Масакри у Рашића Гају

Масакри у Рашића Гају
МестоРашића Гај, Вишеград
Координате44° 13′ 24″ СГШ; 18° 56′ 29″ ИГД / 44.2232° СГШ; 18.9413° ИГД / 44.2232; 18.9413Координате: 44° 13′ 24″ СГШ; 18° 56′ 29″ ИГД / 44.2232° СГШ; 18.9413° ИГД / 44.2232; 18.9413
Датум22. јун — 20. јул 1941.
МетаСрби
Врста нападамасовна убиства
Убијено70—200
ЖртвеСрби
МотивАнтисрпско расположење, прогон православаца, хрватизација, Велика Хрватска

Масакри у Рашића Гају били су масакри над Србима које су починиле муслиманске усташке снаге почетком Другог свјетског рата у Рашића Гају код Власенице у јуну и јулу 1941. године. Процјењује се да је у Рашића Гају убијени између 70 и 200 Срба. Био је то један од најшокантнијих ратних злочина на почетку Другог свјетског рата за Србе у источној Босни, а свједочења о злочину ширила су се међу становништвом регије, изазивају страх и бијес код Срба.[1]

Позадина[уреди | уреди извор]

Према појединим изворима (Крсмановић, поткрепљено партизанским извором чији је аутор Јакшић), прије избијања Другог свјетског рата мјесне муслиманске вође које су се придружили усташама примиле су списак од 200 Срба који су требали бити убијени.[2] Почетком Другог свјетског рата у Југославији, Власеница и цијела источна Босна заједно са Санџаком, постали су дио Независне Државе Хрватске. Војне јединице НДХ у источној Босни састојале су се од регуларних јединица Хрватског домобранства и припадника мјесног муслиманског становништва које је регрутовано у јединице Усташке војнице, које су се истакле у прогону Срба већ на самом почетку рата.[3] Срби који су живјели у Власеници нису били подвргнути прогону након стварања НДХ, попут Срба у осталим дијеловима, јер је Власеница остала под контролом њемачких снага до 22. јуна 1941. године.[4] Током љета 1941. геноцид над Србима у источној Босни постигао је шире размјене у регији Власенице, Бирча и Зворника.[5]

Масакри[уреди | уреди извор]

Истог дана када су њемачке снаге напустиле Власеницу, 22. јуна 1941, усташе из Сарајева дошле су у Власеницу.[6] Командант мјесних усташких снага био је Мутавелић, продавач тепиха који је Власеницу редовно посјећивао прије рата. Мутавелић је постављен за усташког комесара за власенички срез и организовао је опсежни прогон Срба.[7] Организовао је свакодневне прогоне истакнутих Срба који су превожени у импровизовани затвор у Власеници и тамо убијени или у Рашића Гају.[8] Усташе су 22. јуна 1941. заробили 7 најзначајнијих власеничких Срба, укључујући православне свештенике Душана Бобара, Драгомира Ј. Маскијевића и Јанка Савића,[9] и све их убили у Рашића Гају.[10]

Између 22. јуна и 20. јула ту је убијено још 80 Срба.[11][12] Прву групу угледних власничких Срба које су убије усташе у Рашића Гају бројила је 40, док је друга бројала 45 Срба.[7] Међу њима је био и Љубо Јакшић, свештеник из оближњег Хан Пијеска.[13] Још 200 Власеничана усташе су затвориле и послале у концентрационе логоре Јадовно и Слана.[14] Процјене страдалих Срба у Рашића Гају крећу се између 70 и 200.[15] Према једном од свједока, тијела убијених Срба бачена су у једну јаму у Рашића Гају.[16]

Посљедице[уреди | уреди извор]

Крајем јула и почетком августа 1941. затворена је и побијена још једна група од 50 Срба из власеничког среза (претежно из Милића).[17]

До 12. августа 1941. више од стотину Срба убијено је у оближњој Дрињачи. Према Иванишевићу, корпа пуна српских очију коју је италијански ратни новинар Курцио Малапарте видио за столом Анте Павелића током љетње посјете Загребу 1941. и описао у свом аутобиографском роману Kaputt, биле су очи Срба из Дрињаче.[18]

Масакри у Рашића Гају били су међу најшокантнијим ратним злочинима над Србима у источној Босни на почетку Другог свјетског рата.[19] Свједочанства о свирепом клању Срба у Рашића Гају проширила су се међу становништвом регије, изазивајући страх и бијес.[1]

