Бразил — разлика између измена

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Ред 191: Ред 191:


Стопа неписмености је 2008. износила 11,48 посто<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=271&i=P&sec59=93024&sec59=1023&sec59=1024&nome=on&notarodape=on&tab=271&unit=0&pov=3&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=1&sec58=0&orp=7&qtu3=27&opv=1&sec1=0&opc2=1&pop=1&opn2=0&orv=2&orc2=4&opc58=1&qtu2=5&sev=121&sev=1000121&sec2=0&poc59=2&opp=1&opn3=0&orc1=3&poc58=1&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43345&orn=1&qtu7=9&orc58=6&opn7=0&decm=99&pon=1&OpcCara=44&proc=1 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade e grupos de idade]."</ref> док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74 %. Највећа је у Североисточном региону (20,3 %), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=271&i=P&sec59=93024&sec59=1023&sec59=1024&nome=on&notarodape=on&tab=271&unit=0&pov=3&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=1&sec58=0&orp=7&qtu3=27&opv=1&sec1=0&opc2=1&pop=1&opn2=2&orv=2&orc2=4&opc58=1&qtu2=5&sev=121&sev=1000121&sec2=0&poc59=3&opp=1&opn3=0&orc1=3&poc58=1&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43345&orn=1&qtu7=9&orc58=6&opn7=0&decm=99&pon=2&OpcCara=44&proc=1 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade]"</ref> Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18 % у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08 %.<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=2858&i=P&sec59=0&sec59=1023&sec59=1024&sec59=3318&nome=on&notarodape=on&tab=2858&unit=0&pov=1&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=2&orp=6&qtu3=27&opv=1&sec1=0&sec1=1&sec1=2&opc2=1&pop=1&opn2=0&orv=2&orc2=4&qtu2=5&sev=121&sec2=0&poc59=3&opp=1&opn3=0&orc1=3&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43435&orn=1&qtu7=9&pon=1&OpcCara=44&proc=1&opn7=0&decm=99 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo e alfabetização]."</ref>
Стопа неписмености је 2008. износила 11,48 посто<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=271&i=P&sec59=93024&sec59=1023&sec59=1024&nome=on&notarodape=on&tab=271&unit=0&pov=3&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=1&sec58=0&orp=7&qtu3=27&opv=1&sec1=0&opc2=1&pop=1&opn2=0&orv=2&orc2=4&opc58=1&qtu2=5&sev=121&sev=1000121&sec2=0&poc59=2&opp=1&opn3=0&orc1=3&poc58=1&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43345&orn=1&qtu7=9&orc58=6&opn7=0&decm=99&pon=1&OpcCara=44&proc=1 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade e grupos de idade]."</ref> док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74 %. Највећа је у Североисточном региону (20,3 %), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=271&i=P&sec59=93024&sec59=1023&sec59=1024&nome=on&notarodape=on&tab=271&unit=0&pov=3&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=1&sec58=0&orp=7&qtu3=27&opv=1&sec1=0&opc2=1&pop=1&opn2=2&orv=2&orc2=4&opc58=1&qtu2=5&sev=121&sev=1000121&sec2=0&poc59=3&opp=1&opn3=0&orc1=3&poc58=1&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43345&orn=1&qtu7=9&orc58=6&opn7=0&decm=99&pon=2&OpcCara=44&proc=1 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade]"</ref> Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18 % у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08 %.<ref>PNAD 2008, IBGE. "[http://www.sidra.ibge.gov.br/bda/tabela/protabl.asp?c=2858&i=P&sec59=0&sec59=1023&sec59=1024&sec59=3318&nome=on&notarodape=on&tab=2858&unit=0&pov=1&opc1=1&poc2=1&orc59=5&OpcTipoNivt=1&opn1=2&nivt=0&poc1=2&orp=6&qtu3=27&opv=1&sec1=0&sec1=1&sec1=2&opc2=1&pop=1&opn2=0&orv=2&orc2=4&qtu2=5&sev=121&sec2=0&poc59=3&opp=1&opn3=0&orc1=3&qtu1=1&cabec=on&opc59=1&ascendente=on&sep=43435&orn=1&qtu7=9&pon=1&OpcCara=44&proc=1&opn7=0&decm=99 Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo e alfabetização]."</ref>

===Расне и етничке групе===
{{bar box
|title=Расне и етничке групе у Бразилу<ref name="Etnias Censo 2010">{{cite web|date=5 April 2011|url=http://port.pravda.ru/sociedade/curiosas/04-05-2011/31548-censo_demografico-0/ |archiveurl=https://web.archive.org/web/20110607201813/http://port.pravda.ru/sociedade/curiosas/04-05-2011/31548-censo_demografico-0/ |archivedate=2011-06-07 |title=Demographical census reveals Brazil as older and less white |publisher=Port.pravda.ru |accessdate=1.2.2014.|author=Antonio Carlos Lacerda}}</ref><ref>{{cite web|url=http://www.fatimanews.com.br/noticias/populacao-que-se-declara-branca-diminui-diz-ibge_116224/ |title=Self-declared White Brazilians decrease in number, says IBGE |publisher=Fatimanews.com.br |date= |accessdate=1.2.2014.}}</ref>
|titlebar=#ddd
|left1=Етничка група
|right1=Проценат
|float=right
|bars=
{{bar percent|Белци|MediumAquamarine|47,7}}
{{bar percent|Мелези|Yellow|43,1}}
{{bar percent|Црнци|Blue|7,6}}
{{bar percent|Азијци|Orange|1,1}}
{{bar percent|Индиоси|DarkGrey|0,4}}
}}

Према резултатима пописа становништва из 2010. белци чине око 91 милион становника или 47,7 посто, мелези чине 83 милиона становника или 43,1 посто, црнци чине 14,5 милиона становника или 7,63 посто, Азијци чине 2,1 милион становника или 1,06 посто, док је припадника домородачких народа, познатих као Индиоси, око 818 хиљада или 0,4 посто.<ref name=popis3 /> Око 170 хиљада људи или 0,07 посто се није изјаснило којој раси припада.<ref name=popis3>{{Cite web |url=https://web.archive.org/web/20110607201813/http://port.pravda.ru/sociedade/curiosas/04-05-2011/31548-censo_demografico-0/ |title=Censo demográfico revela que o Brasil ficou mais velho e menos branco |accessdate=30. јануар 2014. |work=Антонио Карлос Ласерда |publisher=Pravda.ru |date=4.5.2011.}}
</ref>

Национална индијанска фондација ({{јез-порт|Fundação Nacional do Índio}}) објавила је 2007. податак да у Бразилу постоји 67 домородачких племена која не живе у додиру са савременом цивилизацијом, док их је 2005. било познато 40. Бразил се сматра земљом у којој живи највише људи на свету који нису у додиру са савременом цивилизацијом.<ref>{{Cite web |url=http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2007/07/07/AR2007070701312.html |title=In Amazonia, Defending the Hidden Tribes |accessdate=1. фебруар 2014. |work=Монти Рил |publisher=Вашингтон пост |date=8. јул 2007.}}</ref>

Од доласка Португалаца 1500. године на простору Бразила дошло је до великог мешања између припадника различитих расâ. На основу разних истраживања утврђено је да међу Бразилцима преовлађују гени Европљана тј. белаца.<ref name="www1.folha.uol.com.br">[http://www1.folha.uol.com.br/folha/ciencia/ult306u633465.shtml Brazilian DNA is nearly 80% European, indicates study].</ref><ref name="bdtd.bce.unb.br">NMO Godinho [http://bdtd.bce.unb.br/tedesimplificado/tde_busca/arquivo.php?codArquivo=3873 O impacto das migrações na constituição genética de populações latino-americanas]. PhD Thesis, Universidade de Brasília (2008).</ref><ref name="plosone.org">{{cite journal|doi=10.1371/journal.pone.0017063 |title=The Genomic Ancestry of Individuals from Different Geographical Regions of Brazil Is More Uniform Than Expected |year=2011 |last1=Pena |first1=Sérgio D. J. |last2=Di Pietro |first2=Giuliano |last3=Fuchshuber-Moraes |first3=Mateus |last4=Genro |first4=Julia Pasqualini |last5=Hutz |first5=Mara H. |last6=Kehdy Fde |first6=Fernanda de Souza Gomes |last7=Kohlrausch |first7=Fabiana |last8=Magno |first8=Luiz Alexandre Viana |last9=Montenegro |first9=Raquel Carvalho|displayauthors=9 |journal=PLoS ONE |volume=6 |issue=2 |pages=e17063 |pmid=21359226 |pmc=3040205|editor1-last=Harpending|editor1-first=Henry|last10=Moraes|first10=MO|last11=De Moraes|first11=ME|last12=De Moraes|first12=MR|last13=Ojopi|first13=EB|last14=Perini|first14=JA|last15=Racciopi|first15=C|last16=Ribeiro-Dos-Santos|first16=AK|last17=Rios-Santos|first17=F|last18=Romano-Silva|first18=MA|last19=Sortica|first19=VA|last20=Suarez-Kurtz|first20=G}}</ref>

