Manastir Duboki Potok

Uredi veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Manastir Duboki Potok
Osnovni podaci
JurisdikcijaSrpska pravoslavna crkva
Osnivanje14. vek
Lokacija
MestoPridvorica
Država Srbija
Koordinate42° 55′ 17″ N 20° 42′ 45″ E / 42.92139° S; 20.71250° I / 42.92139; 20.71250
Manastir Duboki Potok na karti Srbije
Manastir Duboki Potok
Manastir Duboki Potok
Manastir Duboki Potok na karti Srbije

Manastir Duboki Potok se nalazi na severu Kosova i Metohije u opštini Zubin Potok, blizu zaseoka Pridvorica. Pripada Eparhiji raško-prizrenskoj Srpske pravoslavne crkve, dok manastirska crkva predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture. Manastir Duboki potok nalazi se u izvorišnom delu istoimenog potoka, između sela Dobroševine i Čitluka, na severnoj strani Ibra, udaljen oko 3 km severno od Zubinog Potoka. Manastir sačinjavaju crkva Vavedenja Sv. Bogorodice i sada obnovljeni i naseljeni konak iz 19. veka.[1] Manastir Duboki Potok je vekovima, uz poznatiju Crnu Reku, predstsavljao središte duhovnog života i prosvetiteljskog rada u Kolašinu. Uz monaški i crkveni život, koji nikada nije zamirao, manastir pamti i burna vremena, značajne istorijske događaje, ratna stradanja i mnoga druga iskušenja. I sam je manastir nekoliko puta stradao, ali i obnavljan. Pripada i onom manastirima za koje se u našem narodu smatra da su „preleteli” iz jednog mesta u drugo. Za crkvu u Dubokom Potoku veruje se da je „preletela” iz Donjih Varaga.[2]

Iguman manastira od (2000—2021) bio je arhimandrit Romilo Jelić.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Rana istorija manastira malo je poznata. Pretpostavlja se da potiče iz 15. veka. U starijim izvorima pominje se kao Duboki Dol i, verovatno, kao Dikodil (u turskom popisu iz 1455. godine). U najstarije izvore spada i pomen dvojice jeromonaha iz Dubokog Potoka u Dečanskom pomeniku, koji se vodio od 1595. godine do druge polovine 19. veka. Reč je o jeromonasima Nikiforu i Georgiju, koji su, u stvari, i prvi poznati monasi ovog manastira. U nekim ranijim izvorima u obližnjim selima, kao što su Pridvorica i Zubin Dol (Zubin Potok), pominju se i mirski sveštenici, koji su, najverovatnije, služili u Dubokom Potoku. To su pop Nikola u Pridvorici i pop Vlkosav u Zubinom Potoku. Manastir Duboki Potok, koji je posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice, narod naziva i „Crkvom Sveter Ruke”, po relikviji, ruci svetog velikomučenika Nikite, koja se u manastiru nalazi od 1573. godine. Tada je na temeljima stare crkve podignuta nova crkva, u narodu nazvana i „Prečista”. Po predanju koje je zabeležio Grigorije Božović, Svetu Ruku je u Duboki Potok doneo i izgubio jedan dečanski kaluđer. Kivot sa moštima pronašao je čuveni pop Đorđe, koji je, tim povodom, sa vernim narodom, na starom crkvištu podigao novu crkvu, o čemu Božović svedoči: „Prošlo je nekoliko dana i pop je jednako mislio samo o tome šta je moglo biti sa kaluđerovom svetinjom. I najposle pođe da je i sam potraži. Kad siđe u Duboki Potok, pažljivo je razgledao i tražio, i slu čajno pogleda oko sebe i pogled mu se zaustavi na jednom drenu, na kome ugleda srebrnici kovčežić, iz koga je jaka svetlost udarala! Pade ničice na zemlju i dugo je ležao i tako šaptao molitve u kojima je molio da mu Bog grešnome oprosti i dopusti da može uzeti Svetu Ruku. Okrepljen molitvom, priđe i sa strahopoštovanjem skine kovčežić i odnese ga svojoj kući. Kako je u Dubokom Potoku bilo crkvište, to pop Đorđe sad namisli da tu podigne crkvu. On je bio siroma' čovek, ali čestit i valjan Srbin, zato ga je svako poštovao i slušao, te i sad čim predloži narodu da zida sebi bogomolju i Svetoj Ruci kuću, bude odmah poslušan. Za kratko vreme bude crkvica gotova i posvećena Vavedenju ili Prečistoj, kako narod kaže”.

