Корисник:Андрејевић/песак

ИЗРАДА НОВИХ и РЕКОНСТРУКЦИЈА, РЕСТАУРАЦИЈА СТАРИХ ЧЛАНАКА

Југословенска војска

Тенкови Рено Р-35 из састава 2. батаљона борних кола

Хаубице Шкода 150mm К2 из састава 114. и 115. тешког моторизованог артиљеријског пука

Основана након Првог светског рата, Југословенска војска је још увек била углавном опремљена оружјем и материјалом из тог доба, иако су извршене неке модернизације чехословачком опремом и возилима. Од око 4000 артиљеријских оруђа, много је било застарело и зависило од коњске вуче, али око 17.000 атиљеријских оруђа је било релативно модерно, укључујући 812 чехословачких антитенковских топова од 37mm и 47mm. Ту је било и око 2.300 минобацача, укључујући 1600 модерних минобацача од 81mm. Од око 940 противавионских топова, њих 360 су били чехословачки и италијански модели од 15 и 20mm. Сва ова оруђа су била увожена, из различитих извора, што је за последицу имало да различити типови често нису имали прописно одржавање. Једине механизоване јединице су били шест моторизованих пешадијских батаљона у три коњичке дивизије, шест моторизованих артиљеријских пукова, два тенковска батаљона (батаљони борних кола) са 110 тенкова, од којих је 1. батаљон имао тенкове Рено FT-17 још из времена Првог светског рата и модернизоване Рено Кегрес М28 (укупно 56 тенкова) , а 2. батаљон 54 модерна француска тенка Рено R-35, уз независни тенковски ескадрон са 8 чехословачких танкета Шкода Т-32 из састава моторизоване коњице (Ескадрон брзих борних кола). Око хиљаду камиона за војне потребе је увезено из САД неколико месеци пре инвазије. Од четири тешка моторизована артиљеријска пука, два су била наоружана дугачким топовима Шкода 150mm М28, хаубицама Шкода 220mm М28 и мерзерима Шкода 305mm М11/30, а друга два с хаубицама Шкода 150mm вз. 36 К2 и топовима Шкода 105mm вз. 35. Друга два моторизована артиљеријска пука била су наоружана противавионским топовима.

Потпуно мобилисана, Југословенска краљевска војска је могла да размести 28 пешадијских дивизија, 3 коњичке дивизије и 35 независних пукова. Од независних пукова, њих 16 је било на граничним утврђењима, а 19 је било организовано у одреде, снаге ојачане бригаде. Сваки одред је имао један до три пешадијска пука и један до три артиљеријске батерије, а три одреда су организована као брдске јединице. По ратним плановима југословенкса војска могла је да мобилише 1.200.000 војника и још додатних око 600.000 у позадини. Међутим, немачки напад је затекао југословенску војску још увек у процесу мобилизације са само 700.000 војника и само око 11 дивизија је било на њиховим планираним положајима на почетку напада.

Југословенски ловац ИК-3

Југословенски бомбардер Дорније До-17К

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство је имало 450 борбених авиона домаћег (најпознатији ИК-3), немачког, италијанског, француског и британског порекла, од којих су половина били модерни типови. Ваздухопловство је било организовано у 22 бомбардерске и 15 ловачких ескадрила. Главни типови авиона у употреби су били 73 ловца Месершмит Bf 109 109 E, 38 Хокер харикен I (док се још производило под лиценцом у Југославији), 30 Хокер фјури II, 8 Икарус ИК-2 и 6 ловаца Рогожарски ИК-3 (још 6 нераспоређених и једна серија од 25 у процесу производње), 63 бомбардера Дорније Do 17 K (укључујући 40 израђених у Југославији под лиценцом, а Државна фабрика авиона у Краљеву их је још увек производила), 60 Бристол Бленхајм (око 40 израђених под лиценцом) и 40 Савоја Маркети СМ.79K. Јединице морнаричког ваздухопловства су се састојале од 8 ескадрила опремљених, поред осталих, са 12 Дорније Do 22 K и 15 домаћих Рогожарски SIM-XIV-H патролних авиона. Авионе југословенског превозника Аеропут, у које су спадали 6 Локид Електра, 3 Спартан крузера и један де Хевиланд драгон су реквивирани да пруже превозне услуге за ваздухопловство.

