Franc List

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Franc List

Franc List u poznoj starosti
Franc List u poznoj starosti

Puno ime Ferenc List
Informacije
Datum rođenja 22. oktobar 1811.
Mesto rođenja Rajding (Mađarska Habzburška monarhija)
Datum smrti 31. jul 1886.
Mesto smrti Bajrojt (Nemačka Nemačka)
Dela
Dela Faust simfonija, Mađarske rapsodije, Godine Hodočašća
Period Romantizam
Uticaj Na Lista:
Ludvig van Betoven, Volfgang Amadeus Mocart, Karl Černi, Frederik Šopen, Hektor Berlioz, Vilijam Šekspir, Dante Aligijeri, hrišćanstvo
List na:
Rihard Vagner, Anton Brukner, Gustav Maler, Klod Debisi, Edvard Grig, Aleksandar Borodin, Kamij Sen-Sans[1]
Saradnici Frederik Šopen, Ektor Berlioz, Šarl Valentin Alkan, Rihard Vagner

Franc List (mađ. Liszt Ferenc [2], 22. oktobar 1811, Rajding, Austrija - 31. jul 1886, Bajrojt, Nemačka; mađ. Liszt Ferenc), mađarski [3] kompozitor i pijanista, najveći među pijanistima svog vremena [4] U njegovom stvaralaštvu se uočavaju uticaji različitih evropskih tradicija. Poreklom Mađar, vaspitavan je na tradiciji francuske kulture, jer je mladost proveo u Parizu, nastupajući po pariskim aristokratskim salonima. To je vreme kada u ovom gradu živi i Frederik Šopen. List je koncertirao po celoj Evropi i upoznao sve vodeće muzičare svog vremena. Posle 1848. List se nalazi u službi vajmarskog dvora, i tada na njega snažan uticaj imaju nemački muzičari, posebno Rihard Vagner, čiji je bio iskreni prijatelj. List-dirigent bio je jedan od glavnih propagatora Vagnerove umetnosti i jedan od najuspešnijih tumača njegovih ideja. Pred kraj života List se zaredio i mnogo vremena provodio u Italiji.

Listova pijanistička delatnost bila je izuzetno značajna. On je umeće sviranja na klaviru podigao na onaj nivo koji je Paganini ostvario na violini. List je prvi uveo praksu solističkog koncerta-kako ga je sam u šali nazvao „muzičkog monologa“. Do tada je bio običaj da na koncertima nastupa više izvođača. Svojim koncertom u Rimu 1839. godine List prekida takvu praksu. I on je, poput drugih pijanista svog vremena, na koncertima imao običaj da improvizuje (iz te prakse razvio se oblik parafraze) varijacione forme koja se bazira na popularnim temama raznih operskih i simfonijskih dela, ali i narodnih pesama. Takođe je radio na klavirskim transkripcijama simfonijskih, operskih, kamernih dela mnogih kompozitora, te ih tako približavao slušaocima. Međutim, mnogo veći značaj ima njegovo originalno stvaralaštvo: ciklusi minijatura (posebno Godine hodočašća, objavljene u tri sveske komada koji su nastajali tokom celog života), etide (zbirka Transcedentalnih etida), Mađarske rapsodije i brojne druge kompozicije. Posebno mesto među tim delima pripada Sonati h-mol. Klavirska sonata u delima raznih romantičara doživljava sličnu sudbinu kao simfonija: kompozitori stvaraju sve manji broj dela koja nazivaju sonatama.

Biografija[uredi]

Detinjstvo[uredi]

Memorijalna tabla u Šopronu

Najstariji Listov predak koji je ostao poznat bio je njegov čukundeda, Sebastijan List, koji je bio jedan od hiljadu nemačkih kmetova koji su se selili unutar Austrijskih carskih teritorija (današnja donja Austrija i Mađarska), u prvoj polovini 18. veka i koji je umro 1793. godine u selu Rajki, Grofovija Mošon, koja je bila deo Kraljevine Ugarske.[5] Listov deda je bio nadglednik na nekoliko Esterhazijevih imanja i svirao je klavir, violinu i orgulje.[6] Listova porodica se rasula po Austriji i Mađarskoj i postepeno je gubila međusobni dodir.[7]

Franc List se rodio 22. oktobra 1811. godine od roditelja Marije Ane Lager i Adama Lista u selu Rajdingu, Grofoviji Šopron. Njegov otac koristio je mađarski samo kada bi se kao predstavnik Esterhazija sastajao sa seljanima.[8] Listov otac svirao je klavir, violinu, violončelo i gitaru. Bio je u službi kneza Nikole II Esterhazija i poznavao je Hajdna, Humela i Betovena lično. U šestoj godini, Franc je počeo da pažljivo sluša kako njegov otac svira klavir i pokazao je interesovanje kako za duhovnu, tako i za cigansku muziku. Adam je počeo da mu daje časove klavira kada je ovaj imao sedam godina. U svojoj osmoj godini, Franc je komponovao svoje prvo delo. Održao je koncerte u Šopronu i Bratislavi u oktobru i novembru 1820. godine u svojoj devetoj godini. Posle tih koncerata, grupa bogatih sponzora ponudila mu je stipendiju za studije u inostranstvu.

