Kineska filozofija

Konfučije, Lao Ce i Buda

Kineska filozofija razvijala se kroz četiri perioda: klasični, neodaoistički i budistički, neokofucijanski i savremeni. U klasičnom periodu (6—3. vek pre nove ere), glavni koncepti su se zasnivali na pojmovima dao (put), de (vrlina), žen (čovekoljublje), ji (ispravnost) i kosmičkim elementima jin i jang. Svaka škola je imala svoje viđenje daoa, ali najuticajnije je bilo Konfucijevo i Lao Ceovo. Prema Konfucijevom učenju, dao predstavlja put čoveka, drevnih kraljeva i mudraca i vrline. Lao Ce dao vidi kao put prirode. Njegov koncept je bio jedinstven i kasnije je prerastao u poseban pravac – daoizam. Za sve tradicionalne škole, dao je posedovao dva aspekta jin i jang, dao u čoveku je njegova vrlina, a najveće vrline, posebno prema konfucijancima su čovekoljublje i ispravnost. Neki koncepti bili su etički, a drugi metafizički.

U neodaoističkom i budističkom periodu (3. vek pre nove ere – 9. vek), dolazi do radikalne promene ka strogo metafizičkim konceptima. Udaljavajući se od Lao Ceovog definisanja daoa kao „nepostojanja“, neodaoisti postavljaju pitanje da li je stvarnost postojanje ili nepostojanje, i da li princip (li) u osnovi univerzalan ili poseban. Pod njihovim uticajem, rani kineski budistički filozofi usmeravaju se uglavnom na pojmove postojanja i nepostojanja. Budističke škole poreklom iz Indije bile su podeljene u odgovarajuće kategorije; škole postojanja i škole nepostojanja. Pitanje univerzalnosti i posebnosti, ili jednog i mnoštva, dovelo je do razvoja istinskih kineskih budističkih škola, koje su se bavile vezom između principa, koji posmatra sve stvari kao jedno; i činjenica, koje prave razliku između stvari.

U neokofucijanskom periodu (11—20. vek), budizam i daoizam su uticali da konfucijanizam preuzme metafizičku i epistemološku osnovu za svoju etiku. Dva osnovna koncepta neokonfucijanstva su priroda i princip – priroda, pogotovo ljudska, pošto su se konfucijanci primarno bavili čovekom, a princip – jer su odbili budističku „prazninu“ i daoističko „nepostojanje“ kao negativne i mistične, zamenjujući ih sopstvenim metafaizičkim principom – ritualima (li), pozitivnim, konkretnim i racionalnim zakonima koji formiraju univerzum. Prema najvećem predstavniku neokonfucijanstva – Džu Siju, li je princip ili forma koja čini stvari takvima kakve jesu. Ljudska priroda je li, koji je univerzalan za sve ljude. Zajedno sa univerzalnim li, svaka osoba u sebi ima ći – energiju, materijalnu snagu koja svaku osobu čini jedinstvenom. Ći prikriva ljudsku prirodu i urođenu dobrotu; stoga okrivanje zakona ljudske prirode i univerzuma uopšte, za neokonfucijance predstavlja put do moralnog ponašanja.

Zanimljivo je napomenuti da ova tri perioda predstavljaju dijalektički pokret: glavna tema klasičnog perioda bili su svakodevni problemi, neodaostički i budistički su se bavili transcedentalnim, a neokonfucijanski se bavio sintezom dva koncepta.

Filozofija modernog perioda (20. vek) nije preuzela koncepte nijednog prethodnog. Prošavši kroz fazu rekonstrukcije tradicinonalne filozofije došla je do usvajanja marksističkog shvatanja. 20-ih i 30-ih godina, prevođeni su Darvinovi i Spenserovi radovi, poklanja se pažnja Šopenhauerovim, Ničeovim, Dekartovim učenjima, kao dodatak Platonovim, Kantovim i Hegelovim doktrinama. Kasnije, Vajthed, Rojs, Karnap i drugi postaju istaknuti kao predstavnici malih, ali ozbiljnih grupa različitih shvatanja. Pokret je otkrio Kinezima nove fiolozofske poglede o metafizici, logici i epistomologiji. Generalni pristup je bio naučni, pozitivistički i pragmatički. Od svih pravaca u filozofiji, u ovom periodu najzastupljeniji je bio pragmatizam čiji je najznačajniji predstavnik Hu Ši, vođa intelektualne revolucije 1917. U „Raspravi nauke i prirode“ 20-ih godina, vodeći kineski intelektualci su raspravljali o pitanju da li nauka može ili ne može da oformi osnovu filozofije života, što je rezultovalo oštrom paralelom između naučnog i metafizičkog.