Југословенски велики разарач Дубровник, командни брод 1. Торпедне дивизије

Југословенска краљевска ратна морнарица (ЈКРМ) се делила на флоту (у оквиру ње Поморска обалска команда) и речну флотилу. Флота је била сачињена од 4 дивизије, Поморска обалска команда од 3 сектора, а Речна флотила од 5 група и једне команде сектора.

У састав ЈКРМ улазили су: једна застарела лака крстарица Далмације (углавном коришћеном за за обуку), један велики разарач Дубровник, 3 модерна разарача класе Београд (разарач Љубљана је због несреће из јануара 1940, када је потонуо, био на поправци у Тиватском арсеналу), носач хидроавиона Змај, 4 модерне подморнице (две класе Храбри и две класе Осветник), 6 застарелих торпиљерки, 10 модерних моторних торпедних чамаца (2 британска и 8 немачких), 4 велика речна монитора, 11 минополагача, 2 матична брода за снабдевање подморница (један велики и један мали), један велики реморкер, 2 танкера (један велии и један мали), једна моторна јахта и бројна мања пловила на мору и по рекама.

Припреме за рат

На вест да је у Југославији извршен државни удар, Хитлер је наредио да се сместа сазове ратни савет на којем је договорено да се, поред планираног напада на Грчку, симултано изведе и напад на Југославију. На тај начин спречило би се евентуално повлачење Југословенске војске према Грчкој и стварање другог Солунског фронта, као што се догодило у Првом светском рату.

Хитлеров план напада на Југославију имао је шифровано име „Операција 25“, или „Упутство број 25“ или једноставно „Директива број 25“. Она је сачињена заједно са планом за Опрерацију Марита који је предвиђао немачко-италијанску инвазију на Грчку. Тај Хитлеров план кршио је одредбе које су одређене Протоколом о приступању Југославије Тројном пакту и Гарантним нотама.

На Балкану, Краљевина Југославија и Краљевина Грчка су дочекале рат усамљене. Додуше, на северу Грчке је постојао британски експедициони корпус од око 50.000 људи, махом Британаца. Командант тог корпуса је био генерал Хенри М. Вилсон.

Дана 3. априла 1941. године реактивиран је војвода Петар Бојовић и постављен на место Врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а трансформисањем Главног генералштаба у штаб Врховне команде постао је помоћник (уједно заступника) врховног команданта, младог краља Петра II . Начелник Главног генералштаба југословенске војске (који ће избијањем рата бити трансформисан у штаб Врховне команде) био је армијски генерал Душан Симовић (који је уједино био и председник југословенске владе).

Нови председник владе, Душан Симовић, покушао је хитним дипломатским путем да умири разјареног Хитлера, уверавајући га да ће Југославија остати неутрална. Он је заправо покушао да добије на времену не би ли припремио какву-такву одбрану, али за то мало времена ништа се озбиљније није могло учинити по питању војне ангажованости у одбрани земље. Берлин није чекао и први је покренуо ратну машинерију. Немци су без објаве рата напали Краљевину Југославију 6. априла 1941. године.

План Р-41

Главни чланак: План Р-41

Југословенски Главни генералштаб израдио је план одбране од Осовине на свим фронтовима под шифрованим именом „Р-41“. Целокупна војска била је распоређена дуж граница према Румунији, Бугарској, Албанији, Немачкој и Мађарској. Војска је са северних и западних граница требало да се постепено, под борбом, повлачи ка унутрашњости и ка грчкој граници те да се поново, као у Првом светском рату, успостави нови Солунски фронт.

