Википедија:Сјајни чланци/Јануар
Изабране годишњице за јануар [уреди | уреди извор]
ИЧ-Гладијатор
Гладијатори (лат. gladiatōrēs) су били борци у старом Риму који су се борили у арени против животиња и једни против других. Термин „гладијатор“ потиче од речи „гладиј“ (лат. gladius), кратког римског мача за бодење и сечење.
Гладијаторске борбе су у Риму уведене у првој половини 3. века п. н. е. у склопу погребних свечаности, као обред жртвовања људских живота сенкама покојника. У првој забележеној борби 264. п. н. е. борила су се само три пара. Крајем 2. века гладијаторске борбе су постале веома популарне представе које су римски цареви поклањали свом народу. Првобитно су се изводиле у Форуму, а касније у амфитеатрима широм Римског царства. Најпознатији амфитеатар је свакако римски Колосеум.
Гладијатори су могли да буду робови или ратни заробљеници који су били обавезни да се боре, криминалци који су хтели да побегну од смртне казне, или слободни људи који су хтели на тај начин да зараде и да се извуку из сиромаштва. Мушкарци нису били једини који су се борили у арени. Бориле су се и жене, које су се обично прерушавале у легендарне Амазонке. Почетком 3. века, цар Септимије Север је забранио борбу жена.
Гладијаторске борбе су укинуте са јачањем хришћанства, на темељу закона цара Константина Великог из 325. године, али су се и даље спорадично одржавале до око 450. године. Последње гладијаторске борбе у самом граду Риму одржане су 1. јануара 404. године.
→ {{ИЧ-Гладијатор}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Питагорина теорема
У математици, Питагорина теорема изражава везу која постоји између три странице правоуглог троугла у еуклидској геометрији. Ако су a и b катете, а c хипотенуза правоуглог троугла, важи једнакост
односно, исказано речима:
Површина квадрата конструисаног над хипотенузом правоуглог троугла једнак је збиру површина квадрата конструисаних над катетама тог троугла.
Теорема је добила име према старогрчком математичару Питагори, за кога се, традиционално, сматра да ју је открио и доказао, иако је данас извесно да је била позната много пре Питагоре.
Питагорина теорема је једна од основних и најзначајнијих математичких теорема. Препознатљива слика правоуглог троугла са конструисаним квадратима над све три странице, коришћена за визуелни приказ самог тврђења, послужила је као основа за генерисање фрактала који се назива Питагорино дрво.
→ {{ИЧ-Питагорина теорема}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Бадњак
Бадњак (у неким крајевима зван и весељак) је дрвена облица која се код православних Срба обредно налаже на ватру домаћег огњишта на Бадње вече. Дрво за бадњак, најчешће млад и прав цер, сијече се ритуално рано ујутру на Бадњи дан. Сјечење, припрема, уношење и налагање изводе се кроз сложене обреде, који у разним крајевима имају различите форме. Изгарање бадњака попраћено је молитвама да у наредној години не мањка хране, среће, љубави и новца. Према бадњаку се односе као према личности; упућују му поздраве и приносе жртве: жито, вино и мед. Бадњак гори и током Божића: први посјетилац на Божић удара по њему жарачем или граном док жели да срећа и напредак породице буду обилати као варнице које излијећу из бадњака. Будући да данашњи начин становања не дозвољава ватру на огњишту, бадњак је најчешће представљен храстовом гранчицом којом се на Бадњи дан украси дом.
Бадњак се свечано ложи у знак сјећања на ватру коју су по народном предању витлејемски пастири наложили у пећини у којој се родио Исус Христос, да би огријали божанско новорођенче и његову мајку. Бадњак се такође може тумачити као симбол крста на коме је Христос распет, при чему топлина ватре симболизујуе спасење за људски род које је, по хришћанском вјеровању, омогућено Христовим распећем. Историчари религије, филолози и етнолози сматрају да су Срби наслиједили овај обичај из своје претхришћанске религије. Неки од јужнословенских народа имају сличне обичаје, а традиција да породица на Бадњи дан свечано наложи дрво на огњишту забиљежена је и међу другим европским народима.