U Kini, danas, zvanična filozofija je marksizam. Marksizam se u Kini razvijao od srednjih 20-ih godina. Do osnivanja NRK 1949, prošao je faze od Lenjinizma do Maoizma. Zvanična filozofija ne zabranjuje učenje tradicionalne kineske filozofije, ali je strogo kritikuje. Od 1957, vodile su se brojne debate i objavljene su mnoge knjige i članci. Jedna od tema rasprava fokusirana je na prirodu istorije kineske filozofije. Iako nije bilo jednoglasnosti mišljenja, „ispravan“ stav je da je istorija kineske filozofije deo svetske istorije filozofije i kao takva predstavlja istoriju borbe između materijalizma i idealizma. Sukob između teorija o izvornom dobru i zlom karakteru ljudske prirode, suprotnosti između principa i materijalnog, postojanja i nepostojanja, imenovanog i postojećeg su dokaz neprestane borbe dva pravca.

Konfucijanstvo

Statua Konfucija

Konfucijanska škola se razvijala u Kini, a njen osnivač bio je Konfučije (pinjin: kǒngzǐ , pojednostavljeni kineski: 孔子). Ova škola je još bila poznata pod imenom Ju škola i bavila se izučavanjem Šest klasičnih dela koje su činile: Knjiga promena, Knjiga oda, Knjiga o istoriji, Rituali, Muzika i Anali proleća i jeseni. Usled velike povezanosti Konfucijanske škole sa Šest dela, često se verovalo je njihov autor bio sam Konfucije, međutim ova dela postojala su mnogo pre njega i predstavljala su kulturnu baštinu. Ideja Konfucija je bila da stvori školu gde će ljudi moći da se školuju u napreduju tako da jednog dana budu korisni državi i društvu. Širio je ideju da on nije začetnik predavanja, već da je on njihov prenosilac. Suština njegovih predavanja se može obuhvatiti rečenicom: „Nemoj imati pokverene misli“. Njegovi sledbenici su se držali ovog predanja i nastavili da ga prenose i posle Konfučija. Pošto su oni ujedno bili i stručnjaci za Šest klasičnih dela, Konfucijanska škola je još bila poznata kao Škola literata. Osnovno načelo Konfucijanske škole bilo je potpuno učenje koje je svako morao da postigne. Ukoliko bi čovek savladao šest osnovnih plemenitih veština on je bio plemenit čovek tj Đunci （pinjin: jūnzǐ , pojednostavljeni kineski: 君子）. Ljude je delio na Đunci i na Sijaožen （pinjin: xiǎorén, pojednostavljeni kineski: 小人）koji nisu mogli da dostignu ovu vrstu učenja. Šest veština su bile muzika, ritual, pisanje, računanje, vožnja zaprežnih kola i streličarstvo, i nakon savladavanja istih, čovek u potpunosti kultiviše svoje telo, ličnost i duh. Obrazovanjem se stiču četiri stvari: 1. Učenost 2. Praksa 3. Iskrenost 4. Pravednost Konfucijanska škola se takođe zalagala za teoriju „delanje ni zbog čega“. Po konfucijanstvu, čovek ne može da se bavi ni sa čim, jer za svaku osobu postoji nesto šta treba da čini. Ovo učenje je zastupao i Konfucije. On je činio sve da reformiše svet i bez obzira na to što nije znao da li će uspeti, nije bio razočaran. Verovao je da ishod događaja može odrediti samo Ming, jer je po njegovom mišljenju Ming bio skup predstojećih uslova i sila celog svemira. Spoznati Ming, značilo je priznati neminovnost sveta i tako zanemariti spoljašnji uspeh ili neuspeh. Rezultat toga je oslobođenje od straha . Konfucije kaže: „Mudri ljudi su slobodni od sumnji, vrli od zebnje, hrabri od straha”. Konfucijanska škola je imala veoma veliki značaj u Kini, posle Konfucijeve smrti, on je počeo da se smatra najboljim učiteljem. Kako se vreme menjalo, međutim, tako su se menjala i mišljenja, te vreme glorifikacije nije trajalo dugo.