Врховни командант био је краљ Петар II, помоћник Врховног команданта војвода Петар Бојовић, начелник штаба Врховне команде армијски генерал Душан Симовић, , минситар војске и морнарице армијски генерал Богољуб Илић, командант Југословенског краљевског ратног ваздухопловства бригадни генерал Боривоје Мирковић, а командант Југословенске краљевске ратне морнарице контраадмирал Јулијан Лутероти. Војска је била распоређена на следећи начин:

1. Група армија

Командант 1. Групе армије био је армијски генерал Милорад Петровић Лорд, а начелник штаба био је дивизијски генерал Лав Рупник. Прва група армија била је састављена од 4. и 7. армије; 4. армија распоређена на простору Хрватске, а 7. армија на простору Словеније. Требало је да се под борбом повлачи ка унутрашњости.

Фронт 1. Групе армија (4. Армија и 7. Армија)

• 4. Армија - армијски генерал Петар Недељковић
  • Славонска дивизија
  • Савска дивизија
  • Мурска дивизија
  • Ормошки одред
  • 2. тенковкса чета 1. батаљона борних кола
  • 4. четнички (јуришни) батаљон
• 7. Армија - дивизијски генерал Душан Трифуновић
  • Дравска дивизија
  • Триглавска дивизија
  • Триглавски планински одред
  • Ришњачки планински одред
  • Лички одред
• Резерва 1. Групе армија
  • 1. Коњичка дивизија

2. Група армија

Командант 2. Групе армија био је армијски генерал Милутин Недић, а начелник штаба био је дивизијски генерал Љубомир Стефановић. Друга група армија била је састављена од 1. и 2. армије; 1. армија била је на простору Бачке и Срема, а 2. армија на простору Славоније и Барање. Требало је да се под борбом повлачи ка унутрашњости.

Фронт 2. Групе армија (1. Армија и 2. Армија)

• 1. Армија - армијски генерал Милан Раденковић
  • Потиска дивизија
  • 3. Коњичка дивизија
  • Сенћански одред
  • Сомборски одред
  • 6 пешадијских пукова
  • 1. четнички (јуришни) батаљон
• 2. Армија - армијски генерал Драгослав Миљковић
  • Осјечка дивизија
  • Врбаска дивизија
  • Босанска дивизија
  • 2. батаљон борних кола (без 1. тенковске чете)
  • 2. четнички (јуришни) батаљон

3. Група армија

Командант 3. Групе армија био је армијски генерал Милан Недић, а начелник штаба био је бригадни генерал Миодраг Дамјановић. Трећа група армија била је састављена од 3. армије и Трупа 3. армијске боласти (имале су статус армије); 3. амрија била је распоређена на фронту према Албанији, а Трупе 3. армијсек области браниле су исток данашње Северне Македоније и Вардарску долину. Ова група армија требало је да на фронту према Бугарској (Трупе 3. армијске области) брани одступницу остатку војске и спречи продор делова немачке 12. амрије, а на фронту према Албанији (3. армија) изврши офанзиву те се што пре споји с грчком војском и сломи италијански отпор на тим просторима.

Фронт 3. Групе армија (3. Армија и Трупе 3. армијске области)

• 3. Армија - армијски генерал Илија Брашић
  • Вардарска дивизија
  • Косовска дивизија
  • Зетска дивизија
  • Херцеговачка дивизија
  • Комски одред
  • 3. четнички (јуришни) батаљон
• Трупе 3. армијске области - армијски генерал Јован Наумовић
  • Вардарска дивизија
  • Моравска дивизија
  • Шумадијска дивизија
  • Струмички одред
  • 114. тешки моторизовани артиљеријски пук
  • 1. тенковска чета 1. батаљона борних кола
  • 1. тенковкса чета 2. батаљона борних кола
• Резерва 3. Групе армија
  • Ибарска дивизија

Армије непосредно под Врховном командом

Армије које су се нашле непосредо под Врховном командом биле су: 5. армија (која је заузимала фронт у данашњој источној Србији према Бугарској и мањим делом према Румунији, и требало је да зајендо са Трупама 3. армијске области из састава 3. Групе армије осигура одступницуостатку војске и спречи продор делова немачке 12. армије у Моравску долину), 6. армија (која је заузимала фронт према Румунији и била распоређена у Банату и Шумадији, и требало је да чува десни бок 2. Групе армија те се под борбом заједно с њом повлачи према унутрашњости) и Трупе приморске армијске области (које су имале за циљ одбрану обале и да изврше офанзиву на Задар и заузму га).