Crkva je još nekoliko puta obnovljana, u prvoj deceniji 18. veka, 1927. godine i 1996—1997. Jedna od većih obnova pripada vremenu popa Radojice Klicanovića, najčuvenijeg nastojatelja manastira u Dubokom Potoku. O tome je nekada postojao i zapis: „Pop Radojica zapopi se 1832. godine, pa nastojni bidnu u manastir, hramu Vavedenja i pogrediva plevnu i drgo (?) košaru i duvar, temelj pod kuću i odžak, što je od kamena, i cerkvu prepokri (šindrom ili pločom), evangelije okova, i vrata otvori na cerkvu (severna) 1838, i globe dava i na vladike i na zabite (oficire), i mnoge muke vide, te sam Bog da bude na pomoć svakome i nama grešnima”. On je 1850. godine počeo da zida novi konak, koji je završio njegov unuk, pop Jovan, oko 1883. godine. U godini kada je rukopožen za sveštenika, pop Radojica je posetio crkvu svetog Jovana u Crkolezu i ugrebao na zidu tekst o svom dolasku: „Pride grešni jerej Radojica rodom Klicanović 1832”. O ugledu ovog sveštenika svedočanstvo je ostavio Grigorije Božović: „U dvorištu crkvenom na desnoj strani nalazi se grob čuvenog popa Radojice, iz pop Đorđeve porodice, koji je punih 60 godina služio oltaru Božijem i narodu svom, kao pravi sveštenik, opominjujući ga da verno i kao najveću svetinju čuva amanet svojih starih, a naime: veru, jezik i svoje srpsko ime; radi čega je bio vrlo poštovan i uvažen za života, a posle smrti ostao je u uspomeni kod naroda kao uzoran sveštenik. Umro je pre 18 godina i narod iz poštovanja sahranio ga je do same crkve”.

Radojica Klicanović ostao je upamćen i po čudnoj naravi, ali i po snazi svoje molitve. Znao je da prokune zbog učinjene mu nepravde. Rogožnjanski pop Jerotije zanimljivo ga je okarekterisao u jednom razgovoru sa Grigorijem Božovićem: „Ti se nijesi ni rodio, ali si valjda čuo za popa Radojicu Klicanovića iz Kolašina. Bio je domaćin vašeg manastira u Dubokom Potoku. Mahnit je to pop bio, ali i pravi svetac. Bojali smo se od njega kao od gromovnika. Svi su vjerovali da može da prokune”.

Prva škola u Kolašinu[uredi | uredi izvor]

Stari konak u Dubokom Potoku-prva škola u Kolašinu
Prvi učitelj prota Josif Spasić

Duboki Potok ima veliki ugled i zbog činjenice da je u njemu 1891. godine otvorena prva škola u Kolašinu.[4] Prvi njen učitelj bio je Josif Spasić. Josif Spasić (1873—1959) je rođen u Sušici kod Prištine. Osnovnu školu završio je u Gračanici, a Učiteljsko-bogoslovsku školu u Prizrenu. Postoji podatak da je među prvim diplomiranim bogoslovima prepisao Vukovu Gramatiku 1888. godine, a prepisivanje je završio u dva sata ujutru, dopisavši na kraju: „Prepisivanje svrših noću u dva sata”.[5] Bio je učitelj u Dubokom Potoku od 1891. do 1895. godine. Nakon toga, bio je učitelj u Gračanici, a potom sveštenik u Prištini. U to vreme je, prema sopstvenom svedočenju, sarađivao sa srpskim Konzulatom u Prištini, radeći za oslobođenje srpskog naroda od Turaka. Ispunjavao je sve zadatke koje su mu srpski konzuli postavljali oko prenošenja oružja, prebacivanja patriota preko granice i skrivanja kurira koji su donosili poruke i oružje iz Srbije. Za vreme Prvog svetskog rata bio je interniran u Bugarsku (1915—1918). Zbog otpora okupatoru zatvaran je i u toku Drugog svetskog rata. Kao sveštenik penzionisan je 1947. godine.[6] U poznatije učitelje škole u Dubokom Potoku spadaju i: Sava Lešniković, zatim Sima Grujić (1896—1897), Radivoje Orlović i Sava Klinić (bili učitelji 1898., odnosno 1899).[7][8]

