Zaratustra

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Zaratustra ili Zaratuštra (avestanski: Zaraθuštra), poznat i kao Zoroaster (grčki: Ζωροάστρης) je bio drevni persijski filozof i prorok, osnivač mazdaizma, kulta mudrosti, i centralna figura potonje religije, zoroastrizma. Smatra se da je živeo oko 1200. p. n. e.

Suština njegovog učenja se može sažeti u sledećoj izreci: Humata, Hukhta, Huvarshta (Dobre misli, dobre reči, dobra dela). Prema Zaratustri, osnovu naše zemaljske egzistencije predstavlja kosmička borba između Istine (pahlavi: Ahlāyīh) i Laži (pahlavi: Druz), koja se često predstavlja kao borba između dobra i zla, ili svetlosti i tame, u zapadnoj paradigmi. U kasnijem zoroastrizmu, suprotstavljene sile u ovoj borbi se nazivaju Ahura Mazda (Bog) i Ahriman (Đavo).

Oksfordski rečnik ga postavlja na prvo mesto hronologije filozofa, kao osnivača filozofskog sistema mazda-jasna (avestanski: mazda – "mudrost", jasna – "obožavanje"). Pretpostavlja se da su zaratuštrovci, poštovaoci mudrosti, prenosili znanje persijskim Grcima, koji su kasnije upotrebljavali sličan pojam, filozofija.

Biografija[uredi | uredi izvor]

O njemu se ne zna mnogo, ne znaju se čak ni datumi njegovog rođenja i smrti. Zaratustranci tvrde da je živeo oko 6000 godina p. n. e. zbog čega ga imenuju prvim prorokom svih religija. Uprkos tome, drugi smatraju da je veća verovatnoća da je Zaratustra živeo oko 1200. godine p. n. e. najverovatnije na teritoriji današnjeg severoistoka Irana.[1]

Život[uredi | uredi izvor]

Zoroaster je evidentiran kao sin Pourušaspe od Spitanana ili Spitamida porodice,[2] dok je bio njegov praded bio Haečataspa. Sva imena izgledaju primereno nomadskoj tradiciji. Ime njegovog oca znači "posedovanje sivih konja" (pri čemu reč aspa znači konj), dok majka znači "mlekara". Prema predaji, imao je četvoro braće, dva starija i dva mlađa, čija su imena data u mnogo kasnijim Pahlavi radovima.[3]

Obuka za svešteništvo verovatno je počela veoma rano, oko sedam godina starosti.[4] Sveštenik je postao verovatno oko petnaeste godine, a prema Gathasu je znanje drugih učitelja i lično iskustvo stekao na putovanjima kad je napustio roditelje u dvadesetoj godini.[5]

Do trideset godina doživeo je otkrivenje tokom prolećnog festivala; na obali reke ugledao je blistavo Biće, koje se otkrilo kao Vohu Manah (dobra svrha) i podučavalo ga o Ahura Mazdi (Mudri Gospodar) i pet drugih blistavih figura.

Zoroaster je ubrzo postao svestan postojanja dva prvobitna Duha, a drugi je Angra Mainiu (Destruktivni duh), sa suprotstavljenim pojmovima Aša (poredak) i Druj (obmana). Tako je odlučio da provede svoj život podučavajući ljude da traže Ašu.[6] Dobio je daljnja otkrivenja i video viziju sedam Ameša Spente, a njegova učenja su sakupljana u Gatama i Avestima.[7]

Na kraju, u dobi od četrdeset dve godine, dobio je pokroviteljstvo kraljice Hutaose i vladara po imenu Vištaspa, ranog pristaša Zoroastrizma.[8] Zoroasterovo učenje o pojedinačnom prosuđivanju, Nebu i paklu, vaskrsenju tela, poslednjem sudu i večnom životu za ujedinjenu dušu i telo, između ostalog, postalo je pozajmicama u Avramskim religijama, ali oni su izgubili kontekst izvornog učenja.[9]

Prema predaji, živeo je dugi niz godina posle preobraćenja Vištaspe, uspeo je da osnuje vernu zajednicu, i oženio se tri puta. Prve dve supruge rodile su mu tri sina: Isat Vastra, Urvatat Nara i Hvare Čitra, i tri kćeri, Freni, Triti i Poručista.

Njegova treća supruga Hvovi bila je bez dece.[10]Zoroaster je umro kad mu je bilo 77 godina i 40 dana.[11] Kasniji Pahlavi izvori poput Šahnameha, umesto toga, tvrde da je opskurni sukob s ljudima Tuirije doveo do njegove smrti, a ubio ga je karapan (sveštenik stare religije) po imenu Bradres.[11]

Čempres od Kašmara[uredi | uredi izvor]

Čempres od Kašmara je mitsko drvo čempresa legendarne lepote i gargantuanskih dimenzija. Kaže se da je potekao iz grane koju je Zoroaster doneo iz Raja i da je stajao na današnjem Kašmaru na severoistoku Irana, a da ga je zasadio Zoroaster u čast preobraćenja kralja Vištaspa u Zoroastrianizam.

