Пређи на садржај

Ђурађ Кастриот Скендербег — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
мНема описа измене
Нема описа измене
Ред 239: Ред 239:


Постоји „Скендербег војни универзитет” у [[Тирана|Тирани]]; „Скендербег стадијум”, домаћи терен [[ФК Скендербег]]а; и орден Скендербега.
Постоји „Скендербег војни универзитет” у [[Тирана|Тирани]]; „Скендербег стадијум”, домаћи терен [[ФК Скендербег]]а; и орден Скендербега.

== Занимљивости ==
* Скендербег је национални херој [[Албанија|Албанаца]] од [[1965]]. године
* Од стране страних званичника и из иностране историје, он је добио такве епитете као „Христов атлетичар” и „Геније прве евроатлантске алијансе”
* Сматра се да је Скендербег био крупан и веома јак. Мач који је користио био је тежак да користити обичан човек због његове тежине
* Његов шлем носи рогове јарца, симбол [[Пир]]а из Епира и легенди [[Александар Велики|Александра Великог]]
* Постоје два мача Скендербега. Један је донирао папа на божић 1466. године, 85.5 центиметара је дугачак и 5.7 широк. Тежак је 1.3 килограма. Други је турски модел, 121 центиметара дужина и 3.2 килограма тежина
* Скендербегов коњ је још један симбол који је пратио јунака. Према Барлетиусу, коњ је био бела, изабрана раса. Након смрти Скандербега, коњ је одбио да га вози други човек и умро је
* Знао је [[латински]], [[турски]], [[албански]] и [[српски]]
* Скендербег се борио у 30 битака и само 1 је изгубио
* Скендербег је користио две унифроме. Једна је за рат, са шлемом и витешком опремом. Док је друга споменута од стране Барлетиа, која је албанска традиционална ношња са фесом и јублетом
* Папа [[Пије II]] је питао Скендербега два пута да га крунише за краља. У архивама Ватикана, ту су документи који показују да је Скендербег крунисаон од стране папе као краљ [[Епир]]а
* Најважнији његов цитат је онај када се појавио у [[Кроја|Кроји]] и рекао „Нисам вам дао слободу, али сам је нашао међу вама.”
* О Скендербегу је написано око 600 књига широм света, међу којима су романи, историјске књиге приче, чак и легенде
* Турски историчаи кажу да је битка Берата највећи неуспех Скендербега
* Најранији портрет Скендербега датира 1466. године. Ђентиле Белини је 1466. године, када је Скендербег посетио Лагуну, град у Италији, насликао Скендербега, према аутору Фридриху Кенеру<ref>http://www.ocnal.com/2014/07/50-facts-about-george-kastrioti.html 50 Facts about George Kastrioti Skanderbeg life, the Albanian National Hero, ''ocnal.com''</ref>


== Албански национални мит о Скендербегу ==
== Албански национални мит о Скендербегу ==

Верзија на датум 17. децембар 2017. у 01:54

За другу употребу, погледајте страницу Скендербег.
Ђурађ Кастриот
Ђурађ Кастриот
Лични подаци
Пуно имеЂурађ Кастриот
Датум рођења(1405-05-06)6. мај 1405.
Место рођењаСина, Османско царство
Датум смрти17. јануар 1468.(1468-01-17) (62 год.)
Место смртиЉеш, Албанија
ГробСелимие (џамија)
Породица
СупружникДоника Кастриот
ПотомствоИван II Кастриот
РодитељиЈован Кастриот
Војислава Кастриот
ДинастијаКастриоти
Кнез Албаније
Период28. новембар 1443 – 17. јануар 1468.
ПретходникИван I Кастриот
НаследникИван II Кастриот
Џафер Касаб — Гроб Скендербегов (у време Балканских ратова)

Ђурађ Кастриот (алб. Gjergj Kastrioti; Сина, 6. мај 1405. — Љеш, 17. јануар 1468), познат као Скендербег (алб. Skënderbej/Skënderbeu од тур. İskender Bey), био је албански национални херој српског порекла, из времена отпора албанских племена турским освајачима и исламизацији.

Према Гибону,[1] Кастриот(ић)и воде порекло од старог српског братства Браниловића (Бранила) из Зете. Скендербегов деда је доселио у Јањину у Епир као српски кефалија. Скендербегов отац, Иван Кастриот назвао се кнез Епира, који је држао Мат, Кроју, Мирдита и Дибер.[2] Његова мајка Војислава, била је принцеза српског порекла[3], из породице Трибалда[4] (који су дошли из области данашње Македоније), или из племићке породице Музака[5] Иван Кастриот је био међу првима који се супротставио упадима Бајазита I, међутим, његов отпор није имао готово никакав ефекат. Султан га је натерао да плаћа данак, а да би осигурао верност арбанашких племића, Турци су одвели Ђурађа заједно са његовом браћом као таоце.

Због борбе против Османлија прво га је глорификовала католичка црква (иако је у делу свог живота био и муслиман и православац), а убрзо и словенски народи са Балкана који су га сматрали својим националним херојем. Крајем 19. века албански националисти су, у недостатку албанске средњевековне државе и њених хероја из тог времена, почели са албанизацијом Скендербега и његове побуне. Скендербегова борба против Османлија, међутим, није била општи устанак становника Албаније против Османског царства. Становништво великих градова у Албанији, који су на југу припадали Османлијама а на северу Венецији, га није подржавало док су његови борци припадали различитим етничким групама попут Албанаца, Срба (Словена), Грка и Цинцара (Влаха)[6] Османски војници против којих су се борили нису били Турци из Анадолије већ локално становништво које је било вољно да се бори против припадника свог народа у редовима Скендербегових снага.

Почев од 15. века (од дела Константина Михаиловића и Мартина Сегона) Скендербег је био предмет бројних књижевних и уметничких дела. Скендербегове војне вештине су Османлијама представљале велику препреку, и он је био сматран у многим западноевропским земљама модел хришћанства против отоманских муслимана.

Име

1463. године је његово име записано на латинском језику као „Zorzi Castrioti”.[7][8][9][10][11][12][13][14] Његово име би се на словенском језику превело као Ђурађ или Ђорђе. Оригинално латинко презиме, „Castrioti” (исто као „Castriothi” 1408 године), је донето у модерној албанској хисторографији као „Kastrioti”. „Gjergj” је модерни албански еквивалент имена Ђурађ. Неки историчари га зову „Georgius Castriotus Scanderbegus” у њиховим научним радовима. Презиме је изведено од латинске речи „castrum” и од грчке речи „κάστρο” (Српски: замак). Према неким историчарима његово презиме је топоним, од Кастриот у модерној северноисточној Албанији.[15][16]

Османлије су му дали надимак Искендер Беј, што значи „Господар Александар” или „Вођа Александар”.[17] У 1450. години писмо у словенском језику и на ћирилици је послато Дубровнику од стране Скендербега, где је записан као "Скедерь бегь",[18] и у 1459. години као "Скендьрь бегь".[19]

Рани живот

Постоји много теорија где је рођен[20], највероватније је био рођен у селу Сине, једно од неколико села које је поседовао његов деда Пал Кастириот.[21] Он је син Ивана Кастриота, племића из Кастриотске породице, који је владао територијама од Љеша, па све до Призрена који је обухватао области Мата, Мардита и Дибера у централно-северној Албанији[22][23] и мајке Војиславе,[24] која је била повезана са династијом Бранковића.[25]; [26] Ђурађ је имао три старија брата, Станишу, Репоша и Константина и пет сестри, Мара, Јелена, Ангелина, Влајка и Мамица.[9]

У то време, Иван је променио религију када је био у алијанси са Венецијом као Католик и Србије као Православни Хришћанин.[23] Иван је касније постао турски вазал крајем 14. века и Султану је исплаћивао данак и војску (као на бици код Анкаре 1402. године).[27][23] 1409. године је његов син Станиша постао турски таоц.[9] Скенедербег је са својом браћом Репошом и Константином касније исто послат у турски дворац као таоц и то је био данак у крви, систем који Хришћанску децу претвара у Муслимане и касније би били тренирани као турски официри.[28] Неки историчари мисле да је Станиша још као млад одведен тамо, али то се није десило Скендербегу, јер је он са 18. година[29] послат као турски таоц од стране његовог оца. То је било уобичајено у то време да локални племић, који би био поражен од стране Султана пошаље свога сина на двор код Султана као таоца на неодређено време. На тај начин би Султан имао контроли над облашћу где влада његов отац. Третман таоца није био тако лош. Напротив, они би били послати у најбољим војним школама и обучени да постану будући војни владари.[30]

Служба у османској војсци

Скендербег је као таоц послат у двор код Једренима (Адријанопољ) у 1415. години па поново у 1423. години. Сигурно је остао 3 година на двору, где је на Ендеруну тренирао.[29][31]

Најраније јављање његовог имена Ђурађ је са фреска из 1426. године, када су Иван и његова четири сина скупили данак из два села у Македонији (данас Марворо и Ростуша) и донирали Хиландару.[32][33] Касније између 1426. године и 1431. године, иван и његови синови са изузетком Станишом, су куипили четири аделфата (права да бораве на монашкој територији и да примају субвенције из манастирских ресурса) и доделили манастиру Светог Ђорђа, како пише у хиландарским изворима.[34][35]

Скендербег и други студенти у току тренинга у Ендерену.

Када је завршио школу Ендерун, султан му је дао да влада поседима, којима је владао његов отац.[36] Иван се забринуо да султан не пошаље Скендербега да окупира његов посед, па је у Априлу 1428. године[37][38] обавестио Венецију. Исте године је Иван морао да тражи опраштај од Венеције, јер је Скендербег ратовао са Хришћанима. 1430. године је Иван био поражен од стране војводе Скопља, Исака-бега и као резултат, Јоване територије су се тада знатно смањиле.[39] Касније исте године је Скендербег ратовао са султаном против Хришћана о добио титулу „спахије”.[40] Према неким историчарима, Скендербег је добио посед у Никопољу, данашњој Бугарској, као што је уписано у документу Искандер-бег из 1430. године. Иако је Скендербег био позван да помогне своме рођаку Ђорђу Аријаниту Комнину и Андрију Топију и осталим локалним владарима између Валоне и Скадра у устанку против Османлија (1432–1436. године), он је ипак одбио, јер је био веома лојалан султану.[41]

1437—1438. године[42] је постао владар Кроје пре него што је Хизир-беј поново постављен на тој позицији у новембру 1438. године.[43] До маја 1438. године, Скендербег је владао великим вилајетом Димитра Јонима и успео је саставити девет села која су пре припада његовом оцу Ивану, па је по њему назвао ту област „Иванов посед”.[35][44][45] То је јер је Скендербег показао вештину у борбама, па је добио од султана титулу валија. У то време је Скендербег поседовао јединицу од 5 000 људи.[46]

После смрти његовог брата Репоша 25. јула 1431. године[47], и после смрти Константина и његовог оца Ивана, који су умрли 1437. године, Станиша и Скендербег су сачували односе које је имао његов отац са Венецијом и Дубровником. 1438. и 1439. године су имали непрекидне привилегије свог оца са тим државама.[42]

Током 1438. и 1443. године је ратовао против хришћанских земаља, најчешће са трупама које је предводио Јанош Хуњади. 1440. године је постављен као владар Дебарског санџака.[42][48][49]