→ {{ИЧ-Бадњак}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Аеротунели
Аеротунели су основна лабораторијска постројења експерименталне аеродинамике. У њима се контролисано, физички симулира кретање ваздуха. Назив аеротунели је настао, као скраћење, од аеродинамички тунели. Према веома широком спектру намена и потреба испитивања, аеротунели се граде и опремају у различитим варијантама и нивоима инвестиционих трошкова.
У аеротунелима, тело (објекат, нпр. летелица, или њен модел) мирује, а ваздух се креће (опструјава га). Примењен је принцип релативности кретања ваздуха и тела, без утицаја на физикалност, ко се креће, а ко мирује. Овај принцип замене референтног стања је, уопштено усвојен у теоретској аеродинамици, а код аеротунела је основа њиховог рада.
У аеротунелима се на летелици, или на његоном моделу, мере стационарне и нестационарне аеродинамичке силе и моменти, локални статички притисци и испитује се облик опструјавања применом метода визуелизације. Поред коришћења за развој разних врста летелица, аеродинамика аеротунела је од великог значаја за решавање проблема при пројектовању аутомобила, бродова, возова, мостова, антенских стубова и других објеката.
Први аеротунели су изграђени у Енглеској, 1871. и 1884. године. Били су прекидног рада, с резервоарем под притиском. Аеротунел с вентилатором је изграђен касније, 1890. године.
→ {{ИЧ-Аеротунели}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Случај Рачак
Случај Рачак је назив за оружани сукоб између српске полиције и побуњених Албанаца током акције полиције 15. јануара 1999. у селу Рачак (општина Штимље, Косово и Метохија, Србија). Контроверзност дешавањима у Рачку дају још увек супротстављени ставови као и различити закључци обдукција, контрадикторне и пристрасне информације у медијима и значајне политичке последице које су изазвала. У зависности од става, случај се карактерише као Масакр у Рачку, као Инцидент у Рачку или као Обмана Рачак (енгл. The Racak Hoax).
О акцији српске полиције постоје ставови, с једне стране превасходно засновани на изјавама Вилијама Вокера, у то време шефа Косовске верификационе мисије ОЕБС, да је српска полиција, уз подршку војске, извршила масакр над недужним цивилима албанске националности. Другу групу чине ставови о томе да је то била легитимна анти-терористичка акција полиције против наоружаних припадника ОВК која је политички искоришћена као повод да се исконструишу наводи о масакру цивила у циљу стварања легитимитета за НАТО бомбардовање СРЈ.
Случај Рачак је био прекретница која је послужила као реторички аргумент усмерен против СР Југославије, и као „легално покриће за почетак рата“ (НАТО интервенције против СРЈ). Након овог догађаја и медијске кампање, планови за интервенцију НАТО, чија је реализација била одложена након споразума Холбрук—Милошевић у новембру 1998. године, поново су актуелизовани.
→ {{ИЧ-Случај Рачак}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Здухаћ
Здухаћ, вједогоња, вјетровњак, облачар, градобранитељ, виловити, змајевити или аловити био је у српском народном предању човјек са специјалном способношћу да заштити своје имање, село или крај од временских непогода, као што су олуја, град и обилне кише. Његово дјеловање састојало се у сукобљавању са демонима за које се вјеровало да доносе стихију, или у употреби посебних магијских обреда. Демонским доносиоцима непогоде сматрани су ђаволи, але, аждаје, орлови, црне птице, душе утопљеника и објешењака и др. То су могли бити и сами заштитници од невремена који су имали моћ да управљају кретањем олујних и градоносних облака: одводећи их од својих њива, могли су да их наведу над туђе.
