Neorganska hemija

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Neorganska jedinjenja pokazuju bogatu raznolikost:
A: Diboran je karakterisan sa neobičnim vezivanjem
B: Cezijum hlorid ima arhetipsku kristalnu strukturu
C: Fp2 je organometalni kompleks
D: Silikon ima široku upotrebu
E: Za Grubsov katalizator je dodeljena Novelova nagrada 2005
F: Zeoliti nalaze široku upotrebu kao molekulska sitas
G: Bakar(II) acetat je iznenadio teoretičare svojim diamagnetizmom

Neorganska hemija, anorganska hemija ili mineralna hemija je deo hemije koji izučava hemijska svojstva i reakcije svih hemijskih elemenata osim ugljenika i njihovih jedinjenja kao i hemijske procese koji se zbivaju među njima.[1][2][3][4] Jedinjenja ugljenika (sa izuzetkom oksida ugljenika, ugljene kiseline i njenih soli - karbonata) izučava organska hemija.[5][6] Granična oblast neorganske prema organskoj hemiji su organometalna jedinjenja. Dok ta jedinjenja u organskoj hemiji služe samo kao pomoćna sredstva ili reagensi, neorganska hemija razmatra koordinacijsku hemiju metala.

Istorijski, neorganska hemija se bavi supstancama koje nisu nastale kao posljedica organskog života, odnosno kao proizvod živih bića. Od sinteze uree 1828. godine koju je izveo Fridrih Veler, kada je dobio organsku supstancu ureu iz neorganskog jedinjenja amonijum cijanida,[7] nestala je jasna granica između supstanci iz nežive (neorganska jedinjenja) i žive prirode (organska jedinjenja). Tako je danas poznato da brojni organizmi proizvode neorganska jedinjenja, dok se u laboratoriji mogu dobiti gotovo sva organska jedinjenja. Pravljenje razlike između ove dve oblasti je i dalje smisleno, jer se mehanizmi reakcija i struktura jedinjenja u organskoj i neorganskoj hemiji značajno razlikuju.

Istorija[uredi]

Mnoga neorganska jedinjenja i neke neorganske reakcije su bile poznate još u antici. Dobijanje metala iz ruda (zlato, srebro, bakar, kalaj, olovo, živa), proizvodnja keramike, stakla (Egipat), porcelana (Kina), mineralnih boja (cinabarit, olovna bela, bakar zelena), sumpor, kreč (u građevinarstvu), soli (poput kuhinjske), soda (za pravljenje stakla i sapuna), šalitra i mnoga druga jedinjenja takođe spadaju u neorgansku hemiju.

U doba alhemičara, u 13. veku, bile su poznate metode pravljenja sumporne kiseline, razređene hlorovodične kiseline, azotne kiseline, zlatotopke (smese azotne i hlorovodične kiseline za rastvaranje zlata), a mnoge od njih u Evropu su doneli arapski alhemičari. Kasnije je Johann Rudolf Glauber oko 1650. značajno unapredio proces proizvodnje mnogih kiselina, kao i način dobijanja pušljive hlorovodične kiseline.

Robert Bojl u svom glavnom delu The Sceptical Chemist opisao je udaljavanje od aristotelskih teorija alhemije i uvođenje eksperimentalnog istraživanja i zaključaka koji se izvode na tim eksperimentima. Značajna je njegova pretpostavka da su hemijski elementi sastavljeni iz nerazdvojivih, istih, sićušnih atoma, dok su hemijska jedinjenja sastavljena iz brojnih, malih ali različitih elemenata. Džordž Ernst Stal i Johan Joahim Bečer su početkom 18. veka razvili teoriju flogistona. Ovom teorijom, koja se 80 godina kasnije ispostavila kao netačna, mogli su se na hemijski način objasniti procesi sagorevanja, oksidacije i redukcije kao i vrenja. Uzrok neuspeha teorije flogistona je bila do tada nepoznata i neotkrivena supstanca u vazduhu, koja je kasnije otkrivena kao kiseonik.