Бразилско друштво је више подељено по социјалној основи него по расној, мада је несразмера у приходима уочљива између припадника различитих раса, па се расна и класна дискриминација могу посматрати заједно. Снажна друштвена припадност једној раси у већој мери одређује доживљај припадности него порекло, тако најближи сродници могу да припадају различитим „расама“.<ref>{{Cite web |url=http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC140919/#id2601616 |title=Parra et alli, Color and genomic ancestry in Brazilians |accessdate=1. фебруар 2014. |work= |publisher=National Institute of Health |date=1.2.2014.}}</ref> Друштвеноекономски чиниоци су такође значајни, јер један део мелеза тзв. ''пардоса'' може себе да сматра било белцима било црнцима уколико ће им то омогућити напредак на друштвеној лествици.<ref>RIBEIRO, Darcy. O Povo Brasileiro, Companhia de Bolso, fourth reprint, 2008 (2008).</ref>

Браон становништво (како се мелези званично зову у Бразилу; ''pardo'' на португалском)<ref name="Coelho 1996, p.&nbsp;268">Coelho (1996), p.&nbsp;268.</ref><ref name="Vesentini 1988, p.&nbsp;117">Vesentini (1988), p.&nbsp;117.</ref> обухвата људе различитог расног порекла. Ту спадају [[кабоклоси]], асимиловани Индиоси, потомци белаца и домородаца; мулати, потомци белаца и Афробразилаца; и замбоси, потомци Афробразилаца и домородаца.<ref name="Coelho 1996, p.&nbsp;268"/><ref name="Vesentini 1988, p.&nbsp;117"/><ref>Adas, Melhem ''Panorama geográfico do Brasil'', 4th ed (São Paulo: Moderna, 2004), p.&nbsp;268 ISBN 85-16-04336-3</ref><ref>Azevedo (1971), pp.&nbsp;2–3.</ref><ref name="Moreira 1981, p.&nbsp;108">Moreira (1981), p.&nbsp;108.</ref> Већину становништва у Северном, Североисточном и Средњезападном региону чине особе које су у великој мери домородачког порекла.<ref>''Enciclopédia Barsa,'' vol. 4, pp.&nbsp;254–55, 258, 265.</ref>

Велики проценат црнаца, мулата и људи који имају вишерасно порекло може се срести на источној обали Североисточног региона од [[Баија|Баије]] до [[Параиба|Параибе]]<ref name="Moreira 1981, p.&nbsp;108"/><ref>Azevedo (1971), pp.&nbsp;74–75.</ref> и у северном [[Марањао|Марањау]],<ref>''Enciclopédia Barsa'', vol. 10 (Rio de Janeiro: Encyclopaedia Britannica do Brasil, 1987), p.&nbsp;355.</ref><ref>Azevedo (1971), p.&nbsp;74.</ref> јужном [[Минас Жераис|Минасу Жераису]]<ref name="Azevedo 1971, p.&nbsp;161">Azevedo (1971), p.&nbsp;161.</ref> и у источном [[Рио де Жанеиро (држава)|Рио де Жанеиру]].<ref name="Moreira 1981, p.&nbsp;108"/><ref name="Azevedo 1971, p.&nbsp;161"/> Између 1808. и 1972. у Бразил се доселило око пет милиона људи из више од шездесет земаља, међу којима су најбројније особе португалског, италијанског, шпанског, немачког, украјинског, пољског, јеврејског, руског, кинеског, јапанског и арапског порекла.<ref>{{cite journal|author=Maria Stella Ferreira-Levy|title=O papel da migração internacional na evolução da população brasileira (1872 a 1972)|journal=Revista de Saúde Pública|volume =8 (supl.)|pages=49–90|year= 1974|doi=10.1590/S0034-89101974000500003}}, Table 2, p.&nbsp; 74.</ref>


=== Највећи градови ===
=== Највећи градови ===

Верзија на датум 1. фебруар 2014. у 03:13

Координате: Географску ширину није могуће обрадити као број:10_39_S_52_57_W_type:country_region:BR
Invalid arguments have been passed to the {{#coordinates:}} function

Савезна Република Бразил
República Federativa do Brasil
Крилатица: Ред и напредак
(порт. Ordem e Progresso)
Положај Бразила
Главни градБразилија
Службени језикпортугалски
Владавина
Облик државеСавезна република
 — ПредседникДилма Русев
 — ПотпредседникМишел Темер
Историја
НезависностОд Португалије
7. септембар 1822.
Географија
Површина‍
 — укупно8.514.877 km2 (5)
 — вода (%)0,65
Становништво‍
 — 2013.201.032.714 (5)
 — густина23,61 ст./km2
Економија
Валутабразилски реал
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC -2 до -5
Интернет домен‍.br‍
Позивни број+359

Бразил (порт. Brasil), службено Федеративна Република Бразил (порт. República Federativa do Brasil),[1] држава је у Јужној Америци. Највећа је и најнасељенија држава Латинске и Јужне Америке, док је у светским размерама на петом месту и по величини територије и по броју становника.[2] Такође, Бразил је највећа земља португалског говорног подручја на свету.[3] Према северу се граничи са Венецуелом, Гвајаном, Суринамом и Француском Гијаном; према северозападу се граничи са Колумбијом; према западу са Боливијом и Перуом; према југозападу са Аргентином и Парагвајем и према југу са Уругвајем. Бразил се граничи са свим државама Јужне Америке изузев Еквадора и Чилеа. Део бразилске територије су и бројни архипелази, као што је Фернандо де Нороња, атол Рокас, Сао Педро и Сао Пауло, и Триндаде и Мартим Ваз.

Бројни племенски народи су настањивали подручје Бразила пре доласка истраживача Педра Алвареса Кабрала 1500. године, који је прогласио ову територију делом Португалије. Све до 1808. Бразил је био португалска колонија, да би након инвазије Наполеонових снага на Португалију главни град португалског царства био пресељен из Лисабона и Рио де Жанеиро.[4] Године 1815. Бразил је проглашен краљевином у саставу Уједињеног Краљевства Португалије, Бразила и Алгарве. Независност је стекао 1822. стварањем Бразилског царства, унитарне државе са парламентарном монархијом. Након војног пуча 1889. Бразил је постао република са председником на челу државе. Од 1964. до 1985. на власти је била војна хунта.[5] Садашњи устав Бразила, донет 1988, дефинише ову државу као федералну републику.[6] Федерацију чине Федерални дистрикт, 26 савезних држава, и 5.564 општине.[6][7]

Привреда Бразила је 2012. била, како по номиналном БДП-у, тако и по БДП-у мереним према паритету куповне моћи, на седмом месту на свету.[8] Бразил је члан организације БРИКС. Са једном од најбрже растућих привреда на свету стиче све веће међународно признање и утицај.[9] Бразил је један од оснивача Уједињених нација, групе Г20, Заједнице земаља португалског језика, Латинске уније, Организације иберо-америчких држава, Организације америчких држава, Меркосура, и Уније јужноамеричких нација. Бразил спада међу седамнаест земаља са највећом разноврсношћу флоре и фауне на свету. У Латинској Америци представаља регионалну силу док у међународним односима има све битнију улогу.[10][11]

Порекло имена

Реч „бразил“ потиче од дрвета латинског назива caesalpinia echinata које је некада било распрострањено дуж бразилске обале.[12] На португалском се ово дрво зове pau-brasil, где реч brasil има значење црвено као жеравица.[13] С обзиром да даје јаркоцрвену боју за тканине, било је веома цењено у круговима европске текстилне индустрије и један је од првих производа којим је трговано између Бразила и Европе.[14] Током 16. века припадници домородачких народа (највише народа Тупи) посекли су велике количине дрвета caesalpinia echinata које су мењали са европским трговцима (углавном Португалцима, али и Французима) за робу широке потрошње.[15]

Званичан назив земље, у изворним португалским записима, био је „Земља светог крста“ (порт. Terra da Santa Cruz),[16] али су је европски морнари и трговци једноставно звали „Земља бразила“ (порт. Terra do Brasil) због трговине дрветом бразил.[17] Народно име је бацило у засенак и на крају је заменило службени назив. Морнари су у почетку ову земљу звали и „Земљом папагаја“ (порт. Terra di Papaga).[18]

На гварани језику, једном од службених језика Парагваја, Бразил се назива „Пиндорама“. Тај назив су домороци дали овој области а оно означава „земљу палминог дрвећа“.[19]

Географија

Главни чланак: Географија Бразила

Бразил је 5. по величини држава на свету. Налази се у Јужној Америци, и уједно је највећа држава на том континенту. Њу већином прекрива тропска шума, а на источној страни излази на Атлантски океан. Кроз Бразил протиче једна од највећих река на свету Амазон.