Фронт 5. Армије

• 5. Армија - армијски генерал Владимир Цукавац ->10.04.1941. дивизијски генерал Мирослав Томић.
  • Топличка дивизија
  • Тимочка дивизија
  • Крајинска дивизија
  • Дринска дивизија
  • 2. Коњичка дивизија (Ушла у састав 7. априла издвајањем из састава 6. армије)
  • Власински одред
  • Калнски одред
  • 113. тешки моторизовани артиљеријски пук
  • 5. четнички (јуришни) батаљон

Фронт 6. Армије

• 6. Армија - армијски генерал Димитрије Живковић
  • Сремска дивизија
  • Дунавска дивизија
  • Банатски одред (Гардијска коњичка бригада)
  • Савски одред
  • Браничевски одред
  • Пожаревачки одред
  • 115. тешки моторизовани артиљеријски пук
  • Ескадрон брзих борних кола
  • 3. тенковкса чета 1. батаљона борних кола (Ушла у састав 9. априла, до тада путовала из Сарајева до Орашца на свој положај)
  • 6. четнички (јуришни) одред

Фронт Трупа Приморске армијске области

• Трупе приморске армијске области - армијски генерал Живко Станисављевић
  • Јадранска дивизија
  • Чапљински одред
  • Команда Боке Которске
  • Команда Шибеника

Стратегијска резерва Врховне команде

• Церска дивизија
• Унска дивизија
• Динарска дивизија
• Личка дивизија
• Краљева гарда
• 111. тешки моторизовани артиљеријски пук

Команда позадине

Командант команде позадине био је армијски генерал Данило Калафатовић, а начелник штаба дивизијски генерал Михаило Боди.

Немачки план напада

Немачка је при нападу потпуно изненадила југословенску војску за кратко време, тако да је ова могла да мобилише само 2/3 свог борбеног капацитета, од тога 28 пешадијских и 3 коњичке дивизије. Ратно ваздухопловство Краљевине Југославије је располагало са само 300 авиона.

Немачки план инвазије је био следећи: 2. армија генерал-пуковника Максимилијана фон Вајхса је имала задатак да наступи према Загребу, а одатле кроз босанске планине према Сарајеву. Истовремено је имала једна ударна оклопна група из Мађарске да се пробије ка Београду. Главни удар је имао да се изведе из Бугарске где се налазила 12. армија под командом фелдмаршала Вилхелма Листа који је имао задатак да након пробијања Македонског фронта напредује према Нишу и нападне Београд из правца југа, а истовремено крене у северну Грчку и у јужну Србију, распоређен у два крила лево и десно. У инвазији на Југославију није учествовала читава 12. амрија већ само њени делови, док је остатак узео учешће у инвазији на Грчку; немачки XXXX моторизовани корпус и 1. панцер група наступале су из правца Софија, а XXXXI моторизовани корпус из правца румунског Баната.

Стање у Европи током напада на Југославију

• 12. Армија - фелдмаршал Вилхелм Лист
  • 1. Панцер група - генерал-пуковник Евалд фон Клајст
    • XIV Моторизовани корпус
      • 5. Панцер дивизија
      • 11. Панцер дивизија
      • 60. Моторизована пешадијска дивизија
      • 294. Пешадијска дивизија
      • 4. Брдска дивизија
  • XXXX Моторизовани корпус
    • 9. Панцер дивизија
    • 1. СС Панцер дивизија Телесна гарда Адолфа Хитлера
    • 73. Пешадијска дивизија
  • XXXXI Моторизовани корпус
    • СС Моторизована дивизија Дас Рајх
    • Моторизовани пешадијски пук Гросдојчланд

