Toma Vučić Perišić

Toma Vučić Perišić
Toma Vučić Perišić (fotografija)
Datum rođenja	(1788-00-00)1788.
Mesto rođenja	Barič  Osmansko carstvo
Datum smrti	13. jul 1859.(1859-07-13) (70/71 god.)
Mesto smrti	Beograd  Kneževina Srbija
Supružnik	Perunika Žabarac Agnija "Nula" (v. 1827 —  njena smrt 1855)
Deca	4

Toma Vučić Perišić na litografiji iz 1847. nepoznatog autora.

Toma Vučić Perišić

Toma Vučić Perišić

Portret Vučića Perišića, rad Jovana Popovića, 1841.

Toma Vučić Perišić (Barič, 1787/1788 — Beograd, 1859) bio je srpski vojskovođa, političar i trgovac. Vučić Perišić je bio vojvoda u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, najbogatiji i defakto najmoćniji čovek Kneževine Srbije prve polovine 19. veka pored Miloša Obrenovića, vojvoda i ustavobranitelj. U narodu je poznat i kao Gospodar Vučić.

Biografija

Toma Vučić Perišić sin je Periše i Stane iz Gornje Vrbave, gružanska knežina kragujevačke nahije. Periša je živeo u istoj kući u zajednici sa rođenim bratom Pavlom, koji je otac mitropolita Melentija Pavlovića (1776—1833). Melentije je rođen u Gornjoj Vrbavi, a Toma je rođen u Bariču, u vreme kada se njegova porodica bila na putu za Srem, sklanjajući se iz Srbije gde su se vodile borbe u vreme austrijsko-turskog rata. Porodica je jedno vreme živela u Sremu, odakle se vratila u Srbiju i trajno naselila u mestu Vučkovica kod Knića.

Bune i ustanci

Rodio se u Bariču gde su mu se u vreme Kočine krajine zatekli roditelji Periša i Stana, bežeći od Turaka. Porodičnim poreklom je iz okoline Bijelog Polja, odakle su mu otac i stric Pavle u drugoj polovini XVIII v. prešli u Gornju Vrbavu u Gruži.

Brat od strica mu je bio vraćevšnički arhimandrit i prvi potom srpski mitropolit Melentije Pavlović.

Jedno prezime poneo je prema očevom imenu, a drugo iz raširenog verovanja da će se davanjem „vučijeg imena” dete spasiti od bolesti i smrti. Rano se pominje pod oba ova prezimena. Slavio je kao kućnog patrona evangelistu i apostola sv. Luku.

Roditelji su mu se vratili iz izbeglištva 1791. godine i nastanili u Vučkovici u Gruži. Uoči izbijanja Prvog srpskog ustanka pohađao je školu u Čumiću koju je brzo napustio, ostavši nepismen do kraja života. U Topoli je tokom 1804. godine učio vojnu veštinu, a posle obuke postao je član Karađorđeve garde.

Zbog nekog prestupa, a plašeći se prekog Karađorđevog suda, pobegao je među bećare Hajduk Veljka oko 1810. godine, od kojih se posle nekog vremena vratio u Gružu. Nedovoljno istaknut i nepoznat Turcima, ostao je u Srbiji posle sloma 1813. godine, ali sa ostalim borcima i nižim starešinama spremao je novu bunu. Bio je jedan od organizatora i predvodnika pobune u Gruži u septembru 1814. godine, koja je bila u vezi sa Hadži Prodanovom bunom.

Posle kratkog sukoba kod Knića predao se na „veru” Milošu Obrenoviću, a zatim je poslat Miloševoj kući u Crnuću i stupio u njegovu službu. Na Lazarevu subotu 1815. godine bio je u grupi koja je rasterala turske haračlije u Konjuši i tada je ranjen u ruku, te nije prisustvovao Takovskom zboru kada je podignut Drugi srpski ustanak.