Sava Jovanović Lešniković (potonji Episkop raško-prizrenski, Serafim) bio je rodom iz Prizrena. Bogoslovsku učiteljsku školu završio je 1895. godine, posle čega je postavljen za učitelja u Dubokom Potoku. Nakon rada u Dubokom Potoku, 1898. godine postao je učitelj novootvorene škole u Uroševcu.[9] Završio je Duhovnu akademiju u Moskvi. Kao udov sveštenik zamonašen je 1909. godine na Srpskom podvorju u Moskvi. Bio je suplent prizrenske bogoslovije i Gimnazije u Štipu, a zatim i profesor. Hirotonisan je za episkopa zletovsko-strumičkog 1920. godine, a za episkopa raško-prizrenskog izabran je 29. oktobra 1928. godine. Jedno vreme je, kao izaslanik Svetog arhijerejskog sinoda, radio u Prikarpatskoj Rusiji na vraćanju unijata u pravoslavlje. Za vreme Drugog svetskog rata okupacione vlasti su ga internirale u Tiranu, gde je urmo 13. januara 1945. godine.[10] Sahranjen je na pravoslavnom groblju u Tirani, pored kosturnice srpskih vojnika izginulih 1915—1918. godine. Lep portret Episkopa Serafima dao je Grigorije Božović u „Politici”. Iz teksta saznajemo da je, i pre ovog poslednjeg zatočeništva, on osetio teret još jednog robovanja: „Nije beznačajna kakvoća ono nacionalno kaljenje pod Turcima. Preosvećeni Serafim je Prizrenac i kao učitelj prošao je kroz tu tešku školu po Maćedoniji i Kosovu, a po školovanju u Rusiji i kao srednjoškolski nastavnik. Robovao je i sobom čak i fizički osetio značaj i svoje crkve i države”

Učitelj Radivoje Orlović

Sima Grujić je rođen u Livađu kod Lipljana. Završio je Bogosloviju u Prizrenu. Bio je učitelj u Dubokom Potoku i Lapljem Selu, a službovao je i u Makedoniji. U vreme rada na Kosovu bio je član prištinskog Oblasnog učiteljskog udružnja.[11] Radivoje Orlović (1877—1919) i Sava Klinić bili su poznati nacionalni radnici i učitelji. Obojica su bili đaci Bogoslovije u Prizrenu. Orlović je jedno vreme bio i saradnik „Carigradskog glasnika” iz Kolašina. U jednom od brojeva objavio je izveštaj o đačkom izletu u obližnjem Jasenoviku, gde su đaci obišli ostatke stare crkve:„Došavši dovde u razvalinama crkvenim otpevali su tropar: 'Dnes blagovolenija' a posle počinuli od umora, pošto se ovo mesto nalazi na ¾ sata od škole. Ispod crkvine nalazi se manastirska livada; ovde su đaci igrali i pevali sve do ručka. Kada je nastupilo vreme ručka, onda je dobri starac Radojica Jakšić, rodom iz Jasenovika, doneo đacima i učitelju ručak”.[12] Iste godine on obaveštava Carigradski glasnik o jednom značajnom prilogu crkvi u Dubokom Potoku: „Iz Kolašina javlja nam g. Radivoje Orlović, učitelj, da je g. Mita Rajković, tufekdžija (puškar) iz Prištine, izvešten od popa Josifa Spasića, bivšeg učitelja kolašinskog, da crkva Duboko-Potočka hrama sv. Vavedenja nema zvečke, kojom bi se javljalo hrišćanima vreme službe Božije, izvoleo je za svoje zdravlje i napredak u radnji, podariti toj crkvi zvečku, na čemu mu tamošnja crkvenoškolska uprava izjavljuje najsrdačniju blagodarnost, želeći da mu Bog i Sv. Ruka—svetinja crkve—podare svaku sreću i napredak”.[13]