Daoizam

Lao Ce

Daoizam je nastao sabiranjem doprinosa naroda koji su živeli na tlu Kine i u sebi sadrži umeća šamana, alhemičara, filozofiju različitih škola mišljenja, verovanja u bogove, demone, duhove, bajanje pomoću magičnih crteža, religijske zapovesti i organizacije unutar hrama. Postojale su tri glavne faze daoizma. Ideje Đang Čua predstavljaju prvu, one koje su izražene u većem delu knjige Lao Ce predstavljaju drugu fazu, a one izražene u većem delu knjige Džuang Ci predstaljaju treću i poslednju. Kaže se u većem delu, jer se u knjizi Lao Ce mogu naći ideje koje predstavljaju prvu i treću fazu, a u knjizi Džuang Ci ideje prve i druge faze. Ove dve knjige su zbirke daoističkih spisa i izreka koje su razne ličnosti sastavile u razna vremena, a ne jedinstveno delo jedne osobe. Polazna tačka daoističke filozofije jeste očuvanje života i izbegavanje povrede. Đang Čuova metoda da se to postigne jeste bežanje. To je metoda bežanja iz društva u planine i šume. Čineći to, čovek misli da može izbeći zla ljudskog sveta. Međutim, stvari su toliko složene, da bez obzira koliko se čovek krio, uvek postoji zlo koje se ne može izbeći. Stoga ova metoda bežanja ne vredi uvek. Ideje izražene u većem delu knjige Lao Ce predstavljaju pokušaj otkrivanja zakona na kojima se zasnivaju promene stvari u svetu. Stvari se menjaju, ali zakoni na kojima se zasnivaju promene ostaju nepromenljivi. Ako čovek razume te zakone i svoje činove podešava u skladu sa njima, onda može sve da okrene u svoju korist. To je druga faza u razvoja daoizma. U većem delu knjige Džuang Ci javljaju se koncepti izjednačavanja života sa smrću i istovetnosti čovekovog ja sa drugima. To znači sagledati život i smrt, sebe i druge sa jednog višeg stanovišta. Na taj način čovek može da prevaziđe postojeći svet. To je, takođe, jedan oblik bežanja, međutim, ne iz društva u planine i šume, već pre iz ovog u drugi svet. To je treća faza razvoja daoizma drevnih vremena. Može da se kaže da su prvi daoisti bili sebični, razvojem ta sebičnost se preokrenula i sama sebe uništila.

Prva faza daoizma

Daoisti su, verovatno, prvobitno živeli daleko od drugih ljudi, u svetu prirode. Na taj način su pokušali da razviju misaoni sistem koji bi dao smisao njihovom postupku. Đang Ču je bio najraniji istaknuti pobornik toga. Dve osnovne ideje Đang Čua su bile: „Svako za sebe“ i „preziranje stvari, a cenjenje života“.

Druga faza daoizma

Lao Ce je poučavao da ljudi treba da žive u skladu sa prirodom. Isticao je važnost jednostavnosti života. Nije se slagao sa Konfucijevim uverenjem da su najvažniji snažna porodica i država.

Pre nego što je Lao Ce upotrebio reč dao u svojoj filozofiji, ona je uveliko bila prisutna u jeziku onoga vremena. Njeno osnovno značenje je „ići praznim, otvorenim delom puta.“ Kasnije su joj pridodata produžena značenja „voditi“, „govoriti“, „zakon“. Danas se dao najčešće prevodi kao: put, razlog, zakon, apsolut, bog, logos, princip, diskurs, počelo... Lao Ce govori o onome što se ne može imenovati. Ono što se ne može imenovati sasvim nepobitno počiva izvan oblika i odlika. Dao jeste koncept ove vrste.