U neposrednoj Miloševoj službi bio je do 1822. godine. Prilježnim obavljanjem poslova i strogošću prema mlađim od sebe, sticao je sve veću kneževu naklonost i poverenje. Knjaz Miloš ga je nazivao "Gazda", jer je vodio brigu o njegovim poslovima. U julu 1817. preneo je Vujici Vulićeviću poverljivo Miloševo naređenje o Karađorđevom smaknuću, a naredne godine odlazio je u poverljive misije u Vlašku. O njegovom položaju među momcima kneza Miloša rečito svedoči nadimak Gazda.

Unapređenje i veća ovlašćenja dobio je postavljenjem za gružanskog kneza 28. maja 1822. i na tom položaju ostao je do 1827. Iako je kasnije vršio druge dužnosti izvan Gruže, njegov uticaj u ovom kraju ostao je sve vreme njegovog političkog delovanja snažan. Buntovne Gružane, koji su se lako mašali oružja, držao je pod strogom upravom. Zahvaljujući tome presudno je uticao na ugušenje Đakove bune u januaru 1825. Pred polazak protiv pobunjenika od kneza Miloša dobio je sablju, što je bio poseban znak milosti, budući da su do tada sablju nosila jedino kneževa braća.

U vreme Čarapićeve bune 1826. godine pobunjenici su ucenili njegovu glavu na 5.000 dukata. Knez Miloš nije blagonaklono gledao na porast Vučićeve popularnosti i uticaja, pa je neslogu u Vučićevoj kući iskoristio kao povod da ga 1827. otpusti iz službe, oduzme imovinu i protera u Poreč. Od tog drakonskog kažnjavanja, ali i kasnijih, počinje njegova mržnja prema knezu Milošu i dinastiji Obrenović. U Poreču je otpočeo trgovinu solju, koja je zbog rusko-turskog sukoba bila unosna.

Posle pomirenja s knezom Milošem angažovan je u Vlaškoj 1828/1829. godine da motri na srpske emigrante koji su se borili u redovima ruske vojske. Čak se i sam kandidovao za komandanta jednog od dobrovoljačkih odreda.

Posle povratka u Srbiju u jesen 1829. godine bio je u kneževom konaku u Požarevcu, a 5. maja 1830. postavljen za komandanta kneževe garde. U nemilosti kneza Miloša ponovo je bio od avgusta 1831. godine, kada je za kaznu iz Beograda proteran u Šabac.

Vraćen je u službu postavljenjem 4. maja 1832. godine za člana, a 5. juna i za predsednika suda Šabačke nahije i na toj dužnosti ostao do 18. januara 1833. godine. U leto 1833. godine pretukao je kmeta Šabačke opštine Jovana Trkića koji ga je tužio knezu Milošu, pa je ponovo uhapšen i pod stražom sproveden u Kragujevac „na ispit.”

Od oktobra 1833. do 14. juna 1834. godine bio je član Suda naroda srpskog u Kragujevcu, a od 15. juna 1834. do 15. februara 1835. godine popečitelj (ministar) vojenih dela.

Sa Lazarom Teodorovićem učestvovao je u proterivanju Turaka iz Sokolske nahije i utvrđivanju drinske granice i bio član komisije za procenu vrednosti imanja iseljenih Turaka. Znao je za pripremanje Miletine bune početkom 1835. godine i mada je podržavao zahteve opozicije, ostao je lojalan knezu Milošu. Pomirljivim stavom prema pobunjenicima i posredovanjem kod kneza Miloša znatno je doprineo da se buna mirno završi.

Proglašenjem Sretenjskog ustava imenovan je Savet čiji je član bio od 15. februara 1835. godine. U aprilu 1835. godine postavljen je za nadzornika državnih građevina (binaemin), preselio se iz Kragujevca u Beograd i živeo u njemu do kraja života. U vreme Miloševog boravka u Turskoj bio je nadzornik kneževe i državne kase u Beogradu i Topčideru.

