, и главни град провинције Онтарио. Налази се на северозападној обали језера Онтарио. Град је 2011. имао око 2.615.000 становника, а заједно са предграђима, цела агломерација Торонта имала је око 5.583.000 становника. Торонто се налази у срцу такозване Златне потковице, најнасељеније области у јужном и централном Онтарију, у којој живи око 8 милиона људи.
Становништво Торонта је космополитско и вишенационално, што је последица статуса Торонта као главног стецишта имиграције у Канади. Торонто је један од градова у свету са великим уделом дошљачког становништва (49% их је рођено изван Канаде). Због ниске стопе криминала, чисте природне околине, високог животног стандарда и пријатељског односа према етничкој разноврсности, Торонто се често убраја у светске градове у којима је најбоље живети. Уз то, Торонто је и најскупљи град у Канади.
Град се налази на северозападној обали језера Онтарио, које је са површином од 18.960 км² најмање од 5 Великих језера. Град се вишеструко увећао крајем 1990их интеграцијом великог броја околних насеља (Етобико, Скарборо, Источни Јорк и Северни Јорк). Центар града са трговинском и банкарском зоном се налази близу језера. Главна улица која град дели по вертикали је Јанг (Yonge Street). Торонто је индустријски центар Канаде и један од водећих светских финансијских центара. Берза у Торонту спада међу седам највећих у свету.
→ {{ИЧ-Торонто}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Стари Рас
Стари Рас је средњовековни комплекс споменика који се налази на месту на коме су се спајали путеви са запада и југа и водили даље ка истоку. Током једног миленијума ту су се смењивале разне војске, државе, а значај града је временом растао и опадао. Комплекс се састоји од више споменика, а најзначајнији локалитети који су обухваћени истраживањима су: Градина на Пазаришту са Подграђем, Трговиште, Градина у Постењу, Рељина градина, црква у Напрељу и латинска црква у Постењу. Градина на Пазаришту са Трговиштем заједно са оближњим манастиром Сопоћани, манастиром Ђурђеви ступови и црквом светих Апостола Петра и Павла сведочи о величини и значају Раса у српској средњовековној држави.
Остаци Старог Раса се налазе на локалитету Градина на Пазаришту са доњим градом Трговиште који се налази на 11 km западно од Новог Пазара у близини манастира Сопоћани. Последњих година је покренуто истраживање којим се покушава доказати да је права локација града утврђење Градина у Постењу које се налази на 2 km од Новог Пазара. Име Рас највероватније води порекло од назива утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у VI веку. Српска средњовековна држава је према имену града добила назив Рашка, што је касније коришћено као еквивалент са називом Србија.
У Расу су настала нека најстарија очувана дела српске уметности, а крајем XII века је био културни центар државе. Цео комплекс се од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине у склопу споменика средњег века обједињених под заштићеном целином Стари Рас и Сопоћани.
→ {{ИЧ-Стари Рас}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Рис Видерспун
Лора Џин Рис Видерспун (енгл. Laura Jeanne Reese Witherspoon; Њу Орлеанс, 22. март 1976) америчка је глумица и филмски продуцент.
Рођена је 22. марта 1976. у Њу Орлеансу (САД). Године 1998. играла је у три високобуџетна филма: Достава преко ноћи, Плезентвил и Сумрак. Следеће године је за улогу у филму Избор, који је побрао позитивне критике, била номинована за Златни глобус. Улога Ел Вудс у филму Правна плавуша представљала је прекретницу у њеној глумачкој каријери, јер је овај филм био један од најгледанијих у биоскопима широм света током 2001. године. Уследила је главна улога у филму Алабама, слатки доме, који је постигао изванредан финансијски успех. Годину дана касније остварила је главну улогу, а била је и извршни продуцент филма Правна плавуша 2. Године 2005. Рис је привукла пажњу свих еминентних филмских критичара играјући лик Џин Картер Кеш у филму Ход по ивици, за који је освојила Оскар, Златни глобус, БАФТА награду и награду Удружења филмских глумаца за најбољу глумицу у главној улози.
Видерспун се 1999. године удала за глумца Рајана Филипија, са којим је играла заједно у филму Окрутне намере. Заједно имају двоје деце: кћерку Ејву и сина Дикона. Брачни пар се растао крајем 2006. године, а званично су се развели у октобру 2007. године. Видерспун је власник продуцентске куће Type A Films. Активно је укључена у рад организација које се боре за права и заштиту жена и деце. Председник је извршног одбора Фонда за заштиту деце, а такође је и глобални амбасадор компаније Ејвон. Године 2007. изабрана је за почасног председника Ејвон фондације.