Немачки Панцер III током инвазије на Југославију 1941. године

• 2. Армија - генерал-пуковник Максимилијан фон Вајхс
  • XXXXVI Моторизовани корпус
    • 8. Панцер дивизија
    • 14. Панцер дивизија
    • 16. Моторизована пешадијска дивизија
  • XXXXIX Брдски корпус
    • 1. Брдска дивизија
    • 79. Пешадијска дивизја
    • 538. Погранична дивизија
  • LI Пешадијски корпус
    • 101. Лака пешадијска дивизја
    • 132. Пешадијска дивизија
    • 183. Пешадисјка дивизија
  • LII Пешадијски корпус
    • 125. Пешадисјка дивизија

Пошто пребројавање 2. армије још није било завршено, 12. армија је без подршке 2. армије прва напала Југославију 6. априла 1941. Немачка 2. армија је тек 8. априла почела напредовање.

Напад

Главни чланци: Априлски рат - 6. април 1941. и Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

Правци наступања немачких снага током Априлског рата.

Немачки тенк Панцер IV у саставу 11. оклопне панцер дивизије из 12. армије, у продору кроз Југославију из правца Бугарске.

Уништена пруга. Напади на комуникације су отежали прикупљање југословенске војске.

У ноћи између 5. и 6. априла, Немци се заузели Сип на Дунаву. Београд је бомбардован у рану зору 6. априла 1941. Хитлер је бацио на Београд разарајуће бомбе од 1.000 kg, а сама операција бомбардовања Београда имала је симболичан назив Казнена одмазда. Већ у првом налету погођен је први цивилни објекат у граду - хотел Авала где је погинуо и министар југословенске владе Фрањо Куловец. У току бомбардовања 6. и 7. априла погинуло је 10.000 Београђана. Бачене су велике количине бомби на стамбене четврти, а порушена је и Народна библиотека Србије у којој је изгорео највећи део материјала од непроцењиве вредности (културни геноцид). Нападом на Београд лично је заповедао немачки генерал-лајтнант Александар фон Лер чија је 4. ваздухопловна флота извршила бомбардовање града. Немачка авијација је напала веће градове попут Ниша, Лесковца, Крагујевца, Новог Сада, Сарајева, Мостар, Бање Луке и тако у потпуности изненадила поспане грађане који су тражили склоништа по подрумима или где год се могло побећи од немачких бомби. Немци су нарочито прецизно погађали циљеве јер су им то фолксдојчери омогућавали. Пре самог рата, из југословенског ваздухопловства је побегао капетан Владимир Крен (који ће касније постати припадник ратног ваздухопловства НДХ) са плановима распореда војног ваздухопловства у читавој земљи. Допринос одбрани Београда дала је Прва ваздухопловна ловачка бригада ЈКРВ чији су се припадници изнад Београда сукобили са авионима Јункерс Ju 87 („штукама“), које су пратили Месершмити. Но, први ратни дан је био запамћен и по томе што је југословенска противваздушна одбрана оборила немачки извиђачки авион близу села Доњег Душника у јужној Србији, а пилоте који су се спасили искакањем, жандарми се спровели у Ниш. Југословенска влада издаје прокламацију о почетку рата са Немачком и одлуку о општој мобилизацији, али она је стигла сувише касно. Са војно-стратешког положаја, Земун је представљао значајан фактор пошто се ту налазила Команда ратног ваздухопловства, Команда ратне морнарице и аеродром испод Бежанијске косе.

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство се прво супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске као и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издаји дела хрватских и словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачки напади на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана.

Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.

Оклопна возила СС Панцер дивизије Телесна гарда Адолфа Хитлера.