Jula 1837. godine ponovo je izbačen iz državne službe pošto je odbio da primi odlikovanje od kneza Miloša. Prešao je u Zemun i stupio u bliske veze sa ostalim opozicionarima i predstavnicima ruske diplomatije u Vlaškoj. Tada je postao jedan od najistaknutijih predstavnika opozicije. U Srbiju se vratio u novembru 1837. godine, sa knezom Milošem izmirio se u maju naredne godine i tada mu je vraćeno zvanje kneževog ađutanta u činu polokovnika.

Posle proglašenja tzv. Turskog ustava 1838. godine ponovo je imenovan za člana Saveta 14. februara 1839. godine. U vreme od 1839. do 1844. godine bio je udarna pesnica ustavobranitelja u borbi protiv kneza Miloša i Mihaila Obrenovića. Oslanjajući se na njegov neosporni uticaj u narodu, vojnička znanja, ustavobraniteljski prvaci svesno su ga isticali u prvi plan. Posebna ovlaštenja dobio je 23. maja 1839. godine radi ugušenja Jovanove bune, koja je bila uvod u abdikaciju kneza Miloša.

Posle smrti kneza Milana sa Jevremom Obrenovićem i Avramom Petronijevićem imenovan je 14. juna 1839. godine za namesnika i na toj dužnosti ostao do 5. marta 1840. godine. Prvo namesništvo bilo je, u stvari, prva ustavobraniteljska vlada, kada je počeo rad na svrgavanju Obrenovića i dovođenju Karađorđevića na presto. Porta je, rukovođena svojim interesima, podržavala ustavobranitelje, pa je posle stupanja kneza Mihaila na presto Vučića i Petronijevića odredila za kneževe savetnike. Oni su na toj dužnosti bili od 5. marta do 1. maja 1840. godine, kada su pod pritiskom knez Mihailovih pristalica odstupili i pobegli pod tursku zaštitu u beogradsku tvrđavu. Napustio je Srbiju sa drugim ustavobraniteljskim prvacima oktobra 1840. godine, posle misije Portinog izaslanika Musa-efendije. Do aprila 1842. boravio je u političkom izgnanstvu u Turskoj, gde je učvrstio veze sa istaknutijim turskim političarima i poljskim emigrantima. Tada je nastao plan o proterivanju kneza Mihaila i posle povratka u Srbiju, on i ostali ustavobranitelji aktivno su delovali u tom pravcu.

Kada su pripreme završene, prešao je u Zemun, a odatle tajno u Smederevo i Kragujevac u kojem je preuzeo komandu nad vojskom i topovima i stekao stratešku prednost u odnosu na kneza Mihaila. Taj događaj u istoriografiji naziva se Vučićevom bunom. Posle kneževog bekstva obrazovano je 9. septembra 1842. godine. Privremeno pravlenije u kojem je Petronijević bio predsednik, a on predvoditelj naroda. Glavni zadatak ove vlade bilo je proglašenje Aleksandra Karađorđevića za kneza što je i obavljeno u logoru na Vračaru 14. septembra. U tom izboru imao je presudnu ulogu.

Kada je Porta priznala novog kneza, obrazovana je 7. novembra 1842. godine vlada u kojoj je bio popečitelj vnutrenih dela. Sa te dužnosti je odstupio 20. juna 1843. godine zbog protivljenja ruske vlade promeni na prestolu Srbije. Ruska vlada zahtevala je i da se Vučić i Petronijević udalje iz zemlje, što su oni i učinili u avgustu 1843. godine. Za vreme drugog egzila u Turskoj boravio je u Vidinu i Carigradu. U Srbiju se vratio u avgustu 1844. godine i tada mu je priređen veličanstven doček.

Kada je krajem septembra 1844. godine izbila Katanska buna, od kneza Aleksandra dobio je specijalno punomoćje za njeno gušenje. Tada je samo za njega, 6. oktobra 1844. godine, ustanovljen čin vojvode s titulom „prevashoditeljstva”, a posle ugušenja bune, 15. novembra 1844. godine i zvanje kabinetskog savetnika. U toku bune, iako je postupao prema datim nalozima, ispoljio je izuzetnu strogost i surovost, što je bilo u skladu sa njegovim karakterom.