Prema iranskom fizičaru i istoričaru Zakarija al-Kazvini, kralj Vištaspa bio je zaštitnik Zoroastera koji je sam posadio drvo. U svom ʿAjā'ib al-makhlūqāt wa gharā'ib al-mawjūdāt, on dalje opisuje kako je El-Mutavakil u 861. godini prouzrokovao gašenje moćnog čempresa, a zatim ga transportovao preko Irana, da bi bio korišćen za grede u svojoj novoj palati na Samari. Pre je želeo da se drvo rekonstruiše pred njegovim očima.

To je učinjeno uprkos protestima Iranaca, koji su ponudili veoma veliku svotu novca za spas stabla. El-Mutavakil nikada nije vidio čempres, jer ga je ubio turski vojnik (verovatno zaposlen kod svog sina) u noći kad je stigao na obale Tigra.[12]

Uticaji na druge religije[uredi | uredi izvor]

Islam[uredi | uredi izvor]

Izvedene su brojne paralele između učenja Zoroastrije i islama. Takve paralele uključuju očigledne sličnosti između Ameše Spente i arhanđela Gavrila, moleći se pet puta na dan, pokrivajući nečiju glavu tokom molitve, i spominjanje Talmuda i Irama stubova u Kur'anu. To takođe može ukazivati na ogroman uticaj Ahemenidskog carstva na razvoj bilo koje religije.

U Kur'anu se spominju i Sabejci, koji su verovali u slobodu da se podudaraju sa Zoroastrijcima.[13]

Manihaizam[uredi | uredi izvor]

Manihaizam je smatrao Zoroastera figurom (zajedno s Budom i Isusom) u liniji proroka čiji je vrhunac Mani (216–276).[14] Zoroasterov etički dualizam je - u određenoj meri - ugrađen u Manijevu doktrinu, koja je svet smatrala zaključanim u epskoj borbi između suprotstavljenih sila dobra i zla.[15] Maniheizam je takođe sadržavao i druge elemente zoroastrijske tradicije, posebno imena natprirodnih bića; međutim, mnogi od ovih drugih zoroastrijskih elemenata ili nisu deo Zoroasterovih učenja ili se koriste sasvim drugačije od načina na koji se koriste u zoroastrizmu.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

U Gatama Zoroaster ljudsko stanje vidi kao mentalnu borbu između aše i druja. Kardinalni koncept aše - koji je visoko nijansiran i samo nejasno prenosiv - je u osnovi čitave zoroastrijske doktrine, uključujući i onu Ahura Mazde (koja je aša), stvaranje (aša), postojanje (aša) i kao uslov za slobodnu volju.

Svrha čovečanstva, kao i sve druge kreacije, je da se održi i uskladi sa ašom. Za čovečanstvo se to dešava aktivnim etičkim učešćem u životu, ritualu i vežbanju konstruktivnih / dobrih misli, reči i dela.

Elementi zoroastrijske filozofije ušli su na Zapad kroz njihov uticaj na judaizam i platonizam i identifikovani su kao jedan od ključnih ranih događaja u razvoju filozofije.[16] Među klasičnim grčkim filozofima Heraklit se često navodi kao nadahnut Zoroasterovim razmišljanjem.[17]

2005. godine Oksfordski rečnik filozofije Zaraststru je svrstao na prvo mesto u hronologiji filozofa.[18] Zaratustrov uticaj danas postoji delom zahvaljujući sistemu religiozne etike koju je osnovao pod nazivom Mazdaiasna. Reč Mazdaiasna je Avestanska reč i na engleskom se prevodi kao "Obožavanje mudrosti / Mazde".

Enciklopedija Prirodna istorija (Plinij) tvrdi da su Zoroastrijanci kasnije obrazovali Grke koji su, počevši od Pitagore, koristili sličan izraz, filozofiju ili "ljubav prema mudrosti" da bi opisali potragu za konačnom istinom.[19]

Zoroaster je naglasio slobodu pojedinca da izabere tačno ili pogrešno i individualnu odgovornost za svoja dela. Ovaj lični izbor prihvatanja aša i šun druja je sopstvena odluka, a ne diktat Ahura Mazde.

Za Zoroastera, zamišljajući dobre misli, govoreći dobre reči i čineći dobra dela (npr. pomažući siromašnima, radeći dobra dela ili vršeći dobre rituale) uvećavamo ašu u svetu i u sebi, slavimo božanski red i dolazimo korak bliže večnom putu za Frasokereti.