Злочини над Србима у Другом свјетском рату које су починиле њихове комшије муслимани имали су јак утицај на мјесне Србе током рата у Босни и Херцеговини. Према сребреничком извјештају холандског Института за студије рата, холокауста и геноцида, избор Рашића Гаја за стријељање најмање 21 Муслимана током рата у БиХ било је можда и више од пуке случајности.[20]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Zekić 1971, стр. 32.
  2. ^ NIOD 2002, стр. 32: „Before the start of the war a local Muslim official who joined the Ustashe drew up a list containing the names of over two hundred Serbs who were to be killed.140…140 Krsmanovic, The blood-stained hands, p.16. This is corroborated by another (Partisan) source. See: Jaksic, ‘Activity of the Communist Party’, p.382.”
  3. ^ Зборник за историју Босне и Херцеговине. Академија. 1995. стр. 254. »Тим фронтовима усташе супротстављају не само оперативне јединице, него и усташку милицију састављену од локалног муслиманског становништва, која се већ била истакла у прогањању Срба.« 
  4. ^ Затезало 2011, стр. и: „У Власеници се све до 22. јуна налазила њемачка војска, те није било злостављања и хапшења српског становништва”
  5. ^ Redžić 2005, стр. 74: „In the summer of 1941 the genocide against the Serbs in eastern Bosnia acquired broader proportions in the areas of Birce, Vlasenica, Zvornik, …”
  6. ^ Затезало 2011, стр. и „Међутим, одмах по одласку Нијемаца, истог дана, 22. јуна, у Власеницу су из Сарајева дошли усташе и ухапсили седам угледнијих Срба, одвели их у Рашића гај и убили. Страдали су свештеник Душан Бобар, трговци Јово Мићић и Данило Јолић, геометар Бранко Здерић, те земљорадници Душан Митровић, Новица Дракулић и његов брат Анђелко.”
  7. ^ а б Kurdulija 1993, стр. 23.
  8. ^ NIOD 2002, стр. 32: „The local Ustashe commander, Mutevelic, a carpet salesman who had regularly visited Vlasenica before the war, reigned by terror. Daily, black uniformed Ustashe rounded up prominent local Serbs, transported them to a makeshift prison in Vlasenica and were killed them there or executed them in Rasica Gaj. During those massacres, which continued for several weeks”
  9. ^ Džomić 1995 „Ubijen je u Rašića Gaju, koji je dva do tri kilometra udaljen od Vlasenice. U Rašića Gaju je cele noći mučen tako da je u zoru bio unakažen…Ustaše su ga 22. juna 1941. godine uhapsili u Knežini. Odveden je sa još četvoricom sveštenika i nekoliko desetina uglednih Srba. Svi su zaklani u Rašića Gaju blizu Vlasenice.”
  10. ^ Затезало 2011, стр. и „Међутим, одмах по одласку Нијемаца, истог дана, 22. јуна, у Власеницу су из Сарајева дошли усташе и ухапсили седам угледнијих Срба, одвели их у Рашића гај и убили.”
  11. ^ PRILOZI I SJEĆANJA. Ferid Šljivić, Stojan Babić, Vukosava Kujović: O DJELOVANJU SKOJEVSKE ORGANIZACIJE U BRIGADI „Од ирвог клања у љето 1941. године, када су усташе у Рашића гају побиле око 80 Срба, до данас харали су је, палили и Нијемци, и усташе, и четници…”
  12. ^ Затезало 2011, стр. и „Овдје је у времену од 22. јуна до 20. јула убијено 80 Срба.”
  13. ^ „Парохија хан-пијесачка (Хан Пијесак)”. Епархија Зворничко Тузланска, Архијерејско Намјесништво Сребреничко — Подрињско. Архивирано из оригинала на датум 21. 06. 2017. Приступљено 18. 10. 2016. »Љубо Јакшић (наслиједио је оца Стеву, али су га 1941. године убиле усташе у Рашића Гају код Власенице),« 
  14. ^ Затезало 2011, стр. и „У акцији масовног хапшења, усташе су 28. јула похватали 200 житеља Власенице и околице, које су у теретним вагонима жељезницом транспортовали у Госпић, затим у логоре Јадовно или Слана.”
  15. ^ NIOD 2002, стр. 32: „During those massacres, which continued for several weeks, at least seventy Serbs were killed, although other sources list death tolls as high as two hundred”
  16. ^ Ivanišević 1994.
  17. ^ Ivanišević 1994 Krajem jula i početkom avgusta iste godine, uhvaćeno je novih pedeset lica sa područja sreza Vlasenica, a najviše njih je bilo iz milićke opstine…. I njihova sudbina je bila ista kao i njihovih prethodnika."
  18. ^ NIOD 2002, стр. 32: „For these events in Drinjaèa see: Ivanisevic, Hronika naseg groblja pp.228-229; Antonic, Zapisi Pere Djukanovica, p.65-66; Nikolic, ‘Kravica u proslosti’, p.23. According to the latter source, more than a hundred Serbs were killed in Drinjaèe by 12 August 1941. Ivanisevic claims that the basket full of eyes from Serbs came from Drinjaèa. This basket was found by Italian war journalist, Curzio Malaparte, at Ante Pavelic’s desk during a late-summer visit to Zagreb in 1941, (an episode which he described in his autobiographical war novel Kaputt). The Ustashe had sent these as a ‘present’ to their leader (Ivanisevic, Hronika naseg groblja, p.23). See Malaparte, Kaputt, pp.221-28.”
  19. ^ NIOD 2002, стр. 32: „Among the crimes most shocking to the Serbs in this part of eastern Bosnia were the massacres in the village of Rasica Gaj, near Vlasenica, which occurred after the German army left the town on 21 June 1941. Even today, local Serbs refer to these events as one of the worst Ustashe crimes in the region at the beginning of the war”
  20. ^ NIOD 2002, стр. 33: „In July 1995, for instance, Rasica Gaj was one of the sites where Muslim captives from the safe area of Srebrenica were executed by Mladic’s forces, a choice of location that may have been more than mere coincidence. At least 21 Muslims were killed here.”

Литература[уреди | уреди извор]