→ {{ИЧ-Рис Видерспун}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Јурофајтер тајфун
Јурофајтер тајфун (енгл. Eurofighter Typhoon) је маневарски, вишенаменски, двомоторни ловачки авион четврте генерације. Настао је кроз сарадњу и кооперацију Велике Британије, Немачке, Шпаније и Италије. Намењен је за војне потребе ових земаља, као и за извоз. За развој и производњу овог авиона, одговорна је група ваздухопловних фирми из кооперантских земаља, окупљених у оквиру холдинга Јурофајтер корпорацијe (нем. Eurofighter GmbH), основане 1986. године.
Први лет прототипа реализован је 27. марта 1994. године, а у оперативну употребу уведен је 4. августа 2003. Као и код свих осталих напредних европских пројеката тог времена — Рафала, JAS 39 Грипена и Новог авиона — концепција „тајфуна“ заснива се на аеродинамичкој шеми канарда и делта крила. „Тајфун“ је веома агилан авион, поседује напредне системе и смањену уочљивост за непријатељске сензоре, што га сврстава у светски врх ловачких авиона. Интеграција система је извршена на основу стандарда магистрале података MIL-1553, уз подршку преко 80 рачунара, што авиону даје велику оперативну ефикасност, функционалну поузданост, растерећење пилота од сувишних радњи и потенцијал за даљу надградњу.
Серијски стандард „тајфуна“ заснива се на погону са два мотора Јуроџет ЕЈ200, без система за управљање вектором потиска. Систем за управљање вектором потиска већ је развијен, а следи његово испитивање и конверзија у авионе из серије 3. „Тајфун“ је најнапреднији вишенаменски борбени авион нове генерације тренутно доступан на светском тржишту. Почетним планом од 765 и до сада уговорених 559 примерака авиона, „тајфун“ је највећи европски војни програм сарадње у сегменту високе технологије што значајно јача европску ваздухопловну и осталу индустрију у глобалној конкуренцији. Запошљава више од 100.000 људи у 400 компанија у водећим земљама Европе.
→ {{ИЧ-Јурофајтер тајфун}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-F-117 најтхок
F-117 најтхок (енгл. Nighthawk) је амерички двомоторни авион, једносед, са примењеном технологијом смањене уочљивости (енгл. Stealth technology). Намењен је за борбена дејства ваздух-земља, у својству тактичког бомбардера. Једино га је оперативно користило Америчко ратно ваздухопловство, до 2008. године. Први је лет направио 1981. године, а уведен је у оперативну употребу у октобру 1983. За њега је шира јавност званично сазнала, у новембру 1988. године.
Локид је развио специфичну „неуочљиву“ (стелт) технологију, из чега је произашао пројекат оперативног авиона F-117, у условима скромне подршке рачунара, потребне за сложени прорачун површине радарског пресека. У временском периоду његовог развоја, рачунари нису били на потребном нивоу са својим могућностима, ни по хардверу ни софтверу, за примену сложених метода прорачуна у функцији оптимизације решења пројекта са „стелт“ технологијом.
F-117 је посебно промовисан, као „невидљиви ловац“ (енгл. Stealth Fighter), иако је намењен за борбу ваздух-земља. Чак је и неубичајено и претенциозно означен са „F“, почетним словом назива за америчке ловце (енгл. Fighter).
→ {{ИЧ-F-117 најтхок}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Горски вијенац
Горски вијенац (у првом издању: Горскıй вıенацъ) је рефлексивно-херојска поема у облику народне драме Петра II Петровића Његоша, настала у доба српског романтизма. Дело је објављено у Бечу 1847. године на српском народном језику и својом појавом представљало је велики допринос победи Вукове борбе за нови књижевни језик. Тема „Горског вијенца“ је истрага, односно истребљење потурица.
Његош је, у „Горском вијенцу“, исплео читаву црногорску историју, опевао најважније догађаје из прошлости, од времена Немањића до почетка XVIII века, насликао свакодневни црногорски живот, њихове празнике и скупове, дао народне обичаје, веровања и схватања, приказао суседне народе, Турке и Млечане. У ствари, у „Горском вијенцу“, у његових 2819 стихова (десетераца, изузев једне уметнуте песме у деветерцу и једне тужбалице у дванаестерцу), нашла су место три света, три цивилизације, које су се додиривале и преплитале на црногорском тлу. Прва је црногорска херојско-патријархална цивилизација, чији је највиши израз класична Црна Гора. Друга, турска оријентално-исламска цивилизација, и трећа, западноевропска цивилизација, коју оличавају Млечани. Тој отворености према другим народима и културама, којој није стала на пут ни чињеница што су ти народи били исконски непријатељи Црне Горе, треба додати и другу отвореност спева, отвореност према природи и космосу. Она добија различите облике, од фолклорних посматрања небеских прилика, преко макрокосмичких визија владике Данила, до размишљања игумана Стефана о космичком поретку, у којима се хришћанска традиција додирује с модерним природнонаучним представама.
→ {{ИЧ-Горски вијенац}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)