Džozef Pristli je intenzivno proučavao vazduh i otkrio da je u sastavu vazduha sadržana supstanca koje omogućava disanje i podržava oksidaciju metala do metalnih oksida. Zagrejavanjem živa(II) oksida, Pristli je uspeo da dobije supstancu u gasovitom stanju koja omogućava disanje i sagorijevanje, a uspeo je i da odredi udeo ovog gasa u vazduhu. Tek je Antoan Lavoazje izučavajući rezultate do kojih je došao Pristli iz njegovih istraživanja doneo zaključak da ova novootkrivena supstanca (kiseonik) mora biti novi hemijski element. Na temelju Lavoazjevih zaključaka potvrđena je teorija elemenata koju je Bojl postavio, kao i teorija da su elementi sastavljeni iz brojnih, identičnih, nedeljivih atoma. Takođe je potvrđeno i shvatanje da se hemijsko jedinjenje sastoji iz više različitih elemenata.

Kao čisti elementi tada su razvrstani metali zlato, srebro, bakar, kalaj, olovo, cink, kao i nemetalni elementi fosfor, sumpor, ugljenik, kiseonik, azot i drugi. Osim toga, Lavoazje je spoznao da se pri svakoj reakciji i hemijskoj promeni supstanci zbir mâsa ulaznih i izlaznih proizvoda ostaje ista (Zakon održanja mase). Stari, alhemijski simboli i opisi neorganskih supstanci su zamenjeni racionalnim oznakama sa pojedinačnim elementarnim jedinicama hemijskih jedinjenja. Lavoazjeova teorija oksidacije[8] predstavljala je revolucionarnu novinu u hemiji, koja je omogućila budućim hemičarima da pronalaze nove elemente.

Gotovo u isto vreme došlo je do otkrića električne struje, za šta su zaslužni Luiđi Galvani i Alesandro Volta. Pomoću tada napravljenog Voltinog stuba razlaganjem vode formirani su gasoviti elementi kiseonik i vodonik i određen je tačan sastav vode merenjem zapremine i težine dva gasa.

Hamfri Dejvi je pomoću Voltinog stuba uspio da dobije nove elemente natrijum i kalijum. Džon Dalton je sastavio, doduše vrlo nepreciznu, tabelu atomskih masa za sve do tada poznate elemente,[9] a Jakob Bercelijus je pronašao način za određivanje relativno tačnih atomskih masa metala i drugih elemenata i razvio sistem označavanja elemenata sa jednim ili dva latinična slova zasnovan na latinskim imenima elemenata. Takođe je uveo pojam relativne atomske mase sa kiseonikom kao osnovnom masom. Amedeo Avogadro je postavio hipotezu da se u prostoru iste veličine i na istoj temperaturi uvek mora nalaziti isti broj čestica nekog gasa.[10][11] U narednom periodu usledila je potraga za novim hemijskim elementima, određivanjima njihovih tačnih relativnih atomskih masa i istraživanje njihovih osobina kroz reakcije sa drugim jedinjenjima, što su bili osnovni pravci delovanja tadašnjih hemičara u oblasti neorganske hemije.

Žozef Luj Ge-Lisak je razvio titraciju te je mogao odrediti količinski udeo pojedinih elemenata u nekom neorganskom jedinjenju. Kasnije je ušlo u upotrebu elektrogravimetrijsko taloženje za određivanje udela mineralnih uzoraka. Robert Bunzen je poboljšao metodu dobijanja struje izumom baterije na bazi cinka i ugljenika. U njegovoj laboratoriji došlo je do otkrića novih elemenata magnezijuma, hroma i stroncijuma. Spektralna analiza koju je Bunzen usavršio dovela je kasnije i do otkrića elemenata cezijuma i rubidijuma, a kasnije je i Vilijam Remzi došao do otkrića helijuma.

Lotar Mejer i Dmitrij Mendeljejev su sortirali hemijske elemente po atomskim masama i osobinama spajanja sa drugim u periodni sistem elemenata. Na taj način moglo se lakše predvidjeti hemijsko ponašanje elemenata kao i traženje još nepoznatih elemenata u sistemu.

Svante Avgust Arenijus, Jakobus Henrikus van ’t Hof i Vilhelm Ostvald su došli do zaključka da su molekuli kiselina, baza i soli u vodenim rastvorima zapravo u obliku jona. Ovo otkriće disocijacije soli i kiselina bilo je osnova za nove važne spoznaje (npr. mehanizme reakcije i hemijsku kinetiku) kao i za nove metode merenja u hemiji (npr. merenje pH vrednosti, konduktometrije i sl.).