Orlović je bio učitelj u Priboju od 1904. do 1912. godine. Pored toga, bio je i pomoćnik upravitelja za Prijepoljski srez, kao i delovođa Crkveno-školske opštine u Priboju. Govorio je na narodnim zborovima, a ogledao se i kao glumac u prestavi „Badnji dan” za Svetog Savu 1906. godine.[14] Prvi svetski rat ga je zatekao u Prijepolju, gde su ga 1915. godine Austrijanci zarobili. Interniran je u Ašah i Nežider, gde je svirepo mučen. Jednom prilikom je čak vraćen u Priboj da pokaže navodno skrivena dokumenta u manastiru Banji kod Priboja. Ovde je on „stavljan na razne muke, bio vezan, tučen, glađu i žeđu mučen, pa kad nisu mogli pronaći tražena dokumenta, oni su ga ponovo svezanih ruku, oterali u ropstvo, gde mučenju nije bilo kraja”.[15] Nakon povratka iz ropstva, umro je u Prijepolju 1919. godine. Sava Klinić je postavljen za učitelja u Sjenici 1904. godine. Od 1904. do 1906. godine bio je upravitelj škola za sjenički kraj. Uhapšen je i osuđen 1907. godine zbog učešća u Raoničkoj buni. Vrativši se sa izdržane robije u Skoplju, 1908. godine dolazi za upravitelja škola u Novom Pazaru. Službovao je i u Peći.[14] I on je, kao i Radivoije Orlović, bio zatečen u logoru u Nežideru. Posle njih, dolaze učitelje Kolašinci Grigorije Božović i Jaroslav (Jargo) Popović. Iz Božovićevih personalnih dosijea može se videti da je bio učitelj u Dubokom Potoku od 1. septembra 1898. do 1. novembra 1899. godine. To znači da je u Dubokom Potoku bio u vreme Orlovića i Klinića. Božović tada nije imao diplomu o svršenoj Bogoslovsko-učiteljskoj školi, radio je, najverovatnije, bez ukaza, a platu primao od prihoda škole, za razliku od postavljenih učitelja, koji su platu primali od srpske države. Ovo vreme, provedeno u Dubokom Potoku, biće mu priznato u službi kao ukazanom učitelju u posebnoj proceduri 1921. godine na osnovu zakona o pravima nacionalnih radnika iz 1920.[16] Sam Grigorije Božović je bio i đak škole u Dubokom Potoku, i to najrverovatnije 1892\93. godine, kao đak četvrtog razreda. Smatra se da je prvi i drugi razred završio u Kosovskoj Mitrovici, a treći četvrti u Dubokom Potoku, gde mu je učitelj bio Josif Spasić. Milenko Jevtović je o tome zabeležio zanimljivo svedočanstvo: „Kada je u današnjoj osmogodišnjoj školi u Zubinom Potoku 1951. godine obeležna 60. godišnjica školstva u Ibarskom Kolašinu, na proslavu je došao i učitelj J. Spasić i tom prilikom pred izabranim (najboljim) učenicima završnih razreda održao školski čas. Iako u dubokoj starosti, on je još pamtio ime i prezime, ime oca i rodno selo svakog svog učenika iz prve godine službovanja u Dubokom Potoku, čak i gde mu je koji đak sedeo. Sećajući se njihovih imena, izgovorio je i ime Grigorija Božovića i dodao 'protin sin iz Pridvorice'. Nastavnik koji je bio uz starog učitelja ubrzo je završio čas. Učesnici toga časa i svedoci 'incidenta', učenici osmogodišnje škole iz 1951. godine, sećaju se da se posle proslav u školi pričalo da je 'pop došao da se bavi politikom'”.[17]