Кључни продор извршила је немачка 12. армија из Бугарске. Она је већ била претходно концентрисана ради напада на Грчку. Напад на граничном фронту код Криве Паланке до планине Беласице, извршен је на трупе Треће армијске области (Моравска, Шумадијска и Брегалничка дивизија и Струмички одред). У нападу немачке 12. армије учествовали су 40. моторизовани корпус, 9. оклопна и 73 пешадијска и моторизована СС. бригада Адолф Хитлер и делови 18. корпуса, 2. оклопна дивизија, уз јаку подршку авијације. Већ у прва два дана немачке снаге решиле су главни задатак: пресекле Моравско-Вардарску долину и тиме одсекле Југословенску војску од сваког евентуалног наслона на савезнике, а уједно избиле на грчку границу у позадину грчког фронта у Тракија. Напад је организован из три правца: Ћустендил-Крива Паланка-Куманово. 12. армија се брзо пробијала и већ 7. априла ушла у Скопље. Једна оклопна дивизија сјурила се на запад и ускоро ступила у контакт са Италијанима у Албанији, док је главнина 12. армије наставило наступање у Грчку (операција Марита) против грчке армије и британског експедиционог корпуса. Ниш је бомбардован 8. априла и том приликом је погинуло 600 грађана. Следећег дана у њега су ушле копнене јединице немачке војске.

Предаја оружја заробљених југословенских војника у Дравској бановини.

Главни немачки удар са северозапада извршен је из два правца: из рејона Клагенфурта (Целовца), Граца и Нађ Кањиже, где се још вршила концентрације јединица 2. армије заједно са 11. дивизијом, под командом генерал-пуковника Максимилијана фон Вајкса. 46. оклопни корпус Друге армије сјурио се са северозапада на Београд наилазећи на слаб отпор. Пред овим корпусом су се углавном налазили Хрвати који ништа нису чинили да би зауставили немачке војнике, већ су их поздрављали и тиме починили издају. Једна од оваквих епизода догодила се у војном гарнизону у Сињу када су хрватски официри и војници подигли побуну и певали песму „Вила Велебита“.

На фронту код Сарајева, начелник 2. армије, генерал Богдан Маглић, под изговором да је болестан и да одлази на лечење у Сарајево, је напустио линију одбране, да би се по устоличењу усташке државе појавио као усташки генерал. Слично се десило у Шибенику када је командант Јадранске дивизије Петар Кватерник (рођени брат Славка Кватерника) наредио да се преда оружје и похапсе сви српски кадрови.

Немачке јединице су ушле 10. априла у Загреб где је, у име поглавника Анте Павелића, пензионисани пуковник Славко Кватерник прогласио Независну Државу Хрватску. Влатко Мачек, који је одмах по нападу Немаца напустио и окривио већ уздрману југословенску владу, а преко радија је позивао чланство своје Хрватске сељачке странке да буде лојално Трећем рајху.

Без велике борбе, југословенска војска се 13. априла повукла ка Чачку, а у Краљево су из правца Крушевца уз мањи отпор ушле немачке дивизије.

Уништен југословенски тенк Рено NC-27.

Напад је у координацији са Немцима вршила италијанска армија. Тако је 2. италијанска армија под командом генерала Амброзија, која је била концентрисана дуж копнене границе, продрла из Истре и Словеначког приморја, а 9. армија под командом генерала Кавалера, напала је из Албаније, с леђа. Југоисточни фронт којим је командовао Милан Недић се распао. На нишавском правцу 11. оклопна дивизија пробила је слабу одбрану на Плочама и у 9 часова заузела Ниш, у подне Алексинац који је бранио пешадијски батаљон из резерве и 1. артиљеријски дивизион, а затим је пао и Ражањ. Клајст је дакле ушао са својим снагама у Ниш и тако се испунило Хитлерово наређење да се пресече пут југословенској војсци ка Грчкој и на тај начин спречи формирање новог Солунског фронта.