Док је био у области данањше Албаније као османски војвода, одржавао је добре односа са својим људима и са племићима као што је и његов отац радио.[35]

Борба против Османског царства

Почетак

Скендербегове трупе у борби против Отоманске војске

Када је Јанош Хуњади поразио војску Османског царства код Ниша 1443. године, Скендербег је напустио султанову војску и Frashëri 2002, стр. 130–133 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help) вратио се у завичај и поново прихватио Хришћанство. На превару је преузео контролу над Кројом из које је водио борбу против Османског царства, Млетачке републике и непријатеља Напуљског краља наредних 25 година.[50] Према неким изворима, Скендербег је тачније са још 300 ратника напустио султанову војску у периоду Куновичке битке 2. јануара 1444. године.[51] Он је одмах дошао у Кроју 28. новембра и послао молбу султану да му да Кроју[52], што је он и урадио. Да би проширио своју област, прогласио је себе за наследника Зете. Када је заузео тврђаве Петрела, Презе, Гури и Барде, Светиград, Модрич и остале, тада је владао већом територијом него што је његов отац владао.[52][53][54] Тада је ставио у Кроји своју заставу са два црна двоглава орла (данас национални симбол Албаније).[55] Скендербег је напустио Ислам и поново постао Хришћанин и натерао све људе да поново постану Хришћани, а онај ко није хтео морао је да плати главом.Ramet 1998, стр. 209 Од тада је добио назив издајнички Искендер.[56][57] Нинац Вукосилац је био његов менаџер његовог банковног рачуна у Дубровнику. Породица Газули се бринула за финансију, дипломатију и војску. Јован Газули је био послат Матији Корвину да му помогне против Мехмеда II. Витез Пал Газули је често ишао у Италију, а Андреа Газули је била амбасадор у Дубровнику пре него што је постала члан на Скендербеговом суду. Он је имао још властеле, као што су били Јован Невпорт, Стефан Мармонте, амбасадор Скендербега у Милану 1456. године, Стијепан Радојевић који је 1466. године обезбедио пут бродовима до Сплита, Рускус из Котора, и остали... Гондола или Гундулић породица су имали сличан посао као и породица Газули. Преписивање је било на словенском, грчком, латинском и италијанском језику. Документи на латинком су писани од стране нотара из Италије или Млечана са територија у данашњој Албанији.[58]

Северни део Љешке лиге.

На лето 1444. године се Скендербега сусрео са Али Пашом.[59] Скендербег је са својом армијом победио Али Пашу, то је била једна од првих битака коју је турска војска изгубила на европском континенту. 10. октобра 1445. Фируз Паша је послат да спречи Скендербега да се прошири у Македонију. Фируз је чуо да је Скендербегова војска распуштена, тако да је хтео да нападне Скендербега између Дрима и Призрена. Скендербегова војска га је увидела и напала. Скендербег је са својом војском од 3500 ратника убио Али Пашу и 1500 турских ратника. Ово је била Скендербегова друга победа над Османлијама у Европи, једном код Охрида, и поново на бици код Отонете 27. септембра 1446. године.[60]

Под покровитељством Венеције Скендербег је одређен да командује војним савезом племића из северне данашње Албаније и Зете у оквиру Љешке Лиге у марту 1444. године.[61]

Скендербегове враћање у Кроју, 1444. године (дрворез направио Јост Аман).

Османско царство је од 1443. до 1478. четири пута безуспешно покушало да освоји Кроју. У два похода је султан лично предводио војску. 1450. године је османска војска безуспешно опсела Кроју и Мурат II је морао да се повуче. 1457. године се Скендербег повлачи у планине пред османском војском, која је провалила преко Љешке лиге у Зету. Кроја је без успеха опсађивана и 1466. и 1467.[62]

Скендербегова победа на бици Торвиола 1444. године.

Рат са Венецијом

У почетку албанске побуне, Млетачка Република подржава Скендербега, са обзиром да је Скендербег био јачи од Османлија. Скендербег је створио моћну силу на својим границама, међутим, био је виђен као претња интересима Млетачке Републике, што је довело до лоших односа и жеље за тврђавом Дагнум, што је изазвало Албанско-венецијански рат 1447-48. године. Након напада на Бар и Улцињ су Ђурађу Бранковићу и Стефану Црнојевићу[63] и Албанцима понудили награду за његово убиство.[54] Млечани су желели да свргну Скендербега или да га убију, чак су за његову смрт нудили доживотну пензију у износу од 100 златних дуката за човека, који би га убио.[64][65] У току сукоба, Венеција је предложила да Турци нападу Скендербега у исто време са истока да би се Скендербег суочавао на два фронта.[66]

14. маја 1448. је Мурат II са својим сином напао Светиград. На 23. јул 1448. године Скендербег је победио на бици близу Скадра портив млетачке војске вођене од Андреје Вениера. Касне лети 1448. године су Скендербег и његова војска, због недостатка пића предали Османлијама, уз споразум да мировно прођу поред османске војске, који је прихватио и поштовао Мурат II.[67] Према неким изворима се наводи да нису хтели да пију воду, јер је у дворцу био мртав пас, па би покварили душу. Према османским изворима, највероватније је да су Османлије пресекле све изворе за воду, па се историчари држе османске теорије.[68] Иако је губио мало људи, Скендербег је предао тврђаву Светиград, која је била важна тврђава за област до источне Македоније.[67] Истовремено је опседао Љеш и Драч који су тада били под млетачком влашћу.[69] Августа 1448. године, Скендербег је победио Мустафу Пашу у Диберу на бици за Ороник. Мустафа Паша је изгубио 3 000 људи и 12 официриа. Скендербег је у том тренутку сазнао да Млечани терају Османлије да нападну Љешку лигу. Када су Млечани чули за губитак, одмах су склопили мир са Скендербегом. Мустафа Паша је откупљен за 25 000 дуката од стране Османлија.[70]

Дрворез приказује ангажовање између албанских и османских снага.

23. јула 1448. године је Скендербег са својом војском од 10 000 људи прешао Дрим и сусрео са Млетачком војском од 15 000 људи под командом Данијела Луричија, владара Скадра.[71] Скендербег је рекао својој војсци да на шта све да буду спремни и рекао је стрелцима да нападну Млетачки фронт.[72] Битка је потрајала неколико сати све док цела Млетачка војска није побегла.[73] Када је Скендербег увидео да Млетачка војска бежи, он се усмерио на Скадар.[72][73] Млетачки војници су гоњени све до капије Скадра, и млетачки заробљеници су касније славили, због тога што су били пуштени. Скендербег је успео нанети штету од 2 500 мртвих војника Млечанима и 1 000 заробљеник. Скендербегова војска је изгубила само 400 војника.[73][74] Мировним споразумом, склопљеном од стране Ђорђа Палинеа, Скендербега и Венеције 4. октобра 1448. године, Венеција ће и даље држати околину Дангума, али ће морати дати територије на реци Дрим, и Скендербег ће исто да добије 200 коња из Драча, и Венеција је платила Скендербегу 1 400 дуката.[75] У то време је Скендербег стекао пријатељство са Алфонсом V од Арагона (1416—1458.), који је био ривал Венеције на Јадранском мору, па је његов сан био да Венеција будео део његовог царства.[76]

Један од разлога зашто је Скендербег прихватио мир са Венецијом је напредак Јованове Хунјадијове армије на Косову и његов позив да му Скендербег помогне у експедицији против султана. Ипак, Скендербегова војска није учествовала у овој бици, јер је Скендербег био спречен да помогне Јовановој војсци.[77] Веровало се да је био спречен од стране Ђурађа Бранковића, када је прихватио алијансу су султаном Муратом II, иако је Бранковићева улога спорна.[78][79][80] Као резултат, Скендербег је опустошио његову област као казну због убијања Хришћана. Изгледа да је хтео да помогне Јовану, одмах када је прихватио мир са Млечанима, јер је тада био 20 миља од Косовског Поља када је Мађарска војска коначно потучена.[77][81][82]

Скендербег се обраћа људима, из 16. века гравирање од Јост Амана.

Опсада Кроје

У јуну 1450. године, две године после османског освајања Светиграда, напали су Кроју са војском од 100 000 људи који су вођени од стране султана Мурата II и његовог сина, Мехмеда II.[83] Скендербегоа стратегија је била да остави војску од 1 500 људи под командом његовог најлојалнијег поручника, Врана Контиа, док је он остао са војском коју су чинили Словени, Немци, Французи и Италијани.[84] Он је разарао османске логоре око Кроје што је константно сметало Мурату, јер су ту биле његове залихе каравана. Војска је одбранила три главна напада на зидинама Кроје од Османлија, чинећи велике губитке османске војске. Османлије су покушале да пресеку извор воде, али неуспешно, јер им се ископани тунел затрпао. Понуда од Османлија је била 300 000 аспра (османских бронзаних новчића) и велики ранк официра у османској војсци за Врана Контина, који је одбио обе понуде.[85]

У периоду прве опсаде Кроје, млечански трговци из Скадра су османској војсци продавали храну, а у Драчу су Скендербеговој војсци.[86] Један јак напад Скендербега на млетачке караване је довео до повећања тензија између њега и Млечана, али сличај је решен уз помоћ Балиа из Драча који је спречио млетачке трговце да продају Османлијама храну.[85] Venetians' help to the Ottomans notwithstanding, by September 1450, the Ottoman camp was in disarray, as the castle was still not taken, the morale had sunk, and disease was running rampant. Murad II acknowledged that he could not capture the castle of Krujë by force of arms before the winter, and in October 1450, he lifted the siege and made his way to Edirne.[85] У септембру 1450. године, је у османском логору била збрка, јер замак није освојен. Мурат је знао да неће успети пре зиме да освоји Кроју па је у октобру 1450. године побегао у Једрен. Османлије су изгубиле 20 000 људи у току опсаде, и више њих је умрло него што их је побегло са Муратом у Једрен. Неколико месеци касније, 3. фебруара 1451. године, Мурат је умро у Једрену и њега је наследио његов син Мехмед II (1451-1481).[87]

Прва опсада Кроје, дрворез од Јоста Амана.

После опсаде Кроје је изгубио сву имовину и ресурсе, осим Кроје. Остали племићи су из те области Љешке лиге придружили Мурату, јер их он може спасити од прогона. Чак и после Султановог повлачења, они су одбили да се придруже Скендербегу да прошири своју земљу.[88] Скендербег је отпутовао до Дубровника, тражећи помоћ, и тада су Дубровчани информисали Папу Николу V. Добио је финансијску помоћ, па је Скендербег успео да задржи Кроју и прошири своју територију. Скендербег је успео да добија похвале свуда око Европе и амбасадори су били послати њему из Рима, Напуља, Угарске и Бургоње.[89]

Ојачавање

Иако је Скендербег успео да се одбрани од Мурата, жетва је била веома слаба и глад се ширила Љешком лигом. После је био одбијен од стране Млечана, па је успоставио пријатељство са краљем Алфонсом V,Božić et al., стр. 370 који је у јануару 1451. године постао главни краљ Арагона.[90] Након Скендербегових захтева, краљ Алфонсо му је помогао у његовој тешкој ситуацији споразумом 26. марта 1451. године тако што га је поставио за свог вазала за војну помоћ.[91] Неки историчари тврде да је Кроја била тада под управом Скендербега или Алфонса, због тога што је вршио власт над Кројом, има мале вероватноће, али је највероватније држао Скендербег.[92] Мисли се да је Скендербег имао de facto целу конторлу над својим територијама: док је Напуљ давао новац Скендербегу, извори не говоре о било којем плаћању Скендербега Алфонсу, осим што је Скендербег слао османске заробљенике и банере њему као поклон.[93][94] Краљ Алфонсо је обећао да ће да поштује старе привилегије Кроје и албанских територија и да ће Скендербегу да плаћа годишње 1 500 дуката, док је Скендербег обећао да ће бити одан краљу, тек након протеривања Турака из своје земље, што се никада није ни десило.[76]

Манастир Аредница, где се Скендербег оженио са Доником.