Prota Arsenije Tomović

Jargo J. Popović je rođen 1877. godine u Dubokom Potoku, gde je i učio osnovnu školu. Bogoslovsko-učiteljsku školu završio je u Prizrenu 1900. godine, kada je i postavljen za učitelja u Dubokom Potoku. Umro je 1915. godine od „pegavca”. Bio je sin čuvenog kolašinskog sveštenika i guslara, Jovana Popovića, a i sam je bio jedan od najboljih guslara u Kolašinu. Za njega je rečno da je „iznad svega voleo srpsku pesmu, srpske gusle, srpsko ime, prošlost i sjajnu budućnost Srbinovu”.[18] Među učiteljima je bilo i bivših učenika ove škole, koji su se školovali u Carigradu, kao što je, na primer, Mijat Božović. Pored njega, treba pomenuti i druge učitelje, Kolašince, u Dubokom Potoku: Jordan Božović, Aleksandar Despotović Jakšić, Mladen Radojević, Nedeljko Božović, Martin Dobrić[19] i Radivoje Kragović. Prve godine škola je imala 30 učenika, koji su, uglavnom, stanovali u internatu, a taj broj se kasnije poveća-vao. Prvoj generaciji pripadali su: Martin Dobrić iz Brnjaka, Smiljko Đukić iz Donjeg Jasenovika, Danilo Kolaković iz Banja, Savo Dobrić iz Brnjaka, Manojlo Dobrić iz Brnjaka, Petar Kragović iz Kobilje Glave, Zarija Stanić iz Brnjaka, Petar Kragović iz Kobilje Glave, Živojin Dobrosavljević iz Burlata, Mladen Radojević iz Zupča, Tomislav Sovrlić iz Burlata, Radojko Spasojević iz Jagnjenice i drugi. Prvu školsku upravu činili su: pop Jovan Milentijević, starešina crkve (unuk Radojice Klicanovića), Miloš Božović i Arsenije Tomović Popović. Škola je zbog svog ugleda nazvana „maticom seoskih škola od Prizrena do Raške i Sjenice”. Prota Josif Spasić je 1949. godine o otvaranju škole zabeležio, između ostalog, i sledeće: „Kad sam dobio dozvolu za slobodno otvaranje škole na mestu gde nije bila više od 500 godina, bila je velika radost za ceo Kolašin i za mene”. Pored učiteljskih poslova, Josif Spasić je radio i na prikupljanju kolašinskih narodnih pesama. On je 1948. godine govorio Blagoju Božoviću o svom neobičnom radu: „Kad su bili sabori kod crkve (misli se na Sv. Vavedenje), ja sam slušao narodne pesme i na slavama i na svadbama, kad bih sa popom Jovanom išao, a ja sam beležio. Uveče sam pozivao Mirka i Vitka na posedak, zimi, pa bi mi pevali i kazivali razne pesme, a ja beležio da mi se nađe da o njima u Kosovu pričam. Tako sam skupio 318 pesama u jednoj svesci. Kad dođoh za učitelja u Gračanicu 1895. godine, sreo sam kod našeg konzula Svete Simića Stevana Mokranjca, koji je došao da zabeleži kosovske pesme. Ja mu pokažem kolašinske. On je bio toliko zadovoljan da me zamoli da mu dam ove pesme da ih nosi za Beograd. Uz to, pitao me da li znam njihove melodije. Ja sam mu otpevao neke i on je to notirao. Pesme sam mu drage volje dao”.

Konak u kojem je škola radila spaljen je 1944. godine, a obnovljen 1951. Na njegovom mestu u novije vreme nikao je novi manastirski konak. Dolaskom igumana Romila i monaškog bratstva u Duboki Potok 2000. godine, započela je najznačajnija obnova manastirskog kompleksa.