U Beču, List je pohađao časove klavira kod Karla Černija, koji je i sam bio Betovenov i Humelov učenik. Časove kompozicije uzimao je kod Antonija Salijerija, koji je tada bio muzički upravnik bečkog dvora. Njegov javni nastup 1. decembra 1882. godine u Beču na koncertu u „Landštendišer sali“ imao je veliki uspeh. Pozdravljan je od austrijskih i mađarskih aristokratskih krugova, a takođe je i upoznao Betovena i Šuberta.[9] U proleće 1823. godine, posle godine odsustva, Adam List je pitao kneza Esterhazija za dodatne dve. Tada je izašao iz službe. Posle jednog meseca provedenog u Mađarskoj, porodica se ponovo vratila u Beč.

Krajem 1823. i početkom 1824. su odštampana prva Listova dela: „Varijacije na Dijabelijev valcer“ (S. 147). Ovu antologiju naručio je sam Dijabeli i ona uključuje 50 varijacija od 50 različitih kompozitora, od kojih su najvažnije Betovenove 33 varijacije, poznate pod nazivom „Dijabelijeve varijacije“ Op. 120.

Adolescencija u Parizu[uredi]

Posle očeve smrti, List se preselio u Pariz, gde je pet godina živeo sa majkom u malom stanu. Odustao je od turneja. Da bi zaradio novac, počeo je da drži časove klavira i kompozicije, često od jutra do mraka. Njegovi učenici bili su rasuti po gradu, pa je morao da prelazi velike razdaljine. Tada je počeo da puši i pije, što će zadržati tokom života.[10]

Sledeće godine, zaljubljuje se u svoju učenicu Karolinu de San-Krik, ćerkom ministra trgovine. Ipak, njen otac insistira da se veza prekine. List se veoma razboleo, u toj meri da u novinama objavljuju njegovu čitulju. Tada započinje dug period sumnje u veru, posle kojeg on želi da se pridruži Crkvi, ali ga majka odvraća. Vodio je mnogo diskusija sa monahom de Lameneom, koji mu je bio duhovni otac, a takođe i sa Kretenom Juranom, nemačkim violinistom koji ga je upoznao sa sensimonizmom. Juran je pisao muziku koja je bila antiklasičarska i visoko subjektivna sa naslovima kao što su „Ona i ja“ i „Anđeosko spasenje i žaljenje“, a koja je uticala na Listov ukus za romantizam. Od jednake važnosti za Lista bilo je Juranovo izvođenje Šuberta, koji je uticalo na njegovu privrženost Šubertovim kompozicijama.[11]

Tokom ovog perioda, List je mnogo čitao da bi nadoknadio nedostatak opšteg obrazovanja i uskoro je došao u kontakte sa mnogim vodećim piscima i slikarima tog doba, uključujući i Vitora Igoa, Hajnrih Hajnea i Alfonsa de Lamartina. Tih godina, praktično nije ništa komponovao. Julska revolucija 1830. godine inspirisala ga je da napiše Revolucionarnu simfoniju, baziranu na događajima ova „tri slavna dana“. Ona je uticala na to da uzme više učešća u događajima koji ga okružuju. Upoznao je Ektora Berlioza 4. decembra 1830, dan pre premijernog izvođenja Fantastične simfonije. Berliozova muzika ostvarila je veliki uticaj na Lista, naročito u pogledu njegovih dela za orkestar.

Nikolo Paganini. Njegovo sviranje ispirisalo je Lista da postane veliki virtuoz.

Paganini[uredi]

Posle prisustva na dobrotvornom koncertu Nikole Paganinija 20. aprila 1832. godine,[12] List je postao odlučan u nameri da postane najveći virtuoz na klaviru, kao što je Paganini na violini. Pariz je te decenije postao prepun pijanista posvećenih savršenstvu sviranja na klaviru. Neki su se, kao npr. Sigismund Talberg i Aleksandar Dejšok, fokusirali na specijalne tehničke stvari kao što su efekat treće ruke, oktave itd. Ovakva škola klavira nazivala se „letećim trapezom“, a upravo ta generacija je rešila neke od najvećih problema pijanističke tehnike i podigla nivo sviranja do nezamislivih visina. Listova snaga i sposobnost da se izdvoji u ovakvom društvu bila je savladavanje svih aspekata klavirske tehnike koji su njegovi rivali gajili.[13]

Godine 1833. načinio je transkripcije za klavir nekoliko Berliozovih dela, uključujući i Fantastičnu simfoniju. Njegov glavni motiv, naročito u radu na Simfoniji, bio je da pomogne siromašnom Berliozu, čija je simfonija ostala nepoznata i neobjavljena. List je sam namirio troškove objavljivanja transkripcije, koju je mnogo puta izvodio kako bi pomogao da njen original postane popularan.[14] On je takođe sklopio prijateljstvo sa trećim kompozitorom koji je uticao na njega, Frederikom Šopenom, pod čijim uticajem je počela da se razvija Listova poetska i romantična strana.