Скендербег се оженио за Донику, ћерку Ђорђа Аријанита Комнина, једног од најмоћнијих племића, и од тада јача веза између њих.[95] Месец дана касније на споразуму 21. априла 1451. године у Православном манастиру Арденица, њихов једини син је био Иван Кастриот II.[96]

1451. године, Мехмед се фокусирао на победу над Караманима и Ментешима на истоку, али је имао у намерама да освоји Љешку лигу. Током овог кратког периода одмора, Скендербег је обновио Кроју и подигао нову тврђаву у Модрици у дримској долини близу Светиграда (који је изгубљен у опсади 1448. године) где су се кроз османске војске провукли у миру. Тврђава је конструисана у топлом периоду лета у року од неколико месеци. Ово је био велики ударац за османске напоре.[97]

Одмах после споразума у Гаетаји, Алфонсо V је потписао остале споразуме са другим битним племићима из Љешке лиге, укључујући Ђорђа Аријанита Комнина,[98] и деспота Мореје, Димитрија Палеолога.[99] Овај труд указује на то да је Алфонсо мислио о крсташком рату почевши из Љешке лиге и Мореје, који се никада није десио.[100] После споразума, крајем маја 1451. године, један мали одред од 100 каталонских одреда, вођени од стране Бернанда Вакуера, је успостављен на замку у Кроји. Једна година касније, у мају 1452. године, још један каталонски племић, Рејмон д'Ортафа је дошао у Кроју са титулом поткраља. 1453. године, Скендербег је платио тајну посету Напуља и Ватикана, вероватно да дискусује око новог услова после пада Цариграда и да планира нови крсташки рат који би Алфонсо представио папи Николи V на састанку у 1453–54. године.[101] После пет године од прве опсаде Кроје, Љешка лига се одморила од османских напада, јер је нови султан кренуо у освајање последњих делова Византијског царства, али је у 1452. године нови османски султан Мехмед II наредио његову прву опсаду Скендербега. Једна експедиција је послата под командом Тахипа Паше, главног команданта, и Хамзе Паше, његовог помоћника, са армијом од 25 000 људи подељеном између њих.[73]

Скендербег је окупио војску од 14 000 људи и предводио их против османске војске.[102] Скендербег је прво планирао да победи Хамзу и да онда опколи Тахипу са свих страна.[73] Скендербег није дао Хамзи пуно времена да се припреми, тако да је 21. јула нападнут одмах.[103][104] Жесток напад Скендербега је довео до тога да се османска војска разбежи. Истог дана Скендербег је напао Тахипову војску и победио је и убио Тахипа.[105] Османска војска је тада остала без командира, јер су сви тада побегли.[105] Скендербегова победа над јачим и моћнијим Муратом је била изненађење за Љешку лигу.[105] Током тог периода, окршај је био између Скендербега и Дукагинске породице, који је вођен годинама. На крају су се помирили интервенцијом папе, и 1454. године, мировни споразум је између њих донет.[106]

Скендербегова победа у бици код Полога.

22. априла 1453. године је Мехмед послао још једну експедицију против Скендербега под командом Ибрахима Паше.[107] Истог дана, Скендербег је покренуо напад да османски логор, што је узроковало велики хаос.[105] Ибрахим је убијен са војском од 3 000 његових људи. Скендербегова војска је наставила да пљачка пре него што се вратила у Дебар.[107][105] Скендербег се вратио победнички са његовом војском са којом је поделио плен.[104] Пет недеља касније је Мехмед II освојио Цариград, што је узнемирило остале хришћанске државе Европе. Мехмед, тада назван "Освајач", је окренуо пажњу на победу над Угарском и Италијом.[108]

Скендербег је информисао краља Алфонса да је освојио неке територије и замак, па је Алфонсо касније одговорио да ће ускоро Рејмон д'Орфата да се врати у рат са Османлијама и да ће да доведе више трупа и залиха. Почетком 1454. године, Скендербег и Млечани[109][110] су информисали краља Алфонса и папу о могућој османској инвазији, па су затражили помоћ. Папа је послао 3 000 дуката, а Алфонсо је послао 500 пешадије и извесну суму новца Скендербегу. Међутим, Венецији је сметало јер је Скендербег био у алијанси са Напуљом, а то је стари непријатељ Венеције. Често су похваливали Скендербега, са Скендербегом претећи ратом на Венецију најмање три пута између 1448—58. године, а Венеција се помиривала са Скендербегом више пута.[111]

Други битка код Ораника.

У јуну 1454. године, Рејмон се вратио у Кроју, овог пута са титулом поткраља Љешке лиге, Грчке и Славоније, и са личном поруком Скендербегу као генералног капетана напуљских трупа у деловима Љешке лиге (Magnifico et strenuo viro Georgio Castrioti, dicto Scandarbech, gentium armorum nostrarum in partibus Albanie generali capitaneo, consiliario fideli nobis dilecto).[102] Уз Рејмона, краљ Алфонсо је исто послао свештеника Фра Лоренза да Палерина и Фра Ђиованија дел'Акуила Љешкој лиги са заставом Крсташа.[112][113] Чак иако се тај крсташки рат никада није ни десио, напуљске трупе су коришћене у опсади Берата, где су највише уништене.

Опсада Берата је био прави тест између војске новог султана и Скендербега, који се завршио османском победом.[114] Скендербег је опседао градску тврђаву месецима, изазивајући османског официра да се преда.[114] У том тренутку, Скендербег се мало опустио, поделио своју војску, и напустио опсаду, остављајући иза себе све своје генерале, Музаке Топију, и пола његових коњица на обалама реке Осум у задатку да освоје тврђаву. То је била велика грешка, јер су Османлије угледали тај моменат као прилику за напад па су послали пуно коњица, под командом Исака-бега.[114] Љешка војска се осећала безбедно, али не задуго.[114] Османлије су виделе љешку коњицу изненадно, док су се одмарали на обалама реке Осум, и скоро свих 5 000 албанских коњица је било убијено.[114] Највише војске је припадало Ђорђу Ариантију, који је био Скендербегова највећа подршка после његовог пораза. Став и осталог албанског племства је исто утицао.

Тврђава Берат.

Моиси Големи је пребегао Османлијама и вратио се у Љешку лигу 1456. године као командир једне османске војске од 15 000 људи, али је био побеђен од стране Скендербега у бици за Ораник и изгубио је његову територију Дебра на крају марта 1456.[115] године. 5. априла 1456. године, Скендерег је упао у Кроју и ухватио Моисиа.{{sfn|Babinger|1992|p=152}[116] Скендербег је помиловао Моисиа, јер му је обећао да ће да му буде одан све до његове смрти 1464. године. Од тог времена, Венеција је успела узбудити Скендербегову породицу и његове слабије суседе, који су поставили Ђорђа Арианитиа као „капетана целе Љешке лиге” од Скадра до Драча 1456. године, али је Скендербег најчешће имао предност.[115] Скендербег је заузео поседе породице Зеневеиса и исто Балшића.[115] Скендербегови следбеници који су владали северном Љешком лигом и све вође на обе стране Томор планине су били лојални њему.[115]

1456. године, један од Скендербегових нећака, Ђорђе Стрез Балшић је продао Модрич тврђаву (данас у Македонији) Османлијама за 30 000 бронзаних дуката. Он је покушао да покрије оај договор, али његова издаја је сазната и он је послат у затвор у Напуљу.[117] 1456. године је Скендербегов син, Иван Кастриот II је рођен.[118] На лето 1457. године, једна османских војска са око највише 70 000 људи је напала Љешку лигу са надом да ће да освоје Љешку лигу једног за свагда. Ову војску је предводио Исак-Бег и Хамза Кастриот, командир који је знао све Скендербегове стратегије и тактике.[119] После разарања многих албанских села, османска војска је поставила логор на Ујебардха поља, на пола пута између Љеша и Кроје. После избегавања непријатеља месецима, мирно давајући Османлијама и његовим европским суседима утисак да је побеђен, 2. септембра је Скендербег напао османску војску у њиховим камповима и победио[120] их и убио 15 000 Османлија, ухватио 15 000 и 24 барјака, и све остало вредно у логору.[115] Ово је једна од највећих победа Скендербега над Османлијама, који је довео до пет година мира између султана Мехмеда II. Хамза је исто ухваћен и послат у притвор у Напуљу.[121]

Гравирање албанског напада на османски логор током битке код Уџебарда, 1457. године.

После победа на бици на Ујебардхом пољу, Скендербегови односи са Папством под папом Калистом III су појачани. Разлог је био јер је у то време, Скендербегова војска учествовала у доприносу, који Алфонсо није могао да плати.[122] 1457. године, Скендербег је од папе затражио помоћ, јер је био у финансијским проблемима, папа није могао ништа више да уради осим да пошаље Скендербегу један брод и одређену суму новца, и обећавајући више бродова и веће суме новца у будућности.[122] 23. децембра 1457. године, Калист III је прогласио Скендербега за капетана и генерала Курије у бици против Османлија. Папа му је дао титулу „Шампион Христа”.[122]

Међутим, Дубровник је одбио да изда новчана средства која су била скупљена у Далмацији за крсташе и која су према папи, била равноправно подељена Мађарској, Босни и Љешкој лиги. Дубровчани су чак ушли у преговоре са Мехмедом.[122] Крајем децембра 1457. године, Калист је претио Венецији са казном, и исто то је поновио у фебруару 1458. године. Као капетан Курије, Скендербег је именовао војводу Лефкаде (Санта Маура), Леонарда III Токоа, за принца Арте и „деспота византијских Грка”, тада особа позната у јужном Епиру, као поручник у својој домовини.[122]

27. јуна 1458. године, краљ Алфонсо је умро у Напуљу и Скендербег је послао изасланике његовом сину и наследнику, краљу Фердинанду. Према неким историчарима, смрт краља Алфонса је постављена као крај аргонског сна о Медитеранском царству, и исто за наду за нови крсташки рат у којем би Скендербег имао посебну улогу.[123] Односи са Скендербегом и Краљевином Напуља су се наставили и после Алфонсонове смрти, али ситуација се променила. Фердинанд није био у стању да влада као његов отац и тада је Скендербег требао да му помогне да поврати и одржи своје краљевство. 1459. године Скендербег је успео да освојио замак Сати од Османског царства и уступити Венецији обавезу да обезбеди срдачан однос са Сигноријом.[51].