Топографија Бразила је разноврсна и обухвата подручја брда, планина, равница, висоравни и дугу океанску обалу. Север Бразила представља низијско подручје слива Амазона. На југу се налазе брежуљкасти предели са ниским планинама. Неколико планинских ланаца висине до 2900 метара се протежу уз обалу Атлантика. Највиши врх Бразила је врх Неблина (Pico da Neblina, „врх облака“) са 3014 метара, који се налази на северу близу Венецуеле.

Хидрографија

Итаипу је највећа хидроелектрана на свету.

Бразил се хидрографски дели на три речна слива, од којих слив Амазона обухвата око 60% територије, слив Ла Плате око 17%, а остатак припада рекама источног Бразила.

На југозападу Бразила се налази највеће мочварно подручје на свету Пантанал (150.000 km²).

Главне реке које протичу кроз Бразил су:

Слив Амазона

Амазон (порт. Rio Amazonas, шп. Rio de las Amazonas) - водом најбогатија река на Земљи, чији проток воде износи 180.000 m³ у секунди. Извире у Перуанским Андама као Маранон, а као Укајали тече према истоку. Има велики број притока од којих неке, Мадеира и Пурус, својом дужином надмашују Дунав. Даљи ток се одвија естуаром и завршава се уливањем у Атлантски океан.

Дужина тока са изворним рекама је 6.180 km, а пловна дужином је од 4.100 km. Слив Амазона обухвата површину од око 7 милиона km², а све то га чини највећом реком на свету. Када се излије, Амазон је широк два пута колико износи ширина Јадрана.

На ушћу Амазона налази се острво Маражо величине Холандије.

Рељеф

Детаљна рељефска мапа

Бразил се састоји од три природне целине:

  1. Амазонска низија
  2. Бразилско горје
  3. Атлантско приморје

Амазонска низија заузима преко 40% површине Бразила, а у њој живи мање од 4% становништва земље. Ова област протеже се од подножја Анда до Антлантског океана. Има стару основу, грађену од старијих кристалних шкриљаца, која је прекривена млађим наслагама и наносима реке Амазон.

Бразилско горје - Плато је популарно назван „Дивљи запад Бразила“. Заправо, ова област представља непрегледну валовиту висораван, која се постепено спушта од високог руба уз атлантску обалу према западу и северозападу. Планински венци, који се издизу са Платоа (тзв. SERRA), грађени су од отпорнијег, претежно еруптивног камења. Највиши врх је Пико да Неблина (2.993 m). Стрмије стране приморских платоа су изложене снажној ерозији. У североисточном делу развиле су се високе заравни, које према обали Атлантског океана прелазе у ниске равни. Најпознатија висораван носи назив Мато Гросо, а налази се у западном делу ове регије. И ова је регија веома ретко насељена - у њој се највећим делом малобројни Индијанци и мелези претежно баве номадским сточарством.

Атлантско приморје је појас плодне низије, ниских побрђа и висоравни дуг 7.500 km, а широк 200 - 300 km. То је најгушће насељена регија; заузима 1/3 површине целе земље, а у њој живи 90% становништва. Већи градови Бразила се налазе управо у овој регији, на обали океана или у њеној непосредној близини (до 100 km даљине ). Обала Бразила је претежно слабо разуђена. Спрудови затварују обалне лагуне и језера, од којих су најпознатија Лагоа Мирим и Лагоа дос Патос.

Клима

Југозападна обала и приморје Бразила имају влажну и врућу климу. На Бразилском горју лета су свежија а годишња количина падавина мања. Само на крајњем североистоку количина падавина је врло мала (400-500 милиметара). Амазонска низија има претежно екваторијалну климу са једнолично распоређеним падавинама током целе године (око 1.000 mm уз обалу и око 2.000 mm у најзападнијем делу). Најјужнији део Бразилског горја залази у суптропску зону, прелазећи на крајњем југу у умерени појас.

Већи део земље има осетне сезонске промене у количини кише, температури и влажности. Зима у Бразилу траје од јуна до августа са просечном температуром 13-18 °C. Лети (децембар-фебруар) Рио је врео и влажан, са температуром изнад 30 °C. У осталом делу године температуре се крећу до 25°C. Североисточна обала је једнако врела као и Рио, али је мање влажна и загушљива. Амазонска низија је део земље, који прима највећу количину кише.

Историја

Главни чланак: Историја Бразила

Раздобље пре европске колонизације

Бакрорез приказује обред људождерства међу припадницима племена Тупинамба.

Најстарија грнчарија пронађена на западној хемисфери, стара око 8.000 година, ископана у амазонском басену Бразила, поред данашњег Сантарема, показује да је у тропским шумама ове области постојала развијена преисторијска култура,[20] и да су је настањивале стотине различитих домородачких племена.[21] Територија данашњег Бразила имала је око 2.000 племена, углавном полуномадских који су се бавили ловом, риболовом, сакупљањем, и пољопривредом.

Домородачко становништво Бразила било је подељено на велике домородачке нације које је чинило неколико етничких група међу којима су се истицале велике групе као што су Тупији, Гварани, Же, и Араваци.

Пре доласка Европљана границе између ових група и њихових подгрупа су биле успостављане ратовима, до којих је долазило услед разлика у култури, језику и моралу.[22] Током ових ратова долазило је до великих војних операција на копну и на води. Након битака вршени су обреди људождерства над заробљеницима.[23][24]

Када су Португалци дошли у ове крајеве 1500. године гледали су на домороце као на племените дивљаке, те су одмах почели са мешањем расâ.[25] Племенски ратови, људождерство и трка за амазонским бразилом, због своје драгоцене црвене боје, убедили су Португалце да треба да цивилизују домородачко становништво. Међутим, Португалци, су као и Шпанци, са собом ненамерно донели и болести на које домороци нису били имуни. Мале и велике богиње, туберкулоза, гонореја, и грип су побили на десетине хиљада урођеника.[26] Заразе су се брзо шириле дуж домородачких трговачких путева, па су цела племена била збрисана без да су долазила у додир са Европљанима.[27]

Португалска колонизација

Датотека:Tiradentes Esquartejado (Pedro Américo, 1893).jpg
Без обзира да ли се ради о робовима или о слободним људима, током владавине Португалаца вршена је брутална репресија над побуњеницима. На овој слици приказан је уобичајен поступак у то време, јавно излагање раскомаданог тела осуђеног; у овом случају Тирадентеса.

Доласком Педра Алвареса Кабрала 22. априла 1500. године на тле данашњег Бразила ова област је проглашена португалском територијом.[28] Португалци су ту затекли домороце подељене на неколико племена, од којих су већина били говорници Тупи-Гварани језикâ, и који су ратовали између себе.[29] Иако је прва насеобина саграђена 1532, права колонизација је почела 1534, када је португалски краљ Жоао III поделио територију на дванаест приватних и аутономних капетанских колонија Бразила.[30][31] Децентрализованост и неусклађеност капетанских колонија показала се као лоше решење, па их је португалски краљ 1549. реорганизовао у Генерални гувернорат Бразила, унитарну португалску колонију у Јужној Америци.[31][32] Током прва два века колонизације, домороци и Европљани су непрестано ратовали.[33][34][35][36] Половином 16. века шећерна трска је постала најважнији извозни производ Бразила,[29][37] док су робови из подсахарске Африке били најважнији увозни производ,[38][39][40] због потреба рада на плантажама шећерне трске.[26][41] До краја 17. века, извоз шећерне трске почео је да опада,[42] а злато које су открили бандеирантеси, последње деценије 17. века, постало је нови ослонац привреде колоније, и довело до бразилске златне грознице,[43] која је привукла хиљаде насељеника у Бразил из Португалије и португалских колонија по свету.[44] Ови догађаји су довели до сукоба између дошљака и старих колониста.[45]

Португалске експедиције познате као бандеирантеси су постепено шириле првобитну границу колоније до данашњих граница Бразила.[46][47] У овом раздобљу друге европске силе покушале су да колонизују делове Бразила, па су Португалци морали да се боре са Французима у Рију током шездесетих година 16. века, у Марањау током друге деценије 17. века, и са Холанђанима у Баији и Пернамбуку, током Холандско-португалског рата, након распада Иберијске уније.[48]

