Љутовид
| Љутовид | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | кpaj 10. векa (?) |
| Датум смрти | средина 11. века (?) |
| кнез Захумља и стратег Србије | |
| Период | пре 1039.— пoсле 1042. |
Љутовид (лат. Lutovid, Lotavitius, Litouitius) је био кнез Захумља и стратег Србије из прве половине 11. века. Помиње се у три познија извора. У две исправе које слове као латински преводи несачуване изворне повеље из 1039. године, Љутовид се помиње као носилац византијских титула протоспатра и ипата, односно као владар Захумља и стратег византијске теме Србије. У познијем Летопису попа Дукљанина, Љутовид се поводом ратних збивања из 1042. године помиње као захумски кнез (лат. princeps) и врховни војни заповедник у областима Захумља, Босне и Рашке. Поменути извори указују на постојање добрих односа између Љутовида и Византије, као и на његово учешће у борбама против кнеза Стефана Војислава који се одметнуо од византијске власти.[1][2][3][4][5][6]
Претпоставке[уреди | уреди извор]
Поменути подаци о Љутовиду различито су тумачени и вредновани у историографији, у зависности од односа појединих истраживача према питању о аутентичности позних латинских превода несачуване повеље из 1039. године и веродостојности података из позног Летописа попа Дукљанина о збивањима из 1042. године.[7][8]
Истраживачи који поклањају поверење поменутим изворима сматрају да је Љутовид био српски кнез Захумља, који је током прве половне 11. века био у добрим односима са Византијом. Тим поводом се указује на значај изворних византијских титула (протоспатар, ипат, стратег) које су поменуте у латинским преводима несачуване повеље из 1039. године, што се сматра значајним дипломатичким елементом, који иде у прилог аутентичности тих извора или њихових предложака.[9]
Током ратних збивања из 1042. године, од византијског цара је добио поклон у злату, за подршку против кнеза Стефана Војислава. Војску је повео са северозапада, наступајући из Захумља ка Травунији, али је упао у заседу код Клобука. Ту га је један од Bојиславових ратника погодио и ранио, али је Љутовид ипак побегао, са својом војском, нако чега је Војислав учврстио власт у Травунији.[9]
Према списима који слове као латински преписи изворних повеља из 1039. и 1151. године, Љутовид је локрумским бенедиктинцима доделио поседе у Бабином Пољу на острву Мљету (данашња Хрватска). Том приликом, Љутовид је изјавио да нико, нити грађанин Дубровника или Стона, нити Латин или Словен, не сме угрозити додељени посед.[10]
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Mošin 1950, стр. 89-92.
- ^ Ферлуга 1966, стр. 157-161.
- ^ Максимовић 1981, стр. 173-174.
- ^ Мијушковић 1988.
- ^ Максимовић 1997, стр. 39.
- ^ Fine 1991, стр. 206-207.
- ^ Kampuš 1962, стр. 322–323.
- ^ Живковић 2009, стр. 382–387.
- ^ а б Stephenson 2003, стр. 42–43.
- ^ Fine 2005, стр. 90.
Извори и литература[уреди | уреди извор]
Извори[уреди | уреди извор]
- Живковић, Тибор (2009). Gesta Regum Sclavorum. 2. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Кунчер, Драгана (2009). Gesta Regum Sclavorum. 1. Београд-Никшић: Историјски институт, Манастир Острог.
- Мијушковић, Славко, ур. (1988) [1967]. Љетопис попа Дукљанина (2. изд.). Београд: Просвета & Српска књижевна задруга.
- Mošin, Vladimir, ур. (1950). Ljetopis popa Dukljanina. Zagreb: Matica hrvatska.
- Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia.
- Орбин, Мавро (1968). Краљевство Словена. Београд: Српска књижевна задруга.
- Ферлуга, Јадран (1966). „Јован Скилица”. Византијски извори за историју народа Југославије. 3. Београд: Византолошки институт. стр. 51—172.
- Шишић, Фердо, ур. (1928). Летопис Попа Дукљанина. Београд-Загреб: Српска краљевска академија.
Литература[уреди | уреди извор]
- Банашевић, Никола (1971). Летопис Попа Дукљанина и народна предања. Београд: Српска књижевна задруга.
- Живковић, Тибор (2000). Словени и Ромеји: Славизација на простору Србије од VII до XI века (PDF). Београд: Историјски институт.
- Живковић, Тибор (2002). Јужни Словени под византијском влашћу (600—1025). Београд: Историјски институт; Службени гласник.
- Живковић, Тибор (2006). Портрети српских владара (IX-XII век) (PDF). Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.
- Kampuš, Ivan (1962). „Novi prilozi o lokrumskim falsifikatima i Desinoj darovnici pulsanskim benediktincima” (PDF). Historijski zbornik. 15: 317—324.
- Максимовић, Љубомир (1981). „Тријумф Византије почетком XI века”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 170—179.
- Максимовић, Љубомир (1997). „Организација византијске власти у новоосвојеним областима после 1018. године”. Зборник радова Византолошког института. 36: 31—43.
- Новаковић, Реља (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века (историјско-географско разматрање): Проблеми и знања. Београд: Историјски институт.
- Stephenson, Paul (2003). The Legend of Basil the Bulgar-Slayer. Cambridge: Cambridge University Press.
- Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (1991) [1983]. The Early Medieval Balkans: A Critical Survey from the Sixth to the Late Twelfth Century. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.
- Fine, John Van Antwerp Jr. (2005). When Ethnicity did not Matter in the Balkans: A Study of Identity in Pre-Nationalist Croatia, Dalmatia, and Slavonia in the Medieval and Early-Modern Periods. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press.