После српског деспота Стефана Бранковића збаченог са трона у априлу 1459. године, отишао је у Љешку лигу и ту је остао са Скендербегом и подржавао је његове анти-Османлијске акције. Ковао је план да поврати Србију од Османлија и да поврати Смедерево.[124] У новембру 1460. године Стефна се оженио са Ангелином Арианити, сестром Скендербегове жене Донике.[125] Skanderbeg gave the dethroned Despot Stefan an unknown estate as appanage.[126][127] or 1466.[128]

Италијанска експедиција

1460. године је краљ Фердинанд имао проблема са још једним устанком Анжувинца и питао је Скендербега за помоћ. Ова позив је упозорио Фердинандове противнике, па је Сигисмондо Пандолфо Малатеста запретио да ако Фердинанд буде добио помоћ од Скендербега, да ће затражити помоћ од Османлија.[129] Септембра 1460. године, Скендербег је послао 500 коњица, коју је предводио његов рођак, Иван Стрез БалшићAnamali 2002, стр. 387.

"Кнез Тарантоа ми је написао писмо и ја сам одговорио, шаљем вашем величанству. Ја сам веома изненађен да његово господарство мисли да треба да ме одврати од моје намере његовим речима, и требам рећи још нешто: нека вас Бог чува ваше величанство од болести и зла и опасности, међутим ја сам пријатељ врлине, а не среће."

Скендербегово писмо Фердинанду I.[130]

Скендербегова експедиција Италије.

Фердинандов главни непријатељ кнез Таранта Ђовани Антонио Орсини је покушао да одврати Скендербега од овога, па му је понудио алијансу.[131] Ово није имало ефекта на Скендербега, па је одговорио 31. октобра 1460. године, да је веома одан породици Арагон, наручито у тешким временима.[131] Када се ситуација погоршала, Скендербег је направио примирије са Османлијама три године 17. априла 1461. године, и касног августа 1641. године, искрцао се на Апилију са војском од 1000 коњаника и 2000 пешадије. Код Барлета и Трани, успео је да победи Италијане и Анжујеве снаге Таранта и Орсинија, обезбеђујући Фердинандов трон. После тога се враћа у своју државу.[132][133] Краљ Фердинанд је био захвалан Скендербегу до краја свог живота, тако да је после Скендербегове смрти дао његовим потомцима замак Трани.[133]

Последње године

После Италијанске експедиције, Скендербег се враћа кући и сазнаје за османске планове. Ишле су три османске војске према његовој држави. Прву је водио Синан Паша, и био је побеђен у Мокру (у Македонском Броду).[134] Када је то чуо Мехмед II послао је други армију под Хасаном-Бејом. У Мокру је Хасан изгубио већину своје војске тако да се предао Скендербегу и постао његов заробљеник. Хасан и његова војска су били побеђени у Охриду, где је и он постао заробљен.[135][136] Трећа османска војска је била велика око 30 000 људи под командом Караза-Беја који је био побеђен близу Скопља.[134] Ова војска Мехмеда II се сложила да потпише примирије од десет година, које је потписано у априлу 1463. године у Скопљу.[134] Скендербег није желео мир, али је Тануш Топиа ипак прихватио примирије. Тануш је отишао у Тиволи да објасни папи зашто је Скендербег потписао примирје са Мехмедом II. Рекао је да је Скендербег спреман за нови рат са Османлијама.[134]

Скендербегова и Млетачка победа над Османлијама код Охрида 1464. године.

Међутим, однос Млетачка република и Скендербега се знатно променио, јер су се умешали против Османлија током рата (1463—1479). Током овог периода је Млетачка република видела у Скендербегу алијансу, 20. августа 1463. године, споразум из 1448. године је обновљен са другим условима: право на уточиште у Венецији, чланак који прописује да ће Млетачка Република и Османско царство признати Скендербегову државу и да ће Млетачка република имати сигуран пролаз бродова кроз Јадранско море близу Љеша.[137] Новембра 1463. године, папа Пије II је покушао да организује крсташки рат против Османлија, слично што су покушали папа Николас V и папа Калист.[138] Пије II је позвао сво хришћанско племство да помогне, и Млетачка република се одмах одазвала. Тако да је Скендербег, 27. новембра 1463. године објавио рат Османлијама, када се појавила војска 14 000 људи која је била под командом Шеремета-Беја око Охрида.[139] Због долазећег крсташког рата, Млетачка република је одлучила да пошаље Скендербегу 500 коњице и 500 пешадије под командом Антониа из Козенца, такође познат као и Ћимаросто.[140] 14. или 15. септембра после неуспешног турског плана Османлије почињу да беже из Охрида.[141][142] Пије II је планирао да направи крсташки рат са 20 000 војника у Таранту и 20 000 под командом Скендербега. Они би били организовани у Драчу под командом Скендербега и започели би централни фронт против Османлија. Међутим, Пије II је умро у августу 1464. године, баш у моменту када су се организовале војске и спремале за марш у Анкони, тако да је Скендербег остао сам против Османлија.[138]

У априлу 1465. године, на бици код Вајикала, Скендербег се борио и победио Балабан Бадера, једног османског санџак-бега.[143] Међутим, током заседе у истој бици, Балабан је успео да ухвати битне љешке племиће, укључујући и команданта коњице Моиса Голема, начелника армије Владана Ђурице, Скендербеговог нећака Музака и још 18 других официра.[138] Они су одмах послати у Цариград, где су били петнаест дана, а касније посечени и бачени псима. Скендербегови захтеви да му се врате, било откупом или разменом затвореника, нису успели.[138] Касније исте године на границама су се појавиле још две османске војске. Командант једне од отоманских војска био је Балабан-паша, који је, заједно с Јакупом-бегом, командантом друге армије, планирао двоструки напад. Међутим, Скендербег је напао Балабанске снаге у Другој бици код Вајкала, где су Османлије поражене. Овај пут, сви османски затвореници су убијени као освета претходног погубљења Скендербегових капетана.[74] Друга османска војска, под командом Јакупа-бега, такође је поражена неколико дана касније на пољу Кашари код Тиране.[74]

Скендербегова кацига чувана у музеју историје уметности у Бечу.

Друга опсада Кроје

Султан Мехмед II лично је предводио војску од 30 000 у Скендербегову државу и започео другу опсаду Кроје.[144] Град је бранио гарнизон од 4 400 мушкараца, под вођством кнеза Тануша Топије. После неколико месеци опсаде, уништења и убијања широм земље, Мехмед II, видео је да је освајање Кроје било немогуће да постигне сила оружја. После тога, послао је опсаду да се врати у Истанбул.[144] Међутим, оставио је силу од 30.000 људи под Балабаном-пашом како би одржао опсаду дворца у централној Љешкој лиги, коју је назвао Ил-басан (модерни Елбасан). Драч је била следећа мета султана, како би се користила као јака база против Италијана.[144]

Мехмед II је 1466. године, на повратку у Истанбул, иселио Доротеа, архиепископа Охрида и његове службенике и бојаре због њихове сарадње са побуњеницима из Скендербегове државе током побуне Скендербега.[145][146]

Скандербег је провео следећу зиму 1466. и 1467. године у Италији, од којих је неколико недеља провео у Риму покушавајући да убеди папу Павла II да му да новац. У једном тренутку није могао да плати свој рачун за хотел, а он је горко говорио да би требало да се бори против цркве, а не Османлија.[147] Тек када је Скандербег отпутовао у Напуљ, папа Павле II му је дао 2 300 дуката. Суд у Напуљу, чија је политика на Балкану окарактерисана на отпор Скендербегу, била је више радознала с новцем, наоружањем и снабдевањем. Међутим, вероватно је боље рећи да је Скендербег финансирао и опремио своје трупе углавном из локалних ресурса, богато допуњаваних османским пленом. Може се рећи да је папа био великодушан, али су му финансијске субвенције биле ограничене. Могуће је да је Куриа свима обезбедила 20 000 дуката, што је могло да плати плате од 20 мушкараца током целог сукоба.[148]

Скендербегов музеј у Кроји

Међутим, по повратку се придружио са Леком Дукађинијем, а заједно 19. априла 1467. године су прво нападали и поразили у округу Крабе османско појачање које је командовао Јонуз, Балабанов брат. Сам Јонуз и његов син Хајдар су заробљени.[74] Четири дана касније, 23. априла 1467. године, напали су османске снаге на опсади Кроје. Друга опсада Кроје је на крају прекинута, што је резултирало смрћу Балабана-паше од стране Скендербеговог аркебуза по имену Ђорђе Алекси.[60][134] named Gjergj Aleksi.[149]

Са смрћу Балабана, османске снаге су биле окружене и према Бернандину де Гералдинису, напуљском функционеру, 10 000 мушкараца је остало заробљено. Они који су били заробљени молили су од Скендербега да их пусти, говорећи им да ће се предати. Скендербег је био спреман да прихвати, али многи племићи су одбили.[150] Скендербегова војска је тако почела да уништава окружену османску војску пре него што су побегли кроз Дибру.[151] 23. априла 1467. Скендербег је ушао у Кроју.[152] Победа је добро примљена међу Скендербоговом војском, а Скендербегови регрути су повећани као што је документовао Гералдини: Скендербег је био у његовом логору са 16.000 мушкараца и сваки дан његов камп расте са младим ратницима.[153] Победа је такође добро примљена у Италији са савременицима надајући се да ће бити још таквих вести.[153] У међувремену, Млечани су искористили Мехмедово одсуство у Љешкој лиги и послали флоту под Ветуром Капелом на Егејско море. Капело је напао и окупирао острва Имброс и Лемнос, након чега је отпловио и опседао Патру.[154] Омер-беј, османски командант у Грчкој, водио је одбрану на Патру, где је у почетку био губио, али после победио.[155]

Друга опсада Кроје (1466—1467). Албанске и млетачке јединице под командом Скендербега су одбили опсаду Мехмеда II

Након ових догађаја, војска Скендербега је опседала Елбасан, али није успела због недостатка артиљерије и довољног броја војника.[155]

Уништавање војске Балабана-паше и опсаде Елбасана приморале су Мехмеда II да поново нападне Скендербег у лето 1467. године. Скендербег се повукао у планине док га је османски везир Махмуд-паша Ангеловић гонио, али га није пронашао јер је Скендербег успео да побегне ка обали.[156] Мехмед II је стално пратио нападе на Скендербегова територије и упућивао одреде да нападну млетачку имовину (нарочито Драч) и да их изолује. Османлије поново нису успеле у својој трећој опсади Кроје да освоје град и земљу, али штете си биле огромне.[157]

Елбасан шума

Током османских упада, Скендербегова војска је претрпела велики број жртава, посебно цивилног становништва, док је економија земље била у рушевинама. Горе наведени проблеми, губитак многих Скендербегових племића и нови савез са Леком Дукађинијем, довели су до Скандербега да у јануару 1468. године све преостале племиће позове на конференцију у венецијанском упоришту Љешу како би разговарали о новој ратној стратегији и реструктурирали оно што је остало из Љешке лиге. Током тог периода, Скендербег је био болестан маларијом и умро је 17. јануара 1468. године са 62 године.[155]

Смрт Скендербега — 16. век, немачко гравирање.

Наследство

Напуљски краљ Фердинанд се и даље захваљује за помоћ против италијанске капање и наставља захвалност чак и после Скендербегове смрти. У писму 24. фебруара 1468. године, краљ Фердинанд је изразито рекао: 'Скандербег је био као отац за нас' и 'жао нам је због ове (Скендербегове) смрти више него смрти краља Алфонсоа, пружајући заштиту Скендербеговој удовици и његовом сину. Важна чињеница је да су већина владара из Љешке лиге након смрти Скендербега пронашли уточиште у Краљевини Напуљ, а то је такође случај и код обичних људи који покушавају побећи од Османлија, који су формирали арбанашке колоније на том подручју.

