Битка на Морави (1191)
| Битка на Морави | |||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|
| |||||||
| Сукобљене стране | |||||||
| Србија | Византија | ||||||
| Команданти и вође | |||||||
| Стефан Немања | Исак II Анђел | ||||||
Битка на Морави је била битка између Србије и Византије, која се одиграла у јесен 1191. године, у области око Јужне Мораве. Војска византијског цара Исака II Анђела поразила је снаге великог жупана Стефана Немање и повратила Ниш, као и главни пут према тврђави Равно и градовима Браничеву и Београду. Недуго након битке дошло је до склапања српско-византијског мира. Немања је признао врховну византијску власт, а мир је потврђен браком између Немањиног средњег сина Стефана Првовенчаног и византијске принцезе Евдокије.[1][2]
Догађаји који су претходили бици
[уреди | уреди извор]Након сусрета Фридриха Барбаросе и Стефана Немање у Нишу 27. јула 1189. године. Крсташка војска је наставила напредовање ка Сардици (данашња Софија) и Хадријанопољу (Једрене), а иза ње је наступао Немања са својом војском, настављајући освајања византијске територије. Након освајања Хадријанопоља и припреме за опсаду Цариграда, византијски цар Исак II, склопио је примирје са Барбаросом. Примирје је омогућило Исаку II да се припреми за напад на Стефана Немању и Бугарску.[3]
Битка
[уреди | уреди извор]Битка се одиграла у јесен 1191. године, у области око Јужне Мораве. Стефан Немања је предводио српску војску, а Исак II Анђел византијску војску. Византијска војска је без већих проблема поразила српску војску, а онда наставила са пустошењем српских крајева. Византијска војска је до темеља срушила град из кога је Стефан кренуо у битку (недалеко од Куршумлије). Немања се није предао већ се повукао у планине и наставио са повременим нападима. То је условило да цар Исак затражи преговоре о миру. О самом току битке постоји веома мало записа.[3]
Последице
[уреди | уреди извор]Стефан Немања је морао да одустане од великог дела својих освајања, источно од реке Велике Мораве и Јужне Мораве (Перник, Земен, Велбужд, Житомиск, Стоби, Скопље, Ниш, Равно и контролу над римским војним путем), и призна Византијског цара за врховну власт, а цар га за узврат признаје за великог жупана. И поред пораза српске војске Стефан Немања је сачувао већину територија. Током склапања мира је уговорен и брак између Стефановог сина Стефана Немањића, касније Првовенчаног, и принцезе Евдокије Ангелине, кћерке Алексија III Анђела, брата тадашњег византијског цара Исака II Анђела. Априла 1195. у Византији је дошло до преврата којим је на престо дошао Алексије III и тако је Стефан Немањић постао зет византијског цара. Ово је био последњи сукоб Византије и великожупанске Србије, након чега је српска држава поново ушла у византијски комонвелт. Алексије III, по доласку на престо, доделио је Стефану високо достојанство - севастократор, које је по рангу било одмах после цара и деспота.[4]
Занимљивости
[уреди | уреди извор]Битка је екранизована у серији Немањићи — рађање краљевине.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Коматина 2020, стр. 39-60.
- ^ Пириватрић 2020, стр. 139-158.
- ^ а б Благојевић 1989.
- ^ Радић 2002, стр. 507-514.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат.
- Komatina, Ivana (2018). „On the attack of the Hungarian king Bela III on Serbia in light of the letter of emperor Isaac II to pope Celestine III”. Facta Universitatis: Philosophy, Sociology, Psychology and History. 17 (2): 105—110. Архивирано из оригинала 01. 09. 2020. г. Приступљено 06. 06. 2024.
- Коматина, Ивана (2020). „Неколико запажања о бици на Морави” (PDF). Историјски часопис. 69: 39—60. Архивирано из оригинала 16. 07. 2021. г. Приступљено 06. 06. 2024.
- Laurent, Vitalien (1941). „La Serbie entre Byzance et la Hongrie, à la veille de la quatrième Croisade”. Revue historique du sud-est européen. 18: 109—130.
- Пириватрић, Срђан (2020). „Брак Стефана Немањића и Евдокије Анђелине Комнине: Хронологија и историјски контекст уговарања и раскидања једног династичког савеза”. Стефан Првовенчани и његово доба. Београд: Историјски институт. стр. 139—158.
- Радић, Радивој (2002). „Од Евдокије Анђео до Ане Кантакузине: Византијске невесте у средњовековним српским земљама”. Српска проза данас: Косаче - оснивачи Херцеговине. Билећа-Гацко: Просвјета. стр. 507—514.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор] | Овај чланак везан за историју Србије је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |
