Pređi na sadržaj

T-55

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
T-54/55

{{{opis_slike}}}

Osnovne karakteristike
Zemlja porekla  Sovjetski Savez
Namena glavni borbeni tenk
Prvi korisnik  Sovjetski Savez
Brzina na putu 48/50 km/h
Doseg 400/500 km, sa dodatnim gorivom 600 km km
Dimenzije i masa
Dužina 6,45 m
Širina 3,27 m
Visina 2,40 m
Težina 36,6 t
Oprema
Oklop 203 mm mm
Snaga (KS) 520/580 KS
Snaga (kW) 390/430 kW
Posada
Posada 4

T-54/T-55 je naziv serije sovjetski glavnih borbenih tenkova. Nastali su kao zamena za proslavljeni tenk T-34. Masovno su se proizvodili, u velikim serijama, tako da njihov broj primeraka, do danas, prevazilazi pojedinačno sve ostale tenkove. Tenkovi T-54/55 takođe su do sada bili i najmasovniji u operativnoj i borbenoj upotrebi. Oni su veoma slični, bez većih međusobnih razlika. Tokom vremena, retroaktivno, većina T-54 prepravljeno je u standard T-55. Mnoge firme, iz većeg broja zemalja, realizovale su svoje pakete tih modifikacija. Na ovaj način, ovi tenkovi su međusobno još više stopljeni i tretiraju se da pripadaju istoj grupaciji standarda.

T-55 spada u grupu tenkova srednje težine. Naoružan je topom kalibra od 100 mm i mitraljezom kalibra od 12,7 mm. Borbeni komplet topa sačinjava 56 granata i jedno podkalibarno zrno.[1][2]

Razvoj

[uredi | uredi izvor]

Prethodnici T-34 i T-44

[uredi | uredi izvor]

Sovjetski T-34 tenk ušao je u operativnu upotrebu 1940. godine, po mnogima bio je jedan od najboljih, objedinjavao je karakteristike vatrene moći, otpornosti oklopa i pokretljivosti. T-34 se tokom Drugog svetskog rata stalno nadograđivao, ali sovjetski projektanti zbog troškova i brzine izrade nisu mogli u njega da integrišu savremenu tehnologiju toga vremena.

Godine 1943. godine, razvijen je T-34m i na osnovu njega je nastao tenk T-44. T-44 je zbog smeštaja drugih sklopova, različitog projekta tela i kupole bio veći od svog prethodnika. Na T-34, zbog kupole ograničenih gabarita, nije se mogao ugraditi novorazvijeni top od 100 mm, gde je bio ugrađen top manjeg kalibra, od 85 mm.[3][4]

Prototipovi

[uredi | uredi izvor]

Razvoj prototipa tenka T-54 počeo je u oktobru 1944. godine u konstrukcionom birou OKB-520 u Staljin Ural fabrici za tenkove № 183, koja se nalazi u Nižnjem Tagilu. Projekat je dovršen u decembru iste godine, dok je prvi prototip napravljen u februaru 1945. godine. Ispitivanja su uspešno završena u martu i aprilu 1945. godine. Crvena armija je uvela tenk u operativnu upotrebu pod nazivom T-54. Tenk je imao gotovo isto podvožje i telo kao i T-44. Glavna razlika je u tome što je pojačan oklop na prednjem delu na 120 mm i gornja ploča, a donja na 90 mm. Napravljeno je i novo rešenje ulaza za vozača tenka. Kupola je veća i ima napred deblji oklop od 180 mm, na spoju od 90 mm, bočno od 150 mm i na krovu od 30 mm.

Top D-10tka kalibra 100 mm bio je glavno oružje. Bio je opremljen sa dva mitraljeza od 7,62 mm. Tenk je bio pogonjen novim dizel-motorom V-54, sa 12 cilindara i hlađenjem sa 38,88 litara vode. Posedovao je snagu od 388 kW, sa 2 000 obrtaja u minuti. Kapacitet rezervoara benzina takođe je bio povećan na 530 litara u osnovnom unutrašnjem i 165 litara u dodatnim spoljnim rezervoarima, koji se postavljaju na zadnji deo tela tenka. Za razliku od T-34, dodatni rezervoari goriva direktno su povezani sa motorom. Trag gusenica je proširen u cilju povećanja bočne stabilnosti. Masa tenka povećana je na 35,5 tona, zbog čega je T-54 bio malo sporiji od T-44 (43,5 km/h). Maksimalan mogući pređeni put je povećan na 360 km.