Опсада Скадра (1478. године)

После Скендербегове смрти, Венеција је од Донике затражила дозволу да брани Кроју и друге тврђаве са венецијанским гарнизонима.[155] Кроју су Османлије освојиле током своје четврте опсаде, започета је 1477. године од стране Гедика Ахмед-паше, до 16. јуна 1478. године, када је град остао без хране и предао се султану.[155][158] Како су Албанци отишли ​​са својим породицама, Османлије су убили мушкарце и поробили жене и децу, који су остали ту да живе.[158] Османска војска, коју је поново предводио Мехмед II, опколила је и заузела Скадар.[155][159] Скендербегов син Иван Кастриот II наставио је отпор против Османлија и покушао је ослободити територије од османске владавине 1481—84.[160] Осим тога, велика побуна 1492. године се десила у Епиру, углавном у региону Лаберије, а Бајазит II је лично био укључен у гашење побуне. Године 1501., Ђурађ Кастриот II, унук Скендербега и син Иван Кастриот II, заједно са Прогоном Дукађинијем и са око 150-200 стратиота, отишли ​​су у Љеш и организовали локални устанак, али је такође био неуспешан.[161] Венеција је евакуисала Драч 1501.године.[162]

Након пада Љешке лиге, Краљевство Напуљ дало је земљу и племићку титулу породици Скендербега, Кастриота.[163] Његовој породици су дали контролу над војводством Сан Пиетро у Галатини и округом Солето у провинцији Лечу.[164] Његов син Иван Кастриот II се оженио Јерином Бранковић, ћерком српског деспота Лазара Бранковића.[164]

Две породице Кастриота живе у јужној Италији, од којих је једна потекла од Парда Кастриота Скендербега, а друга од Ахиле Цастриота Скендербега, који су били и биолошки син Ферантеа, сина Ивана Кастриота II и његове супруге Јерине. Они су били високо рангирани италијански племићи и припадници Малтешког витешког реда.[165]

Најстарија илустрација Скендербега (1477. година).

Проширење Османског царства се зауставља током времена када су се снаге Скендербега одупирале. То је можда један од главних разлога за одлагање османског освајања ка западној Европи, дајући италијанским кнежевинама више времена да се боље припреме за османске нападе.[60][166] Према архивским документима, нема сумње да је Скендербег у своје време већ постигао репутацију хероја. Не пружање помоћи Скендербегу већине европских народа, изузев Напуља, заједно са неуспелим планом папе Пије II да организује обећани крсташки рат против Османлија, значило је да ниједна Скендербегова победа није ометала Османлије да освајају западни Балкан.

Султан Мехмед II је 1481. године освојио Отранто и побио мушко становништво, чиме је доказао шта је Скендербег упозорио.[167] Скендербег је дао наду Хришћана против Османског царства.[168] Током албанског националног буђења Скендербег је био симбол националне кохезије и културног афинитета са Европом.[169]

Скендербегова гробница (првобитно џамија Селимие и црква Светог Николе) у Љешу.

Османлије су пронашли гроб Скендербега у цркви Св. Николе у ​​Љешу, отворили су га и направили талисман од његових костију, верујући да ће они доносити храброст носиоцу.[170] Штета нанета османској војсци била је таква да се рекло да је Скендербег убио три хиљаде голим рукама. Међу причама о њему говорило се да није спавао више од 5 сати ноћу и да је могао да пресече два човека са једним ударцем његовог симитра (мача), могао је да пресече жељезне шлемове, убије дивље свиње једним ударцем и разбије главу бива са другим.[171] Џејмс Волфе, командант британских снага у Квебеку, говорио је о Скендербегу као команданту који 'надмашује све официре, древне и модерне, у понашању мале одбрамбене армије'.[172] Конгрес Сједињених Држава је 27. октобра 2005. године донио резолуцију 'поштујући 600. годишњицу рођења Ђурађа Кастриота (Скендербега), државника, дипломатског и војног генија за своју улогу у спасавању Западне Европе од османске окупације'.[173] Нацистичка Немачка формирала је 21. СС брдску дивизију Скендербега (1. албанска) 1944. године, састављену од 6 491 косовских Албанаца регрута.[174]

У литератури и уметности

Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum principis написао Марин Барлети.

Постоје два позната књижевна дела о Скендербегу која су настала у 15. веку. Први је почетком 1480. написао српски писац Мартин Сегон, који је био католички епископ у Улцињу и један од најзначајнијих хуманиста из 15. века, кратка, али веома важна биографска скица на Скендербегу (италијански: ’’Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno.’’)[175][176] a short but very important biographical sketch on Skanderbeg (итал. Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno).[177][178] Још један књижевни рад из 15. века са Скендербегом као један од главних ликова био је „Успомени јаничара”, написаног у периоду 1490-97. Године од стране Константина Михаиловића, Србина који је био јаничар у Османској војсци.[179]

Скендербег је окупљао доста посмртну репутацију у западној Европи. Књиге о Скендербегу почеле су да се појављују у западној Европи почетком 16. века.[167] Један од најранијих је био „Историја живота и дела Скендербега, кнеза Епира” (Латин: Historia de vita et gestis Scanderbegi, Epirotarum Principis, Рим, 1508. године), објавио је само четири деценије након смрти Скендербега, написане од албанско-млетачког историчара Марина Барлетиа, који је, након што су Османлије освојиле његово пребивалиште Скадар, побегао у Падову, где је постао ректор жупне цркве св. Стефана. Барлети је посветио свој рад Дону Ферантеу Кастриоту, Скендербеговом унуку. Књига је објављена на латинском језику.[180] Барлети је понекад нетачан, на пример, према Гибону, Барлети тврди да је султан погинуо под зидовима Кроје.[181] Барлетијеве нетачности су примећене пре Гибона од стране Лаоника Халкокондила. Направио је лажну кореспонденцију између Владислава II, владара Влашке и Скендербега, погрешно доделивши је 1443. године уместо 1444. године, а такође је измислио преписку између Скендербега и султана Мехмеда II како би одговарала његовим тумачењима догађаја.[182]

Франг Барди, ​​католички бискуп који је рођен у Албанији, такође је написао биографију Скендербега, „’’Georgius Castriotus, Epirensis vulgo Scanderbegh, Epirotarum Princeps Fortissimus ’’”објављену на латинском 1636. Сер Вилијам Темпле сматра да је Скендербег један од седам највећих владара без круне. Лудвиг Холберг, дански писац и филозоф, тврдио је да је Скендербег био један од највећих генерала у историји.[183]

Италијански барокни композитор Антонио Вивалди саставио је оперу под називом „Скендербег” (први пут изведена 1718. године), либрето је написао Антонио Салви. Друга опера, под називом „Скендербег”, компоновао је француски композитор Франсоа Франкур из 18. века (први пут изведена 1735. године).[184] У 20. веку, албански композитор Пренке Јакова саставио је трећу оперу под називом „Ђурађ Кастриот Скендербег”, која је примерно извођена 1968. године за 500. годишњицу смрти хероје.[185]

Скендербег је протагониста три британске трагедије из 18. века: Вилијама Хаварда „Скендербег, Трагедија” (1733. године), „Хришћански јунак” Џорџа Лилоа (1735. године) и „Скендербег, или, љубав и слобода” Томаса Винкопа (1747. године). Један број песника и композитора такође је био инспирисан његовом војном каријером. Француски песник из 16. века Ронсард написао је песму о њему, као и амерички песник из 19. века Хенри Водсворт Лонгфелоу.[186]

Гиамарија Биеми, италијански свештеник, објавио је рад о Скендербегу под називом „Istoria di Giorgio Castrioto Scanderbeg-Begh” у Бреши, Италији 1742. године. Он је тврдио да је пронашао рад објављен у Венецији 1480. године који је написао албански хуманиста из Бара,[187] чији је брат био лично у војсци Скендербега. Према Биемиу, радови су изгубили странице које се баве Скендербеговом омладином, догађајима од 1443. до 1449. године, Опсадом Кроје (1467. године) и смрти Скендербега. Биеми је назвао аутора дела као Антиварино („човек из Бара”),[188] међутим, тај Биемиов проналазак је био фалсификат, који неки историчари (Фан С. Ноли и Атаназ Гегај) нису открили и нису користили као извор у својим радовима.[189]

Скендербега је исто споменуо Петар II Петровић Његош у његовој песми „Горски вијенац”[190] (1847. година) и „Лажни цар Шћепан Мали”. 1855. године,[191] Камил Пеганел је написао дело „Histoire de Scanderbeg”, инспирисаног Кримским ратом.[192]

„Велики ратник Скендербег” (албански: Skënderbeu, руски: Великий воин Албании Скандербег) је албанско-совјетски филм настао 1953. године, који је добио међународну награду 1954. године на Канском филмском фестивалу.[193] Филм је поново сниман и ажуриран за 100 година албанске независности.

Скендербегов трг у Тирани.

Сећање на Скендербега је урезано у многим музејима, као „Скендербегов музеј” близу кројског замка. Многи споменици су посвећени њему у албанским градовима Тирани (у Скендербеговом музеју од Одиса Паскалиа), (у и изван Скендербеговог музеја од Јанаца Пацоа) Кроје, и Пишкопеји. Палата у Риму коју је он поседовао током посете Италије 1466—67. године, она се названа „Palazzo Scanderbeg (палата Скендербега)” и она је данас италијански музеј пасте.[194] Ова палата је лоцирана између Фонтане ди Треви и Квириналске палате. Такође се у Риму налази статуа Скендербега, споменици се такође налазе у градовима Скопље и Дебар,, у републици Македонији; Приштини, у Србији; у Женеви, у Швајцарској; Бриселу, у Белгији; Лондону, у Енглеској; и на различитим другим местима широм јужне Италије где је била арбанашка заједница. 2006. године, статуа Скендербега је нађена у цркви Светог Павла, албанске католичке заједнице у Рочестер Хилсу (Мичигену). То је била прва статуа Скендербега подигнута у САД-у.[195]

Постоји „Скендербег војни универзитет” у Тирани; „Скендербег стадијум”, домаћи терен ФК Скендербега; и орден Скендербега.

Занимљивости

  • Скендербег је национални херој Албанаца од 1965. године
  • Од стране страних званичника и из иностране историје, он је добио такве епитете као „Христов атлетичар” и „Геније прве евроатлантске алијансе”
  • Сматра се да је Скендербег био крупан и веома јак. Мач који је користио био је тежак да користити обичан човек због његове тежине
  • Његов шлем носи рогове јарца, симбол Пира из Епира и легенди Александра Великог
  • Постоје два мача Скендербега. Један је донирао папа на божић 1466. године, 85.5 центиметара је дугачак и 5.7 широк. Тежак је 1.3 килограма. Други је турски модел, 121 центиметара дужина и 3.2 килограма тежина
  • Скендербегов коњ је још један симбол који је пратио јунака. Према Барлетиусу, коњ је био бела, изабрана раса. Након смрти Скандербега, коњ је одбио да га вози други човек и умро је
  • Знао је латински, турски, албански и српски
  • Скендербег се борио у 30 битака и само 1 је изгубио
  • Скендербег је користио две унифроме. Једна је за рат, са шлемом и витешком опремом. Док је друга споменута од стране Барлетиа, која је албанска традиционална ношња са фесом и јублетом
  • Папа Пије II је питао Скендербега два пута да га крунише за краља. У архивама Ватикана, ту су документи који показују да је Скендербег крунисаон од стране папе као краљ Епира
  • Најважнији његов цитат је онај када се појавио у Кроји и рекао „Нисам вам дао слободу, али сам је нашао међу вама.”
  • О Скендербегу је написано око 600 књига широм света, међу којима су романи, историјске књиге приче, чак и легенде
  • Турски историчаи кажу да је битка Берата највећи неуспех Скендербега
  • Најранији портрет Скендербега датира 1466. године. Ђентиле Белини је 1466. године, када је Скендербег посетио Лагуну, град у Италији, насликао Скендербега, према аутору Фридриху Кенеру[196]

Албански национални мит о Скендербегу

У делу "Istori'e Skenderbeut" које је написао Наим Фрашери 1898. године лик Скандербега је добио нову димензију албанског националног хероја.