Sa groficom Marijom d‘Agu[uredi]

Godine 1833, List je započeo vezu sa groficom d`Agu. Pored nje, krajem aprila 1834. upoznao je Felisitea de Lamenea. Pod njihovim uticajem, Listov kreativizam dostigao je vrhunac. Iste godine debitovao je kao zreo i originalan kompozitor sa svojim ciklusima kompozicija za klavir „Poetske i religiozne harmonije“ i „Nastupi“. Sva ova poetska dela čine veliki kontrast fantazijama koje je ranije komponovao.

Franc List, rad Mikloša Barabaša, 1847. godina

Grofica je 1835. godine napustila muža i porodicu da bi se pridružila Listu u Ženevi. Decembra 18. dobili su kćer Blandinu. List je tada predavao na tek osnovanom Ženevskom konzervatorijumu i napisao priručnik za klavirsku tehniku, koji je kasnije izgubljen. Pisao je članke za Muzički glasnik koji je izdavao Pariski konzervatorijum. U njima se zalagao za to da umetnik ne bude sluga, već ugledni član društva. Naredne četiri godine živeo je zajedno sa groficom, prvenstveno u Švajcarskoj i Italiji, gde je dobio ćerku Kozimu, sa povremenim posetama Parizu. Maja 9, 1839. godine dobili su sina Daniela, ali te jeseni odnosi između njega i grofice postali su zategnuti. Čuo je da su planovi za podizanje spomenika Betovenu u opasnosti zbog nedostatka sredstava, pa je obećao svoju podršku. Tada se vratio životu virtuoza. Grofica se vratila u Pariz sa decom, dok je List davao koncerte u Beču i Mađarskoj.

Turneja po Evropi[uredi]

List 1843, na vrhuncu karijere

Narednih osam godina List je proveo putujući po Evropi, a provodeći odmore sa groficom i njenom decom na ostvu Nonenvertu 1841. i 1843. U proleće 1844. par se konačno razdvojio. Ovo je bio Listov najlepši deo života. Obasipan je priznanjima sa svih strana i gde god da je išao svuda su mu laskali. Pošto je List držao oko tri ili četiri koncerta nedeljno, procenjuje se da je u toku ovih osam godina održao preko hiljadu koncerata. Ni ne čudi što baš u toku ovog perioda stekao svetsku slavu koja ga prati do današnjih dana.[15]

Posle 1842. "Listomanija" se proširila Evropom. Vladala je opšta histerija. Žene su cepale njegove maramice i rukavice u paramparčad i zadržavale ih kao suvenire. U salama List je podizao raspoloženje publike na nivo mističnog zanosa.[16]

U prilog njegovom ugledu ide činjenica da je ogromnu svotu novca davao u dobrotvorne svrhe. U stvari, List je zaradio toliko novca da je svaki njegov koncert posle 1857. godine bio u dobrotvorne svrhe. Njegovo zalaganje za podizanje Betovenovog spomenika i osnivanje Mađarske nacionalne muzičke škole veoma su poznate, ali ono što treba istaći su: donacija fondu za izgradnju Katedrale u Kelnu, osnivanje Gimnazije u Dortmundu i crkve Sv. Leopolda u Pešti. On je donirao i bolnice, škole, humanitarne organizacije kao što je lajpsiški fond za penzije muzičara. Kada je saznao za veliki požar u Hamburgu , maja 1842, koji je trajao tri nedelje i uništio veći deo grada, davao je koncerte da bi pomogao hiljadama beskućnika.[17]

List u Vajmaru[uredi]

U februaru 1847. godine, List je nastupio u Kijevu, Tamo je upoznao princezu Karolinu cu Zajn-Vitgenštajn, koja je dominirala ostatkom njegovog života. Ona ga je ubedila da se koncentriše na komponovanje, što bi značio da mora da ostavi karijeru putujućeg virtuoza. Posle turneje po Balkanu, Turskoj i Rusiji tog leta, List je u septembru održao svoj oproštajni koncert u Jelisavetgradu (današnji Kirovograd). Zimu je proveo sa princezom na njenom imanju u Voroninsu.[18] Povlačenjem sa koncertne scene u svojoj 35. godini dok je još bio na vrhuncu moći, List je uspeo da očuva legendu o njegovom sviranju.

List 1858. godine, Franc Hanfštengl

Naredne godine, List je odgovorio na dugogodišnje pozive ruske Velike vojvotkinje Marije Pavlovne da se naseli u Vajmaru, gde je obavljao funkciju kapelmajstora od 1842. do 1861. Tokom ovog perioda bio je dirigent na koncertima i specijalnim dešavanjima. Davao je časove velikom broju pijanista, uključujući i velikog virtuoza Hansa fon Bilova, koji se oženio Listovom ćerkom Kozimom 1857. godine (kasnije će se ona udati za Riharda Vagnera). Pisao je članke u kojima je hvalio Berlioza i Vagnera. Konačno, List je imao vremena da komponuje. Tokom narednih 12 godina preradio je ili napisao ona orkestarska i horska dela po kojima je ostao upamćen kao kompozitor. Svojim naporima, uspeo je da izdejstvuje izvođenje Vagnerove opere „Loengrin“ 1850, dok je ovaj bio u egzilu u Švajcarskoj.