Са доносиоцима непогоде сукобљавали су се људи а ређе и домаће животиње са урођеном способношћу да им у сну душа напусти тијело, након чега се узносила ка облацима да у борби порази демоне и одагна невријеме. Душа би се затим враћала у тијело, а човјек би се будио знојав и уморан. Често је било вјеровање да се овакви људи рађају у кошуљици. Такви су били здухаћи или стухе У Црној Гори, источној Херцеговини, дијелу Босне и Санџаку, вједогоње у дијелу Црне Горе, те змајевити и аловити људи у источној, средишњој, јужној Србији и Банату. Најчешће су се борили заједно здухаћи једног подручја против туђих здухаћа који су наводили олујне и градоносне облаке над њихову територију. Пораз у овој борби значио је губитак пољске и сточне плодности свог краја, уз истовремено преношење те плодности на подручје побједничких здухаћа.
→ {{ИЧ-Здухаћ}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Даворјанка Пауновић Зденка
Даворјанка Пауновић Зденка (Кучево, 19. јануар 1921 — Голник, код Крања, 1. мај 1946) била је студенткиња, учесница Народноослободилачке борбе и невенчана супруга Јосипа Броза Тита.
Као гимназијалка укључила се 1936. године у омладински револуционарни покрет и постала члан СКОЈ-а, а 1939. године је постала члан Среског партијског повереништва у Пожаревцу. Јуна 1940. постала је члан Среског комитета СКОЈ-а за Пожаревац, а исте године и члан Партијског бироа на Филозофском факултету у Београду, где је студирала француски језик.
Непосредно пред почетак Другог светског рата, 1941. године постала је курир Политбироа ЦК КПЈ. Након окупације, пратила је Јосипа Броза Тита приликом његовог преласка из Загреба у Београд, у мају, а потом и приликом његовог одласка на ослобођену територију, у септембру 1941. године. Све време рата провела је са Јосипом Брозом Титом, као његов лични секретар. У току рата се разболела од туберкулозе, па је у лето 1944. године отишла у СССР на лечење. По повратку у земљу живела је заједно са Титом у Румунској 15 и Белом двору, где је радила као његов лични секретар. Почетком 1946. године поново се разболела и извесно време се лечила на Голнику, у Словенији, где је и умрла. Сахрањена је по личној жељи у дворишту Белог двора. Даворјанка Пауновић се сматра једном од највећих љубави Јосипа Броза Тита, са којим је пуних пет година живела у ванбрачној заједници.
→ {{ИЧ-Даворјанка Пауновић Зденка}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Живојин Мишић
Живојин Мишић (Струганик код Мионице, 7/19. јул 1855 — Београд, 20. јануар 1921) је био српски и југословенски војвода.
На самом почетку своје четрдесетогодишње службе, био је учесник српско-турских ратова (1876—1878), као питомац-наредник, касније потпоручник. У тим ратовима стекао је прва ратна искуства. Поред четворогодишње Артиљеријске школе завршио је Аустро-угарску школу гађања у Бруку на Лајти и двогодишњу припрему за генералштабну струку. Такође је учествовао и у краткотрајном Српско-бугарском рату 1885. године. Пуних шест година поред редовних дужности предавао је стратегију на Војној академији. Након Мајског преврата био је приморан да се пензионише у чину генералштабног пуковника, пошто је сматран превише блиским свргнутој династији Обреновића, али је реактивиран 1909, током анексионе кризе на лични захтев начелника Врховне команде генерала Радомира Путника, који га је учинио својим помоћником. Мишић је помогао генералу Путнику да састави српски ратни план у евентуалном рату са Аустро-Угарском. Учествовао је Балканским ратовима и својим радом пресудно допринео исходу ратова и задобио унапређење у генералски чин. По завршетку рата, Мишић је по други пут пензионисан на исти начин, заслугом официра припадника Црне руке.
Пред само избијање Првог светског рата, опет је био реактивиран и постављен за помоћника начелника штаба Врховне команде. Током Колубарске битке, генералу Мишићу је предата команда над Првом армијом, која је тада била у врло тешкој ситуацији. Највише захваљујући његовим личним напорима и знању, Прва армија је реорганизована и непријатељска војска је тешко поражена у потоњем српском контранападу. За заслуге и извојевану победу, Мишић је 4. децембра 1914. године унапређен у чин војводе (фелдмаршала). Добитник је низа домаћих и иностраних одликовања. Од стране енглеског краља Џорџа V награђен је титулом енглеског витеза бакалауреја.