Скендербегова слава је вековима била сачувана у хришћанској Европи док је у претежно исламизованој Албанији постепено бледела.[197] Албанци су тек крајем XIX века, у периоду Албанског националног препорода поново открили Скендербега[198] и уздигли га на ниво националног мита.[199] Иако је Скендербег већ имао одређених утицаја на формирање идентитета албанске дијаспоре у Италији, тек на самом крају 19. века после 1898. и објављивања књиге коју је написао Наим Фрашери ("Istori'e Skenderbeut") лик Скендбега је добио нову димензију, димензију којом је његов лик везан не за религију, већ за нацију.[200] Наим Фрашери је био највећа инспирација и узор већини албанских интелектуалаца и песника.[201] У недостатку средњевековног албанског краљевства или царства, албански националисти су за свој симбол одабрали Скендербега чија херојска трагедија име све елементе који су потребни за изградњу мита.[202]

Албански националисти су подвргли Скендербегов лик процесу албанизације и приказали га као хероја нације.[203] Књиге и публикације које су касније објављиване су такође приказивале Скендербега као хероја нације.[203] Лабораторија албанских националистичких писаца је трансформисала Скендербега у мит.[204] Албанска историографија је учинила значајан напор да прилагоди чињенице о Скендербегу захтевима савремене идеологије.[205] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[206] Иако је мит о Скендербегу имао мало заједничких тачака са стварношћу, он је инкорпориран у радове о Историји Албаније.[206]

Проблем етничког порекла Скендербега

Бројни извори информација објављени у радовима савремених историчара дају следеће информације везане за националну припадност:

  1. становништво и војници којима је владао Скендербег нису били искључиво Албанци већ и Грци, Срби, Власи,...
  2. становништво и војници који се се супротстављали Скендербегу нису били искључиво неалбанци, већ су Албанци чинили окосницу војски које су учествовале у сукобима са Скендербеговим војницима, не само у оквиру војске Османског царства већ и у оквиру војски појединих албанских феудалаца који су се повремено сукобљавали са Скендербегом или ратујући у за Венецију
  3. територије које су биле под контролом Скендербега нису насељавали искључиво Албанци нити су све територије које насељавају Албанци биле под његовом контролом нити територија коју је он контролисао обухвата целокупну територију коју данас заузима држава Албанија. За највећи део територије данашње Албаније се у доба Скендербега употребљавао назив Епир, а сам Скендербег је често називан принцом Епира.
  4. етничка припадност није била основ за опредељивање становника или војника за или против Скендербега већ на првом месту религиозни и економски фактори (сви Скендербегови ратници су били хришћани)
  5. етничка припадност у смислу савременог концепта нација се јавља тек после Француске револуције и стога се Скендербегу не могу приписивати атрибути које су нације добиле тек око 400 година после Скендербега
  6. етничка припадност самог Скендербега је предмет бројних контроверзи јер се у бројним историјским изворима тврди да Скендербег није био Албанац већ да је имао српско или грчко порекло.
  7. његова браћа и сестре имају највише српска имена.
  8. Станишин син се звао такође Бранило.

Упркос свим овим информацијама о стварном Скендербегу, митски Скендербег је етнички чист Албанац који је предводио отпор који је читав албански народ пружио инвазији Турака на албанску територију средњевековне националне државе албанског народа.

Први научник који је тврдио да је Скендербег Словен је Чарлс Хопф који је погрешно прочитао документ из 1368. године на српском језику. Због свог нетачног тумачења је произвео „Бранила Кастриота” којег је ставио за Скендербеговог прадеду. И ако је ова грешка разјашњена, и даље постоје Срби који и данас верују у његово постојање.[207]

Он и његова дела су постали мешавина историјских чињеница, истина и полу-истина, изума и фолклора... У 19. веку Албанци, барем већина се придржавала вере Скендербегових непријатеља. Скендербег је постао национални херој свих Албанаца.

Референце

  1. ^ Edward Gibbon, 1788, History of the Decline and Fall of the Roman Empire, Volume 6, Део о Скендербегу на енглеском, Приступљено 8. 4.
  2. ^ Jacques, Edwin E. (1994). The Albanians: An Ethnic History. стр. 179. 
  3. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  4. ^ Camille Paganel, 1855, "Histoire de Scanderbeg, ou Turcs et Chrétiens du XVe siècle"
  5. ^ Hodgkinson, Harry (2013). Scanderbeg: From Ottoman Captive to Albanian Hero. I. B. Tauris. ISBN 978-1-85043-941-7. 
  6. ^ Schmitt 2012, стр. 55

    in seiner Gefolgschaft fanden sich neben Albanern auch Slawen, Griechen und Vlachen.
  7. ^ Novak 1936, стр. 150
  8. ^ Ljubić 1875, стр. 120
  9. ^ а б в Anamali 2002, стр. 341
  10. ^ Ivić, Pavle (1987). Zbornik Šeste jugoslovenske onomastičke konferencije: Donji Milanovac, 9–12 oktobra 1985. SANU. стр. 343. Приступљено 6. 5. 2017. 
  11. ^ „Historia Byzantina Familiae Byzantinae” (PDF). 
  12. ^ Moore 1850, стр. 1
  13. ^ Michaelides, Constantine E. (2003). The Aegean crucible: tracing vernacular architecture in post-Byzantine centuries. Delos Press. стр. 118. ISBN 978-0-9729723-0-7. Приступљено 24. 3. 2012. 
  14. ^ von Thallóczy, Ludwig (1916), Illyrisch-albanische Forschungen (на језику: German), Konstantin Jireček; Milan von Šufflay; Theodor A Ippen; Ernst C Sedlmayr, MÜNCHEN UND LEIPZIG: VERLAG VON DüNCKER & HUMBLOT, стр. 80, OCLC 10224971, „Kastriot, die einen griechischen Namen führten, "Stadtbürger", kastriotis von kastron, Stadt (aus lat. castrum; polis war nur Konstantinopel allein).” 
  15. ^ Noli 1947, стр. 19 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  16. ^ Masson 1954, стр. 15
  17. ^ Hodgkinson 2005, стр. 1.
  18. ^ Miklosich, Fr, ур. (1858), „Скедерь бегь”, Monumenta Serbica spectantia Historiam Serbiæ Bosnæ Ragusii, Vienna, CCCLVI: 443 ; Jovanović, Gordana (1990). „Starosrpski jezik u dva pisma Đurđa Kastriota Dubrovčanima”. Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji. Cetinje: Rastko. Приступљено 6. 5. 2017. 
  19. ^ Rosser 2001, стр. 363
  20. ^ Frashëri 2002, стр. 54–62 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  21. ^ Frashëri 2002, стр. 62–66. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  22. ^ Anamali 2002, стр. 335.
  23. ^ а б в Myhill 2006, стр. 232.
  24. ^ Frashëri 2002, стр. 72–77. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  25. ^ Schmitt 2009, стр. 44–45.
  26. ^ Petrovski, Boban (2006). „Воисава Трибалда” [Voisava Tribalda)] (PDF) (на језику: Macedonian). Skopje. 
  27. ^ Fine 1994, стр. 422.
  28. ^ Glassé 2008, стр. 129
  29. ^ а б Frashëri 2002, стр. 86 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  30. ^ Zilfi 2010, стр. 101
  31. ^ Kenneth Meyer Setton; Harry Williams Hazard; Norman P. (1. 6. 1990). A History of the Crusades: The Impact of the Crusades on Europe. Univ of Wisconsin Press. стр. 293. ISBN 978-0-299-10744-4. Приступљено 19. 6. 2013. „Kastriota had been sent from Albania as a hostage to the sultan's court and trained at the military academy of Enderum in Adrianople” 
  32. ^ Frashëri 2002, стр. 86–92. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  33. ^ Sindik, Dušan (1990), „Dve povelje u Hilandaru o Ivanu Kastriotu i sinovima”, Stanovništvo slovenskog porijekla u Albaniji: zbornik radova sa međunarodnog naučnog skupa održanog u Cetinju 21-22-i-23-juna 1990, Titograd: Istorijski institut SR Crne Gore; Stručna knj., OCLC 29549273, „Повеља није датирана ... Стога ће бити најбоље да се за датум издавања ове повеље задржи временски оквир између 1426. и 1431. године ... This act was not dated ... Therefore it is best to assume that it was issued ... between 1426 and 1431.” 
  34. ^ Frashëri 2002, стр. 86-92. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  35. ^ а б в Anamali 2002, стр. 342.
  36. ^ Gibb, Sir Hamilton Alexander Rosskeen; Lewis, Bernard; Pellat, Charles; Joseph Schacht (1973). The Encyclopaedia of Islam. Brill. стр. 139. „The son, raised in the pallace as ic-oglani, was according to the procedure of çıkma,... granted a timar near the territories of had a timar near his fathers' territories (Yuvan-eli)...” 
  37. ^ Gibb, Sir Hamilton Alexander Rosskeen; Lewis, Bernard; Pellat, Charles; Joseph Schacht (1973). The Encyclopaedia of Islam. Brill. стр. 139. „...who, in Radjab 831 April 1428, informed Venice of his growing anxiety that his Muslim son would be ordered by the sultan to occupy his territory.” 
  38. ^ Elsie 2010, стр. 399
  39. ^ Frashëri 2002, стр. 98 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  40. ^ Frashëri 2002, стр. 99 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  41. ^ Fine 1994, стр. 535.
  42. ^ а б в Anamali 2002, стр. 343
  43. ^ İnalcık 1995, стр. 76.
  44. ^ İnalcık 1995, стр. 77.
  45. ^ Studia Albanica (на језику: French). 8. L'Institut. 1971. стр. 116. „Dans deux de ces notes Skanderbeg est mentionné par le titre bey (Juvan oglu Iskender bey), et elles ont été datées par H. Inalcik en 1437/8, au contraire, dans la troisième note marginale, datée en mai 1438, Skanderbeg figure sans le titre de bey, tout comme sur le document dresse par le sandjakbey Mustapha.” 
  46. ^ Francione 2003, стр. 15
  47. ^ Frashëri 2002, стр. 92 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  48. ^ Zhelyazkova, Antonina. „Albanian identities”. Архивирано из оригинала 3. 4. 2011. г. Приступљено 20. 1. 2016. „In 1440, he was promoted to sancakbey of Debar” 
  49. ^ Hösch, Peter (1972). The Balkans: a short history from Greek times to the present day, Volume 1972, Part 2. Crane, Russak. стр. 96. ISBN 978-0-8448-0072-1. Приступљено 4. 4. 2011. 
  50. ^ Marin Barleti, 1508, Historia de vita et gestis Scanderbegi Epirotarum principis
  51. ^ а б Gegaj 1937, стр. 120
  52. ^ а б Frashëri 2002, стр. 130–133. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  53. ^ Setton 1976, стр. 72.
  54. ^ а б Fine 1994, стр. 559.
  55. ^ Frashëri 2002, стр. 212 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  56. ^ Gibb, Sir Hamilton Alexander Rosskeen; Lewis, Bernard; Pellat, Charles (1973). The Encyclopaedia of Islam. Joseph Schacht. Brill. стр. 139. 
  57. ^ Jovanović, Gordana (1990). „Старосрпски језик у два писма Ђурђа Кастриота Дубровчанима”. Становништво словенског поријекла у Албанији. Cetinje: Rastko. , Ajeti 1969, стр. 226
  58. ^ Schmitt Oliver Jens, "Skanderbeg et les Sultans", Turcica, 43 (2011) pp. 68, 69.
  59. ^ Noli 1947, стр. 21 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  60. ^ а б в Hodgkinson, стр. 240.
  61. ^ K. Jireček, Ist. Srba I, 367-368.
  62. ^ Dimitrije Bogdanović, Knjiga o Kosovu
  63. ^ Schmitt 2001, стр. 302.
  64. ^ Myrday, стр. 48.
  65. ^ Noli 1947, стр. 40 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  66. ^ Fine 1994, стр. 557.
  67. ^ а б Hodgkinson 1999, стр. 102
  68. ^ Frashëri 2002, стр. 158 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  69. ^ Hodgkinson 1999, стр. 85
  70. ^ Hodgkinson, Harry (1999-01-01). Scanderbeg (на језику: енглески). Centre for Albanian Studies. стр. 89. ISBN 9781873928134. 
  71. ^ Schmmit, Das venezianische Albanien (2001). Das venezianische Albanien (1392–1479). München: R. Oldenbourg Verlag GmbH München. стр. 490. ISBN 3-486-56569-9. 
  72. ^ а б Demetrio, Franco (1539). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Altobello Salkato. стр. 88. ISBN 99943-1-042-9. 
  73. ^ а б в г д Francione 2003, стр. 105.
  74. ^ а б в г Noli 1947, стр. 40 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  75. ^ Marković 2004, стр. 207