Treća faza daoizma

Džuang Ci i san o leptiru

Džuang Ci je možda najveći među ranim daoistima. O njegovom životu se malo zna. Rodom je iz države Meng, na granici današnjih provincija Šandung i Henan. Živeo pustinjačkim životom, ali je ipak bio slavan po svojim idejama i spisima.

Džuang Ci i Džuang Ci Knjiga koja nosi njegovo ime i koja se njemu pripisuje, zbirka je raznorodnih esej, anegdota, parabola, poetsko obojenih zapisa, filozofskih dijaloga. Sadašnja verzija ove knjige sačinjena je na osnovu izdanja koje je priredio Guo Sjang, predstavnik tzv. „treće faze“ nauka o skrivenom (sjuen sjue). To je, zapravo, zbirka različitih daoističkih spisa, od kojih neki predstavljaju prvu, neki drugu a neki treću fazu razvoja daoizma. Samo poglavlja koja predstavljaju misao te treće, vrhunske faze, mogu se s pravom nazvati filozofijom samog Džuang Cija, iako nije izvesno da li ih je on napisao u celosti.

Naturalizam

Poreklo

Naturalisti, ili jin jang škola (pinjin: Yīnyáng jiā; pojednostavljeni kineski: 阴阳家), koja je zastupala teoriju uzajamnog uticaja prirode i čoveka, potekla je od okultista. Oni su bili upražnjivači okultnih, ili magijskih veština: astrologija, kalendari, pet elemenata, predskazivanje pomoću hajdučke trave i proročkih kostiju, gatanje, sistem formi feng šui (vetar i voda). U drevnoj Kini postojala su dva smera misli koja su pokušavala da tumače strukturu i nastanak svemira na osnovu delovanja prirodnih sila. Jedan se nalazi u spisima Jin Jang škole (Velika norma i Mesečne zapovesti), a drugi u „Dodacima“ Knjige promena. Kasnije su se ova dva smera misli pomešala i zajedno sačinjavaju Jin Jang školu. Cou Jan (pinjin: Zōu Yǎn; pojednostavljeni kineski: 邹衍) je osnivač ove škole mišljenja.

Pet elemenata

Pet elemenata

U Mesečnim zapovestima naglašava se važnost Pet elemenata (pinjin: wǔ xíng; pojednostavljeni kineski: 五行), pet dinamičnih sila koje uzajamno deluju. Oni predstavljaju pet ukrštenih puteva kojima sve ide po zakonima prirode. To su voda, vatra, drvo, metal, zemlja. Pet elemenata stvaraju jedan drugi i sputavaju jedan drugi po utvrđenom redosledu. Redosled godišnjih doba je usklađen sa ovim procesom uzajamnom stvaranja elemenata. Tako drvo, koje dominira prolećem, stvara vatru koja dominira letom. Vatra stvara zemlju, koje dominira „sredinom“. Zemlja stvara metal, koji dominira jeseni. Metal stvara vodu, koja dominira zimom. Voda opet stvara drvo, koje dominira prolećem. Preterano delovanje jednog elementa nad drugim je narušavanje ustaljenog kosmičkog poretka. Ceo svet posmatran je kao jedan mehanizam, ako se jedan deo pokvari, mora uticati na drugi deo. Zvanična careva titula je glasila „Car po (Punomoćstvu) Neba i u skladu sa kretanjima (Pet sila)“.

Mesečeve zapovesti

Škola Jin Jang je tvrdila da su prirodne pojave u tesnoj vezi sa ljudskim ponašanjem. Tako rđavo ponašanje vladara ima za posledicu pojavu nenormalnih prirodnih pojava, koje predstavljaju upozorenja Neba vladaru. Mesečne zapovesti predstavljaju mali kalendar koji vladaru i ljudima kazuje šta treba da čine iz meseca u mesec kako bi održali harmoniju sa prirodnim silama. Vladarova dostojanstvenost donosila je kišu, pravičnost, sunce u pravo vreme. Njegova inteligencija donosila je toplotu, mudrost, vetar u pravo vreme, promišljenost, hladnoću u pravo vreme. Vladarovo ludilo donosilo je neprestanu kišu, njegova drskost neprestano sunce, brzopletost neprestanu hladnoću, a neznanje neprestani vetar.