Srpska verzija modernizovanog tenka T-55.

Drugi prototip T-54 tenka, razvijen je u julu 1945. godine i nazvan je Objekat 137. Tenk je bio opremljen novom kupolom, topom LB-1 od 100 mm i mitraljezom SG od 7,62 mm. Prednjem delu oklopa kupole je povećana debljina na 200 mm, na sastavu na 125 mm i na bočnim zidovima na 160 mm. Bio je dopunski opremljen sa dva mitraljeza SG-43 od 7,62 mm, ugrađeni su bili u fiksne kontejnere bočno, svaki sa po 500 metaka. Njima je upravljao vozač. Na kupolu je postavljen vazduhoplovni mitraljez DShK od 12,7 mm. Kapacitet glavnog rezervoara za gorivo povećan je na 545 litara, a pomoćni na 180 litara, tako da je mogućnost prelaska najdužeg rastojanja ostala ista od 360 km iako mu je masa povećana na 39,15 tona. Ovaj prototip je prošao kroz ispitivanja tokom jula i novembra 1945. godine. Posle određenih doterivanja, T-54 je ušao u serijsku proizvodnju, a prvi u operativnu upotrebu Crvene armije 29. aprila 1946. godine. Istovremeno se proizvodio u tri fabrike.[4]

Serijski tenk T-54

[uredi | uredi izvor]
Originalni T-54-1.

Proizvodnja početne serije tenkova T-54 počela je sporo, 1490 primeraka bilo je napravljeno. Crvena armija dobila je tenk koji bio jači od ostalih u Drugom svetskom ratu. Njegov top od 100 mm nije bio toliko efikasan koliko prethodni od 88 mm.

Serijska verzija, T-54-1, bila je drugačija od prototipa T-54. Imao je deblji oklop tela i to napred 80 mm, na krovu 30 mm i bočno 20 mm, čime je prevaziđena debljinu oklopa na nemačkom tenku Tigar. Tokom razvoja ove verzije pojavili su se tehnički problemi, koji su doveli u pitanje njegovu pouzdanost. Proizvodnja je zaustavljena i projektovana je nova verzije T-54-2 (Objekat 137R). Napravljeno je nekoliko izmena i postavljena je nova kupola. Novi projekat kupole, sa zaobljenim stranama uzet je sa teškog tenka IS-3. Kupola je slična onoj na kasnijim izvođenjima tenka T-54, ali sa uzdignutim zadnjim krajem u odnosu na telo tenka. Prenos snage je modernizovan i gusenice su proširene na 580 mm. T-54-2 je ušao u serijsku proizvodnju 1949. Proizvodnja je počela 1950. godine u fabrici Staljin Ural № 183.

Druga rekonstrukcija napravljena je 1951. godine, pod varijantom T-54-3 (Objekat 137Sh), sa polukružnom kupolom (bez odvajanja pozadi od tela), kao i sa novim teleskopskim vizirom TSH-2-22. Takođe imao sistem TDA za dimno maskiranje. Komandna verzija je bila T-54k, koja je imala radio vezu, navigacijsku opremu i punjač akumulatora.

Početkom 1950-ih godina, vođstvo projektnog biroa Staljin Ural № 183 znatno se izmenilo. Prva odluka im je bila da se uz top D-10T od 100 mm ugradi i vertikalni stabilizator STP-1 „Gorizont“. Novi top nazvan je D-10TG i postavljen je na kupolu tenka T-54. Taj novi tenk je dobio i noćni vizor za vozača i nazvan je T-54A (Objekat 137G). Bio je opremljen i teleskopski vizorom TSH-2A-22, infracrvenim vozačevim vizorom TVN-1, novim radiom R-113, motorom za više vrsta goriva i dodatnim rezervoarima. Ovaj tenk je zvanično ušao u operativnu upotrebu i u serijsku proizvodnju 1954. i 1955. godine. Takođe je napravljena komandna verzija T-54AK, sa radio setom R-112 (ostali tenkovi bili su opremljeni radiom R-113), navigacionim sistemom TNA-2, a zbog te dopunske opreme smanjen mu je bojevi komplet za 5 granata.