    Već 1448. posredovao je u sklapanju mira u sukobu između Mletačke Republike i Skenderbega, koji je pustošio okolinu Bara i Ulcinja [...] U ime Skenderbega nudio je 1450. godine Mlečanima Kroju [...] Kako je Pelinović od 1453.-1456. bio i apostolski pronotar,171 sastavljao je Skenderbegove povelje
  76. ^ а б Noli 1947, стр. 100 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  77. ^ а б Frashëri 2002, стр. 160–161 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  78. ^ Vaughan, Dorothy Margaret (1954-06-01). Europe and the Turk: a pattern of alliances, 1350–1700. AMS Press. стр. 62. ISBN 978-0-404-56332-5. Приступљено 12. 9. 2012. 
  79. ^ Sedlar, Jean W. (1994). East Central Europe in the Middle Ages, 1000–1500. University of Washington Press. стр. 393. ISBN 978-0-295-97290-9. Приступљено 12. 9. 2012. 
  80. ^ Babinger 1992, стр. 40
  81. ^ Setton 1978, стр. 100

    Scanderbeg intended to go "peronalmente" with an army to assist Hunyadi, but was prevented from doing so by Branković, whose lands he ravaged as punishment for the Serbian desertion of the Christian cause.
  82. ^ Malcolm, Noel. Kosovo: A Short History, 1998, pp 89–90
  83. ^ Francione 2003, стр. 88
  84. ^ Setton 1976, стр. 101: "among whom were Slavs, Germans, Italians and others"; Babinger 1992, стр. 60: "including many Slavs, Italians, Frenchmen and Germans"
  85. ^ а б в Noli 1947, стр. 25 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  86. ^ Setton 1978, стр. 101

    While the Venetians of Scutari sold food to the Turks, those of Durazzo aided the Albanians
  87. ^ Setton 1975, стр. 272
  88. ^ Setton 1978, стр. 102
  89. ^ Setton 1978, стр. 102.
  90. ^ Babinger 1992, стр. 151
  91. ^ Frashëri 2002, стр. 310–316 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  92. ^ Marinesco 1923, стр. 59
  93. ^ Gegaj 1937, стр. 92
  94. ^ Frashëri 2002, стр. 320–321 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  95. ^ Frashëri 2002, стр. 181 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  96. ^ Elsie, Robert (2000). A dictionary of Albanian religion, mythology, and folk culture. New York University Press. стр. 14. ISBN 0-8147-2214-8. 
  97. ^ Jens, Oliver Jens (2009). Skënderbeu. Tirana: K&B Tiranë. стр. 280. ISBN 978-99956-667-5-0. 
  98. ^ Archive of Crown of Aragon, reg. 2691, 101 recto –102 verso; Zurita: Anales. IV, 29
  99. ^ Archive of Crown of Aragon, reg. 2697, pp. 98—99
  100. ^ Noli 1947, стр. 27 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  101. ^ Marinesco 1923, стр. 69–79
  102. ^ а б Noli 1947, стр. ?. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  103. ^ Schmaus, Alois (1969). Beiträge zur Kenntnis Südosteuropas und des Nahen Orients, Volume 8. Trofenik. стр. 92. OCLC 2368272. 
  104. ^ а б Franco, Demetrio (1539). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d'Epyr. Altobello Salkato. стр. 317. ISBN 99943-1-042-9. 
  105. ^ а б в г д Francione 2003, стр. 108.
  106. ^ Fine 1994, стр. 558.
  107. ^ а б Frashëri 2002, стр. 321. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  108. ^ Frashëri 2002, стр. 322. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  109. ^ Ljubić, Šime (1868), Listine o odnošajih izmedju južnoga slaventsva i mletačke republike (Documents about the relations of South Slavs and Venetian Republic), Monumenta spectantia historiam slavorum meridionalium, X/XXV, Zagreb, OCLC 68872994 
  110. ^ ASM, Carteggio gen. Sforzasco, ad annum 1454
  111. ^ Noli 1947, стр. 30 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  112. ^ Jorga 1908–1913, стр. 46
  113. ^ Marinesco 1923, стр. 82
  114. ^ а б в г д Noli 1947, стр. 51 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  115. ^ а б в г д Babinger 1992, стр. 152.
  116. ^ Frashëri 1964, стр. 79.
  117. ^ Noli 1947, стр. 52 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  118. ^ Zbornik Odsjeka za Povijesne Znanosti Zavoda za Povijesne i Društvene Znanosti Hrvatske Akademije Znanosti i Umjetnosti. HAZU. 1999. стр. 169. „...1456 rođen je princ Gjon Kastrioti, Skenderbegov sin ... Hamza ... pobjegao je kod sultana Mehmeda II 1456 godine...” 
  119. ^ Noli, стр. 29.
  120. ^ Noli 1947, стр. 53 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  121. ^ Anamali 2002, стр. 367–368
  122. ^ а б в г д Babinger 1992, стр. 152–53
  123. ^ Marinesco 1923, стр. 133–34
  124. ^ Спремић, Момчило, Борбе за ослобођење Смедерева (1459–1485),Смедеревски Зборник 3 Архивирано фебруар 2, 2016 на сајту Wayback Machine (2011), 13–29.
  125. ^ Elsie, Robert (2000). A dictionary of Albanian religion, mythology and folk culture. New York University Press. стр. 9. ISBN 0-8147-2214-8. 
  126. ^ Samardžić, Radovan (1892). Istorija srpskog naroda: Doba borbi za očuvanje i obnovu države 1371–1537. Srpska knjiiževna zadruga. стр. 375. „...Скендербега, који му је уступио неки ближе непознати посед за издржавање” 
  127. ^ Samardžić, Radovan (1892). Istorija srpskog naroda: Doba borbi za očuvanje i obnovu države 1371–1537. Srpska knjiiževna zadruga. стр. 375. „...Већ почетком 1461 отишао је са Скендербеговом препоруком у Италију.” 
  128. ^ Зборник Матице српске за историју. Матица. 1995. стр. 211. 
  129. ^ Babinger 1992, стр. 201
  130. ^ Hodgkinson 1999, стр. 163–164
  131. ^ а б Anamali, стр. 387.
  132. ^ Noli 1947, стр. 32 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  133. ^ а б Frashëri 2002, стр. 370–390 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  134. ^ а б в г д Noli 1947, стр. 35 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  135. ^ Franco, Demetrio (1480). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Venice: Altobello Salkato. стр. 329. ISBN 99943-1-042-9. 
  136. ^ Noli, Fan (1947). George Castrioti Scanderbeg (1405–1468). International universities press. стр. 35. OCLC 732882. 
  137. ^ Noli 1947, стр. 35–36 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  138. ^ а б в г Noli 1947, стр. 36 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  139. ^ Franco, Demetrio (1480). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Venice: Altobello Salkato. стр. 335. ISBN 99943-1-042-9. 
  140. ^ Frasheri, Kristo (2002-01-01). Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra (1405–1468) (на језику: албански). Botimet Toena. стр. 418. ISBN 9789992716274. 
  141. ^ Franco, Demetrio (1480). Comentario de le cose de' Turchi, et del S. Georgio Scanderbeg, principe d' Epyr. Venice: Altobello Salkato. стр. 337. ISBN 99943-1-042-9. 
  142. ^ Frashëri, Kristo (2002-01-01). Gjergj Kastrioti Skënderbeu: jeta dhe vepra (1405–1468) (на језику: албански). Botimet Toena. стр. 418. ISBN 9789992716274. 
  143. ^ İnalcık, Halil, From empire to republic: essays on Ottoman and Turkish social history, Istanbul: Isis Press, стр. 88, ISBN 978-975-428-080-7, OCLC 34985150, Приступљено 4. 1. 2012, „Balaban Aga, qui a accordé des timar à ses propres soldats dans la Basse- Dibra et dans la Çermeniça, ainsi qu'à son neveu à Mati, doit être ce même Balaban Aga, sancakbeyi d'Ohrid, connu pour ses batailles sanglantes contre Skanderbeg.” 
  144. ^ а б в Babinger 1992, стр. 251–253
  145. ^ Shukarova, Aneta (2008), Todor Chepreganov, ур., History of the Macedonian People, Mitko B. Panov, Dragi Georgiev, Krste Bitovski, Academician Ivan Katardziev, Vanche Stojchev, Novica Veljanovski, Todor Chepreganov, Skopje: Institute of National History, ISBN 9989159246, OCLC 276645834, Приступљено 26. 12. 2011, „deportation of the Archbishop of Ohrid, Dorotei, to Istanbul in 1466, together with other clerks and bolyars who probably were expatriated be-cause of their anti Ottoman acts during the Skender-Bey's rebellion.” 
  146. ^ Pavlovski, Jovan; Pavlovski, Mišel (2006). Вчера и денес--Македонија!: практикум по историја. Mi-An. стр. 99. „...Една година подоцна, по неуспешниот обид да ја освои Албанија, Мехмед Втори на враќање, во Охрид, сомневајќи се дека црквата, болјарите и, веројатно, граѓаните, шуруваат со останатите Албанци, го сменил охридскиот архиепископ Доротеј и за нов епископ го наименувал Гркот Марк Ксилокаров. Имотот на оние Македонци што ги депортирал во Анадолија им бил одземен и разделен на новодојдените Турци.” 
  147. ^ Setton 1978, стр. 282
  148. ^ Housley 1992, стр. 91
  149. ^ Drizari 1968, стр. 85
  150. ^ Frashëri 2002, стр. 451. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  151. ^ Noli, Fan Stilian (1947). George Castroiti Scanderbeg (1405–1468). International Universities Press. стр. 333. OCLC 732882. 
  152. ^ Noli, Fan Stilian (1947). George Castroiti Scanderbeg (1405–1468). International Universities Press. стр. 333. OCLC 732882. 
  153. ^ а б Frashëri 2002, стр. 456. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  154. ^ Freely, John (2009). The grand Turk: Sultan Mehmet II, conqueror of Constantinople and master of an empire. New York: The Overlook Press. стр. 112. ISBN 1-59020-248-1. 
  155. ^ а б в г д ђ Noli 1947, стр. 38 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFNoli1947 (help)
  156. ^ Stavrides 2001, стр. 163–64