Jin Jang, Knjiga promena

Jin Jang i Knjiga promena

Jin i Jang su temelj stare kineske filozofije (verovatno uzela svoju konačnu formu tokom trećeg veka pre nove ere). Teorija o jinu i jangu tumačla je nastanak sveta. Jin i jang predstavljaju sliku osunčane i tamne strane planine. Jin i Jang su dve osnovne kosmičke sile; Jin je ženski, tamni, vlažni, mek, pasivni princip, dok je Jang muški, svetao, suv, tvrd, aktivni princip. Sve pojave u svemiru nastaju uzajamnom interakcijom ova dva osnovna načela.

Teorija Jina i Janga uglavnom se povezivala sa Knjigom promena. Ova knjiga prvobitno je korišćena za proricanje sudbine. Korpus ove knjige sastoji se od osam trigrama, od kojih svaki simboliše izvesne stvari u svemiru. Svaki od njih je sastavljen od kombinacija tri prekinute ili cele crte koje predstavljaju nebo, čoveka i zemlju. Kombinacijom bilo koja dva od ovih trigrama u dijagrame dobija se šezdeset četiri heksagrama. Svaki od ovih heksagrama nosi opis i simbolično značenje.

U „Dodacima“ Knjige promena anonimni pisci naglašavaju ideju broja. Jin jang škola zastupala je verovanje da se tajna svemira može naći u brojevima, stoga su pokušali da pomoću brojeva povežu Pet elemenata sa Jinom i Jangom. U trigramima cele crte predstavljaju Jang, a prekinute Jin. Trigrami koji simbolišu Nebo i Zemlju u potpunosti su sastavljeni od celih odnosno prekinutih crta. Broj Neba (tj. Janga) je neparan, jedan, a broj Zemlje (tj. Jina) je paran, dva. Ostalih šest trigrama nastaju spajaljem glavna dva. Ovaj proces kombinovanja trigrama Neba i Zemnje grafički simboliše proces spajanja Jina i Janga kojim nastaju sve stvari na svetu.

Mocizam

Mocizam je filozofska škola čiji je osnivač Mo Ci (pinjin: Mòzǐ; pojednostavljeni kineski: 墨子). Mo Ci i njegovi sledbenici potekli su od vitezova-lutalica. Mocisti su prvobitno sačinjavali strogo disciplinovanu organizaciju sposobnu za vojnu akciju. Mo Ci i mocisti kritikovli su tradicionalne institucije i bili su protivnici konfucijanske filozofije.

Sveobuhvatna ljubav

Središnji koncept Mo Cijeve filozofije je ideja sveobuhvatne ljubavi. Propovedao je učenje da svako u svetu treba da voli sve druge podjednako i bez diskriminacije. Ljubav stoji u temelju odnosa između čoveka i neba, univerzuma. Ljubav je suština bića. Mo Ci o ljubavi govori kao o beskrajnoj, nebeskoj, božanskoj. Mo Ci kaže: „Ljubi čoveka, čini dobro ljudima i sledi naklonost neba.“ Mo Ci, upotrebljavajući utilitaristički argument, dokazuje da je načelo sveobuhvatne ljubavi apsolutno ispravno.

Volja neba

Mo Ci, da bi naveo ljude da upražnjavaju načelo sveobuhvatne ljubavi, uvodi izvestan broj religioznih i političkih sankcija. Tako, u knjizi „Mo Ci“ postoje poglavlja o „Volji Neba“ i „Dokaz postojanja duhova“. U njima navodi da Bog postoji, da voli ljudski rod i da je njegova volja da se svi uzajamno vole. On stalno nadzire delatnost ljudi, a noročito delatnosti vladara nad ljudima. On nesrećama kažnjava osobe koje ne poslušaju njegovu volju, a nagrađuje srećom one koji se povinuju. Osim Boga, postoje i brojni manji duhovi koji takođe nagrađuju ljude što upražnjavaju sveobuhvatnu ljubav a kažnjavaju one koji to ne rade. Mo Cijevo dokazivanje postojanja duhova obavljeno je pre svega da bi mogao uvesti religioznu sankciju za svoje učenje o sveobuhvatnoj ljubavi, a ne iz nekog zanimanja za natprirodno.

