Географија Црне Горе

С Википедије, слободне енциклопедије
Карта Црне Горе
Бока которска

Црна Гора се налази у југоисточној Европи на Балканском полуострву. Територија Црне Горе заузима приближно 13.812 km².

Границе[уреди | уреди извор]

Граничи се са Хрватском (14 km) на западу, Босном и Херцеговином на сјеверу (225 km), Србијом на истоку (203 km рачунајући и Косово и Метохију), Албанијом на југу (172 km), а од Италије је раздвојена Јадранским морем. Дужина обале је 293,5 km.[1]

Крајње тачке Црне Горе су:

Земљина кора на тлу Црне Горе[уреди | уреди извор]

Земљина кора на тлу Црне Горе има различиту дебљину. Највећа је у предјелу црногорских Динарида, а најмања у јужном дијелу басена Јадранског мора. Заправо, најмања је у централном дијелу Јужног Јадрана(20 km), а највећа је у предјелу Лијеве Ријеке, гдје дебљина коре износи од 45 до 50 km.

Физичко-географске одлике[уреди | уреди извор]

Рељеф[уреди | уреди извор]

Црна Гора се распростире од високих врхова на граници са Србијом и Албанијом и шири се великом равницом која се простире неколико километара. Равница грубо нестаје на сјеверу, гдје се Ловћен и Орјен нагло спуштају у Боку которску.

Црно језеро на Дурмитору је настало ледничком ерозијом

Планине Црне Горе спадају у једне од најнегостољубивијих терена у Европи. Њихова просјечна надморска висина је више од 2.000 m. Највиши врх Црне Горе је Зла Колата на Проклетијама са надморском висином од 2534 m. Један од најпознатијих врхова Црне Горе је Боботов кук на планини Дурмитор, који се налази на висини од 2523 m.[а] Планине Црне Горе спадају у терене Балканског полуострва највише измијењене ерозијом током последњег леденог доба.

Јадранска област захвата релативно узани појас Црногорског приморја од рта Оштро до ушћа ријеке Бојане, а према унутрашњости Јадранска област се шири ка долини Бојане и Скадарској котлини, и ка долинама Мораче и Зете. На кречњачкој подлози развила се посебна врста тла-црвеница, погодна за узгој дувана, винове лозе, воћа, маслина и других култура. Поред црвенице јавља се и флишно земљиште. Јадранска област се дијели на: Бококоторски залив, Црногорско или Паштровићко приморје, Барско поље, Скадарски басен и Зетско-Бјелопавлићку равницу.

Кањон ријеке Таре
  • Бококоторски залив састоји се од четири мања залива: Топланског, Тиватског, Рисанског и Которског. Топлански и Тиватски залив спаја тјеснац Кумбор, а Тиватски и Рисански тјеснац Вериге.
  • Паштровићко приморје протеже се од Боке до Улциња. Изнад њега се издижу планине Румија и Суторман. Некадашње острво Свети Стефан пјешчаном превлаком спојено је са обалом и претворено у полуострво и туристички град-хотел. Овај дио Јадранске области располаже пјесковитим плажама Петровац, Милочер, Свети Стефан, Улцињ итд. Велика Плажа код Улциња је најдужа од плажа у Црној Гори, дуга око 13 km.
  • Барско поље је најзначајнији жељезнички, лучки и индустријски центар.
  • Скадарски басен представља највећу криптодепресију на Балканском полуострву. Његова највећа дубина лежи 38 m испод нивоа мора, а површина воде језера је 6 m изнад нивоа мора. Оно је уједно и највеће језеро Црне Горе.
  • Зетско-Бјелопавлићка равница се протеже око ријека Мораче и Зете све до недалеко од Никшићког поља. Плодно тло, обиље воде, медитеранска клима учинили су да је ово најплоднији дио Црне Горе и њена житница.

Велики крашки предео у Црној Гори углавном лежи на висинама од 1000 m изнад нивоа мора, а неки дијелови иду скоро до 1.900 m, као на примјер планина Орјен, највиши масив међу приобалним кречњачким вијенцима.