Princeza Karolina živela je sa Listom tokom ovog perioda. Želela je da se uda za njega, ali pošto je bila prethodno udata za ruskog oficira princa Nikolaja (1812—1864), morala je da ubedi Rimokatoličku crkvu da je njen brak sa njim bio nevažeći. Posle ogromnog napora i monstruozno složenog procesa bila je uspešna. Planirano je da se venčanje obavi 22. oktobra 1861. godine na Listov 50. rođendan. On je 21. oktobra stigao u Rim, ali mu je princeza kasno uveče saopštila da se neće udati za njega. Dogodilo se da su njen muž i ruski car uspeli da ponište dozvolu za venčanje. Ruska vlada je princezi zaplenila nekoliko imanja u Poljskoj i Ukrajini, što je učinilo svaki dalji pokušaj braka nemoguć.

List u Rimu[uredi]

List u junu 1867. godine, Franc Hanfštengl

Godina 1860. je period velike tuge u njegovom privatnom životu. Decembra 13, 1859, izgubio je sina Daniela, a 11. septembra 1862. njegova ćerka Blandina je takođe umrla. U pismima prijateljima, List je posle izjavio da će početi da vodi usamljenički život. Našao ga je u manastiru Madone del Rosario, nedaleko od Rima, gde je 20. juna 1863. uzeo malu sobu (tzv. Spartanski apartman). Tu se tri dana kasnije pridružio franjevačkom redu.

Dana 25. aprila 1865 primio je postrig od ruku kardinala Hoenloea. Od tada su ga ponekad nazivali „monah List“. Jula 31, 1865. dobio je četiri manja čina: lektora, egzorcista, portera i sveštenikovog pomoćnika, da bi ga na kraju proglasili počasnim kanonikom Albana. U nekim prilikama, List je uzimao učešća u muzičkom životu Rima. 26. marta 1863, na koncertu na Altijerijevom trgu dirigovao je programom duhovne muzike. Izedena su njegova, ali i dela drugih kompozitora: Hajdna, Baha, Betovena, Mendelsona i Palestrine. Januara 4, 1866. List je dirigovao izvođenju „Stabat mater“ iz njegovog „Oratorijuma Hrisu“, a 26. februara 1866. njegova „Dante simfonija“. Bodog Pičler, koji je posetio Lista 1864. i upitao ga za njegove buduće planove, stekao je utisak da muzički život u Rimu nije zadovoljavajuć za njega.

Trostruki život[uredi]

List je pozvan da se vrati u Vajmar 1869. godine da drži klavirske master-klasove. Dve godine kasnije isto su ga pitali iz Mađarske muzičke akademije u Budimpešti. Od tada pa do kraja svog života on je regularno putovao na relaciji Rim - Vajmar - Budimpešta, nastavljajući ono što je on nazvao „trostrukim životom“. Procenjuje se da je List proputovao najmanje 4000 milja godišnje tokom ovog perioda - izuzetna cifra imajući u vidu njegovu starost i stanje pruga i puteva `70 ih godina 19. veka.

Poslednje godine[uredi]

List, nekoliko meseci pre smrti. Fotografisao Nadar

List je pao niz stepenice hotela u Vajmaru 2. jula 1881. godine. Njegovi prijatelji i kolege primetili su otoke na stopalima i nogama kada je došao u Vajmar prethodnog meseca (indikacija kongestivne srčane mane). Bio je dobrog zdravlja do te tačke da je još uvek bio vitak i aktivan. Ostao je u povezima osam nedelja nakon incidenta od koga se nikad nije potpuno oporavio. Bolovao je od hidropsije, astme, neispavanosti, katarakte levog oka i bolesti srca. Ovo zadnje je doprinelo Listovoj smrti. Počeo je da očajava i bio je preokupiran osećajem smrti što je izrazio u svojim delima iz tog perioda. Rekao je Lini Raman: " Nosim duboku tugu na srcu koja se mora pre ili kasnije odraziti na zvuk."[19]

Umro je u Bajrojtu, Nemačkoj, 31. jula 1886. godine u 74. godini života od zapaljenja pluća koja je uzela maha tokom Bajrojtskog festivala čiji je domaćin bila njegova kćer Kozima. Postavlja se pitanje da li je zloupotreba lekova direktno uticala na Listovu smrt.[20] Sahranjen je 3. avgusta 1886. godine na groblju u Bajrojtu u skladu sa njegovim željama.[21]

Kompozitor Kamij Sen-Sans, njegov stari prijatelj, koga je List jednom nazvao „najvećim orguljašem u svetu“, posvetio je svoju Treću simfoniju Listu, koja je premijerno izvedena nekoliko nedelja pre njegove smrti.