→ {{ИЧ-Живојин Мишић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Месроп Маштоц
Месроп Маштоц (јерм. Մեսրոպ Մաշտոց; Ацик, 361/362 — Вагаршапат, 17. фебруар 440) био је јерменски лингвиста, творац јерменског писма, просветитељ, мисионар, преводилац Библије на јерменски језик, зачетник школства и педагошке мисли међу Јерменима, теолог и светитељ Јерменске апостолске цркве и Јерменске источнокатоличке цркве.
Заједно са својим ктитором, тадашњим католикосом Јерменске апостолске цркве Исаком Партевом превео је на јерменски језик Библију и многе друге верске књиге. Захваљујући Месропу Маштоцу јерменски народ је поново обновио своју националну књижевну и образовну делатност, а сам јерменски језик је по први пут (404) проглашен као национални језик свих Јермена. Током своје мисионарске и просветитељске делатности активно је радио на ширењу и јачању хришћанске вере међу Јерменима и другим народима на Кавказу, отварао је бројне школе у свим деловима земље, и беспоштедно се борио против паганских учења и јереси.
Јерменска апостолска црква празнује 17. фебруар као дан сећања на Месропа Маштоца. Црквена поезија коју је писао (шаракани) и данас је у основи богослужења у јерменској апостолској цркви. У његову част институт за проучавање древних списа Матенадаран из Јеревана носи његово име, а сваки град у Јерменији има по једну улицу са његовим именом. Све јерменске школе прослављају Светог Месропа Маштоца као свог заштитника.
→ {{ИЧ-Месроп Маштоц}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Историја Русије
Историја Русије је период који почиње насељавањем Источних Словена од којих касније настају Руси, Белоруси и Украјинци. Прва источнословенска држава била је Кијевска Русија, која је примила хришћанство из Византије 988. Кијевска Русија је као држава престала да постоји током тридесетих година 13. века, услед најезде Монгола.
Након 13. века, Москва је полако почела да доминира над осталим културним центрима. До 18. века Велика московска кнежевина је прерасла у велику Руску Империју, која се простирала од Пољске на западу, па све до Тихог океана, на истоку. Руски кметови су од 1861. били ослобођени, али су услови под којим су ослобођени били неповољни за сељаке и само су убрзали револуцију. Од ослобођења кметова па до почетка Првог светског рата 1914. године, спровођењем Стоплинових реформи, доношењем устава 1906. и одлукама које је донела Дума, извршене су знатне промене у политици и привреди Русије, али цар и даље није био вољан да се одрекне аутократског начина владавине.
Руска револуција из 1917. године, била је логична последица комбинације потпуног економског слома, антиратног расположења и неслагања са аутократским начином владавине. Власт су првобитно преузели либерали и умерени социјалисти, али је њихов неуспех у спровођењу сопствене политике довео до Октобарске револуције када су власт преузели комунисти бољшевици. Између 1922. и 1991, Русија је била део Совјетског Савеза. Напредак у стварању социјалистичког друштва током различитих периода историје Совјетског Савеза био је променљив, од мешовите привреде и разноликог друштва током двадесетих, преко строго управљане привреде и политичке репресије током Стаљиновог доба па све до „доба стагнације“ током осамдесетих. Почев од марта 1918, друштвено уређење у Совјетском Савезу било је засновано на једнопартијском комунистичком систему. До краја осамдесетих, слабљење и опадање совјетског политичког и привредног система је постало све уочљивије. Лидери СССР-а покушали су да спрече његово даље пропадање, али је то био само увод у његов коначни распад. Распадом Совјетског Савеза крајем 1991. године, Русија је постала независна држава, привредно изграђена на принципима тржишног капитализма, и призната је као правни наследник бившег Совјетског Савеза.