Starine[uredi | uredi izvor]

Manastir poseduje i dragocenosti kao što su rkopisne i štampane knjige, ikone i krstovi. Zbirku rukopisnih knjiga čine: Zbornik iz 15. veka ili početka 16. veka, Četvorojevanđelje iz druge četvrtine 16. veka, Služabni minej za oktobar iz treće četvrtine 16. veka, Zbornik (Panegirik) propovedi za praznike od septembra do novembra iz treće četvrtine 16. veka. Manastiru je pripadao i rukopis Teodosijevog Žitija Svetoga Save, ali je taj rukopis nestao. Na starine u Dubokom Potoku prvi je skrenuo pažnju Vladimir Ćorović.[20] On je tom prilikom ostavio sledeću belešku: „U našoj nauci ne zna se mnogo o toj maloj seoskoj crkvi nedaleko od Kosovske Mitrovice. Ona ni po svojoj ubogoj spoljašnosti, ni po svom vrlo skromnom inventaru nije privlačila široku publiku, koja bi joj stvorila glas; a za ljude od nauke ona je otkivena tek u naše dane. Ležala je s neruke, dosta povučena s glavnog druma u jedan klana koji pre visok nego dubok, a nalazila se u jednoj oblasti do koje se, zbog njenih arnautskih stanovnika i suseda, dolazilo sa mnogo opasnosti. Mi smo je posetili ovog leta po ljubaznom savetu g. prote Steve Dimitrijevića i imali smo u njoj jedno lepo naučno iznenađenje, našavši tu jedan novi rukopis Teodosijeva Žitija Sv. Save iz dosta ranog vremena”.[21] Ćorović nas obaveštava da je celo Žitije fotografisao F. Mesesnel iz Skoplja.[21] Rukopis je, najverovatnije, izgoreo 1944. godine, kada su, u vreme ratnih okršaja u Dubokom Potoku, zapaljene sve crkve zgrade, osim crkve i zvonare.[22] Manastir poseduje i vredne relikvije, kao što je ruka mučenika Nikite, u narodu nazvana jednostavno Sveta Ruka i delovi moštiju Svetih Vrača. U Dubokom Potoku se jedno vreme nalazio i pečat patrijarha Arsenija III Čarnojevića, koji je ovde boravio u vreme Seobe 1690. godine. Pečat patrijarha Arsenija Čarnojevića je 1902. godine ruski konzul Viktor Maškov odneo u Petrograd, gde se i sada nalazi.[23]

Upečatljivu sliku boravka Patrijarha u Dubokom Potoku 1690. godine oblikuje Grigorije Božović u priči Lukin Vir: „Jednoga jutra, davno je to bilo, kad je sveti Petar Koriški pobegao iz svoje crkve u Kolašin, osvanu na Vučjem Polju, na samoj obali ljutoga Ibra, prema manastiru Svete Ruke, razvijen steg propale države srpske, sačuvan u Patrijaršiji u Peći. Kad se magla na pranduse, kao na raščešljane srebrne brade stogodišnjih staraca, poče dizati prema suromu Berimu, Kolašinci opaziše iz svojih prisoja i osoja da je polje kao mravinjak pritisnuto vojskom, crnih kaluđerima i svetinjama, narodom malim i velikim, vojvodama i knezovima. Pored samoga stega izdvajaše se seri šator, sa velikim, beličastim krstom i jabukom na vrhu. Oko njega snovahu bradati kaluđeri, krupne neke ljudine sa prebačenim medveđim i ovčjim debelim kožusima povrh srebrnih toka i mednih oklopa i pancira. Mlađi se čuđahu i pozvaše starce da ih za nevidovnost upitaju. Oni pogledaše i setiše se, pa siđoše do Ibra da se uvere. To bejaše Pećski Patrijarh, s narodom, s vojskom, s vlastelom malom i velikom, vojvodama i vladikama. U taj mah zazveckaše vojni litvari, zatrubiše ratni rogovi, zazvoniše mala zvona. Nepregledno more ljudi i vojske, žena i dece uskoleba se kao planinsko jezero kada ga spopadne nenadna rđava pogoda, poče se u talasastim redovima zbijati u valove pored šatora, ali uzalud: teško da je stvor korak bio bliže, jer se ne mogaše napred-polje opet ostade porkiveno svetinom. Iz šatora iziđe visoka mračna i zabrinuta pojava Patrijarha. Nastade tajac i svetina jednim mahom obnaži svoje kosmate glave i oseni sebe širokim, brzim toplim i pobožnim kretom. Jedan visoki pop s obližnjega ognjišta dohvati živ ugarak, pripali žutnjikavo-mrku voštanicu i dodaje je sumornu poglavaru crkve i naroda. Ovaj diže koštunjave ruke i blagoslovi narod. Sa Svete Ruke, nekako svečano, iznenada, zabrujaše zvona. Narod kao po zapovesti kleče na zemlju, prekrsti ruke na svojim prsima, upre oči ka nebu, i, dobivši nezemaljsku sen po licu, stade pobožno da sluša molitvu. Patrijarh beše izašao da odsluži jutrenje..”[24]