List kao pijanista[uredi]

Izvođački stil[uredi]

Postoje nekoliko dobrih izvora koji nam govore kako je List zvučao od 20-ih godina 19. veka. Karl Černi je tvrdio da je List svirao prirodno, prema osećaju. Kritike njegovih koncerata ukazuju na to da je svirao sa neverovatnim sjajem, snagom i preciznošću. Imao je neverovatnu mogućnost da drži jedan apsolutni tempo, koji je možda rezultat njegovog vežbanja sa metronomom na kome je insistirao njegov otac. Njegov repertoar u to vreme sadržao je komade u stilu „Bečke škole“, kao što su Humelovi koncerti i dela njegovog učitelja Černija. Na koncertima je često pokazivao svoju moć improvizacije.

Franc List fantazira na klaviru (1840). Imaginarno okupljanje prikazuje Žorž Sand, Aleksandra Dimu, Franca Lista, Mariju d`Agu, Ektora Berlioza ili Vikora Igoa, Nikolu Paganinija, Đoakina Rosinija; Betovenovu bistu na koncertnom klaviru „Graf“, portret lorda Bajrona.[22]

Posle smrti Listovog oca 1827. godine i njegovog povlačenja sa scene, List je postepeno razvijao svoj sopstveni stil. Jedan od najdetaljnijih opisa njegovog sviranja potiče iz dnevnika majke Valerije Boasje (zima 1831/2. godine) koji kaže:

"Sviranje gospodina Lista sadrži opuštenost, osećaj slobode, ali čak i kada postane energičo u fortisimu, ono je i dalje bez grubosti. [...] On iz klavira izvlači tonove koji su čistiji, sočniji i jači nego što bilo ko može da proizvede; njegov dodir ima neodoljiv šarm. [...] On je neprijatelj naduvenih i kontrolisanih emocija. Više od svega, on želi istinu u muzičkom raspoloženju i zbog toga on pravi psihološke studije o tome kako da ih prenese. Dakle, jak izraz je često praćen osećajem umora i utučenosti, nekom vrstom hladnoće, jer je to način na koji priroda funkcioniše“.

Verovatno je na njega uticala Paganinijeva sposobnost privlačenja pažnje masa, pa je na koncertima njegova emocionalno živa prezentacija muzike retko bila ograničena samo na zvuk. Njegovi izrazi lica i gestovi podražavali su karakter onoga što je svirao, pa je zbog toga neretko ismejavan u štampi. Takođe je ponekad uzimao previše slobode po pitanju teskta. Berlioz nam govori kako je List dodavao kadence, tremola i trilere dok je svirao prvi stav Betovenove „Mesečeve sonate“ i stvarao dramatične scene menjajući tempo od veoma sporog, do veoma brzog. U svom pismu upućenom Žorž Sand sa početka 1837. godine, List priznaje da je to radio sa ciljem da stekne veći aplauz i obećao je da će ubuduće pratiti i duh i tekst kompozicije koju izvodi. Međutim, dugo se raspravljalo u kojoj meri je on ispunio to obećanje.

Repertoar[uredi]

Tokom godina provedenih kao pijanista, List je širom Evrope izveo ogromnu količinu muzike, ali srž njegovog repertoara činile su njegove kompozicije, parafraze i transkripcije. Izučavajući Listove koncerte u Nemačkoj od 1840. do 1845. godine, njegova najizvođenija dela bila su: „Veliki hromatski galop"; „Sećanje na Don Žuana"; transkripcija Šubertovog „Šumskog kralja"; Šopenove mazurke; Hilerove, Šopenove i Mošelesove etide, ali i dela velikih kompozitora Baha, Hendla, Skarlatija, Betovena, Šumana, Vebera i drugih.

Većinu koncerata u to vreme delilo je više umetnika. List pratio pevače, druge instrumente ili orkestar. Često je izvodio Veberove „Koncertne komade“, Betovenov „Carski koncert“ i „Fantaziju za klavir hor i orkestar“, svoj „Heksameron“ za klavir i orkestar. Od kamerne muzike izvodio je Humelov „Septet“, Betovenov „Klavirski trio“ Op. 97 i „Krojcer sonatu“, kao i Rosinijeve, Donicetijeve, Betovenove i Šubertove pesme. Na nekim koncertima List nije mogao da pronađe muzičare sa kojima bi delio program, pa je bio među prvima koji su solistički dali klavirski resital u modernom smislu te reči. Ovaj izraz smislio je izdavač Frederik Bele na Listovom koncertu u Londonu 9. juna 1840. godine, iako je List održao takav jedan koncert već u martu 1839. godine.

Dela[uredi]

Zvuk fontane u poznatoj bašti Vili d`Este inspirisao je Lista da napiše komad za klavir „Igra vode u Vili d`Este. Na slici su prikazani vila i kompozitor.

List je bio plodan kompozitor. Najpoznatija su njegova dela za klavir, a napisao je i veliki broj dela za druge instrumente. Njegova klavirska dela su označena kao veoma teška, zato što je i on sam imao veliki virtuozitet. List je poznat kao kompozitor programske muzike, te njegova dela često opisuju neke slike ili poeziju. Pripisuje mu se stvaranje simfonijske pesme, programskog dela za orkestar koji često sadrži jedan stav.