Dakle, mi nismo robovi ili sluge Ahura Mazde, ali možemo napraviti lični izbor da budemo saradnici i na taj način usavršavamo svet kao saosianti („svetski savršeni“) i sebe i na kraju postignemo status ašavana ( "gospodar Aša").

Učenje[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Zaratustrizam

Zaratustrino učenje oslanjalo se na Vede, naročito na indijsku Rg vedu.[1] No, za razliku od Veda i bramanske religije, Zaratustra je tvrdio da je Boga video, i da ga je lično Bog podučavao. On Boga naziva Premudri Gospodar, Ahura Mazda.[1]

Njegovo učenje (čiji je samo mali deo ostao autentičan, tj. nedorađivan) sastoji se iz 17 himni, pronađenih u liturgijskom formatu koji se naziva Jasna. Jedna od njih pita:


Zaratustra odgovara da je to otac poretka, Ahura Mazda. No, ko je onda stvorio zlo i haos? Zaratustra je živeo u doba velikih ratova i verovao je da je ratno stanje na zemlji odraz nebeskog rata: postoji, pored Ahura Mazde, i stvoritelj zla i destrukcije, koga je nazivao Angra Mainju, poznat kao Ahriman na pahlaviju, jeziku Sasanidskog carstva kojim je napisan najveći deo zaratustranskih spisa.[1]

Prisustvo večitog sukoba izmedu Ahura Mazde i Angra Mainje njegovo učenje čini primerom dualizma. Ljudi su najveće poprište ovog kosmičkog sukoba, i imaju moć da (uz pomoć Dobrog Gospoda) nadvladaju zlo. Zaratustranstvo je optimistična vera, budući da su ljudi sposobni da sebe izbave, a zlo prevaziđu. Snažno naglašavanje lične odgovornosti predstavlja važnu odliku zaratustranstva.[1]

Zaratustranci slede učenje Zaratustre.

Ikonografija[uredi | uredi izvor]

Iako nekoliko nedavnih prikaza Zoroastera pokazuju da on čini neko delo legende, uopšteno ga portreti prikazuju u belim odelima (koje nose i današnji zoroastrijski sveštenici).

Često je viđen kako drži bresmana (Avestan; srednje perzijski bar), za koji se obično smatra da je još jedan simbol svešteništva, ili sa knjigom u ruci, koja se može tumačiti kao Avesta. Alternativno, pojavljuje se sa jarbolom, varzom - obično stilizovanom kao čelična palica okrunjena bikovom glavom - koju sveštenici nose u ceremoniji nameštanja. U ostalim prikazima on se pojavljuje uzdignutom rukom i zamišljeno uzdignutim prstom, kao da želi napraviti poen.

Zoroaster se retko prikazuje kako gleda direktno u gledaoca; umesto toga, čini se da gleda malo prema gore, kao da moli. Zoroaster se gotovo uvek prikazuje s bradom, što je zajedno sa drugim faktorima sličnim portretima Isusa iz 19. veka. [traži se izvor]