Португалска колонијална управа у Бразилу имала је два метода помоћу којих је обезбеђивала ред, и монопол над најбогатијом и највећом колонијом: надзирање и искорењивање свих облика побуне и устанака робова,[49] као и сузбијање свих покрета за аутономијом, као што је Инконфиденсија минеира (порт. Inconfidência Mineira).[50]

Уједињено Краљевство

Главни чланак: Уједињено Краљевство Португалије, Бразила и Алагрве

Крајем 1807, шпанске и Наполеонове снаге су угрозиле безбедност Португалије, услед чега је принц регент Жоао, у име краљице Марије I, преселио краљевски двор из Лисабона у Бразил.[51] Њиховим доласком у Бразилу су основане неке од првих финансијских институција, као што су локалне берзе,[52] и Народна банка. Такође, окончан је монопол у трговини са Португалијом, отварањем ка другим државама. Године 1809, као одговор на то што је присиљен да оде у егзил, принц регент је наредио освајање Француске Гвајане.[53]

Након Шпанског рата за независност 1814, европски дворови су сматрали неприкладним да поглавар једне старе европске монархије столује у својој колонији, те су захтевали од краљице Марије I и принца регента Жоаа да се врате у Португалију. Краљевска породица је, у циљу оправдања боравка у Бразилу, 1815. прогласила Уједињено Краљевство Португалије, Бразила, и Алгарве, чиме је створена плуриконтинентална трансатлантска краљевина.[54] Португалске вође су захтевале да се двор врати у Лисабон, што је био један од циљева Либералне револуције из 1820, док су групе Бразилаца захтевале независност и републику, што је испољено побуном у Пернамбуку 1817. године.[54] Жоао VI је 1821. морао да се врати у Лисабон, јер су то од њега захтевали револуционари.[55] Након доласка положио је заклетву на нови устав, док је свог сина, принца Педра де Алкантару, именовао регентом Краљевства Бразил.[56]

Независно царство

Главни чланци: Борба за независност Бразила и Бразилско царство
Слика „Независност или смрт“, бразилског сликара, Педра Меља на којој је приказано проглашење независности Бразила 7. септембра 1822.

Док је напетост између Португалаца и Бразилаца расла, португалски Кортес је предвођен новим режимом након Либералне револуције из 1820. покушао да врати Бразилу статус колоније.[57] Бразилци су одбили да се повинују тој одлуци. У томе их је подржао и принц Педро, прогласивши независност од Португалије 7. септембра 1822. Овај дан се обележава као Дан независности Бразила.[58]

Принц Педро је 12. октобра 1822. проглашен за првог бразилског цара а крунисан је 1. децембра 1822. као дом Педро I.[59] Након тога уследио је Бразилски рат за независност, који се раширио у северним и североисточним деловима земље као и у провинцији Сисплатина.[60] Последњи португалски војници су се предали 8. марта 1824.[61] Португалија је 29. августа 1825. званично признала Бразил као независну државу.[62]

Педро I је абдицирао 7. априла 1831, оставивши свог петогодишњег сина да влада Бразилом. То је учинио јер је желео да постави своју ћерку на место краљице Португалије након што је умро Жоао VI. Његов малолетни син није могао да влада државом те је уместо њега владало намесништво.[63] Када је постао пунолетан његов син је постао дом Педро II.[64]

Бразилске снаге (у плавој униформи) започињу борбу са парагвајском војском (неки су у црвеној униформи а неки су без кошуље) током Парагвајског рата.

У одсуству харизматичне особе која би представљала умереног владара, у овом раздобљу дошло је до низа локалних побуна, као што су Кабанажем, Устанак Малеа, Балајда, Сабинада, Рат одрпанаца. До њих је дошло услед незадовољства становника у унутрашњости са централним властима, као и због социјалних напетости, робовласништва, и другачијег виђења државног уређења.[65]}

Овај период унутрашњих политичких и друштвених превирања, међу које спада и Праиеријски устанак, завршен је тек крајем четрдесетих година 19. века, неколико година након што је укинуто намесништво и малолетни Педро II крунисан за цара 1841. године.[65]

Током последње фазе монархије, унутрашња политичка дебата је била усмерена на питање робовласништва. Трговина робовима преко Атлантика укинута је 1850,[66] као резултат Абердинског акта који је донела Велика Британија, међутим робовласништво је званично укинуто тек у мају 1888.[67]

Спољни послови монархије су првенство били везани за односе са суседима на југу Бразила. Након Сисплатинског рата, који је довео до независности Уругваја,[68] Бразил је успешно водио још три рата током 58-годишње власти Педра II. То су били Лаплатски рат, Уругвајски рат, и Парагвајски рат, највећи у историји Бразила.[69][70]

Дана 15. новембра 1889. официри војске, као и финансијска и сеоска елита, војним пучем су укинули монархију.[71]

Република

Од успостављања републике бразилска војска је имала велики утицај на власт. Жетулио Варгас (у средини, без шешира) био је један од људи ког је војска поставила на место председника Бразила у октобру 1930.

Проглашењем републике Бразил је постао демократска земља, али само на папиру, у суштини владала је диктатура. Слобода штампе је нестала а изборе су надзирали они који су били на власти.[72] Право гласа је било ограничено на веома мали број људи, тако је 1910. у Бразилу од 22 милиона људи било само 627 хиљада бирача а током двадесетих година 20. века између 2,3% и 3,4% становника Бразила имало је право гласа.[73] Неколико грађанских и војних побуна допринеле су краху владајућег режима па је 1930, поражени кандидат опозиције на председничким изборима, Жетулио Варгас, уз помоћ војске, извршио преврат. [74][75] Варгас је на власти требао да остане само привремено али је уместо тога забранио рад конгреса, суспендовао устав, прогласио ванредно стање и сменио гувернере савезних држава заједно са њиховим присталицама.[76][77]

Током тридесетих година 20. века три пута је покушано свргавање Варгаса и његових присталица са власти: у другој половини 1932, у новембру 1935, и у мају 1938. године.[78][79][80] Године 1937. Варгасов режим постао је крајње диктаторски, бруталност и цензура штампе су постали још израженији. [81]

У спољној политици, успех у решавању граничних проблема са суседима на почетку постојања републике,[82] пратио је неуспешни покушај да се задобије важна улога у Лиги народа,[83] након бразилског учешћа у Првом светском рату.[84][85] Током Другог светског рата Бразил је био неутралан до августа 1942. када је стао на страну савезника.[86][87] Томе су допринели напади немачких подморница на бразилско бродовље у Атлантском океану.[88]

Након победе савезника 1945. и окончања нацистичко-фашистичких режима у Европи, Варгасова позиција постала је неодржива те је он убрзо свргнут војним пучем, чиме је демократију поново успоставила иста армија која ју је укинула 15 година раније.[89] Варгас је починио самоубиство августа 1954. усред политичке кризе, након што се на власт вратио на изборима 1950. године.[90][91]

Друга половина 20. века

Након Варгасовог самоубиства власт је вршило неколико краткотрајних привремених владâ.[92] Године 1956. председик Бразила постао је Жуселино Кубичек. Он је заузео помирљив став према опозицији што му је омогућило да несметано влада.[93] Током његове владавине дошло је до великог раста привреде и индустријске производње,[94] међутим, његово највеће дело је изградња Бразилије, новог главног града. Овај пројекат је инаугурисан 1960. године.[95] Не месту председника наследио га је Жанио Квадрос, који је дужност обављао мање од годину дана.[96] Након њега дужност председника преузео је Жоао Гулар. Он се сукобио са снажном опозицијом[97] па је 1964. свргнут војним пучем а власт у Бразилу је преузела војска.[98]

Лула да Силва, председник од 2003. до 2011, током чијег мандата је бразилска привреда постала шеста на свету.