Klavirska dela[uredi]

Njegovo remek-delo su „Godine hodočašća“ kojih čine verovatno njegovi najizazovniji i najsatiričniji komadi. Ovaj set od tri godine kreće se od virtuozne švajcarske Oluje do suptilnih i maštovitih prikaza Mikelanđelovih i Rafaelovih dela. Godine sadrže i neka dela koje je List ranije objavio. Npr. u drugoj knjizi nalaze se tri Petrarkina soneta koje je objavio tri godine ranije.

Listova dela za klavir su obično podeljena u dve kategorije. U prvoj se nalaze njegova „originalna“ dela, a u drugoj „transkripcije“, „parafraze“ ili „fantazije“ na dela drugih kompozitora. Primeri za prvu kategoriju su njegova dela „Poetske i religiozne harmonije“ nastale maja 1833. godine i Sonata za klavir u h-molu iz 1853. godine. Transkripcije Šubertovih pesama, fantazije na operske melodije i aranžmani Berliozovih i Betovenovih simfonija su primeri za drugu kategoriju. U posebnim slučajevima, List je pisao klavirske transkripcije svojih instrumentalnih i vokalnih dela. Najpoznatije od tih transkripcija su „Mefisto valcer“ i „Ljubavni san br.3"

Transkripcije[uredi]

Za pisanje transkripcija drugih dela, potrebno je dosta kreativnosti. Umesto da samo preuzme melodije i harmonije, List ih je poboljšavao. Kompozitori kao što su Belini i Doniceti koristili su šablone prilikom komponovanja. Forma se sastojala od osmotaktnih perioda, koja su bila ispunjena muzikom. Dok je prva polovina inspirativno komponovana, druga je dodavana mehanički. List je to menjao, dorađivanjem melodije, basa ili povremeno harmonije.

Transkripcije su se pokazale inovativnijim i lepšim nego što bi ih List ili neki drugi kompozitor samostalno napisao. Bilov trvdi da je Listova transkripcija „Danteovog soneta“ za klavir prefinjenija od njegovog originala napisanog za orkestar. List je drugi pijanista, posle Kalkbrenera, koji je transkribovao Betovenove simfonije za klavir. Najčešće ih je izvodio publici koja nikada ne bi imala prikliku da čuje orkestarsku verziju.

Orguljska muzika[uredi]

List je napisao svoja dva najveća dela za orgulje između 1850. i 1855. godine dok je živeo u Vajmaru, gradu sa dugom tradicijom orguljske muzike, naročito zbog toga što je u njemu boravio J. S.Bah. Hamfri Sirl naziva Listov Preludijum i fugu na B-A-C-H (Bah) i koral Ad nos, ad salutarem undam njegovim najvažnijim originalnim orguljskim delom. Derek Votson, pišući o Listu 1989. godine, smatra ovo delo jednim od najznačajnijih napisanih u 19. veku, pored dela orguljaša kao što su Reger, Frank i Sen-Sans. Ad nos - produžena fantazija, Adađo, i fuga traju preko pola sata, a Preludijum i fuga na Bahov motiv sadrži hromatiku koja ponekad ruši osećaj tonaliteta. List je pisao i manja orguljska dela, uključujući i set varijacija na hor iz Bahove kantate Weinen, Klagen, Sorgen, Zagen (kasnije nazvat Raspeće iz Mise u ha-molu), koje je komponovano nakon smrti njegove kćeri 1862. godine. On je takođe napisao Rekvijem za solo orgulje, za koje je nameravao da se izvodi za vreme službe, paralelno sa rekvijemskom misom crkvi.

Pesme[uredi]

Franc List je komponovao oko šezdeset pesama sa klavirskom pratnjom. U većini slučajeva, tekst je bio na nemačkom ili francuskom, ali postoje i na italijanskom i mađarskom i jedna pesma na engleskom. Prva pesma bila mu je „Anđelčić sa plavom kosom“ iz 1839. godine. Do 1844. godine već je komponovao oko dvadeset pesama. Neke od njih su bile objavljene kao samostalna dela. Godine 1843/4. objavljene su „Knjige pesama“. Planirano je da budu izdate u tri dela, od kojih svaka sadrži šest pesama, ali samo su se pojavila dva.

Iako se Listove rane pesme retko pevaju, one ga prikazuju u boljem svetlu od parafraze "Gaudeamus igitur" komponovane 1843. godine. Transkripcija dva izdanja „Knjige pesama“ ubrajaju se u Listova najfinija dela. Međutim, savremenici su imali mnogo kritika na stil pesama. One se mogu pročitati u Rabeovoj knjizi „Listovo stvaralaštvo“.