Sa knezom Aleksandrom i većinom ustavobranitelja razišao se 1845. godine a u političkoj borbi podržavala ga je ruska diplomatija, te je postao istaknuti zagovornik ruskog uticaja u Srbiji. Na Petrovskoj skupštini u Kragujevcu u julu 1848. godine, u prisustvu velikog broja svojih pristalica, primorao je kneza Aleksandra i vladu da ispune njegov zahtev u vezi sa smenjivanjem pojedinih državnih činovnika. Uprkos toj pobedi, kada se činilo da je njegov uticaj na državne poslove neograničen, knez i vlada su sprovodili politiku njegove sistematske izolacije. Ilija Garašanin odmah po stupanju na mesto kneževog predstavnika penzionisao ga je 6. oktobra 1852. godine. Politički je rehabilitovan pred kraj vladavine kneza Aleksandra, kada je postavljen za predsednika Saveta (12. IV 1858—27. I 1859).

Bio je veliki demagog. Predstavljao se kao istinski narodni tribun, zaštitnik narodnih interesa pred birokratizovanim državnim aparatom. Svoje seljačko odelo, iako je stekao veliko bogatstvo, nije menjao, a njegova kuća bila je prava narodna kancelarija u koju su slobodno dolazili seljaci iz unutrašnjosti Srbije. Poput kneza Miloša, u čijoj je senci politički stasavao, znao je potrebe i osećao mentalitet srpskog seljaka, te su ga ustavobranitelji u borbi protiv Obrenovića isturili u prvi plan. Bio je nadareni govornik i umeo da ponese Narodnu skupštinu, naročito u vreme od 1839. do 1844. godine. To je jedan od razloga što je skupština sazivana samo dva puta, 1848. i 1858. godine, kada je prešao u opoziciju knezu Aleksandru.

Sposoban da uguši i podigne bune, nije umeo politički i strpljivo da deluje, pa je u mirnijim vremenima potiskivan u drugi plan. Bio je čovek istočnjačkih manira i ponašanja, zagriženi partajista, dosledan u mržnji prema protivnicima, bilo da su to Turci ili politički neistomišljenici, srebroljubiv, ali i čovek koji je od sluge i siromaška za četvrt veka postao jedan od najuticajnijih ljudi u Srbiji i najistaknutijih političara novovekovne srpske države.

Ženio se dva puta. Sa prvom ženom Perunikom imao je četvoro dece: Stevana, Stanku, Iliju i Anku. S drugom, Grkinjom Agnijom, oženio se 1827. godine i sa njom nije imao poroda. Godine 1855. jula meseca, umrla mu je supruga Agnija, što ga je ožalostilo i omekšalo. Zato je početkom 1858. godine za njenu dušu poklonio crkvi manastira Žiče jedno zvono. Zvono teško 478 funti poslato iz Beograda, bilo je sa ugraviranim natpisom.

Bio je krupan, pravilnih crta lica i malih očiju. Glas mu je bio tanak i u običnom razgovoru govorio je malo. Znao je svakog da sasluša, čak i svoje protivnike.

Prvi je hteo da povede bunu protiv Turaka, ali ga je Miloš Obrenović sprečio u tome, misleći da je previše rano za to. Bio je prvi srpski policajac i čuvar Miloševog režima za vreme Đakove bune 1825. i Miletine bune 1835, a potom žestoki protivnik i ustavobranitelj. Zajedno sa Avramom Petronijevićem i Jevremom Obrenovićem učestvovao je u radu Prvog namesništva (1839—1840). Bio je jedan od najbogatijih i najmoćnijih Srba svog vremena.

Kako na Svetoandrejskoj skupštini nije uspeo da osujeti povratak kneza Miloša na presto, povukao se u svoju kuću u blizini Kalemegdana. Po dolasku kneza Miloša u Srbiju u januaru 1859. na prevaru je uhapšen, povedena je istraga zbog štete nanete privrženicima dinastije Obrenović od 1839. do 1844. godine. Pošto se razboleo, prebačen je u Vojnu bolnicu kao pritvorenik, gde je s knez Miloševim znanjem otrovan. Neposredni izvršioci njegovog ubistva bili su doktor Karlo Beloni i šef Glavne vojne uprave Mladen Žujović. Umro je u mukama, a narednog dana sahranjen je u običnom seljačkom odelu (košulji i gaćama). Njegovi posmrtni ostaci preneti su 1903. godine u zadužbinsku crkvu u Zakuti u Gruži.