Jedinjenja[uredi]

Među neorganska jedinjenja se tradicionalno ubrajaju elementi i sva hemijska jedinjenja koji ne sadrže ugljenik. Njima se dodaju i neki izuzeci jedinjenja ugljenika, koji su izgrađeni kao i tipični neorganska jedinjenja ili se historijski ubrajaju u neorganske. To su halkogenidi ugljika bez prisustva vodonika (ugljen-dioksid, ugljenik monoksid, ugljen-disulfid, ugljena kiselina i karbonati, karbidi kao i jonski cijanidi, cijanati i tiocijanati. Cijanovodonik (cijanovodična kiselina) se smatra graničnim slučajem te je proučava i organska i neorganska hemija. Iako se tradicionalno ubraja u neorgansku hemiju, ona se smatra nitrilom[12][13] (organska grupa jedinjenja) metanske kiseline.

Literatura, knjige i udžbenici iz organske hemije su grupisani po hemijskim elementima periodnog sistema. U većini knjiga obrađeni su obim rasprostranjenosti elemenata ili hemijskih jedinjenja i načini njihovog dobijanja iz minerala, soli, vodenih rastvora ili gasova. Osim toga, opisani su važnije reakcije ovih sa drugim elementima.

Metali[uredi]

Među 118 hemijskih elemenata periodnog sistema 76% su metali. Već u periodu od 3000. do 2000. p.n.e. čovek je iz ruda dobijao brojne metale kao što su kalaj, bakar, srebro i gvožđe. Ti i drugi metali dobijali su se jakim zagrevanjem mineralnih ruda. Gotovo svi metali na sobnoj temperaturi su u čvrstom stanju i mogu se većim ili manjim zagrijavanjem istopiti. Izuzetak predstavlja živa koja je na sobnoj temperaturi u tečnom stanju. Mogućnost oblikovanja istopljenih metala danas se koristi u velikom obimu za izradu raznih predmeta. Karakteristika mnogih metala je dobra provodljivost toplote i električne struje.

Od 19. veka metali su se počeli dobijati pomoću električne struje (elektrolizom i elektrolitičkim rafiniranjem). Pri tom su otkriveni i novi elementi, poput aluminijuma, alkalnih i zemnoalkalnih metala. U mnoge svrhe potrebni su laki metali kao što je aluminijum ili titanijum, čime se dobija na smanjenju potrošnje energije i goriva za avione, automobile, željezničke lokomotive i brojne druge mašine. Zbog otpornosti na visoke temperature i velike čvrstoće, gvožđe je najvažniji metal u automobilskoj industriji. Međutim, površina gvozdenih predmeta podložna je stvaranju rđe u vlažnoj okolini. Sve do 1980-tih godina mnoga vozila su bila izložena značajnom pojavom korozije što im je smanjivalo vek upotrebe. Desetak godina kasnije, krajem 20. i početkom 21. veka, gotovo sva vozila imaju zaštitni sloj na karoseriji izrađen od nerđajućih metala, kao što je cink.

Metali se upotrebljavaju i za dobijanje električne struje u sklopu baterija i akumulatora. U nekim jeftinijim baterijama na bazi cinka i ugljenika tokom pražnjenja cink se oksidira u cinkove soli. Osim njih postoje i baterije na bazi nikla i metalnih hidrida (koje se mogu ponovno puniti), litijumske baterije (vrlo lake) ili nešto jeftinije punjive baterije na bazi olova i olovo oksida. Legiranje metala može dati metalima mnoge bolje osobine nego što ih ispoljavaju čisti elementi. Na primer duraluminij je mešavina sastavljena iz magnezijuma, bakra i aluminijuma koja ima mnogo veću čvrstoću od čistog aluminijuma. Vudov metal je legura od 50% bizmuta, 26,7% olova, 13,3% kalaja i 10% kadmijuma sa izuzetno niskom tačkom topljenja, a koristi se za topive oblike. Druge važne legure su bronza (bakar i kalaj), mesing (bakar i cink) i čelik (gvožđe sa različitim udelima drugih metala, ali obavezno ugljenika).

Neki metali se mogu spajati sa nemetalima u kristalne strukture ispoljavajući nove osobine. Silicijum se spaja sa germanijumom, indijumom ili arsenom. Tako nastali kristali se koriste kao poluprovodnici (diode i svetleće diode) u elektronici. Drugi metali, poput tantala, pronašli su upotrebu kao kondenzatori. Metali ili metalni joni pri reakcijama u gasnoj fazi ili nekoj tečnosti deluju kao katalizatori, na primer gvožđe pri reakcijama amonijaka ili joni aluminijuma kod sinteze polietilena.