Најдубље јаме и јамски системи у Црној Гори
назив локација дубина (m)
Јама на Вјетреним брдима Дурмитор 897
Јама у Малом Ломном Долу Дурмитор 605
Јамски систем у Обручинама Дурмитор 464
Јама у Црквеном Долу Морачка Капа 266
Јама у Прибатовом Долу Маганик 239

Три најдубље јаме у Црној Гори налазе на Дурмитору. Најдубља међу њима налази се на Вјетреним брдима и има дубину од 897 метара. У пет најдубљих јама убрајају се по једна на Морачкој Капи и Маганику.[2]

Клима[уреди | уреди извор]

На климу Црне Горе утичу велике водене површине Јадранског мора и Скадарског језера, дубок улазак Боке которске у копно, планинско залеђе у близини обале (Орјен, Ловћен и Румија) и планинама Дурмитор, Бјеласица и Проклетије.

У Приморју и Зетско-Бјелопавлићкој равници влада средоземна клима, са топлим и сувим љетима и благим и кишовитим зимама. Током зиме са копна мора дува сува и хладна бура, док у јесен са мора дува југо доносећи топао ваздух из сјеверне Африке и велике количине падавина. Планина Орјен спада у најкишовитија мјеста у Европи. У тој области падне годишње 4600 mm падавина, на стрмим падинама Орјена у мјесту Црквице годишње просечно падне око 5000 mm, што представља европски максимум падавина, а у рекордним годинама близу 7000 mm/m².[3]

Знатно оштрију климу имају крашка поља испод околних планинских врхова удаљена 20-80 km од мора. У централном и сјеверном делу Црне Горе влада планинска клима, а на крајњем сјеверу Црне Горе континентална клима, који осим великих дневних и годишњих амплитуда температуре карактерише мала годишња количина падавина уз прилично равномјерну расподјелу по мјесецима. У планинским областима на сјеверу љета су релативно хладна и влажна, а зиме дуге и оштре, са честим мразевима и ниским температурама, које нагло опадају са висином.

Хидрографија[уреди | уреди извор]

Ријеке Црне Горе припадају Црноморском и Јадранском сливу. Најдужа ријека је Тара (141 km), а остале дуже ријеке су Пива, Ћехотина, Лим, Зета, Морача и Бојана. Ријека Тара протиче кроз кањон дубок 1.300 метара. Једина пловна ријека је Ријека Црнојевића.

Језера[уреди | уреди извор]

Највеће језеро Црне Горе је Скадарско језеро, које је највеће језеро на Балканском полуострву. Скадарско језеро је криптодепресија.

Глацијална језера су најбројнија али и најмања. Велики број планина је током плеистоцена био захваћен глацијацијом. На њима су се током тог периода образовали ледници који су створили карактеристичне ерозивне и акумулативне облике. Након завршетка глацијације, у појединим облицима рељефа формирана су језера. Најзаступљенија су глацијална језера смештена у цирковима и терминалним басенима. Већи број глацијалних језера налази се у цирковима, на висинама од 1500-2300 m. Због њиховог положаја, међу високим планинским врховима и бистре зелено-плаве боје називају их „горске очи”.

Басени глацијалних језера у цирковима су полигенетски (крашка и глацијална ерозија). Од њих су се одржала само она чије је дно засуто муљем или је изграђено од вододржљивих стена. Језера у терминалним басенима убрајају се у ерозивно-акумулативна.

На Дурмитору се налази 17 глацијалних језера, на Бјеласици 15, на Волујаку 3, на Сињајевини 2, на Проклетијама и Виситору 10. Глацијална језера на Дурмитору смештена су између планинских врхова и на Језерској површи. Познатија језера на овој планини су: Велико и Мало Црно код Жабљака, Шкрчко, Змијање, Валовито, Пашћанско, Рибље, Вражје, Модро итд. Велико и Мало Црно језеро су највећа и најпознатија од њих. Леже на надморској висини од 1413 m. Спојена су језероузином и имају облик броја 8. Површина ових језера мења се са променом водостаја. Велико језеро дугачко је 1300 m, широко 800 m а дубоко 24 m.

Басен Црног језера по постанку је полигенетски (тектонско-крашко-глацијални). За савремени изглед језера од значаја је развој крашког процеса у постглацијално доба. Ширина језероузине између Великог и Малог језера варира од водостаја. Креће се од 60 (при високом водостају) до 5-10 m (при ниском водостају). При ниским водостајима ниво Великог језера виши је од нивоа Малог, вода се прелива и гради слапове.

Црно језеро добија воду од падавина које се излучују на његову површину и сливају се са непосредног слива, од периодских и сублакустријских извора и врела, од периодског тока и сталне притоке Млинског потока. Воду губи периодском отоком, Жабљачком реком, понирањем и испаравањем. Жабљачка река истиче из Великог језера а дугачка је 2 km. Њена вода губи се у понорима код Жабљака.