Sahrana

Sahranjen je 1/13. jula 1859. na Palilulskom groblju na Tašmajdanu. O tome je njegov praunuk Kosta Hristić zabeležio: „U kovčegu je ležao pokojnik bez odela, samo u gaćama i košulji. Izgledalo je kao da je to bio neki osuđenik i težak prestupnik. A to beše negda svemoćni vojvoda Toma Vučić Perišić“. Odatle su njegove kosti prenete 1904. u Gružu, u grobnicu crkve zakutske, njegove zadužbine.

Izjava

„Ja se ne bojim nikoga, ni knjaza ni Saveta, ni popečitelja ni mitropolita, i niko ne treba da se boji nikoga, mi smo svi ravni, što je knjaz to je i svinjar, što svinjar to i savetnik, što savetnik to i terzija, što terzija to i sudija, što sudija to i ja, svi smo mi jednaki: ne treba da se samo jedan greje na suncu, a svi mi stojimo u 'ladu... Ja se ne bojim nikoga, samo se bojim Ustava, pa to ću reći i knjazu Mihailu kao što sam govorio njegovom ocu... nek niko ne misli da knjaz može da čini u zemlji što hoće; on mora da sluša narod i čini ono što narod hoće i zapoveda.“

Vidi još

• Vučić-Perišići
• Vučićeva buna
• Prvo namesništvo (1839—1840)
• Ulica gospodara Vučića (Beograd)

Literatura

• Popović, Radomir J. (2003). Toma Vučić Perišić. Beograd: JP Službeni glasnik; Istorijski institut. str. 349. ISBN 86-7743-039-3. 
• Stojančević, Vladimir (1995). Iz istorije Srbije Drugog ustanka i knez Miloševe vlade 1815-1839. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 284. ISBN 86-170-3917-5. 
• Ljušić, Radoš (2004). Kneževina Srbija (1830-1839). Beograd: Zavod za udžbenike. str. 543. ISBN 86-17-11614-5. 
• Ljušić, Radoš (1995). Prvo namesništvo 1839-1840. Beograd: Prosveta. str. 179. ISBN 978-86-0700-869-8. 
• Stranjaković, Dragoslav (1932). Vlada ustavobranitelja 1842-1853: unutrašnja i spoljašnja politika. Beograd: Za Narodnu štampariju M. Drobac. str. 328. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Ustavobranitelji i njihova vlada (1838-1858), tom V. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 480. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Jovanović, Slobodan (2005). Druga vlada Miloša i Mihaila, tom VI. Beograd: Prosveta [Fototipsko izdanje štamparije IKP "Gece Kona" od 1932. do 1935.] str. 527. ISBN 978-86-07-01630-3. 
• Hristić, Kosta N. (2021). Zapisi starog Beograđanina (2. dop. izdanje). Beograd: PortaLibris. str. 564. ISBN 978-86-7818-586-1. 
• Milan Đ. Milićević, Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, Beograd 1888;
• Mihailo Gavrilović, Miloš Obrenović, I—III, Beograd 1908, 1909, 1912;
• Dragoslav Stranjaković, Vučićeva buna 1842, Beograd 1936;
• Radoš Ljušić, Nepoznata biografija Tome Vučića Perišića od Sime Milutinovića,
• Zbornik radova sa naučnog skupa: Sima Milutinović Sarajlija, Beograd 1993;
• Jelavich, Charles; Jelavich, Barbara (1986). The Establishment of the Balkan National States, 1804-1920. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-96413-3. 

Spoljašnje veze

• Veliki Gružanin – Toma Vučić Perišić (3. april 2017) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. decembar 2017)