Soli i minerali[uredi]

Molekul vode

Voda je najvažnija supstanca neorganske hemije. Ona ima kovalentne, polarne veze između atoma i može dobro rastvarati mnoge neorganske soli. Temperaturni raspon između tačke topljenja i tačke ključanja vode omogućava život na našoj planeti rastvorljivošću organskih i neorganskih supstanci u tekućoj vodi.

Neorganske soli se razlikuju među sobom po rastvorljivosti u vodi. Zbog različitih nivoa rastvorljivosti u vodi mnoge soli se mogu odvojiti jedna od druge putem filtriranja. Mešavina dve soli koja su rastvorljive u vodi, na primer barijum hlorid i natrijum sulfat, može dovesti do stvaranja teško rastvorvljive soli (kao što je barijum sulfat). Ako je proizvod rastvorljivosti neke soli nizak, ona se istaloži.

Mnogi katjoni metala sa sulfidnim anjonima grade rastvor teško rastvorljivih sulfida. Pravilnim izborom kiselina i baza određene grupe hemijskih elemenata se mogu prevesti u taloge svojih sulfida, te se zatim mogu odrediti ili izmeriti. U analitičkoj hemiji taloženje sulfida je jedan od važnijih koraka za proučavanje metalnih katjona. Oni se takođe nalaze i u sastavu stena i minerala. Metali u stenama su često vezani u obliku silikata, a oni nisu gotovo nikako rastvorljivi u vodi. Osim vrlo jakih kiselina, neorganski hemičari koriste i sodu (natrijum hidroksid) za rastvaranje sadržaja stena.

  • Beton: U građevinarstvu, silikati imaju veoma važnu ulogu, na primer aluminijum silikati, koji su poznati i kao glina. Ako se glina pomeša sa krečom nastaje cement. Mešanjem peska i isitnjenog kamenja sa cementnim malterom nastaje beton. Gotovo sve moderne građevine danas najvećim delom sadrže beton.
  • Porcelan: Druga vrsta gline je kaolin. Pomešan sa kvarcom i feldspatom, kaolin se peče i nastaje porcelan.
  • Staklo: Ukoliko se u kvarcni pesak doda soda i zagreva na 1000 °C, nastaje staklo.

Slabo rastvorljive soli se koriste i kao pigmenti koji daju boju lakovima. Neorganska jedinjenja imaju veliki značaj i kao veštačka đubriva. Ove soli su uglavnom dobro rastvorljive u vodi, mada pri đubrenju prevelika rastvorljivost nije poželjno svojstvo. Amonijum sulfat, kalijum hlorid i fosfatna đubriva (nešto slabije rastvorljiva u vodi) u znatnoj meri poboljšavaju plodnost tla.

Kiseline i baze[uredi]

Neke od važnijih neorganskih (mineralnih) kiselina su:

Među važne neorganske baze spadaju:

Neorganske kiseline i baze su neophodne za dobijanje neorganskih soli i mnogih organskih supstanci. Količinski, sumporna kiselina je jedno od najvažnijih jedinjenje hemijske industrije. Delovanjem neorganskih kiselina metali se razlažu u soli istiskujući vodonik iz kiselina. Znanje o kiselinama i bazama je znatno prošireno teorijom disocijacije.

Gasovi[uredi]

Mnoge reakcije sa neorganskim jedinjenjima su povezane sa otpuštanjem raznih gasova. Pri elektrolizi vode nastaju gasovi vodonik i kiseonik.

Kod hlor-alkalne elektrolize nastaju gasovi vodonik i hlor. Oni mogu međusobno reagirati dajući gas hlorovodonik, koji dalje reagirajući sa vodom gradi hlorovodoničnu kiselinu. Sagorijevanjem sumpora u vazduhu razvija se gas sumpor dioksid. U prisustvu katalizatora (vanadijum oksida) dva molekula sumpor dioksida mogu da reaguju sa jednim atomom kiseonik gradeći sumpor trioksid. Rastvarajući se u vodi, sumpor trioksid daje sumpornu kiselinu. Sumporovodik se može dobijati iz pirita (FeS2) i solne kiseline.