Нови режим је намеравао да има само прелазну улогу[99] али се постепено претворио у отворену диктатуру. То је озакоњено објавом Петог институционалног акта 1968. године.[100] Репресија није била ограничена само на припаднике гериле који су се супротстављали режиму, већ и на припаднике интелигенције, уметнике, новинаре и остале чланове грађанског друштва,[101][102] у и ван земље (преко злогласне „Операције Кондор“).[103][104] Упркос својој бруталности, као и други тоталитарни режими у историји, захваљујући привредној експанзији, познатој као „привредно чудо“, режим је своју највећу популарност имао почетком седамдесетих година 20. века.[105]

Међутим, и поред победе против левичарских герилаца,[106] вишегодишња репресија и немогућност да се изборе са економским проблемима, као и опште незадовољство народа довели су до тога да власт промени политику и крене ка демократизацији друштва. Ту политику су предводили генерали Гејзел и Голбери.[107] Доношењем Закона о амнестији 1979. године започео је постепени повратак Бразила ка демократији, који је довршен током осамдесетих година 20. века.[108]

Војна хунта је сишла са власти 1985. када је Жозе Сарнеј преузео дужност председника. Он је био непопуларан јер није успео да се избори са економском кризом и хиперинфлацијом наслеђеном од претходног режима.[109] Сарнејева влада омогућила је да на изборима 1989. буде изабран, мало познати, Фернандо Колор. Народна скупштина му је 1992. изгласала неповерење.[110] Колора је наследио потпредседник Итамар Франко. Он је за министра финансија поставио Фернанда Енрике Кардоза. Кардозо је 1994. почео да спроводи економску политику познату као Плано реал (порт. Plano Real),[111] што се показало веома успешним. После деценијâ лоше економске политике ранијих владâ ове мере су коначно стабилизовале бразилску економију,[112][113] и омогућиле су Кардозу да исте године буде изабран за председника и реизабран 1998. године.[114]

Мирна смена власти обављена је 2002. између Кардоза и главног опозиционог кандидата, Луиса Инасија Луле да Силве. Овај догађај је показао да је Бразил коначно остварио политичку стабилност.[115] Лулу је 2011. наследила Дилма Русеф, прва жена на месту председника и једна од најмоћнијих жена на свету.[116][117]

Становништво

Мапа на којој су приказане савезне државе Бразила према броју становника

Према подацима са пописа спроведеног 2010. године у Бразилу је живело 190.755.799 становника.[118] Однос мушкараца и жена је 0,96:1,[119] градског становништва је 84,36 % а сеоског 15,64 процената.[119]

Највећа концентрација људи је у Југоисточном (79,8 милиона становника) и у Североисточном региону (53,5 милиона становника), док у два највећа региона, Средњезападном и Северном, који заједно обухватају 64,12 % територије Бразила, живи 29,1 милион становника.[119] У Јужном региону живи 27 милиона становника.[119]

Први попис становништва је обављен 1872. и он је евидентирао 9.930.478. становника.[120] Од 1880. до 1930. у Бразил се уселило четири милиона Европљана.[121] Број становника се знатно увећао између 1940. и 1970, услед пада стопе смртности, иако је стопа рађања забележила благи пад. Током четрдесетих година 20. века годишњи раст броја становника био је 2,4 %, да би током наредне деценије порастао на три процента а током шездесетих година 20. века раст је био 2,9 % годишње, док је животни век порастао са 44 на 54 године[122] а 2007. на 72,6 године.[123] Од шездесетих година 20. века стопа прираста становништва континуирано опада, са 3,04 % између 1950. и 1960. на 1,05 % 2008. године а очекује се да ће до 2050. она постати негативна и да ће износити 0,29 %,[124] чиме ће бити заокружена демографска транзиција.[125]

Стопа неписмености је 2008. износила 11,48 посто[126] док је међу младима (од 15 до 19 година) била 1,74 %. Највећа је у Североисточном региону (20,3 %), који има велики проценат сиромашног сеоског становништва.[127] Неписменост је већа међу сеоским становништвом и износи 24,18 % у 2008. години, док је код градског становништва мања и износи 9,08 %.[128]

Расне и етничке групе

Расне и етничке групе у Бразилу[129][130]‍
Етничка група Проценат
Белци
  
 47,7 0%
Мелези
  
 43,1 0%
Црнци
  
 7,6 0%
Азијци
  
 1,1 0%
Индиоси
  
 0,4 0%

Према резултатима пописа становништва из 2010. белци чине око 91 милион становника или 47,7 посто, мелези чине 83 милиона становника или 43,1 посто, црнци чине 14,5 милиона становника или 7,63 посто, Азијци чине 2,1 милион становника или 1,06 посто, док је припадника домородачких народа, познатих као Индиоси, око 818 хиљада или 0,4 посто.[131] Око 170 хиљада људи или 0,07 посто се није изјаснило којој раси припада.[131]

Национална индијанска фондација (порт. Fundação Nacional do Índio) објавила је 2007. податак да у Бразилу постоји 67 домородачких племена која не живе у додиру са савременом цивилизацијом, док их је 2005. било познато 40. Бразил се сматра земљом у којој живи највише људи на свету који нису у додиру са савременом цивилизацијом.[132]

Од доласка Португалаца 1500. године на простору Бразила дошло је до великог мешања између припадника различитих расâ. На основу разних истраживања утврђено је да међу Бразилцима преовлађују гени Европљана тј. белаца.[133][134][135]

Бразилско друштво је више подељено по социјалној основи него по расној, мада је несразмера у приходима уочљива између припадника различитих раса, па се расна и класна дискриминација могу посматрати заједно. Снажна друштвена припадност једној раси у већој мери одређује доживљај припадности него порекло, тако најближи сродници могу да припадају различитим „расама“.[136] Друштвеноекономски чиниоци су такође значајни, јер један део мелеза тзв. пардоса може себе да сматра било белцима било црнцима уколико ће им то омогућити напредак на друштвеној лествици.[137]

Браон становништво (како се мелези званично зову у Бразилу; pardo на португалском)[138][139] обухвата људе различитог расног порекла. Ту спадају кабоклоси, асимиловани Индиоси, потомци белаца и домородаца; мулати, потомци белаца и Афробразилаца; и замбоси, потомци Афробразилаца и домородаца.[138][139][140][141][142] Већину становништва у Северном, Североисточном и Средњезападном региону чине особе које су у великој мери домородачког порекла.[143]

Велики проценат црнаца, мулата и људи који имају вишерасно порекло може се срести на источној обали Североисточног региона од Баије до Параибе[142][144] и у северном Марањау,[145][146] јужном Минасу Жераису[147] и у источном Рио де Жанеиру.[142][147] Између 1808. и 1972. у Бразил се доселило око пет милиона људи из више од шездесет земаља, међу којима су најбројније особе португалског, италијанског, шпанског, немачког, украјинског, пољског, јеврејског, руског, кинеског, јапанског и арапског порекла.[148]

Највећи градови

Главни чланак: Списак градова у Бразилу
 

Извор: бразилски Институт за географију и статистику, процена из 2010.[149]
№ Град Држава Популација
Сао Пауло
Сао Пауло
Рио де Жанеиро
Рио де Жанеиро
Салвадор
Салвадор
Бразилија
Бразилија 		1. Сао Пауло Сао Пауло 11.316.149 Форталеза
Форталеза
Бело Оризонте
Бело Оризонте
Манаус
Манаус
Куритиба
Куритиба
2. Рио де Жанеиро Рио де Жанеиро 6.355.949
3. Салвадор Баија 3.093.605
4. Бразилија Савезни дистрикт Бразила 2.609.997
5. Форталеза Сеара 2.476.589
6. Бело Оризонте Минас Жераис 2.385.639
7. Манаус Амазонас 1.832.423
8. Куритиба Парана 1.764.540
9. Ресифе Пернамбуко 1.536.934
10. Порто Алегре Рио Гранде до Сул 1.413.094
11. Белем Пара 1.402.056
12. Гојанија Гојас 1.318.148
13. Гуаруљос Сао Пауло 1.233.426
14. Кампинас Сао Пауло 1.088.611
15. Сао Луис Марањао 1.027.429
16. Сао Гонсало Рио де Жанеиро 1.008.064
17. Масејо Алагоас 943.109
18. Дуке де Кашијас Рио де Жанеиро 861.157
19. Терезина Пјауи 822.363
20. Натал Рио Гранде до Норте 810.780

Религија

Христос Искупитељ у Рио де Жанеиру.

Доминантна религија је римокатоличанство, по чему је Бразил земља са највећим бројем католика на свету.[150] По попису из 2000. 73,57% становништва су римокатолички верници, 15,41% су протестанти, 1,33% спиритисти, 1,22% су верници осталих хришћанских заједница. Од осталих религија заступљене су афро-бразилске религије (0,31%), будизам (0,13%), јудаизам (0,05%), ислам (0,02%), индијанске религије (0,01). Атеиста има 7,35%.[151]

Политика

Главни чланак: Политика Бразила
Народни конгрес Бразила је највише законодавно тело. Састоји се од Сената и Дома представника.

Административна подела

Главни чланак: Државе Бразила

Бразил је подељен у 27 федералних јединица, 26 држава и Федерални дистрикт, у којем се налази главни град Бразилија.