U oktobru 1953. godine, napravljen je tenk T-54M od varijante T-54A (Objekat 139), sa eksperimentalnom namenom za razvoj integracije novog topa D-54T i D-54TS od 100 mm, glatkom cevi (bez olučenja), sa sistemima za stabilizaciju, koji se koristio kasnije i na T-62. Ispitivanja nisu bila u potpunosti uspešna, pa se razvoj budućeg tenka T-55 nastavio sa topom D-10. Pogon toga tenka je bio sa motorom V-54-6 snage 433 kW. T-54M nije ušao u serijsku proizvodnju.[1][2]

T-54A i T-54B

[uredi | uredi izvor]
Zarobljeni arapski tenk T-54 izložen u Izraelu.
T-54, u operativnoj upotrebi i izložen, kao eksponat u muzeju u Kijevu u Ukrajini.

Nove verzije T-54A i T-54B (Objekat 137G2) projektovane su 1955. godine. Naoružani su topom D-10T2S od 100 mm, sa stabilizatorom STP-2 „Ciklon“. Ušle su u serijsku proizvodnju 1957. godine. Ti novi tenkovi bili su opremljeni infracrvenim senzorima (IC) L-2 „Luna“, vizorom TPN-1-22-11 i komandnim vizorom OU-3. Koristili su granate (potkalibarne, za proboj oklopa) APFSDS, koje značajno povećavaju probojnu moć topa, tako da je isti držao korak sa razvojem oklopa u zapadnim zemljama. T-54B je poslužio i za komandnu verziju T-54BK, koji je imao istu opremu kao i T-54AK.[1][2]

Posle prvih proba sa nuklearnim oružjem, shvatilo se da T-54 može izdržati 2-15 kT nuklearnog udara na udaljenosti 300 m od epicentra. Posada bi u slučaju tako snažne eksplozije imala šansu da preživi, ako se nalazi na udaljenosti većoj od 700 m od epicentra. Zbog toga je odlučeno da se napravi zaštita od radijacije koja bi se aktivirala za 0,3 sekunde nakon otkrivanja gama zračenja. Predloženo je da se menja projekat tenka i da se uvedu nove tehnologije. Mnoge novine su ispitane već ranije na T-54M (Objekat 139). Integrisan je novi dizel-motor V-55, sa 12 cilindara i hlađenjem sa 38,88 litara vode, raspoložive snage od 433 kW. Poboljšan je pristup motoru, čime je olakšano i njegovo održavanje i opsluživanje. Postavljen je još jedan rezervoar za gorivo od 300 litara, unutar prednje strane tenka, čime se ukupan kapacitet povećao na 680 litara. Borbeni komplet je povećan sa 34 na 45 granata. Od toga je 18 smešteno u takozvanim mokrim rezervoarima u prednjem delu kupole. Borbeni komplet sastojao se od visoko eksplozivnih granata i protivtenkovskih granata. Bilo je planirano da nosi i BK5M HEAT granate koja mogu probiti oklop debljine od 390 mm, izrađen od homogenog presovanog čelika. Skinut je protivavionski mitraljez od 12,7 mm, zbog njegove neefikasnosti protiv brzih ciljeva u vazduhu. Tenk je trebalo da bude opremljen i aktivnim sistemom zaštite „Rosa“. Imao je i deblji oklop kupole i opremu za borbu noću. Kako bi se smanjila masa tenka, zbog prirasta od ugrađene opreme, stavljen je oklop manje debljine na zadnjoj strani njegovog tela. T-55 je promovisao novo kategorisanje tenkova, umesto srednje teškog tenka, uveden je naziv glavni borbeni tenk. Ušao je u operativnu upotrebu Crvene armije 8. maj 1958. godine. Proizvodio se od 1958. godine.

T-55 Rezervnog sastava vojske Makedonije.