Sabori i tradicije[uredi | uredi izvor]

Duboki Potok je i mesto velikih narodnih sabora na: Božić, Bogojavljanje, Blagovesti, Vaskrs, Duhove i posebno na Gospođindan i Vavedenje. Drevni običaj u Kolašinaca, nošenje krsta, u Dubokom Potoku dešavao se na Svete Trojice. Lep izveštaj o tom događaju na Svete Trojice (28. maj 1900. godine) objavljen u Carigradskom glasniku, gde, između ostalog, stoji i sledeće: „Kod nas u Kolašinu nošenje krsta počinje od Spasova dana, ali poglavito od Svete Trojice, pa cele ove nedelje, po raznim selima. Mi Poljani nosimo na sam dan Svete Trojice. Devet naših sela, koja su rasturena na obema obalama Ibrovim, spremaju se za ovaj dan kao god i za sveti, pa drukče ovaj dan i ne zovu nego sveti, jer dižu slavu Božju i dolaze im gosti, kao god i o svetome. Naše krstonoše na ovaj dan dolaze crkvi u Dubokom Potoku, gde se svake godine i kupi veliki sabor, jer nam je ovo srederednja i najglavnija crkva. Naši pričaju da je na ovaj dan ovde bivalo velikih sabora, ali kažu i to da kao ove godine nije bio tako veliki i tako svečan”. Izveštaj se završava rečima: „Ovogodišnje Trojice otaće nama Kolašincima vazda kao najmilija uspomena, te ćemo i dalje grediti po uputu straih, odnosno narodnih ustanova i običaja”.[25]