Logičari

Konfucije

„Škola Logičari“ ili „Škola Imena“ (pinjin: Míngjiā, pojednostavljeni kineski: 名家) bila je škola kineske filozofije koja je nastala iz Mohističke škole tokom perioda Zaraćenih država (479.–221. p. n. e.). Takođe je poznata pod imenom „Škola Formi i Imena“ (pinjin: Xíngmíngjiā, pojednostavljeni kineski: 形名家)

Postoje dva izvora iz kojih se ova škola razvila - Konfucijanstvo i Mohizam. Legalizam i Daoizam su takođe imali uticaj na ovu školu.

Logičari su se bavili odnosom imena na stvarnost. Raspravljali su o problemima kao što su postojanje, relativnost, svemir, vreme, kvalitet i uzrok. Ovo je bila jedina kineska filozofska škola koja se primarno bavila logičkim i epistemološkim problemima. Smatrali su da su nastali od oficira koji su se brinuli za rang, poziciju na dvoru i za ceremonije koje su omogućile tu poziciju.

Za filozofiju Logičara se kaže da ima paralela sa grčkim Sofistima, iako ova škola nije imala veliku važnost u tradicionalnim kineskim studijama i njen uticaj je bio veoma ograničen.

Dva najvažnija predstavnika ove škole su Huej Šuej (oko 380.–305. p. n. e.) i Gungsuen Lung (oko 380. p. n. e.).

Agrikulturisti

Agrikulturalizam (pinjin: Nóngjiā, pojednostavljeni kineski: 农家), poznat i kao „Škola Agrarianizma“, „Škola Agronomista“ i kao „Škola Orača“, je škola kineske filozofije koja podržavala utopijski komunalizam i egalitarijanizam seljaka.

Agrikulturalisti su verovali da bi kinesko društvo trebalo da se uredi po uzoru na Šennonga. Podržavali su ratarstvo i agrikulturu, obučavali su ljude raznim kultivacionim tehnikama, pošto su verovali da je razvoj poljoprivrede ključ stabilnog i naprednog društva.

Agrikulturalizam primarno je bila socijalna, ekonomska i politička filozofija. Ova filozofija se zasniva na činjenici da se ljudsko društvo razvilo sa razvitkom poljoprivrede i da se društva zasnivaju na „prirodnoj ljudskoj sklonosti ka obrađivanju zemlje“.

Koncepti koji se originalno povezuju sa agrikulturalizmom su imali uticaj i na Konfucijanstvo, Legalizam i na kinesku filozofiju kao celinu. Agrikulturalizam je znatno uticao na kinesku misao i na njega se gleda kao na srž kineskog identiteta. Agrikulturalizam je bio potisnut tokom vladavine dinastije Ćing i većina originalnih tekstova je izgubljena.