Савезне државе
  1. Акре (AC)
  2. Алагоас (AL)
  3. Амапа (AP)
  4. Амазонас (AM)
  5. Баија (BA)
  6. Сеара (CE)
  7. Еспирито Санто (ES)
  8. Гојас (GO)
  9. Марањао (MA)
  10. Мато Гросо (MT)
  11. Мато Гросо до Сул (MS)
  12. Минас Жераис (MG)
  13. Пара (PA)
  1. Параиба (PB)
  2. Парана (PR)
  3. Пернамбуко (PE)
  4. Пјауи (PI)
  5. Рио де Жанеиро (RJ)
  6. Рио Гранде до Норте (RN)
  7. Рио Гранде до Сул (RS)
  8. Рондонија (RO)
  9. Рорајма (RR)
  10. Санта Катарина (SC)
  11. Сао Пауло (SP)
  12. Сержипе (SE)
  13. Токантинс (TO)
 Датотека:BrazilNumbered.png
Дистрикт
  1. Савезни дистрикт Бразила

Привреда

Главни чланак: Привреда Бразила

Бразил садржи велика природна богаства. У Бразилу се налази прашума Амазонија. Развијена је посебно индустрија и привреда. Велики удео имају фирме из САД, Швајцарске, Јапана, Француске. У последње време забележен је велики индустријски напредак. Сваке године се посеку велике површине шуме. Те се нове површине употребљавају у пољопривреди. Највећи део плантажа је у власништву великих феудалаца. Велики утицај имају и стране компаније.

Највећи део радно способног становништва је запослен у услужним делатностима (42%), у пољопривреди (31%), а у индустрији само 27%.

Пољопривреда

Велики део Бразила покривају веома плодна земљишта, на којима се могу добијати по два или три рода годишње. Сада се обрађује само 4% од укупне површине, али ни у једној земљи света нема могућности тако великог ширења обрадивих површина као у Бразилу.

Највећи део земљиста чине крупни велепоседи, од којих су неки једнаки површини средњеамеричких држава. Због велике површине земље, која се пружа у неколико климатских појасева, пољопривреда је разнолика. У тропским и суптропским крајевима узгаја се шећерна трска, памук, дуван, банане, кафа, пиринач и јужно воће. За домаћу потрошњу највише се гаје пшеница и кукуруз (у умереном појасу), маниока, житарице, пасуљ и кикирики за уље. Због недостатка механизације и мале употребе вештачког ђубрива, приноси по хектару су међу најмањима у свету. Тако, просечан принос пшенице по хектару износи само 1.000 kg, што је око седам пута мање него, нпр, у Холандији и Данској.

Најзначајнији извозни производ Бразила је кафа (минас), а готово половина укупне производње добија се у савезној држави Сао Пауло, највећој монокултурној области производње кафе у свету. На светском тржисту нарочито су познате врсте бразилске кафе, које имају називе по извозним лукама : сантос, минас, парана, рио... На висоравнима Бразилског горја развијено је екстензивно сточарство (преко 55 милиона говеда,30 милиона свиња, 16 милиона оваца, 7 милиона коња, итд.).

Бразил располаже великим минералним богатством, које тек треба искористити. Знатна су налазиста боксита, гвожђа, мангана, никла, фосфата, платине, уранијума, графита, те злата и дијаманата за индустријске потребе (Бразилски топаз- цењени драги камен златножуте боје). Велико природно богатство представља водна снага бразилских река, али се од 20 милиона кс водене енергије користи само 11,2%.

Индустрија

До половине 20-ог века, у Бразилу је била заступљена само лака индустрија - текстилна, прехрамбена, индустрија дувана, коже и обуће, дрвна, фармацеутска итд. Нарочито повољни услови су постојали за развој дрвне индустрије, будући да је Бразил по површини шума на другом месту у свету и да на сваког становника отпада око 8 ha шуме, али се она нерационално користила, што је довело до појаве великог еколоског проблема: „светска плућа“ - шуме Амазона ће бити уништене, уколико се бразилској сиротињи или богатим рентијерима не понуде друге могућности за зараду и опстанак.

Тешка индустрија је започела са развојем након Другог светског рата. Најважније руде које се експлоатишу су руде гвожђа, манган и боксит. По производњи руде гвожђа, Бразил је на четвртом месту у свету, после Русије, Кине и Аустралије. Највећи део производње ове руде се извози, а мањи део се топи у железарама Сао Паола, које су мањег капацитета, и у великој железари Волта Родонда која се налази у савезној држави Минас Жераис, главној рудоносној покрајини.

Готово читава индустрија је смештена у три града и њиховој околини - у Сао Паулу, Рио де Жанеиру и Бело Хоризонтеу. Овај „бразилски троугао“ се почео развијати у 18. веку, на основу експлоатације налазишта злата и дијаманата. Вредност увоза Бразила (61,4 билиона) премашује вредност износа (53 билиона). Национални доходак (по глави становника) износи 6.300 долара годишње.

Главни трговински партнери Бразила су Европска унија, САД, Аргентина и Јапан.

Спорт

Стадион Маракана. Фудбал је најпопуларнији спорт Бразила.

Најпопуларнији спорт у Бразилу је фудбал.[152] Фудбалска репрезентација Бразила се по ФИФА сматра једном од најбољих у свету, и освојила је 5 Светских првенстава, што је рекорд.[153] Остали популарни спортови: кошарка, одбојка, аутомобилизам и борилачки спортови такође привлаче велики број гледалаца. На пример, репрезентација Бразила у одбојци тренутно држи титуле Светске лиге, Светског првака, Светског купа шампиона и Светског купа. Последњих деценија популарност су стекли: тенис, рукомет, пливање и гимнастика. Неке варијације спортова настале су у Бразилу: фудбал на песку,[154] футсал (фудбал у сали)[155] и футволеј. Од борилачких вештина, у Бразилу су настали капоира[156] и бразилски џиу џицу.[157] У аутомобилизму тројица Бразилаца су укупно осам пута освајали светско првенство Формуле 1. То су били Емерсон Фитипалди, Нелсон Пике и Ајртон Сена.[158][159][160]

У Бразилу је одржано Светско првенство у фудбалу 1950. и одржаће се Светско првенство у фудбалу 2014. Летње олимпијске игре 2016. одржаће се у Рио де Жанеиру.[161]