Od 1959. proizvodila se i varijanta T-55K, komandna verzija tenka opremljena radiom R-112, AB-1-P/30 generatorom na benzinski pogon i noćnim vizorom TPN-1-22-11. Ova oprema je smanjila unutrašnji prostor, zbog čega je smanjen borbeni komplet na 37 granata i skinuti su mitraljezi. Na početku 1960-ih T-55K je bio eksperimentalni, bio je opremljen TV kamerama „Uran“ i opremom za nadgledanje bojišta. Tenk je imao video-kameru, a slika se slala komandnom vozilu BTR-50 PU. Slika se mogla prenositi na udaljenost od 10 do 30 km, zavisno od terena i položaja vozila. Tenk T-55 je korišćen 1961. godine za ispitivanje TV sistemima „Almaz“, koji je trebalo da zameni obični, odmah posle nuklearnog udara. Jedna kamera bila je postavljena na telo tenka (za vozača) i dve kamere su postavljene na kupolu - jedna je služila za gađanje, a druga za slanje slike na dva ekrana za komandanta. Komandant je sedeo na mestu vozača, dok je vozač sedeo do njega. Ovakav sistem nadgledanja bojišta omogućio je domet po danu od 1,5 do 2 km. Zbog nekvalitetne opreme, dobijeni su loši rezultati. Početkom 1960-ih projektni biro OKB-29 u Omsku radio je na razvoju i ugradnji gasne turbine GTD-3T snage 522 kW. Jedan T-55 bio je opremljen tom turbinom i prošao je sva ispitivanja, ali dobijeni rezultati nisu bili očekivani i zadovoljavajući te je program prekinut. Takođe je ispitivan T-55, opremljen sa tri protivoklopne raketeMaljutka“ 9M14, u periodu od 1962. do 1965. godine. Razvijana je i verzija sa bacačem plamena TO-55 (Objekat 482), koji se proizvodio do 1962. godine. Bio je opremljen sa 460 litara zapaljive tečnosti, umesto prednjih rezervoara benzina. Bacač plamena je zamenio mitraljez. Poslednji bacač plamena TO-55 povučen je iz operativne upotrebe 1993. godine.

U poređenju sa zapadnim (NATO) tenkovima (američki M48 Paton i britanski Centurion), T-55 bio je manji i lakši, ali je imao bolju pokretljivost, oklopnu zaštitu i vatrenu moć. Top D-10T od 100 mm bio je jedna od najvećih prednosti T-54/55, zato što u to vreme ni jedan zapadni tenk nije imao top takvih performansi. Ova prednost trajala je dok se nisu pojavili moderniji zapadni tenkovi, kao na primer M60 Paton ili poboljšani Centurion. Oba ova tenka koristila su topove kalibra od 105 mm.[1][2]

Tri projekcije tenka T-55A

Počeo je razvoj modernijeg i boljeg sistema zaštite od radijacije 1961. godine. Cilj je bio da se poboljša zaštita posade tenka od dejstva gama zraka i da se time, u slučaju nuklearnog rata, povećaju šanse za preživljavanje tenka i posade na bojištu.

Napravljena je plastificirana obloga unutrašnjih zidova tenka (skraćeno POV), koja sprečava prodor gama zračenja. Zbog te nadogradnje, otvor za vozača je trebalo da bude proširen, a sa njime su prošireni i otvori na kupoli.

Tenk je takođe bio opremljen sistemom za hemijsku filtraciju vazduha. Ostavljen je samo jedan mitraljez od 7,62 mm. Telo tenka je produženo sa 6,04 m na 6,2 m. Dodato je još 6 granata za glavni top. Ove izmene povećale su težinu tenka na 38 tona. Na osnovu T-55A tenka napravljena je i komandna verzija T-55AK.[1][2]

Varijante tenkova T-54 i T-55[2]

[uredi | uredi izvor]

Značajnije varijante tenkova T-54 i T-55:[1][2]

  • T-54-1 ili T-54, model 1946.
  • T-54-2 ili T-54, model 1949.
  • T-54, prvobitno poznat kao T-54-3, ili T-54 model 1951.
  • T-54A, proizvođen od 1955. do 1957, u Poljskoj od 1956. do 1964, u Čehoslovačkoj od 1958. do 1966, i u Kini.
  • T-54B, proizvođen od 1957.
  • Objekat 139, ili T-54M
  • T-54AK, T-54BK i T-54MK, komandni tenkovi.
  • T-55, proizvođen od 1958. do 1962, u Poljskoj od 1958. do 1962, u Čehoslovačkoj od 1958.
  • T-55A, proizvođen od 1963. do 1977, u Poljskoj od 1964. do 1979.
  • T-55K, T-55AK, T-55MK, T-55K1 i T-55K2, komandni tenkovi, komandni tenkovi.
  • T-62, proizvođen od 1962.