    When the Ottoman army arrived Skanderbeg took refuge in Albanian mountains. Mehmed II sent Mahmud Pasha to the mountains, together with the most experienced part of the army, in order to pursue Skanderbeg, while he himself ravaged the rest of the land ... The Grand Vezier spent fifteen days in the mountains, ... However, they did not find Skanderbeg, who had managed to flee to the coast
  157. ^ Stavrides 2001, стр. 163

    ... taking much booty and many prisoners ... Mehmed II after ravaging the rest of the land, went to Kruje and besieged it for several days. When he realized that it would not be taken by assault, he decided to return ...
  158. ^ а б Anamali 2002, стр. 411–12
  159. ^ Anamali 2002, стр. 411–413
  160. ^ Anamali 2002, стр. 413–416
  161. ^ Anamali 2002, стр. 416–417
  162. ^ Anamali 2002, стр. 417–420
  163. ^ Gibbon 1901, стр. 467
  164. ^ а б Runciman 1990, стр. 183–185
  165. ^ Archivio del Gran Priorato di Napoli e Sicilia del Sovrano Militare Ordine di Malta, Napoli
  166. ^ Lane–Poole 1888, стр. 135
  167. ^ а б Hodgkinson, стр. 12.
  168. ^ Hodgkinson 2005, стр. xiii
  169. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie (2002), „... transformation of Skanderbeg into national symbol did not just serve national cohesion ... in the national narrative Skanderbeg symbolised the sublime sacrifice of the Albanians in defending Europe from the Asiatic hordes.”, Albanian identities: myth and history, Bernd Jürgen Fischer, Roderick Bailey, Isa Blumi, Nathalie Clayer, Ger Dujizings, Denisa Costovicova, Annie Lafontaine, Fatos Lubonja, Nicola Mai, Noel Malcolm, Piro Misha, Mariella Pandolfi, Gilles de Rapper, Fabian Schmidt, George Shopflin, Elias G. Skoulidas, Alex Standish and Galia Vatchinova, Indiana University Press, стр. 43 
  170. ^ Gibbon 1901, стр. 466
  171. ^ Cohen 2003, стр. 151
  172. ^ Willson 1909, стр. 296
  173. ^ Congressional Record, V. 151, Pt. 18, October 27 to November 7, 2005. Congress. 2005. стр. 24057. ISBN 978-0-16-084826-1. Приступљено 17. 4. 2012. 
  174. ^ Elsie 2010, стр. 261.
  175. ^ Zbornik Matice srpske za književnost i jezik. Novi Sad: Matica srpska. 1991. стр. 91. Приступљено 2. 4. 2012. „Мартина Сегона, по сопственој изјави "српског писца"” 
  176. ^ Zgodovinski časopis. 54. Zgodovinsko društvo za Slovenijo. 2000. стр. 131. „"Martin Segon je eden najvidnejših humanistov s konca 15. stoletja."” 
  177. ^ Studi storici (на језику: Italian). Istituto storico italiano per il medio evo. стр. 142—45. „Narrazioni di Giorgio Castriotto, da i Turchi nella lingua loro chiamato Scander beg, cioe Alesandro Magno” 
  178. ^ UNVOLLSTÄNDIGER TEXTENTWURF ZUR DISKUSSION AM 6.2.2012 (PDF). 2012. стр. 9. Приступљено 2. 4. 2012. „Martinus Segonus verfasste eine der frühesten "Landeskunden" des spätmittelalterlichen Balkans und eine kurze, aber sehr wichtige biographische Skizze zu Skanderbeg” 
  179. ^ Živanović, Đorđe. „Konstantin Mihailović iz Ostrovice”. Predgovor spisu Konstantina Mihailovića "Janičarove uspomene ili turska hronika". Projekat Rastko, Poljska. Архивирано из оригинала 19. 4. 2011. г. Приступљено 19. 4. 2011. „Taj rukopis je ... postao pre 1500. godine, a po svoj prilici još za vlade Kazimira Jagjelovića (1445–1492) ... Kao što smo već rekli, Konstantin Mihailović je negde između 1497. i 1501. napisao jedino svoje književno delo, koje je sačuvano u raznim prepisima sve do naših dana ... delo napisano verovatno između 1490. i 1497, i to zbog toga što se u njemu Matija Korvin spominje kao već mrtav, a poljski kralj Jan Olbraht kao živ.” 
  180. ^ Minna Skafte Jensen, 2006,A Heroic Tale: Edin Barleti's Scanderbeg between orality and literacy
  181. ^ Gibbon 1901, стр. 465
  182. ^ Setton 1976, стр. 73.
  183. ^ Bjoern Andersen. „Holberg on Scanderbeg”. bjoerna.dk. ; Holberg, Ludwig (1739), Adskillige store heltes og beroemmelige maends, saer Orientalske og Indianske sammenlignede historier og bedrifter efter Plutarchi maade/ 2., Höpffner, OCLC 312532589 
  184. ^ The Scanderberg Operas by Vivaldi and Francouer by Del Brebner Архивирано фебруар 17, 2005 на сајту Wayback Machine
  185. ^ Rubin, Don (2001), The world encyclopedia of contemporary theatre, Taylor & Francis, стр. 41—, ISBN 978-0-415-05928-2 
  186. ^ Longfellow 1880, стр. 286–296
  187. ^ Frashëri 2002, стр. 9. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  188. ^ Frashëri 2002, стр. 10. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFFrashëri2002 (help)
  189. ^ Setton 1978, стр. 102

    Unfortunately Athanase Gegaj ... had not discovered that the "Anonymous of Antivari" was an invention of Biemmi, nor had Noli even by 1947.
  190. ^ The Mountain Wreath, Petar II Petrović-Njegoš (Serbian)
  191. ^ False Tsar Stephen the Little, Petar II Petrović-Njegoš (Serbian)
  192. ^ Paganel 1855.
  193. ^ „Festival de Cannes: The Great Warrior Skanderbeg”. festival-cannes.com. Архивирано из оригинала 2012-02-04. г. Приступљено 2009-01-31. 
  194. ^ „Palazzo Skanderbeg e la Cultura tradita” (на језику: Italian). 
  195. ^ Delaney, Robert (29. 9. 2006). „Welcoming Skanderbeg — Cd. Maida, Albanian president unveil statue of Albanian hero”. The Michigan Catholic. Archdiocese of Detroit. Архивирано из оригинала 1. 9. 2009. г. 
  196. ^ http://www.ocnal.com/2014/07/50-facts-about-george-kastrioti.html 50 Facts about George Kastrioti Skanderbeg life, the Albanian National Hero, ocnal.com
  197. ^ Ursprung 2009.
  198. ^ Bartl 2009 sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBartl2009 (help)
  199. ^ Kraft, Ekkehard (18. 3. 2009), Wer war Skanderbeg? (на језику: German), Zurich: Neue Zürcher Zeitung, „Der albanische Adlige, der als Geisel am Hof des osmanischen Sultans zum Islam übergetreten war und dann rasch Karriere gemacht hatte, wechselte 1443 die Seiten, kehrte zum Christentum zurück und kämpfte ein Vierteljahrhundert gegen die Osmanen. Von der albanischen Nationalbewegung war er seit dem Ende des 19 Jahrhunderts zum nationalen Mythos erhoben worden. [The Albanian noble... with the Albanian national movement from the end of the 19th century has been raised to the national myth.]” 
  200. ^ Clayer, Nathalie (2007), Aux origines du nationalisme albanais: la naissance d'une nation, Karthala, стр. 441, ISBN 978-2-84586-816-8, Приступљено 6. 5. 2017, „Avant 1896, une image de Skanderbeg heros de l orthodoxie Grecque s'etait largement developpee dans les regions meridionales tandis que, dans le regions proches du Montenegro, en 1897 encore, des poemes epiques dans lesqueles il etait celebre comme un guerrier slave etaient de plus en plus difuses. Meme s'il etait egalement deja apparu dans la construction d'un passe national albanais (en particulier Arberesh) , dans les toutes dernieres annes du XIX siecle, sa figure prit une nuovelle dimension” 
  201. ^ Elsie, Robert (2005), „Writing in the independence period”, Albanian literature: a short history (на језику: енглески), London: I.B. Tauris in association with the Centre for Albanian Studies, стр. 100, ISBN 978-1-84511-031-4, Приступљено 18. 1. 2011, „major source of inspiration and guiding lights for most Albanian poets and intellectuals” 
  202. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie (2002), „Invention of nationalism: Myth and amnesia”, Albanian identities: myth and history (на језику: енглески), USA: Indiana University Press, стр. 43, ISBN 978-0-253-34189-1, „..an episode taken from medieval history was central for Albanian national mythology. In the absence of medieval kingdom or empire the Albanian nationalists choose Skanderbeg....” 
  203. ^ а б Clayer 2007, стр. 441. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFClayer2007 (help)
  204. ^ Schwandner-Sievers, Stephanie (2002). „Invention of nationalism: Myth and amnesia”. Albanian identities: myth and history (на језику: енглески). USA: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34189-1. „The nationalistic writers...subjecting him to that laboratory that serves to transform history into myth.” 
  205. ^ Nitsiakos, Vassilis (2010), On the Border - Transborder Mobility, Ethnic Groups and Boundaries along the Albanian-Greek Frontier, Berlin: Lit Verlag, стр. 213, ISBN 978-3-643-10793-0, OCLC 700517914, „Even a quick look into the historiography of those times suffices to see the effort to adapt the story of Skenderbeg to contemporary ideological stipulations.” 
  206. ^ а б Bartl, Peter (2009), Bartl, Peter: review of: Schmitt, Oliver Jens, Skanderbeg. Der neue Alexander auf dem Balkan (на језику: German), „Dieser Mythos hatte mit der historischen Realität wenig zu tun, er fand aber nichtsdestotrotz Eingang auch in die albanische Geschichtsschreibung. [This myth had a little to do with the historical reality, but it was nonetheless included in the Albanian history too.]” 
  207. ^ (assassinato a Jannina nel 1379 circa), di origine serba, Governatore di Jannina nel 1368. Sposa N.N.

Литература

Додатна литература

Спољашње везе

Ђурађ Кастриот Скендербег на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ђурађ_Кастриот_Скендербег&oldid=15688193”