Uobičajena varijanta Zoroaster slika potiče od rezbarenja stene iz doba Sasanida. U ovom prikazu u Tak-e Bostanu vidi se lik koji predsedava kruniranju Ardašira Prvog ili Drugog. Figura stoji na lotosu, s baresmanom u ruci i sa glorijom oko glave. Sve do 1920-ih, ova figura se obično smatrala prikazom Zoroastera, ali poslednje se godine češće tumači kao prikaz Mitre. Među najpoznatijim evropskim prikazima Zoroastera je lik iz Rafaelove 1509 Atinske škole. U njemu Zoroaster i Ptolemej razgovaraju u donjem desnom uglu. Prorok drži globus sa oko zvezde.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ Kembridžova ilustrovana istorija religije (pp. 216-219), Stylos. . Novi Sad. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 
  2. ^ Boyce, Mary (1996). A history of Zoroastrianism (3rd impression, with corrections изд.). Leiden: E.J. Brill. ISBN 90-04-10474-7. OCLC 33664728. 
  3. ^ Burke, James (1996). „Impressions”. Scientific American. 275 (3): 182—183. Bibcode:1996SciAm.275c.182B. ISSN 0036-8733. doi:10.1038/scientificamerican0996-182. 
  4. ^ Boyce, Bert R. (1996). <183::aid-asi1>3.0.co;2-u „In this issue”. Journal of the American Society for Information Science. 47 (3): 183. ISSN 0002-8231. doi:10.1002/(sici)1097-4571(199603)47:3<183::aid-asi1>3.0.co;2-u. 
  5. ^ Worth Boyce, H. (1976). „Familial Polyposis Coli”. Gastrointestinal Endoscopy. 22 (3): 184—185. ISSN 0016-5107. doi:10.1016/s0016-5107(76)73747-7. 
  6. ^ KITLV, Redactie (1. 1. 1938). „Boekbespreking”. New West Indian Guide / Nieuwe West-Indische Gids. 20 (1): 19—26. ISSN 1382-2373. doi:10.1163/22134360-90000766. 
  7. ^ „Burns, Conor, (born 24 Sept. 1972), MP (C) Bournemouth West, since 2010”, Who's Who, Oxford University Press, 1. 12. 2010, doi:10.1093/ww/9780199540884.013.251234, Приступљено 9. 8. 2020 
  8. ^ Boyce, D. G. (1996). The Irish Question and British Politics, 1868–1996. ISBN 9781350363489. S2CID 152968001. doi:10.1007/978-1-349-24928-2. 
  9. ^ „3. The West”, The Medieval Development of Liturgical Symbolism, Gorgias Press, 31. 12. 2010, стр. 21—29, ISBN 978-1-4632-1988-8, doi:10.31826/9781463219888-003, Приступљено 9. 8. 2020 
  10. ^ Boyce, Mary (1996). A history of Zoroastrianism (3rd impression, with corrections изд.). Leiden: E.J. Brill. ISBN 90-04-10474-7. OCLC 33664728. 
  11. ^ а б Boyce, Mary (1996). A history of Zoroastrianism (3rd impression, with corrections изд.). Leiden: E.J. Brill. ISBN 90-04-10474-7. OCLC 33664728. 
  12. ^ „USAF, Cable, COMDR AMC to COM FEAF, February 15, 1956, Top Secret/NOFORN, NARA.”. Weapons of Mass Destruction. doi:10.1163/9789004346673.wmdo-04_079. Приступљено 9. 8. 2020. 
  13. ^ Borsay, Peter; Musgrave, Elizabeth; Borsay, Peter (1997). „B. Manley, The Penguin Historical Atlas of Ancient Egypt. London: Penguin Books, 1996. 144pp. Further reading. Index. £9.99 pbk. - R. Morkot, The Penguin Historical Atlas of Ancient Greece. London: Penguin Books, 1996. 144pp. Further reading. Index. £9.99 pbk. - A. Cotterell (ed.), The Penguin Encyclopedia of Classical Civilization, xiv + 290pp. London: Penguin Books, 1995. Illustrated. Further reading. Index. £15.00 pbk. - J. Black and R. Porter (eds), The Penguin Dictionary of Eighteenth-Century History. London: Penguin Books, 1996. xvii + 880pp. £9.99 pbk. - J. Belchem and R. Price (eds), The Penguin Dictionary of Nineteenth-Century History. London: Penguin Books, 1996. xviii + 717pp. £9.99 pbk.”. Urban History. 24 (2): 280. ISSN 0963-9268. doi:10.1017/s0963926800016576. 
  14. ^ Widengren, G. (1961). „Researches in Syrian Mysticism: Mystical Experiences and Spiritual Exercises”. Numen. 8 (3): 161—198. ISSN 0029-5973. JSTOR 3269440. doi:10.2307/3269440. 
  15. ^ WIDENGREN, GEO (1. 1. 1961), „Synkretistische Religionen”, Religionsgeschichte des Orients in der Zeit der Weltreligionen, BRILL, стр. 43—82, ISBN 978-90-04-29381-6, doi:10.1163/9789004293816_003, Приступљено 9. 8. 2020 
  16. ^ Blackburn, Simon (1. 1. 2016). The Oxford Dictionary of Philosophy. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-873530-4. doi:10.1093/acref/9780198735304.001.0001. 
  17. ^ Skowron, Michael (24. 1. 2004). „Nachweis aus Gladisch, August: Herakleitos und Zoroaster”. Nietzsche-Studien. 33 (1). ISSN 1613-0790. S2CID 164244198. doi:10.1515/9783110179729.373. 
  18. ^ Petheram, Michel (20. 2. 2017). The Oxford Dictionary of Philosophy (third edition)RR 2017/035 The Oxford Dictionary of Philosophy (3rd edition) Simon Blackburn Oxford University Press Oxford 2016 x + 531 pp. £11.99 $17.95 Oxford Quick Reference Also available online through Oxford Quick Reference. Reference Reviews. 31. стр. 13. ISBN 978-0-19-873530-4. ISSN 0950-4125. doi:10.1108/rr-11-2016-0274. 
  19. ^ Secundus, Pliny the Elder (17. 3. 2005), „Book 7”, Ур.: Beagon, Mary, Clarendon Ancient History Series: The Elder Pliny on the Human Animal: Natural History Book 7, Oxford University Press, стр. 60—472, ISBN 978-0-19-927701-8, doi:10.1093/oseo/instance.00148487, Приступљено 9. 8. 2020 

Литература[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Заратустра&oldid=27735342”