Хришћанство у Црној Гори

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Хришћанство у Црној Гори (2011)

  Остали (24,49%)

Хришћанство у Црној Гори представља већинску религију. Од укупног броја становника Црне Горе, 74,24% су православни хришћани, а 3,54% су римокатолици. Поред тога постоји значајан постотак муслимана.

Развој хришћанства у областима које обухвата данашња Црна Гора је већином везано за цетињску митрополију (православље) и барску надбискупију и которску бискупију (католицизам). Територијалним проширењем Црне Горе, у каснијем периоду, на развој хришћанства имају и друге епархије.

Рано хришћанство[уреди]

Дукљанска епископија се први пут помиње 599. године са сједиштем у граду Дукљи, некадашњој престоници римске провинције Превалитане, да би у VIII вијеку над њом имао јурисдикцију драчки митрополит.

Православље[уреди]

Рашки жупан Стефан Немања осваја Дукљу и династија Немањића Дукљом и Зетом (Црном Гором) влада од 1186. до 1356. године, а 1219. године Сава Немањић (први архиепископ аутокефалне српске цркве — Српске архиепископије), обнавља Зетску епископију са сједиштем на Превлаци код Тивта. Има појединаца који мисле да је сједиште епископије било у близини Дукље. Година оснивања Зетске епископије се узима као година установљења институције православне цркве у Црној Гори. Поред Зетске, Сава оснива још седам нових епископија, од којих су четири имале јурисдикцију на територији коју заузима данашња Црна Гора. Те епископије су:

Данас као канонске наследнице поменутих епископија делују: Митрополија црногорско-приморска, Епархија будимљанско-никшићка, Епархија милешевска и Епархија захумско-херцеговачка и приморска. Епархија милешевска и Епархија захумско-херцеговачка и приморска само својим малим дијелом припадају Црној Гори, док су у већем дијелу у Србији, односно Републици Српској.

Зетска митрополија[уреди]

Први зетски епископ био је Иларион Шишевић из Грађана. Ширење православља у Зети је текао веома споро све до почетка XIV вијека, када је под притиском власти православље узело маха у континенталном дијелу зетске државе. Немањићи су изградили доста православних храмова.

По пропасти Српског царства Балшићи враћају Зети независност и суочавају се са двије конфесије (католицизам у јужним дијеловима државе и православље у континенталном дијелу државе). Сагледавајући државне интересе, Балшићи 1389. године уводе католицизам као државну религију (приклањају се папи заобилазећи цариградског патријарха), да би Балша III (1403—1421, учинио православље државном религијом.

У ранг патријаршије (Пећка патријаршија) је 1346. године издигнута Српска архиепископија, а Зетска епископија добија статус митрополије са сједиштем у манастиру Пречиста Крајинска (на обали Скадарског језера. Сједиште митрополије се сели на острво Врањина (у манастир Светог Николе), па на Ком, а одатле на Обод. Зетски митрополит се 1484. године досељава на Цетиње у Богородичин манастир, који је подигао Иван Црнојевић. Иван издаје манастиру „Оснивачку повељу“ и „Одлуку о оснивању Зетске митрополије“, чије је име убрзо промијењено у „Цетињска митрополија“.

Цетињска митрополија[уреди]

Владарском повељом Цетињска митрополија добија посједе и привилегије, па постаје институција која је одмах иза господара. Митрополија је имала јурисдикцију на Црногорском приморју и скадарску област Скендерију.

Од 1450. до 1557. године православна црква у Црној Гори је фактички била независна од Пећке патријаршије, која је припојена Охридској архиепископији 1532. године. Сву власт над црквом у то вријеме имао је Господар. Одлучивао је ко ће бити митрополит и како ће митрополија дјеловати. Цетињски митрополит је био самосталан у свом раду у односу на Охридску архиепископију. У XVI вијеку Пећка патријаршија се обнавља па Цетињска митрополија поново улази у њен састав. Током XVI и XVII вијека цетињски митрополити директно преговарају с млетачким и турским властима, а с папом о прихватању уније. Сви црногорски митрополити имали су титулу Егзарха, били су чувари Пећкога трона.

Крајем XVII вијека слаби утицај турске власти у Црној Гори, а истовремено нестаје утицаја пећког патријарха на избор цетињског митрополита. Права која су се односила на Цетињску митрополију, а која је султан дао пећком патријарху, постала су неважећа за Црну Гору чином отказивања послушности султану. Да је пећки патријарх изгубио утицај на цетињског митрополита постала је очита након смрти митрополита Висариона II, 1692. године.

Збор црногорских главара у мају 1694. године за митрополита је једногласно изабрао игумана Цетињског манастира Саватија Калуђеровића. За овај чин избора митрополита није било никаквих консултација с представницима Пећке патријаршије која је у том моменту имала два патријарха. Овакав начин избора митрополита је настављен и у каснијем периоду.