9. априла Немци гоне јединице 5. армије које су биле на нишком сектору. Оне су се у потпуном хаосу повлачиле долином Нишаве и Кутинске реке. Дринска дивизија повлачила се под налетом немачких тенковских јединица правцем Бабушница-Свође-Власотинце. Немачке моторизоване јединице су јој пресекле одступницу код села Љуберађа. На том терену вођена је жестока борба уз обостране губитке. Дринска дивизија, претрпевши огромне губитке повлачила се у правцу Лесковца. Како су немачке јединице продирале долином Кутинске реке, главном саобраћајницом према Нишу, то се разбијена југословенска војска кретала ван главних праваца, држећи се планина.

10. априла код јединица на Косову појавила се дезорганизација, а командант 3. армије наредио је да се уз помоћ импровизованих одреда затворе правци ка Метохији и Санџаку. Настављајући и своју операцију у долини Јужне Мораве, јединице 11. оклопне дивизије су заузеле Параћин, Ћуприју и Јагодину, продужавајући ка Крагујевцу. Врховна команда је издала директиву број 120 за повлачење трупа на линију Бојана-Метохија-Косово-Копаоник-Крагујевац-Београд-Сава-Уна. По тој наредби 5. армија је требало да се повлачи и даље, али за реализацију ове директиве није било реалне основе. Реалнији је био позив Врховне команде издат исте вечери да се војници боре са Немцима где год се нађу. Немачка команда је наредила да се 12. армија оријентише ка Грчкој, а 2. армија, ојачана 1. оклопном групом да заузме Београд и доврши разбијање југословенске војске.

Криза југословенске владе

Од првог дана рата, Врховна команда Југословенске војске није контролисала ситуацију. На министарским седницама у Севојну, где се влада налазила, генерал Душан Симовић се жалио на лоше везе у командовању, а нарочито је оспоравао то што он мора преко поште да издаје наређења јединицама. Оценио је ситуацију као тешку, али не и трагичну и веровао је да се фронт може стабилизовати.

Да би спречио потпуно расуло, не само војсци, већ и у влади, 12. априла изјављује да има пуно поверења у моралну снагу војске и народа и да верује у пријатељство са Совјетским Савезом. Све је било изгубљено и пропаст је све брже и брже текла.

Делови 8. немачке оклопне дивизије без борбе су ушле у Земун 12. априла. Већ наредног 13. априла управу у Земуну преузело је Градско поглаварство. Успостављање Немачке окупационе власти довело је до значајних промена. Земун је одвојен од Београда. Немци су 13. априла пробили последњу линију одбране код Коњарника и умарширали у Београд где су испред Народне скупштине организовали парадни дефиле. Убрзо су стигли фелдмаршал Евалд фон Клајст и Максимилијан фон Вајкс. Рачунајући улазак Аустроугарских трупа 1914. и њихов заједнички улазак са Немцима 1915, био је то трећи улазак Немаца у Београд у 20. веку.

Ову информацију је Душан Симовић добио на Палама од свог ађутанта у основној школи Краљ Петар где је Штаб био смештен. Тражио је хитну везу са енглеским послаником, али је уместо везе добио писмо генерала Дила да Енглеска нема могућности да у датим околностима организује евакуацију југословенске војске преко морнаричке базе у Боки. Симовић је затим рекао да ситуација ништа не ваља и сазвао ново заседање у поноћ 13. априла. Поред војног слома, почела је и криза владе.

На југословенској страни почела су међусобна трвљења и испитивања ко је крив за тако муњевити слом. Неки министри, међу којима и др Слободан Јовановић, Богољуб Илић и Марко Даковић оптуживали су Хрвате за издају. Последње саветовање југословенска влада имала је на Палама. Седница владе је одржана на католички ускрс, 13. априла 1941. Душан Симовић је поднео извештај о војној ситуацији коју је представљао као веома тешку, али не и безизлазну. Говорило се о продужетку борбе на новом фронту Сава-Дрина. Ипак, на крају је одлучено да се влада, ради веће сигурности, премести одмах у Никшић. Симовић је потом предложио генерала позадине Данила Калафатовића за начелника Врховне одбране. О могућности евентуалне капитулације није било ни помена, иако су поједини министри закључили да је војна ситуација много тежа него што ју је представаљао Симовић.