Danas, Listove pesme su skoro potpuno zaboravljene. Izuzetak je pesma „Želim da idem“, zato što melodijska linija podseća na uvodni motiv Vagnerove opere "Tristan i Izolda". Tvrdilo se da je List napisao taj motiv deset godina pre nego što je Vagner počeo da radi na operi. Međutim, ispostavilo se da to nije istina, originalna verzija pesme je komponovana 1844. ili 1845. godine. Postoje četiri rukopisa, od kojih samo jedan, Konradijeva kopija, sadrži taktove Tristanovog motiva. List je to jednostavno prekopirao. Od druge polovine 1858. godine List je pripremao svoje pesme za objavljivanje i tada je dobio prvi čin „Tristana“, tako da je pesma citat iz opere. Ovo ne znači da je motiv iskomponovao Vagner. Primer sličnog motiva može se pronaći u 100-tom taktu Listove Balade br. 2, komponovane 1853. godine.

Programska muzika[uredi]

Listova statua u Kaloči, Mađarska

List je u nekim svojim literarnim radovima podržavao ideju programske muzike, koja treba da stvori nove ideje za pisanje. Listovu tačku gledišta možemo videti u predgovoru svojoj zbirci kompozicija „Putnikov album“ iz 1837. godine. On piše da neki predeo može da stvori neku vrstu raspoloženja. Pošto muzički komad može takođe da opiše to raspoloženje, moguće je stvoriti sliku tog pejzaža u glavama slušaoca. U tom smislu, muzika neće naslikati predeo, već će opisati kako raspoloženje stvara taj predeo u nama dok ga posmatramo.

Jula 1854. godine, List je napisao esej o Berliozovom „Haroldu u Italiji“ u kome je tvrdio da nije svaka muzika programska muzika. Ukoliko bi, u žaru rasprave, osoba išla tako daleko da tvrdi suprotno, bilo bi bolje da sve ideje programske muzike ostavi po strani. Tekstualno objašnjenje dela, to jest papir na kojem se slušaocu objašnjava šta to delo koje sluša prikazuje, treba dodati samo ukoliko je to neophodno za razumevanje tog dela. List smatra da je bolje preraditi takvo delo u pogledu ritma, harmonije ili instrumenata, da bi se izbeglo takvo tekstualno objašnjenje.

Simfonijske pesme[uredi]

Bitka protiv Huna, Vilhelma fon Kaulbaha, bila je inspiracija za jednu Listovu simfonijsku pesmu

Simfonijska pesma ili poema je jednostavačno delo za orkestar u kojem muzika ima narativnu ili ilustrativnu funkciju. Program može doći iz pesme, priče, novele, slike ili drugog izvora. Ovaj termin prvi je upotrebio Franc List za svojih trinaest jednostavačnih dela za orkestar. Ona nisu čisti simfonijski stavovi u klasičnoom smislu, zato što se bave fantazijama, opisivanjem predela, romantičarskom književnošću i skorašnjom istorijom. Drugim rečima, ta dela su više programska nego apstraktna. Forma je direktan proizvod romantizma, koji je ohrabrivao dodavanje literarnih, slikarskih i dramatičnih elemenata u muzici. Ono se razvilo u važnu formu programske muzike u drugoj polovini 19. veka.

Pozna dela[uredi]

Nekim delima sa kraja vajmarskog perioda, List se sve više udaljavao o muzičkog ukusa tog vremena. Primer za to je njegova melodrama „Tužni monah“ napisana po pesmi Nikolausa Lenaua, koja je komponovana početkom okrobra 1860. godine. Dok su se u 19. veku harmonije sastojale od durskih i molskih trozvuka, sa pokojim disonancama, List je uzeo prekomerni kvintakord kao glavni akord.

Više primera mogu se naći u trećem delu „Godina hodočašća“. „Igra vode u Vili d`Este, komponovana u septembru 1877. godine, sadrži elemente impresionizma i sličnu tematiku koju će kasnije koristiti Ravel i Debisi. Međutim, dela kao što su „Posmrtni marš“, „U sećanje na Maksimilijana I" i „Meksički car“ i koja su komponovana 1867. godine, nemaju stilske paralele u 19. i 20. veku.

U poznim delima List je eksperimentisao sa „zabranjenim“ stvarima kao što su paralelne kvinte u „Jezivom čardašu“ i atonalitet u „Bagateli bez tonaliteta“. U poslednjem delu svog „Drugog zabranjenog valcera“, List je komponovao tako da je nemoguće naći lirsku melodiju. Dela kao „Mefisto valcer br.2" su šokantna i beskrajna repeticija kratkih motiva. Takođe, veoma karakteristična dela su i „Put krsta“ iz 1867. godine, „Nesrećna zvezda“ i „Turobna gondola“ iz 1880-ih.

Legat[uredi]

Učenici[uredi]

List je bio jedan od najznačajnijih učitelja 19. veka. Prvi deo karijere počeo je posle očeve smrti, avgusta 1827. godine. Da bi zaradio novac za život, počeo je da daje časove kompozicije i klavira. Prema pismu namenjenom gospodinu de Mansiju 23. decembra 1829. godine, on je pun sa časovima svakog dana, od pola 8 ujutru do 10 uveče. Većina Listovih učenika u tom periodu bili su amateri, ali bilo je i nekih sa profesionalnom karijerom. Primer za prve je Valeri Boasje, kasnije grofica de Gasparin, a za druge Julijus Ajhberg, Pjer Vulf i Herman Kohen. Tokom zime 1835/6. godine oni su bili Listove kolege na Ženevskom konzervatorijumu. Vulf je zatim otišao u Sankt Peterburg.

