Ротиготин

С Википедије, слободне енциклопедије
Ротиготин трансдермални фластер
IUPAC име
(S)-6-[пропил(2-тиофен-2-илетил)амино]-5,6,7,8- тетрахидронафтален-1-ол
Клинички подаци
Drugs.comМикромедекс, детаљне потрошачке информације
MedlinePlusa607059
Категорија трудноће
  • C
Начин применеТрансдермални фластер
Правни статус
Правни статус
  • ℞ (Пресцриптион онлy)
Фармакокинетички подаци
Биорасположивост37% (трансдермално)
Везивање протеина92%
МетаболизамХепатички (ЦYП-посредовано)
Полувреме елиминације5–7 сати
ИзлучивањеУрин (71%), Фекалије (23%)
Идентификатори
CAS број92206-54-7 НеН
ATC кодN04BC09 (WHO)
PubChemCID 57537
DrugBankDB05271 ДаY
ChemSpider51867 ДаY
UNII87T4T8BO2E ДаY
ChEMBLCHEMBL1303 ДаY
Хемијски подаци
ФормулаC19H25NOS
Моларна маса315,474 g/mol
  • Oc1cccc3c1CCC(N(CCC)CCc2sccc2)C3
  • InChI=1S/C19H25NOS/c1-2-11-20(12-10-17-6-4-13-22-17)16-8-9-18-15(14-16)5-3-7-19(18)21/h3-7,13,16,21H,2,8-12,14H2,1H3 ДаY
  • Key:KFQYTPMOWPVWEJ-UHFFFAOYSA-N ДаY

Ротиготин (Неупро) је неерголински допамински агонист који се користи за лечење Паркинсонове болести и синдрома немирних ногу (RLS) у Европи и САД-у.[1][2] Он се формулише као једнодневни трансдермални фластер који омогућава спор и константан унос лека током 24 часовног периода.[1][1]

Попут других допаминских агониста, за ротиготин је показано да поседује антидепресивне ефекте и да може да буде користан у лечењу депресије.[3]

Хемија[уреди | уреди извор]

Ротиготин је аналоган са 7-OH-DPAT и UH-232. Сва три једињења су деривати аминотетралина. Ова једињења имају сличну структуру са допамином, што условљава њихову фармакологију.

Један од могућих синтетичких путева је:[4]

Фармакологија[уреди | уреди извор]

Ротиготин поседује следиће ин витро профиле везивања за рецепторе:[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Цхен ЈЈ, Сwопе ДМ, Дасхтипоур К, Лyонс КЕ (2009). „Трансдермал ротиготине: а цлиницаллy инновативе допамине-рецептор агонист фор тхе манагемент оф Паркинсон'с дисеасе”. Пхармацотхерапy. 29 (12): 1452—67. ПМИД 19947805. дои:10.1592/пхцо.29.12.1452. Архивирано из оригинала 10. 01. 2013. г. Приступљено 25. 03. 2012. 
  2. ^ Давиес С (2009). „Ротиготине фор рестлесс легс сyндроме”. Другс оф Тодаy (Барцелона, Спаин : 1998). 45 (9): 663—8. ПМИД 19956807. дои:10.1358/дот.2009.45.9.1399952. 
  3. ^ Бертаина-Англаде V, Ла Роцхелле CD, Сцхеллер ДК (2006). „Антидепрессант пропертиес оф ротиготине ин еxпериментал моделс оф депрессион”. Еуропеан Јоурнал оф Пхармацологy. 548 (1-3): 106—14. ПМИД 16959244. дои:10.1016/ј.ејпхар.2006.07.022. 
  4. ^ Cusack, N. J.; Peck, J. V.; Drugs Future 1993, 18, 1005.
  5. ^ Сцхеллер D, Уллмер C, Беркелс Р, Гwарек M, Лüбберт Х (2009). „Тхе ин витро рецептор профиле оф ротиготине: а неw агент фор тхе треатмент оф Паркинсон'с дисеасе”. Наунyн-Сцхмиедеберг'с Арцхивес оф Пхармацологy. 379 (1): 73—86. ПМИД 18704368. дои:10.1007/с00210-008-0341-4. 

Види још[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

-


Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Rotigotin&oldid=27558628”