Ugljen-dioksid nastaje, između ostalog, zagrijavanjem kalcijum karbonata na primer pri žarenju kreča kod proizvodnje cementa. Kad se cement stvrdne, ponovno upija ugljenik dioksid iz vazduha. Azot iz vazduha i gas vodonik mogu se spojiti pod visokim pritiskom i temperaturom od 500 °C dajući gas amonijak, a taj proces proizvodnje amonijaka se naziva Haber-Bošov proces. Amonijak se pomoću takozvanog Ostvaldovog procesa može spojiti sa kiseonikom u azot monoksid koji dalje reaguje sa jednim atomom kiseonika i prelazi u azot dioksid. Njegovim rastvaranjem u vodi dobija se azotna kiselina. Pomoću Lindenovog procesa, iz vazduha se utečnjavanjem mogu izdvojiti kiseonik, azot i argon. Zabeležen je rastući trend industrijskog dobijanja čistih gasova, kao i izučavanje procesa za odvajanje gasova pomoću izuzetno finih poroznih membrana (gasnih membrana). Takođe, vrlo važna oblast za izučavanje gasova u vazduhu je atmosferska hemija.

Ostali[uredi]

Šematski prikaz kompleksa heksacijanidoanjona u solima kalijum heksacijanidoferata

Neorganski kationi se mogu javljati u različitim oksidacionim stanjima kao čvrste soli ili u rastvorima. To ima za posledicu da oni takođe mogu imati brojne različite anjone kao protivtežu. U rastvorima sa katjonima se mogu spajati naelektrisane grupe (zvane ligandi, kao što su hloridi, tiocijanati i drugi) ili neke bez naboja (poput amonijaka ili vode preko slobodnih elektronskih parova) te graditi obojene komplekse. Tako se dobijaju kompleksi sa nekoliko liganada na katjonu (najčešće četiri ili šest), u skladu sa oksidacionim brojem.

Joni prelaznih metala (titanijuma, vanadijuma, hroma, mangana, gvožđa, kobalta, nikla, bakra), koji poseduju d-ljusku, grade sa ligandima komplekse raznih boja. Jon bakra(II) sa amonijakom gradi plavo obojeni bakar tetramin kompleks. U pruskom plavom, gvožđe(III) heksacijanoferatu, svaki jon gvožđa je okružen sa šest cijanidnih jona kao ligandima.

Teorija ligandnog polja opisuje prostornu koordinaciju i uticaj elektronske strukture jona i prirode liganda na sastav i strukturu kompleksa.[14] Pomoću magnetohemije i boje rastvora, neorganski hemičari mogu proučavati koordinaciju takvih kompleksa. U permanganat anjonu mangan(VII) sadrži četiri atoma kiseonika kao ligande. Živo obojeni kompleks kalijum permanganata u titraciji služi za količinsko određivanje sadržaja.

I organske kiseline poput EDTA (kvantitativno određivanje zemnoalkalnih jona), vinske ili limunske kiseline (sa bakrom(II) kao Felingov reagens ili Benediktov reagens za određivanje oksidiranih šećera) kao i dioksimi (diacetildioksim za određivanje nikla) mogu se često spajati na katione kao živo obojeni ligandi (tačnije helati).

Neorganske reakcije[uredi]

U neorganskoj hemiji brojnost i raznolikost reakcija igra veliku ulogu. Među njima neke od najvažnijih su redoks reakcije i reakcije između baza i kiselina. Ove reakcije su uvijek ravnotežne reakcije, međutim ravnoteža kod ovakvih reakcija vrlo često se nalazi snažno pomaknuta na neku stranu te izražena je veoma visoka entalpija reakcije. Zbog toga su i mnoge reakcije u neorganskoj hemiji relativno brze i daju vrlo visoke prinose. Nasuprot njima, u organskoj hemiji mnoge reakcije su spore ali ravnotežne, te ne daju često visoke prinose.

Kod redoks reakcija elektroni se prenose sa jednog reagensa na drugi. Tipična redoks reakcija je reakcija dva ili više hemijska elementa koji daju neko jedinjenje. Najpoznatije redoks reakcije su, između ostalih, eksplozivna reakcija vodonika i kiseonika kojom nastaje voda i reakcija korozije pri kojoj neplemeniti metali (naprimer gvožđe) reagiraju sa kiseonikom dajući okside.

Reakcije kiselina i baza su one kod kojih se prenose protoni. Pri tome kiseline daju bazama jedan ili više protona. Kao rezultat takvih reakcija nastaju uglavnom voda i soli. Među najpoznatijim takvim reakcija je reakcija hlorovodonične kiseline sa sodom čime nastaje natrijum hlorid i voda. Pošto se ove vrlo brzo odvijaju, mogu se vrlo precizno proveriti i pratiti pomoću indikatora, i kao takve igraju vrlo važnu ulogu u analitičkoj hemiji.

U neorganskoj hemiji dobijanje nerastvorljivih soli ili gasovitih jedinjenja je važan pokretač za reakcije, jer tokom njih proizvodi reakcije napuštaju ravnotežni položaj te se reakcija u potpunosti kreće samo u jednom pravcu. Tako na primer dodavanje rastvora barijum hlorida u veću količinu natrijum sulfata daje reakciju taloženja teško rastvorljivog barijum sulfata, a ta reakcija je u tolikoj meri potpuna, da se nakon filtriranja barijum sulfata u rastvoru preostalog natrijum hlorida više ne može dokazati prisustvo barijumovih jona:

Kao primer jedne usmerene ravnotežne reakcije na osnovu isparljivih gasova je pretvaranje amonijum hlorida sa natrijevom sodom u isparljivi amonijak:

Takve reakcije u analitičkoj hemiji su takođe veoma važne.

Brojna neorganska jedinjenja se mogu raspadati na višim temperaturama, pri čemu se iz njih oslobađaju gasovi. Primer takve reakcije je žarenje kreča, kada se iz kalcijum karbonata oslobađa ugljenik dioksid, a preostaje kalcijum oksid.

Teoretska neorganska hemija[uredi]

Jedna alternativna perspektiva na oblast neorganske hemije počinje sa Borovim modelom atoma, i koristeći oruđa i modele teoretske hemije i računarske hemije, proširuje se inicijalno na vezivanje jednostavnih i zatim kompleksnijih molekula. Precizni kvantno mehanički opisi multielektronskih vrsta iz oblasti neorganske hemije su teško izvodivi. Stoga je ovaj izazov iznedrio mnoge semi-kvantitativne ili semi-empirijske pristupe uključujući molekularno orbitalnu teoriju i teoriju ligandnog polja. Uporedo sa tim teoretskim opisima, aproksimativne metodologije su našle primenu, uključujući teoriju funkcionalne gustine.

Izuzeci teorija, kvalitativni i kvantitativni, su izuzetno važni u razvoju polja. Na primer, CuII2(OAc)4(H2O)2 je skoro dijamagnetičan ispod sobne temperature, dok teorija kristalnog polja predviđa da bi molekul trebao da ima dva nesparena elektrona. Neslaganje između kvalitativne teorije (paramagnetik) i uočenog svojstva (dijamagnetik) je dovelo do razvoja modela za „magnetno sparivanje“. Ti poboljšani modeli su doveli do razvoja novih magnetnih materijala i novih tehnologija.

Podoblasti neorganske hemije[uredi]

Tehnička primena[uredi]

Neorganska hemija je osnova brojnih i različitih tehničkih oblasti primene, kao što su:

Reference[uredi]

  1. Parkes, G.D. & Phil, D. (1973). Melorova moderna neorganska hemija. Beograd: Naučna knjiga. 
  2. Nešić, S. & Vučetić, J. 1988. Neorganska preparativna hemija. Građevinska knjiga: Beograd.
  3. Housecroft, C. E.; Sharpe, A. G. (2008). Inorganic Chemistry (3rd izd.). Prentice Hall. ISBN 978-0131755536. 
  4. Holleman A. F.; Wiberg E. (2001). Inorganic Chemistry (1st izd.). San Diego: Academic Press. ISBN 0-12-352651-5. 
  5. Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I izd.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  6. Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th izd.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7. 
  7. Justus von Liebig and Friedrich Wöhler Chemical Heritage Foundation
  8. "Antoine-Laurent Lavoisier". Encyclopædia Britannica Online, Encyclopædia Britannica Inc., 2014. učitano 7. juni. 2014.
  9. John Dalton A New System of Chemical Philosophy Manchester, 1808
  10. Avogadro’s law - What is it? na Chemistry.co.nz
  11. Avogadro's Law, ChemTeam
  12. Pradyot Patnaik (2007.): A Comprehensive Guide to the Hazardous Properties of Chemical Substances, John Wiley & Sons, ISBN 9780471714583, str. 317.
  13. Mary Eagleson (prev.) (1994.): Concise Encyclopedia Chemistry, Walter de Gruyter, ISBN 9783110854039, str. 507.
  14. Generalić, Eni. Teorija ligandnog polja. Englesko-hrvatski kemijski rječnik & glosar. 4. februar 2014. KTF-Split. Pristupljeno 8. juni 2014.