Познатија ледничка језера на планини Бјеласици су: Биоградско, Пешића, Велико и Мало Шишко, Велико и Мало Урсуловачко.

Плавско језеро је највеће ледничко језеро Проклетија и Црне Горе али и бивше Југославије. Сем њега, на Проклетијама су позната ледничка језера: Ридско, Букумирско, Ђеравичко (Велико и Мало), Језеро без дна, Црно и Травно, Савино и др. Нека од ових проклетијских језера налазе у Метохији, у Србији. [4]

Флора[уреди | уреди извор]

Ушће Мораче у Скадарско језеро

У Црној Гори самоникло расте 2880 врста и подврста виших биљака (папрати и цвјетнице), међу којима су 212 ендемити Балканског полуострва, а 22 врсте ендемити Црне Горе.[5] Територија Црне Горе се може поделити на три екорегије: илирске листопадне шуме, средоземну вегетацију на приобаљу и два подтипа мјешовитих шума (балканске мјешовите шуме на крајњем сјеверу и истоку и динарске мјешовите шуме у остатку земље.[6]

Фауна[уреди | уреди извор]

Животињски свет Црне Горе спада у зоогеографску област Палеарктик, али се на њеној територији укрштају фауне и неких других области: Медитерана, средње Европе и предње Азије. С друге стране, данашња фауна Црне Горе представља остатак квартарне фауне која је на овом подручју била необично богата. Балканско полуострво је за време леденог доба имало релативно блажу климу и било уточиште бројним биљним и животињским родовима и врстама. У вријеме квартара на овом подручју живјеле су данас изумрле врсте: црвени алпски вук (Cuon alpinus europaeus), пећинска хијена (Crocuta spelaea), пећински медвјед (Ursus speleus), леопард (Leopardus pardus), дивљи коњ, вунасти носорог (Coelodonta antiquitatis), гигантски јелен (Megaceros giganteus), бизон (Bison priscus), дивље говече (Bos primigenius) и др. Бројне су биле и данас постојеће врсте које су из фауне Црне Горе нестале углавном у историјско вријеме, као што су рис (Lynx lynx), јелен лопатар (Dama dama), јелен (Cervus elephus), козорог (Capra ibex) и др.[7]

Национални паркови[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Национални паркови Црне Горе
Паркови у Црној Гори

У Црној Гори постоји пет националних паркова:[8]

Име Основан Величина (ha) Слика
Национални парк Биоградска гора 1952. 5.650
Национални парк Дурмитор 1952. 39.000
Национални парк Ловћен 1952. 5.650 Ловћен са Његошевим маузолејем
Национални парк Скадарско језеро 1983. 40.000
Национални парк Проклетије 2009. 16.630

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Донедавно се сматрало да је Боботов кук био највиши врх Црне Горе.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Црна Гора у бројкама (PDF). Завод за статистику Црне Горе. 2008. 
  2. ^ Петровић, Драгутин; Манојловић, Предраг (2003). Геоморфологија. Београд: Географски факултет, Београд. стр. 318. ISBN 978-86-82657-32-3. 
  3. ^ „Хидрометеоролошки завод Црне Горе”. Архивирано из оригинала 03. 11. 2012. г. Приступљено 14. 11. 2010. 
  4. ^ Родић, Драган; Павловић, Мила (1994). Географија Југославије I. Београд: Савремена администрација, Д. Д. 
  5. ^ „Република Црна Гора: Флора и фауна”. Архивирано из оригинала 16. 3. 2010. г. Приступљено 14. 11. 2010. 
  6. ^ Блечић, Вилотије (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  7. ^ Визи, Ондреј (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  8. ^ „Почетна страна”. Званична презентација. Национални паркови Црне Горе. Архивирано из оригинала 27. 06. 2018. г. Приступљено 27. 6. 2018. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Родић, Драган; Павловић, Мила (1994). Географија Југославије I. Београд: Савремена администрација, Д. Д. 
  • Црна Гора у бројкама (PDF). Завод за статистику Црне Горе. 2008. 
  • Блечић, Вилотије (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 
  • Визи, Ондреј (1982). Енциклопедије Југославије. ЈЛЗ Загреб. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Географија Црне Горе на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Географија_Црне_Горе&oldid=25987485”