Референце

  1. ^ José María Bello (1966). A History of Modern Brazil: 1889-1964. Stanford University Press. стр. 56. ISBN 978-0-8047-0238-6. 
  2. ^ S. George Philander (2012). Encyclopedia of Global Warming and Climate Change, Second Edition. Princeton University. стр. 148. ISBN 978-1-4129-9261-9. 
  3. ^ Crocitti & Vallance 2012, стр. 23.
  4. ^ A. J. R. Russell-Wood (1998). The Portuguese Empire, 1415-1808: A World on the Move. Универзитет Џонс Хопкинс. стр. 26. ISBN 978-0-8018-5955-7. 
  5. ^ „Introduction of Brazil”. Central Intelligence Agency. 2008. Приступљено 3. 6. 2008. 
  6. ^ а б „Brazilian Federal Constitution”. Presidency of the Republic. 1988. Приступљено 28. 12. 2013.  „Brazilian Federal Constitution”. v-brazil.com. 2007. Приступљено 28. 12. 2013. „Unofficial translate” 
  7. ^ „Territorial units of the municipality level”. Brazilian Institute of Geography and Statistics. 2008. Приступљено 28. 12. 2013. 
  8. ^ "World Development Indicators database" (PDF file), World Bank, 7 October 2009.
  9. ^ Кленденинг, Алан (17. 4. 2008). „Booming Brazil could be world power soon”. Ју-Ес-Еј тудеј – Асошиејтед прес. стр. 2. Приступљено 3. 1. 2014. 
  10. ^ Clare Ribando Seelke (2010). Brazil-U. S. Relations. Congressional Research Service. стр. 1. ISBN 978-1-4379-2786-3. 
  11. ^ Jorge Dominguez; Byung Kook Kim (2013). Between Compliance and Conflict: East Asia Latin America and the New Pax Americana. Center for International Affairs, Harvard University. стр. 98—99. ISBN 978-1-136-76983-2. 
  12. ^ Fausto, Boris (1999). A Concise History of Brazil. Cambridge University Press. стр. 9. ISBN 978-0-521-56526-4. 
  13. ^ Vincent, Jon S.. Ph.D. (2003). Culture and Customs of Brazil. Greenwood Publishing Group. стр. 36. ISBN 978-0-313-30495-8. 
  14. ^ Tucker, Richard P. (2007). Insatiable Appetite: The Ecological Degradation of the Tropical World. University of Michigan. стр. 186. ISBN 978-0-7425-5365-1. 
  15. ^ Lee, Wayne E. (2011). Empires and Indigenes: Intercultural Alliance, Imperial Expansion, and Warfare in the Early Modern World. NYU Press. стр. 196. ISBN 978-0-8147-6527-2. 
  16. ^ Bonier Corporation (1880). Popular Science. Bonnier Corporation. стр. 493. ISSN 0161-7370. 
  17. ^ Jean de Léry (1990). History of a Voyage to the Land of Brazil, Otherwise Called America. University of California Press. стр. 242. ISBN 978-0-520-91380-6. 
  18. ^ Sokolow, Jayme A.. Ph.D. (2003). The Great Encounter: Native Peoples and European Settlers in the Americas, 1492-1800. M.E. Sharpe. стр. 84. ISBN 978-0-7656-0982-3. 
  19. ^ Maria Herrera-Sobek (2012). Celebrating Latino Folklore. ABC-CLIO. стр. 155. ISBN 978-0-313-34340-7. 
  20. ^ Science Magazine, 13. децембар 1991. http://www.sciencemag.org/content/254/5038/1621.abstract
  21. ^ Robert M. Levine; John J. Crocitti (1999). The Brazil Reader: History, Culture, Politics. Duke University Press. стр. 11—. ISBN 978-0-8223-2290-0. Приступљено 12. 12. 2012. 
  22. ^ Carlos Fausto (2000). Os índios antes do Brasil. Jorge Zahar Editor. стр. 45—46, 55. ISBN 978-85-7110-543-0. 
  23. ^ Mércio Pereira Gomes (2000). The Indians and Brazil. University Press of Florida. стр. 28—29. ISBN 978-0-8130-1720-4. 
  24. ^ Fausto 2000, стр. 78–80.
  25. ^ Boxer, стр. 108.
  26. ^ а б Boxer, стр. 102
  27. ^ Skidmore, стр. 30, 32.
  28. ^ Boxer, стр. 98
  29. ^ а б Boxer, стр. 100
  30. ^ Boxer, стр. 100–101.
  31. ^ а б Skidmore, стр. 27.
  32. ^ Boxer, стр. 101
  33. ^ Meuwese 2011.
  34. ^ Metcalf 2005, стр. 70, 79, 202.
  35. ^ Crocitti & Vallance 2012.
  36. ^ Minahan 2013, стр. 300.
  37. ^ Skidmore, стр. 36
  38. ^ Middleton, Richard; Lombard, Anne (21. 3. 2011). Colonial America: A History to 1763. John Wiley & Sons. стр. 54—. ISBN 978-1-4443-9628-7. 
  39. ^ Boxer, стр. 110
  40. ^ Skidmore, стр. 34
  41. ^ Skidmore, стр. 32–33
  42. ^ Boxer, стр. 164
  43. ^ Boxer, стр. 168, 170.
  44. ^ Boxer, стр. 169
  45. ^ Kohn 2007, стр. 174.
  46. ^ The New Cambridge Modern History. CUP Archive. 1967. стр. 498—. GGKEY:EK6S135KQ1N. 
  47. ^ Corrado, Jacopo (2008). The Creole Elite and the Rise of Angolan Protonationalism: 1870-1920. Cambria Press. стр. 95, 145. ISBN 978-1-60497-529-1. 
  48. ^ Bethell, Leslie "Colonial Brazil" Cambridge University Press 1987 pages 19, 74, 86, 169-70
  49. ^ Schwartz, Stuart B. "Slaves, Peasants, and Rebels" Board of Trustees of the University of Illinois 1992 ISBN 0-252-06549-2 Chapter 4 View on Google Books
  50. ^ MacLachlan 2003, стр. 3.
  51. ^ Boxer, стр. 213
  52. ^ Marta Barcellos & Simone Azevedo; Histórias do Mercado de Capitais no Brasil Campus Elsevier 2011 ISBN 85-352-3994-4 Introduction (by Ney Carvalho), Intro. page xiv
  53. ^ Bueno, стр. 145
  54. ^ а б Mosher, Jeffrey C. (2008). Political Struggle, Ideology, and State Building: Pernambuco and the Construction of Brazil, 1817-1850. U of Nebraska Press. стр. 9. ISBN 978-0-8032-3247-1. 
  55. ^ Adelman 2006, стр. 334
  56. ^ Lustosa, стр. 109–110
  57. ^ Lustosa, стр. 117–119
  58. ^ Lustosa, стр. 150–153
  59. ^ Vianna, стр. 418
  60. ^ Diégues 2004, pp. 168, 164, 178
  61. ^ Diégues 2004, pp. 179–180
  62. ^ Lustosa, стр. 208
  63. ^ Carvalho 2007, стр. 21.
  64. ^ Lyra (v.1), pp. 17
  65. ^ а б Fausto 1999.
  66. ^ Bethell, Leslie (12. 2. 2009). The Abolition of the Brazilian Slave Trade: Britain, Brazil and the Slave Trade Question. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-10113-4. 
  67. ^ Scott, Rebecca (1. 9. 1988). The Abolition of Slavery and the Aftermath of Emancipation in Brazil. Duke University Press. ISBN 0-8223-8154-0. 
  68. ^ Levine, Robert M. "The history of Brazil" Greenwood Publishing Group, Inc. 1999, page 62, last paragraph View on Google Books
  69. ^ Lyra (v.1), pp. 164, 225, 272
  70. ^ Fausto 1999, Chapter 2, page 83, and 2.6 "The Paraguayan War"
  71. ^ Smallman, Shawn C. (2002). Fear & Memory in the Brazilian Army and Society, 1889-1954. Univ of North Carolina Press. стр. 16—18. ISBN 978-0-8078-6050-2. 
  72. ^ Smallman 2002, крај првог поглавља, страна 18 "Military rule"
  73. ^ Hudson, Rex A. Brazil: A Country Study. Washington: GPO for the Library of Congress, 1997, pg.22
  74. ^ Levine; Robert M. & Crocitti; John J. "The Brazil Reader: History, Culture, Politics" Duke University Press 1999, IV - The Vargas Era
  75. ^ Keen, Benjamin / Haynes, Kate "A History of Latin Amerca; Volume 2" Waldsworth Cengage Learning 2004, стране 356–57
  76. ^ McCann, Frank D. (2004). Soldiers of the Pátria: A History of the Brazilian Army, 1889-1937. Stanford University Press. стр. 303—. ISBN 978-0-8047-3222-2. 
  77. ^ Williams 2001.
  78. ^ Burns, E. Bradford (јануар 1993). A History of Brazil. Columbia University Press. стр. 352—. ISBN 978-0-231-07954-9. 
  79. ^ Dulles, John W.F. "Anarchists and Communists in Brazil, 1900–1935" University of Texas Press 2012 ISBN 0-292-74076-X
  80. ^ Frank M. Colby, Allen L. Churchill, Herbert T. Wade & Frank H. Vizetelly; "The New international year book" Dodd, Mead & Co. 1989, pp. 102 "The Fascist Revolt"
  81. ^ Bourne, Richard (1974). Getulio Vargas of Brazil, 1883-1954: sphinx of the pampas. C. Knight. стр. 77—. ISBN 978-0-85314-195-2. 
  82. ^ Mares, David R. (2001). Violent Peace: Militarized Interstate Bargaining in Latin America. Columbia University Press. стр. 125. ISBN 978-0-231-11187-4. 
  83. ^ Charles Howard Ellis; "The origin, structure & working of the League of Nations" The LawBook Exchange Ltd 2003 Pages: 105 3rd paragraph and 145 1st one
  84. ^ Burns 1993, стр. 305. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBurns1993 (help)
  85. ^ M.Sharp, I.Westwell & J.Westwood; "History of World War I, Volume 1" Marshall Cavendish Corporation 2002, pp. 97