Pored ovih događaja, Duboki Potok je svedok i velikog stradanja Kolašinaca, naročito na početku 20. veka, u vreme albanskih zločina tokom istrage oružja u Kolašinu. Iako je manastir bio meta napada, u njemu su utočište našli brojni Kolašinci. Zbog teško stanja u Kolašinu, Sabo Uspenija Presvete Bogorodice, 15. avgusta 1901. godine, protekao je po prvi put bez pesme i igre. Kada je ruski konzul Viktor Maškov došao u Kolašin 10. jula te godine, on je svoj štab smestio u Duboki Potok, čineći sve da zaštiti srpsko stanovništvo od albanskih zuluma.[26] Sve napred rečeno govori o ulozi koju je Duboki Potok imao u crkveno-narodnom i prosvetiteljskom životu Kolašina. Nemoguće je njegovu duhovnu misiju odvojiti od prosvetne misije niti njegov crkveni život od narodnih sabranja. Punoća njegove istorije i liturgijskog života može se sagledati samo u naznačenom jedinstvu.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Manastir Duboki Potok”. manastirdubokipotok.com. Arhivirano iz originala 29. 04. 2018. g. Pristupljeno 28. 4. 2018. 
  2. ^ Pavlović 1961, str. 11.
  3. ^ „U manastiru Duboki Potok, na severu Kosova i Metohije već sedamnaest godina je iguman arhimandrit Romilo (Jelić). Po Bož… | Outdoor structures, House styles, Gazebo”. Pinterest (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-09-20. 
  4. ^ Pre ove, u Dubokom Potoku je radila čuvena škola Milije Gluhaća i Andrije Popovića, čiji je rad ovde zabranio Mitropolit Melentije. Međutim, Milija je nastavio sa svojim učiteljskim radom u selu Kovačima.
  5. ^ Jakšić 1996, str. 182.
  6. ^ Posebnu pažnju istraživača zaslužuje nacionalni rad i neobičan politički angažman prote Josifa Spasića
  7. ^ Za Orlovića i Klinića se kaže da su rodom iz Vučitrna. Sigurno je, međutim, da Radivoje Orlović vodi poreklo iz Kolašina, odakle su se, najverovatnije, njegovi preci iselili u Vučitrn.
  8. ^ Milisav Lutovac, (Ibarski Kolašin, antropogeografska ispitivanja), Beograd 1954, 72.
  9. ^ Đilas 1969, str. 144.
  10. ^ Sava 1996, str. 442.
  11. ^ Redžepagić 1974, str. 89.
  12. ^ Carigradski glasnik, br 23, 4. jun 1898. Iako je autor teksta potpisan kao O-ić, lako zaključujemo da je reč upravo o učitelju Radivoju Orloviću, koji svoj izveštaj završava u prvom licu jednine: „Ovako smo se proveli ovoga dana...”
  13. ^ Carigradski glasnik, br. 36, 3. septembar 1898.
  14. ^ a b Šalipurović 1972, str. 76.
  15. ^ Radojević 1926, str. 92.
  16. ^ Jevtović 1996, str. 27.
  17. ^ Jevtović 1996, str. 26.
  18. ^ Radojević 1926, str. 107.
  19. ^ Martin Dobrić je bio učitelj u Nikoljači 1905. godine.
  20. ^ Ćorović 1936, str. 97–99.
  21. ^ a b Ćorović 1936, str. 97.
  22. ^ Radojičić 1965, str. 478.
  23. ^ Vlašković 1995, str. 16.
  24. ^ Bojović 1988, str. 8.
  25. ^ Carigradski glasnik, br. 30, 1900.
  26. ^ Zarković 2008, str. 44.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Pavlović, Radoslav Lj. (1961). Kako su kod nas crkve "letele" (legenda i istina), naučno-popularni spisi knj. V. Beograd: SANU, Odeljenje društvenih nauka. str. 11. 
  • Jakšić, Slobodan (1996). Prosveta i škole u Starom Kolašinu. Beograd. str. 182. 
  • Đilas, Jagoš (1969). Srpske škole na Kosovu od 1856. do 1912. godine. Priština. str. 144. 
  • Sava, episkop šumadijski (1996). Srpski jerarski od devetog do dvadesetog veka. Beograd, Podgorica, Kragujevac. str. 442. 
  • Božović, Grigorije (1931). Serafim Prizrenski. Beograd: Politika. str. br. 8268, 6. 
  • Redžepagić, Jašar (1974). Školstvo i prosveta na Kosovu od kraja 18. stoleća do 1918. godine. Priština. str. 89. 
  • Šalipurović, Vukoman (1972). Kulturno-prosvetne i političke organizacije u Polimlju i Raškoj 1903-1912. Nova Varoš: Opštinska zajednica obrazovanja. 
  • Radojević, Mladen (1926). Spomenica učitelja i učiteljica izginulim i pomrlim u ratovima 1912-1918, druga knjiga. Beograd. str. 92. 
  • Jevtović, Milenko (1996). Ličnost i književno delo Grigorija Božovića. Prištšina. str. 27. 
  • Ćorović, Vladimir (1936). Prilozi za našu staru knjićevnost, III, Crkva u Dubokom Potoku. Skoplje: Zbornik za istoriju Južne Srbije i susednih oblasti. str. 97—99. 
  • Radojičić, Đorđe Sp. (1965). Rukopis Teodosija u Dubokom Potoku. Priština: Stremljenja. str. 478. 
  • Vlašković, Zoran (1995). Istorija bez pečata. Beograd: Politika. str. 16. 
  • Božović, Grigorije (1988). Moj Kolašin, priredio dr. Dragiša Bojović. Beograd: Ars Libri. str. 8. 
  • Zarković, Vesna (2008). Afera u Ibarskom Kolašinu 1901-1902. godine. Leposavić. str. 44. 


Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Дубоки_Поток&oldid=27554032”