→ {{ИЧ-Историја Русије}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Пингвин
Пингвини (лат. Sphenisciformes) су монотипични ред водених, нелетећих птица, које живе углавном на јужној хемисфери. Једини члан реда је истоимена породица Spheniscidae. Која обухвата шест родова са 17 или 20 врста, у зависности од аутора. Пингвини су прилагођени животу у води са крилима која су еволуирала у пераја. Перје им је црно на леђима, док је на трбуху бијело. Хране се рачићима, рибом, лигњама и другим морским животињама које лове док пливају под водом. Под водом проводе скоро половину свог живота.
Иако су све врсте пингвина поријеклом са јужне хемисфере, они не живе само у областима са хладном климом, попут Антарктика. Заправо, само неколико врста пингвина живи толико јужно. Неколико врста живи у умјереном појасу, а једна врста, галапагошки пингвин, живи близу екватора.
Највећа жива врста је царски пингвин; највећи представници ове врсте су високи око 1,1 m и тешки око 35 kg. Најмања врста пингвина је патуљасти пингвин, чији су припадници високи око 40 cm и тешки 1 kg. Веће врсте пингвина насељавају хладније предјеле, док се мањи пингвини могу пронаћи у умјереним или чак тропским областима. Неке праисторијске врсте пингвина су достизале џиновске размјере, висине и тежине попут одраслог човјека.
→ {{ИЧ-Пингвин}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Аеродинамика
Аеродинамика (од грч. ἀηρ, aēr, aéros — ваздух, и δύναμις, dynamis — сила) је наука која се бави кретањем ваздуха у односу на чврста тела. Физикалност је потпуно идентична и у супротном случају, при кретању чврстих тела кроз ваздух. Према томе примењеном принципу, релативног кретања, анализа феномена се изводи аналогно случају када тело мирује у струјном пољу ваздуха. Ова замена референтног стања је усвојена у теоријској аеродинамици, али је она уједно и основа већине експерименталних метода, нарочито за испитивања у аеротунелима.
Теорија струјања и физикалност кретања чврстих тела изучавају међусобно дејство ваздуха и тела. То дејство се одређује у облику потенцијала поља опструјавања, расподеле притиска, сила и момената њиховог међусобног дејства.
→ {{ИЧ-Аеродинамика}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)
ИЧ-Ослобођење Врања 1878. године
Ослобођење Врања 1878. године представља једну од завршних етапа ослобођења српских земаља од османске власти. После почетка Другог српско-турског рата, војска кнежевине Србије је покренула офанзиву на територији данашње јужне Србије. После Грделичке битке је успела да провали у Масуричку котлину, чиме јој се пут за Врање практично отворио. Истовремено су букнули бројни устанци широм јужне Србије, па и у самој околини Врања, а српска команда је, да би се повезала са устаницима у Пољаници, послала потпоручника Степу Степановића са задатком да оснује устанички батаљон, који је одиграо веома важну улогу у ослобођењу.
Српским снагама је командовао генерал Јован Белимарковић и биле су распоређене дуж десне стране Јужне Мораве, док је османским снагама командовао дивизијски генерал Асаф-паша. Његове снаге биле су распоређене дуж леве стране Јужне Мораве. Борба за ослобођење је званично почела 26. јануара, када су српске снаге почеле да се пребацују на леву страну Мораве и кулминирала је великом битком 31. јануара, у којој је учествовало око 22.000 војника, а завршила се српском победом и заплењивањем бројне османске опреме. У борби се поред Степе Степановића, истакао и потпоручник Стојичевић који је погинуо у борбама на Девотину, као и мајор Радомир Путник, који је био задужен за потеру за османским војницима који су после битке бежали према Прешеву и Бујановцу.
После Санстефанског споразума, Врањанци су, уплашени да не потпадну под управу кнежевине Бугарске, послали писмо српском кнезу Милану Обреновићу с молбом да не повлачи српску војску из Врања. Међутим, после Берлинског конгреса Врање је и званично постало део Србије.
→ {{ИЧ-Ослобођење Врања 1878. године}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)