Modernizacije

[uredi | uredi izvor]
  • T-54M, unapređeni tenkovi T-54 u T-55.
  • T-54AM, uvođenje novog V-55 motora i novog radija.
  • T-55M/T-55AM, modernizacija tenka T-55 i tenka T-55A sa novim sistemom za upravljanje vatrom, novi motor V-55U, nove gusenice, ABH zaštita, otpornost na mine i napalm bombe.
  • T-55M-1/T-55AM-1, modernizovan tenk sa ugrađenim motorom sa tenka T-72 V-46.
  • T-55AD/T-55AMD/T-55AD1/T-55AMD1, podešeni za sovjetsku mornaričku pešadiju.
  • T-55MV/T-55AMV/T-55MV-1/T-55AMV-1/T-55AM2, varijante za sovjetsku mornaričku pešadiju.
  • T-55AM2PV, za Istočnu Nemačku, većina su vraćeni u Rusiju 1992.
  • T-55M5 - T-55M5, promovisan je 1990. godine. Ovaj modernizacijski komplet sadrži novi način upravljanja sa vatrom, efikasniji motor V-55U i glavni top TBK-3 sa stabilizatorom.

Posebne namene

[uredi | uredi izvor]
MT-55A transporter mostova u sastavu Vojske Srbije
  • OT-55, tenk-bacač plamena.
  • MT-55A, transporter mostova.
  • T-54-T, tenk-tegljač.
  • VT-55A, tenk-tegljač.
  • ZSU-57-2, samohodni protivavionski top, razvijen od T-54 sa tanjim oklopom, sa jednim točkom manje i sa novom kupolom.

Karakteristike tenka T-55AMVT

[uredi | uredi izvor]
T-54 ofarban u maskirnu boju pustinje.
Karakteristike tenka T-55AMVT[2]
Parametri
Vrednosti
Posada [ –] 4
Masa u borbi [ kg] 40 500
Ukupna dužina šasije [ m] 6,2
Ukupna visina [ m] 2,32
Ukupna širina [ m] 3,6
Specifični pritisak na tlo [ kg/sm²] 0,89
Snaga Dizel-motora [ kW] 620 – 690
Dužina puta krstarenja (bez / sa dop. rez.) [ km] 390 / 600
Maksimalna brzina [ km/h] 50
Maksimalna terenska brzina [ km/h] 35
Prosečna upotrebna brzina [ km/h] 25
Prelazi prepreke (visine) [ m] 1,4 i 5,5 sa vitlom
Radio R-173, R-173P, R-124
Debljina oklopa [ mm] 200
Top D-10T2S 100 mm
Mitraljez PKT-T 7,62 mm
Nišan IC – Laserski
Poljski tenkovi T-54A na terenu, za vreme vežbe.

Operativna i borbena upotreba

[uredi | uredi izvor]
T-55L na ulicama Varšave tokom vanrednog stanja u Poljskoj

SSSR i Rusija

[uredi | uredi izvor]

T-54/55 i T-62 bili su najbrojniji tenkovi u Crvenoj armiji 1970-ih godina. Od ukupnog sastava, čini li su oko 85% brojnog stanja.

Tenk T-54 se koristio u Mađarskoj revoluciji 1956. godine i nekoliko ih je uništeno uz pomoć molotovljevih koktela i mađarskih protivtenkovskih topova. Pobunjenici su predali jedan zarobljeni T-54A tenk britanskoj ambasadi u Budimpešti.[5] To je iskorišćeno za kopiranje rešenja i razvoja tenkovskog topa na zapadu.

Ruska vojska koristi uglavnom T-80 i T-72 i u manjem broju tenkove T-90, a većinu T-62 i T-55 povukli su u rezervu.[1]

Bliski istok

[uredi | uredi izvor]
Irački tenk T-55, uništen u ratu 2003. godine.

Tokom 1967. godine, za vreme Šestodnevnog rata, američki M48 Paton tenkovi, britanski Centurion tenkovi i poboljšani M4 Šerman, suprotstavili su se egipatskim T-55. Ovaj sukob tenkova, kombinovan sa snažnom podrškom zapadne koalicije iz vazduha, bio je tragičan za egipatske tenkove T-54/T-55.

Posle 1973. godine, ruski topovi na tenkovima T-54A i T-55, počeli su značajno da gube prednost, što je bilo i presudno za porast superiornosti zapadnih i izraelskih tenkova. Izrael je zarobio veliki broj tenkova T-55 od Sirije i Egipta tokom 1967. godine i uveo je neke u operativnu upotrebu u svojoj vojsci. U njih su ugrađivali svoje topove kalibra 105 mm, a takođe su u njih integrisali i američke motore umesto ruskih. Većina tih tenkova kasnije je prodata trećim zemljama, neki i latinoameričkim državama, a neke su prepravili u teške oklopne transportere za svoju upotrebu.[1][6]

Vijetnamski rat

[uredi | uredi izvor]

U Vijetnamskom ratu vojska Južnog Vijetnama i Severnog Vijetnama sukobila se prvi put u februaru 1971. godine. Tokom bitke, 17 lakih tenkova M41, vojske Južnog Vijetnama uništili su 22 tenka vojske Severnog Vijetnama, 6 komada T-54 i 16 komada PT-76, bez svojih gubitaka.