Заробљени југословенски генерали пре депортације у Немачку.

Влада је без Симовића стигла у Никшић сутрадан и прва ствар која се чула била је та да је краљ Петар већ одлетео за Грчку. Приликом утовара транспортних авиона златом учествовало је и више стотина војника на импровизованом аеродрому на Никшићком пољу. Међутим, приликом евакуације погинула су два врло позната имена. Приликом транспорта злата бојним бродом у Егејском мору, брод се преврнуо и погинуо је министар Симовићеве владе Марко Даковић, а историчар Владимир Ћоровић је страдао у авионској несрећи негде изнад Грчке.

На последњој седници владе у Никшићу 15. априла, закључено је да Југославија неће капитулирати као држава, већ да само војска капитулира, док влада и краљ иду у иностранство да одатле наставе да се боре. Тај нацрт је саставио др Слободан Јовановић и предао га Симовићу, а овај Калафатовићу.

Душан Симовић је истог дана издао наређење Данилу Калафатовићу да закључи примирје са Немцима из два разлога: први разлог је био тај што је било немогуће даље пружање отпора на изабраној линији Дрина-Сава и због догађаја који су се догодили у Хрватској. На левом крилу војска није ни постојала, већ само мали одреди који су се у тоталном хаосу предавали Немцима. Сам војнички пораз значио је и расуло саме Симовићеве владе. Тако је потпредседник владе др Влатко Мачек напустио владу 8. априла, а друштво су му чинили и остали поједини други хрватски министри: Јосип Торбар, Бароша Смољан и Иван Андрес. Док су они отишли у Загреб, радикалски лидер Муслимана Џафер Куленовић одлази у Сарајево. Напуштање владе, у ствари бекство министра, био је посебан пример Априлског рата. Позивом својим војним присталицама да изразе лојалност новој власти (Усташкој) 10. априла Мачек је осигурао легитимност преноса власти, фактички потврдио сепаратизам и разбијање Југославије као државе. Остале су празне речи др Ивана Шубашића да потпредседник југословенске владе неће дезавуисати своје другове.

Италијански војници у Југославији током Априлског рата.

Краљ Петар II Карађорђевић је са владом 14. и 15. априла већ одлетео из земље. На аеродрому Агренион у Атини дочекао га је генерал Дил и генерал Вилсон, а затим су се преко Јерусалима и краћег задржавања у Каиру обрели у Лондону.

Иако потпуно војнички сломљени, поједини војници и официри нису показивали тежњу за капитулацијом и наставили су да воде борбу. На Рапај Брду су двојица млађих резервних старешина самоиницијативно организовала отпор и водили са Немцима 12. априла читавог дана борбу. У области Шапца до сукоба је дошло 12. априла када су немачке мотомеханизоване јединице напали војници разних јединица Прве армије. Све до немачког уласка у Шабац, војници су држали Мишарско брдо и бранили град. Дана 13. априла 60. коњички пук југословенске војске извршио је напад на Шабац, у намери да га преотме од Немаца, али је био десеткован и повукао се. Такође су и делови 2. армије пружали жилав отпор према Ужицу. Немци су бомбардовали град 15. априла, а затим га тукли тешком артиљеријом. Командант војног гарнизона није желео да преда град Немцима у руке и убио се. Сергеј Машера и Милан Спасић су 17. априла у Боки которској потопили разарач „Загреб“.

Начелник Оперативног одељења 2. армије, пуковник Дража Михаиловић је избегао заробљавање у Сарајеву и водећи борбе са Немачком оклопном групом 13. априла код железничке станице Шеварлије и код Петровог Села, пробијао се према Добоју. Наредник југословенске војске Божа Перовић је у последњи час успео спасити заставу 41. пешадијског пука у Осијеку и понео је са собом, да би каснија иста застава била и застава Југословенске војске у отаџбини.