Herman Kohen se razvio u veoma uspešnog pijanistu, a pošto je bio jevrejskog porekla, krstio se 28. avgusta 1847. godine. Tog dana doživeo je, kako je to nazvao, pojavu Hrista i Bogorodice u „ekstazi ljubavi“. Godinu dana kasnije postao je iskušenik karmelićanskog manastira. Kada je primljen, oktobra 7. 1850. godine, uzeo je ime Otac Avgustin-Mari od svetih sakramenata. Aprila 19. naredne godine postao je sveštenik. Lista sreće u Rimu leta 1862. godine. Tokom razgovora sa ocem Avgustinom, List je odlučio da će i on sam postati sveštenik.

Tokom godina svojih turneja List je dao samo nekoliko časova. Studenti tog perioda bili su Johan Nepomuk Dunkl i Vilhelm fon Lenc. Dunkl je pohađao časove kod Lista tokom zime 1839/40. godine. Predstavio se sviranjem Talbergove fantazije Op. 6 na melodije Mejerberove opere „Robert đavo“. List ga je kasnije nazvao polu-učenikom (Halbschüler). Lenc, iz Petrograda, upoznao je Lista krajem 1828. godine. U leto 1842. godine ponovo je bio u Parizu gde je pohađao kod njega. Lenc je bio samo amater sa repertoarom koji čine dela kao što je Šopenov Nokturno Op.9 br.2. Leta 1844. u Drezdenu, List sreće mladog Hansa fon Bilova, svog budućeg zeta. Bilovljev repertoar uključivao je Talbergovu fantaziju Gospa iz Lagoa i Listovu Sonambula-Fantaziju.

Muzički primeri[uredi]

„Dolina Oberman“
Koncert za klavir br. 1 Es-dur
"Mefisto valcer“
svira Kristijan Cvetković
Nokturno br. 3 iz „Ljubavnih snova"„Majstora pevača“

Vidi još[uredi]

Izvori[uredi]

  1. ^ Sirl, Novi Grouv, 11:29
  2. ^ U Listovom pasošu pisalo je "Ferencz". Ortografska reforma mađarskog jezika 1922. godine zamenila je slova "cz" slovom "c" u svim rečima, osim u prezimenima, što je dovelo do toga da se ime "Ferenc" počelo koristiti dugo posle njegove smrti. Od 1859. do 1867. godine zvanično je bio Franc Riter fon List. U čin viteza (ritera) proizveo ga je habzburški imperator Franc Josif I 1859. godine, ali nikada nije koristio titulu u javnosti. Ova titula bila je neophodna za venčanje sa princezom Zajn-Vitgenštajn, kako ona ne bi izgubila položaj. Pošto je venčanje propalo, List je prebacio titulu svom ujaku Edvardu 1867. godine. Edvardov sin bio je Franc fon List.
  3. ^ „Франц Лист“. Енциклопедија Британика. 2008. ((en))
  4. ^ Naznaku toga imamo u Safleovoj knjizi List u Nemačkoj, str. 209. On 1840. godine piše: „niko nije osporavao da je List najveći živi pijanista, možda i svih vremena. Pošto Safle ne navodi izvore, ovo se može smatrati samo njegovom tačkom gledišta.
  5. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 33–34
  6. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 34
  7. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 35
  8. ^ Dejna Endru Guli, Virtuozni List, Nova gledišta u istoriji muzike i kriticizmu, 13. deo, Kembridž, 2004, str.138
  9. ^ Po Listovom svedočenju, na drugom koncertu 13. aprila 1823. godine, Betoven ga je poljubio u čelo, mada postoji mogućnost da se taj događaj zbio nekom drugom prilikom, Grouv muzički leksikon.
  10. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 131
  11. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 137-8
  12. ^ Datum je iz Listovog džepnog kalendara.
  13. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 161-7
  14. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 180
  15. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 285
  16. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 289
  17. ^ Voker, Franc List: Virtuozne godine, 1811-1847, str. 290
  18. ^ Sirl, Novi Grouv, 11:31
  19. ^ Voker, Franc List: Poslednje godine (1861—1886)
  20. ^ Voker, Franc List: Poslednje godine (1861—1886), str. 508; 515
  21. ^ Derek Votson, List, str. 160
  22. ^ „Лист за клавиром“. Едвард Свенсон. ((en))

Literatura[uredi]

  • Alan Voker, Franc List: Virtuozne godine (1811—1847), Njujork, 1987.
  • Alan Voker, Franc List: Godine u Vajmaru (1847—1861), Njujork, 1989.
  • Alan Voker, Franc List: Poslednje godine (1861—1886), Njujork, 1997
  • Josip Anderis, Historija muzike, Zagreb, 1951.

Spoljašnje veze[uredi]

Sa drugih Vikimedijinih projekata :