Dana 9. april 1972. godine, sva tri voda 20-og tenkovskog puka Južnog Vijetnama sukobila su se sa T-55 tenkovima. M48 Patoni su otvorili vatru sa udaljenosti od oko 2 800 metara, nekoliko T-54 je odgovorilo na napad, ali protivnici su bili daleko izvan njihovog dometa. Do kraja dana, bilo je uništeno 16 tenkova T-54 i zarobljen jedan T-55, bez sopstvenih gubitaka.

Severnovijetnamska vojska, opremljena tenkovima T-54, u aprilu 1972. godine je ostvarila jednu od najvećih pobeda, kada je severnovijetnamski 203. oklopni puk napao južnovijetnamsku 22-gu pešadijsku diviziju, koja je kontrolisala grad Kontum. Nakon dvodnevnog granatiranja, 18 tenkova T-54 dejstvovalo je iz dva pravca, porazivši južnovijetnamski vojsku, koja se povukla sa gubicima.

Završni čin rata u Vijetnamu bio je 30. aprila 1975. godine, kada je tenk T-54 Severnog Vijetnama prošao kroz vrata američke ambasade.[1]

Upotreba na području bivše Jugoslavije

[uredi | uredi izvor]

Tenk T-55 je bio u masovnoj operativnoj upotrebi u JNA, popunjavao je oko 60% njenih oklopnih sastava (približno 1 500 primeraka). Nabavljeni su iz Rusije, Poljske i Čehoslovačke. Zbog svoje velike brojnosti u JNA, upravo je tenk T-55 bio najviše prisutan kod svih strana učesnica u sukobima na području bivše Jugoslavije. Hrvatska je do svoje prve veće količine tenkova došla kada joj je predata kasarna JNA u Varaždinu, pri čemu je predato i 74 tenka T-55. Tenkovi T-55 borbeno su korišćeni u većini sukoba, širom bivše Jugoslavije.[7]

Ostali sukobi

[uredi | uredi izvor]

T-54 tenkovi korišćeni su tokom civilnog rata u Kambodži.

Tokom 1971. godine, u Indijsko-pakistanskom ratu, Indija je u svom vojnom sastavu imala tenkove T-55, koji su se suprotstavljali pakistanskim tenkovima M48 Paton, M24 Čefi i kineskom Tip 59.

U ratu Ugande i Tanzanije (1978—1979), Libija je poslala Ugandi nekoliko svojih tenkova T-54/55, od koji je nekoliko učestvovalo u borbenim operacijama.

Tenkovi T-54/T-55 korišćeni su i u borbenim akcijama protiv Južnoafričke Republike i protiv vojnih snaga, tokom rata u Angoli. Tenk T-55 dokazao je da dobro podnosi afričke klimatske uslove u ratu. Nekoliko tenkova T-55 uništila je Južnoafrička Republika protivoklopnim vođenim raketama.

Kina je prodala više hiljada tenkova Tip 69 Iranu i Iraku, tokom Iračko-iranskog rata u periodu od 1980—1988. godine. Korišćeni su i u Zalivskom ratu 1990. ratu i u Ratu u Iraku 2003. godine.

Korisnici[2]

[uredi | uredi izvor]

Vidi još

[uredi | uredi izvor]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ a b v g d đ e ž z „Standardi T-54/T-55”. Pristupljeno 19. 7. 2010. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z „T-54/T-55 u FAS-u”. Pristupljeno 19. 7. 2010. 
  3. ^ „T-34”. Arhivirano iz originala 22. 02. 2011. g. Pristupljeno 19. 7. 2010. 
  4. ^ a b „T-54”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2015. g. Pristupljeno 19. 7. 2010. 
  5. ^ Zaloga & Johnson 2004, str. 39.
  6. ^ Cockburn 1983, str. 127.
  7. ^ „T-55 na sajtu Srpski oklop”. Arhivirano iz originala 2004-03-20. g. Pristupljeno 21. 7. 2010. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]