Literatura[uredi]

  • Arnold F. Holleman, Egon Wiberg: Lehrbuch der Anorganischen Chemie. 102. izd., de Gruyter, Berlin 2007, ISBN 978-3-11-017770-1
  • D. F. Shriver, P. W. Atkins]], C. H. Langford: Anorganische Chemie, 2. izd. Wiley-VCH, Weinheim 1997, ISBN 978-3-527-29250-9
  • J. Huheey, E. Keiter, R. Keiter: Anorganische Chemie – Prinzipien von Struktur und Reaktivität, 3. izd. Walter de Gruyter, Berlin – New York 2003, ISBN 3-11-017903-2
  • Lothar Kolditz (ur.): Anorganikum - Lehr- und Praktikumsbuch der anorganischen Chemie; mit einer Einführung in die physikalische Chemie. Deutscher Verlag der Wissenschaften, Berlin 1967, 12. izdanje 1989; Johann Ambrosius Barth Verlag, Leipzig-Berlin-Heidelberg, 13. izdanje 1993. prevod na ruski: Mir Verlag, Moskva 1984, ISBN 978-3326000770 (njem.)
  • Lehn, J. M. (1995). Supramolecular Chemistry: Concepts and Perspectives. Weinheim: VCH. ISBN 3-527-29311-6.
  • Greenwood, Norman N.; Earnshaw, Alan (1997). Chemistry of the Elements (2. izd.). Butterworth-Heinemann. ISBN 0080379419.
  • Elschenbroich, C.; Salzer, A. (1992). Organometallics: A Concise Introduction (2. izd.). Weinheim: Wiley-VCH. ISBN 3527281649.
  • Wells, A.F. (1984). Structural Inorganic Chemistry, 5. izd. Oxford: Clarendon Press. ISBN 0-19-855370-6
  • Ehrhard Uhlemann, Gerhard Röbisch: Fragen und Aufgaben zur Chemie. 3. Auflage. VEB Deutscher Verlag der Wissenschaften. Berlin 1988, ISBN 3-326-00275-0
  • Kapustinskiй A. F. Očerki po istorii neorganičeskoй i fizičeskoй himii v Rossii. M.-L., 1949
  • Žambulova M. Š. Razvitie neorganičeskoй himii (Istoriko-metodologičeskiй aspekt). Alma-Ata, 1981.- 187 s.
  • Neorganičeskoe materialovedenie v SSSR. Pod red. I. V. Tananaeva — Kiev: Naukova dumka, 1983. — 720 s.
  • Populяrnaя biblioteka himičeskih эlementov. T. 1,2. / Pod red. I. V. Petrяnova-Sokolova — M.: Nauka, 1983. — 575 s., — 572 s.
  • Remi G. Kurs neorganičeskoй himii. T. 1. M.: Izd-vo inostrannoй literaturы, 1963. — 920 s.
  • Remi G. Kurs neorganičeskoй himii. T. 2. M.: Mir, 1974. — 775 s.
  • Šraйver Э. Neorganičeskaя himiя. T. 1,2. / Э. Šraйver, P. Эtkins — M.: Mir, 2004. — 679 s., — 486 s.
  • Эnciklopediя neorganičeskih materialov / Pod red. I. M. Fedorčen-ko. V 2-h t. — Kiev: Ukr. sov. эnciklopediя, 1977. — 1652 s.
  • Ablesimov N. E. Sinopsis himii: Spravočno-učebnoe posobie po obщeй himii — Habarovsk: Izd-vo DVGUPS, 2005. — 84 s. — http://www.neablesimov.narod.ru/pub04c.html
  • Ablesimov N. E. Skolьko himiй na svete? č. 1. // Himiя i žiznь — XXI vek. — 2009. — № 5. — S. 49-52.
  • Ahmetov N.S. (2001). Obщaя i neorganičeskaя himiя. Moskva: Vыsšaя škola, Izdatelьskiй centr «Akademiя». str. 253—269. ISBN 5-06-003363-5. 

Spoljašnje veze[uredi]