Црногорске митрополите су хиротонисали пећки патријарси, а касније поглавари Руске православне цркве.

Цетињски манастир

Носилац нове улоге и статуса црногорских митрополита је Рувим II Његуш (1593—1637) године, а то је, да митрополити Цетињске митрополије поред вјерских постају и политички ауторитети. Општецрногорски збор и Црногорски главарски збор су им пружали пуну подршку у сваком смислу (као духовницима, војсковођама и политичарима). Владикат (облик државне власти) трајаће све до половине XIX вијека, са прекидом за вријеме владавине Шћепана Малог. Када је Црна Гора проглашена књажевином, поново је постала секуларна држава.

Послије другог пада Пећке патријаршије, 1766, наступа један канонски недефинисан однос Цетињске митрополије. Наиме, цетињски митрополити нису хтјели да прихвате канонску власт Грка, па су у свом дјеловању били и фактички независни. Неки аутори сматрају да је овим Цетињска митрополија постала аутокефална, док други сматрају да није.

Митрополит Иларион Рогановић 13. јануара 1865. године наређује свештенству да не брију браде, јер је то веома противно канонима наше свете православне источне цркве и сасвим је несходно чину свештеничком. Следеће године Иларион издаје наредбу свештенству да обавезно воде:

  • Регистар рођених,
  • Регистар крштених,
  • Регистар вјенчаних и
  • Регистар умрлих.

Ове новине су изазвале незадовољство код појединих свештеника и долази чак до напуштања појединаца. Митрополит Митрофан Бан 1893. године тражи од свештенства да лаичко одијело замијене мантијама. Обнавља се рад Богословије на Цетињу 1869. године уз материјалну помоћ Руске православне цркве. На предлог митрополита Митрофана, књаз Никола I Петровић је 1. јануара 1904. године издао Закон о уређењу Духовног савјета, а истога дана је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тела. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу "Глас Црногорца" од 1. јануара 1904. године.[1] Међутим, већ током 1904. године, првобитни Духовни савјет је преименован у Свети синод, који је под тим именом добио и свој Устав, на чијој се изради претходно ангажовао канониста Никодим Милаш. У исто време, основане су и посебне епархијске конзисторије, односно духовни судови, као највиша црквено-судска тела за сваку епархију.

Овај период је обиљежен изградњом великог броја храмова (подигнуте су 163 цркве, обновљене 122, изграђена два манастира, а док је 12 манастира рестаурирано) и индетификације духовног и државног подручја послије сваког територијалног проширења Црне Горе. Сарадња цркве и државе је била више него одлична.

Митрополија црногорско-приморска[уреди]

Свети синод Краљевине Црне Горе (29. децембра 1918) је одлучио да Цетињска митрополија поново уђе у обновљену Српску православну цркву, заједно са осталим митрополијама и епископијама које су представљале канонско наслеђе Пећке патријаршије. Од тада Цетињска митрополија је инкорпорирана у Српску православну цркву. По новој подјели 1929, коју је спровела Српска православна црква промијењен је назив у митрополија црногорско-приморска и под тим именом егзистира и данас. Први митрополит црногорско-приморске митрополије био је др Гаврило Дожић.

Будимљанска епископија[уреди]

Будимљанаска Епископија је основана 1219. године на сабору у Жичи. Сједиште Епископије од њеног оснивања било је у Манастиру Светога Георгија (Ђурђевим ступовима) у Беранама, задужбини Првослава сина великог жупана Тихомира, најстаријег брата Немањиног. Из тог времена је сачуван и запис који гласи „четвртога владику постави Свети Саво у Будимљи у храм светог Георгија“. Будимљанска Епископија је у 15. вијеку подигнута на степен Митрополије, па су поред имена будимљанских Епископа сачувана имена и 9 Митрополита будимљанских: Василије, Макарије Први, Макарије Други, Генадије, Сава, Герасим, Григорије, Јефтимије и Пајсије.

Римокатолицизам[уреди]

Римокатоличка црква је друга по бројности међу хришћанским заједницама у Црној Гори. Према попису становништва из 2003. године, у Црној Гори је било 21.972 католика односно 3,54% од укупног броја становника. Према попису становништва из 2011. године, у Црној Гори је било 21.299 католика односно 3,44% од укупног броја становника. На подручју Црне Горе постоје две римокатоличке дијецезе: Барска надбискупија (која је непосредно потчињена Ватикану) и Которска бискупија (која се налази у саставу Сплитско-макарске надбискупије). Почевши од 2016. године на положају барског надбискупа налази се Рок Ђонлешај (р. 1961), док се на положају которског бискупа почевши од 1996. године налази Илија Јањић (р. 1944). Положај Римокатоличке цркве у Црној Гори уређен је посебним конкордатом који је потписан 2011. године.[2]

Протестантизам[уреди]

На подручју Црне Горе делује неколико мањих протестантских хришћанских заједница, које су новијег порекла и окупљају незнатан бриј верника.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]