  86. ^ Scheina, Robert L. Latin America's Wars Vol.II: The Age of the Professional Soldier, 1900–2001. Potomac Books, 2003 ISBN 1-57488-452-2 Part 9; Ch. 17 – World War II, Brazil and Mexico, 1942–45
  87. ^ Thomas M. Leonard & John F. Bratzel; "Latin America during World War II" Rowman & Littlefield Publishers Inc. 2007 pp. 150
  88. ^ Hirst, Monica (8. 7. 2005). The United States and Brazil: A Long Road of Unmet Expectations. Routledge. стр. 4—5. ISBN 978-1-135-92955-8. 
  89. ^ McCann 2004, стр. 441. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFMcCann2004 (help)
  90. ^ Roett, Riordan (1999). Brazil: Politics in a Patrimonial Society. Greenwood Publishing Group. стр. 106—108. ISBN 978-0-275-95900-5. 
  91. ^ Keen & Haynes 2004, стр. 361–362.
  92. ^ Skidmore, стр. 201
  93. ^ Skidmore, стр. 202–203
  94. ^ Skidmore, стр. 204
  95. ^ Skidmore, стр. 204–205
  96. ^ Skidmore, стр. 209–210
  97. ^ Skidmore, стр. 210
  98. ^ Fausto 2005, стр. 397.
  99. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada, pp. 141–142.
  100. ^ Gaspari, A Ditadura Envergonhada, pp. 35.
  101. ^ Crocitti & Vallance 2012, стр. 395.
  102. ^ Young, Richard; Cisneros, Odile (18. 12. 2010). Historical Dictionary of Latin American Literature and Theater. Scarecrow Press. стр. 224—. ISBN 978-0-8108-7498-5. 
  103. ^ Burgorgue-Larsen, Laurence; Torres, Amaya Ubeda de (7. 4. 2011). The Inter-American Court of Human Rights: Case Law and Commentary. Oxford University Press. стр. 299—. ISBN 978-0-19-958878-7. 
  104. ^ Crocitti 2012, стр. 396.
  105. ^ Crocitti 2012, стр. 395–397.
  106. ^ Burns 1993, стр. 457. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBurns1993 (help)
  107. ^ Fausto 1999, Chapter 6 "The military government and the transition to democracy (1964-1984)"
  108. ^ Fausto 1999
  109. ^ Fausto 2005, стр. 464–465.
  110. ^ Fausto 2005, стр. 465, 475.
  111. ^ Skidmore, стр. 311.
  112. ^ Fausto 1999, Epilogue
  113. ^ Fausto 2005, стр. 482.
  114. ^ Fausto 2005, стр. 474.
  115. ^ Fausto 2005, стр. 502.
  116. ^ „The World's 100 most powerful women”. Forbes. 2013. Приступљено 24. 3. 2013. 
  117. ^ „Brazil elects Dilma Rousseff, nation's first woman president”. CNN. 31. 10. 2010. Приступљено 8. 8. 2011. 
  118. ^ „População residente, por cor ou raça, segundo o sexo e os Sexo e grupos de idade - Brasil - 2010” (PDF). IBGE. IBGE. Приступљено 30. 1. 2014. 
  119. ^ а б в г „População residente, por situação do domicílio e localização da área, segundo as Grandes Regiões, as Unidades da Federação e o sexo - 2010” (PDF). IBGE. IBGE. Приступљено 30. 1. 2014.  line feed character у |title= на позицији 70 (помоћ)
  120. ^ „População nos Censos Demográficos, segundo as Grandes Regiões e as Unidades da Federação - 1872/2010” (PDF). IBGE. IBGE. Приступљено 30. 1. 2014.  line feed character у |title= на позицији 35 (помоћ)
  121. ^ "Shaping Brazil: The Role of International Migration". Migration Policy Institute.
  122. ^ José Alberto Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil[мртва веза]" Belo Horizonte: UFMG/Cedeplar, 2004 (PDF file), p.  5.
  123. ^ „Instituto Brasileiro de Geografia e Estatística”. IBGE. 29. 11. 1999. Приступљено 31. 1. 2014. 
  124. ^ „Projeção da População do Brasil – Brazil's populational projection”. IBGE. Приступљено 25. 1. 2010. 
  125. ^ Magno de Carvalho, "Crescimento populacional e estrutura demográfica no Brasil[мртва веза]," pp. 7–8.
  126. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade e grupos de idade."
  127. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo, alfabetização e grupos de idade"
  128. ^ PNAD 2008, IBGE. "Pessoas de 5 anos ou mais de idade por situação, sexo e alfabetização."
  129. ^ Antonio Carlos Lacerda (5. 4. 2011). „Demographical census reveals Brazil as older and less white”. Port.pravda.ru. Архивирано из оригинала 2011-06-07. г. Приступљено 1. 2. 2014. 
  130. ^ „Self-declared White Brazilians decrease in number, says IBGE”. Fatimanews.com.br. Приступљено 1. 2. 2014. 
  131. ^ а б „Censo demográfico revela que o Brasil ficou mais velho e menos branco”. Антонио Карлос Ласерда. Pravda.ru. 4. 5. 2011. Приступљено 30. јануар 2014. 
  132. ^ „In Amazonia, Defending the Hidden Tribes”. Монти Рил. Вашингтон пост. 8. јул 2007. Приступљено 1. фебруар 2014. 
  133. ^ Brazilian DNA is nearly 80% European, indicates study.
  134. ^ NMO Godinho O impacto das migrações na constituição genética de populações latino-americanas. PhD Thesis, Universidade de Brasília (2008).
  135. ^ Pena, Sérgio D. J.; Di Pietro, Giuliano; Fuchshuber-Moraes, Mateus; Genro, Julia Pasqualini; Hutz, Mara H.; Kehdy Fde, Fernanda de Souza Gomes; Kohlrausch, Fabiana; Magno, Luiz Alexandre Viana; Montenegro, Raquel Carvalho; et al. (2011). Harpending, Henry, ур. „The Genomic Ancestry of Individuals from Different Geographical Regions of Brazil Is More Uniform Than Expected”. PLoS ONE. 6 (2): e17063. PMC 3040205 Слободан приступ. PMID 21359226. doi:10.1371/journal.pone.0017063. 
  136. ^ „Parra et alli, Color and genomic ancestry in Brazilians”. National Institute of Health. 1. 2. 2014. Приступљено 1. фебруар 2014. 
  137. ^ RIBEIRO, Darcy. O Povo Brasileiro, Companhia de Bolso, fourth reprint, 2008 (2008).
  138. ^ а б Coelho (1996), p. 268.
  139. ^ а б Vesentini (1988), p. 117.
  140. ^ Adas, Melhem Panorama geográfico do Brasil, 4th ed (São Paulo: Moderna, 2004), p. 268 ISBN 85-16-04336-3
  141. ^ Azevedo (1971), pp. 2–3.
  142. ^ а б в Moreira (1981), p. 108.
  143. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 4, pp. 254–55, 258, 265.
  144. ^ Azevedo (1971), pp. 74–75.
  145. ^ Enciclopédia Barsa, vol. 10 (Rio de Janeiro: Encyclopaedia Britannica do Brasil, 1987), p. 355.
  146. ^ Azevedo (1971), p. 74.
  147. ^ а б Azevedo (1971), p. 161.
  148. ^ Maria Stella Ferreira-Levy (1974). „O papel da migração internacional na evolução da população brasileira (1872 a 1972)”. Revista de Saúde Pública. 8 (supl.): 49—90. doi:10.1590/S0034-89101974000500003. , Table 2, p.  74.
  149. ^ „процена из 2010.”. бразилски Институт за географију и статистику. 29. 11. 2011. Приступљено 22. 1. 2011. 
  150. ^ „Brazil”. International Religious Freedom Report. U.S. Department of State. 8. 11. 2005. Приступљено 8. 6. 2008. 
  151. ^ Census 2000, IBGE. "População residente por cor ou raça e religião".
  152. ^ „Futebol, o esporte mais popular do Brasil, é destaque no Via Legal :: Notícias”. Jusbrasil.com.br. Приступљено 16. 4. 2011. 
  153. ^ „Football in Brazil”. Goal Programme. International Federation of Association Football. 15. 4. 2008. Приступљено 6. 6. 2008. 
  154. ^ „Beach Soccer”. International Federation of Association Football. Приступљено 6. 6. 2008. 
  155. ^ „Futsal”. International Federation of Association Football. Приступљено 6. 6. 2008. 
  156. ^ „The art of capoeira”. BBC. 20. 9. 2006. Приступљено 6. 6. 2008. 
  157. ^ „Brazilian Jiu-Jitsu Official Website”. International Brazilian Jiu-Jitsu Federation. Приступљено 6. 6. 2008. 
  158. ^ Donaldson, Gerald. „Emerson Fittipaldi”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 6. 6. 2008. 
  159. ^ Donaldson, Gerald. „Nelson Piquet”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 6. 6. 2008. 
  160. ^ Donaldson, Gerald. „Ayrton Senna”. Hall of Fame. The Official Formula 1 Website. Приступљено 6. 6. 2008. 
  161. ^ "Olympics 2016: Tearful Pele and weeping Lula greet historic win for Rio," The Guardian, 2 October 2009.

Литература

Спољашње везе

Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link FA Шаблон:Link GA Шаблон:Link GA

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бразил&oldid=9543878”