Legalizam

Legalizam (pinjin: fǎjiā, pojednostavljeni kineski: 法家) je pored konfucijanstva, daoizma i mocizma, jedan od četiri glavne filozofske škole u Periodu Proleća i Jeseni i u Periodu Zaraćenih država (770—221. p. n. e.). Uticajem tadašnjih filozofa Šanga Janga, Li Sija i Han Fei Cija, formirana je ideološka osnova za uspostavljanje prve kineske dinastije, Ćin (221—207. p. n. e.). Legalisti su smatrali da vladar mora vladati svojim podanicima na osnovu tri načela: 1. Fa (pinjin: fǎ, pojednostavljeni kineski: 法; doslovno „zakon, načelo“): Zakoni moraju biti pisani i objavljeni. Sve osobe ispod vladara su jednake pred zakonom. Zakoni moraju nagraditi one koji ih poštuju i kazniti one koji ih pokušavaju prevariti. Pored toga, važno je da državom upravlja pravni sistem, a ne vladar. Ako se zakoni uspešno primenjuju, čak će i slab vladar biti jak. 2. Šu (pinjin: shù, pojednostavljeni kineski: 術; doslovno „metoda, umeće“): Vladar mora koristi posebne taktike kako niko drugi ne bi preuzeo nadzor nad državom. Posebno je bitno da niko ne može shvatiti vladarove motive, kako ne bi mogao da zna kakvim postupanjem može napredovati pod njegovom vladavinom. 3. Ši (pinjin: shì, pojednostavljeni kineski: 勢; doslovno „legitimitet, vlast“): Pozicija vladara, a ne sam vladar, drži vlast. Zato je za pravog vladara nužno da poznaje činjenice i bude u toku sa dešavanjima. Legalisti su verovali da političke institucije treba da budu oblikovane kao odgovor na prirodno ljudsko ponašanje. Ljudska bića su smatrana kao sebična sama po sebi i „kratkovida“. Prema tome, društvena harmonija ne može biti osigurana jednostavnom procenom odlika vladara od strane naroda, nego isključivo oštrom državnom kontrolom i uspostavljanjem apsolutne poslušnosti. Legalisti su održavali državno uređenje sistemom zakona koji su strogo određivali kazne i nagrade za određena ponašanja. Usmeravali su kretanja ljudskog delovanja u cilju uvećavanja vladareve vlasti. Brutalno sprovođenje ovakve politike od strane vladajuće dinastije Ćin, dovelo je do svrgavanja dinastije i slabljenja legalističke filozofije u Kini.

Uzor čovečnosti

Reč ženven koja doslovno znači uzor čovečnosti, ali čije je stvarno značenje humanizam i humanističke nauke-nastala je vrlo rano. Poštovanje čovečnosti i čovečanstva je u središtu kineskog humanzima.U Klasičnoj knjizi dokumenata kaže se: „Nebo i zemlja su otac i mati svih stvorenja a čovečanstvo je najobdarenije od svih stvorenih bića.” Čovečanstvo zajedno sa Dao-om, nebom i zemljom čini četvrti element univerzuma. Čovečanstvo se u kineskom sistemu mišljenja zauzima istaknuto mesto, isto kao nebo i zemlja, jin i jang, bogovi i duhovi i pet faza. U svojoj definiciji čovečan pionirski rečnik dinastije Han „Objašnjenje jednostavnih grafema i analiza složenih karaktera” tumači ljudsko biće kao nešto što je najplementije što su stvorili nebo i zemlja. U drevnim kineskim spisima nailazimo mnoštvo iskaza o odnosu između bogova i ljudi. Vezano za ovu temu ističe se misao: „Nebo osjeća samilost prema ljudima. Sve što ljudi požele ono će ispuniti.”

Iako je Kina imala i religiju i teologiju, one nikada nisu zauzimale onaj položaj kakav su imale u Evropi. Kina nije imala državnu religiju, ni papu, ni ikviziciju. Iako su neki vidovi kineske literature i umetnosti blisko povezani sa religijom, religiozne teme nemaju onakav značaj kakav su imale u Evropi. Kineska kultura stavlja čovečanstvo na prvo mesto i ljudske odnose smatra važnijim od odnosa između ljudi i duhova.

Poštovanje vrline i odgovornosti prema grupi

Poštovanje vrline

Poštovanje integriteta i moralnog usavršavanja, naglašavanje moralnih osobina koje ljude čini onim što jesu, i usavršavanje moralnog karaktera jesu svojstva moralne svesti, značajne karakteristike kineske kulture. Moralna svest se vrlo rano pojavila u Kini. Za pojednica su poštovanje vrline i moralno usavršavanje međusobno povezani. U staro doba, moralni i obrazovani ljudi smatrani su mudaracima. Čovek je srce kineske kulture a mudraci su bili srce naroda. Drevni Kinezi su smatrali da pomoću vrline i ličnog usavršavanja „svaki čovek može postati Jao ili Šun” (Mengci). Čovek se ne rađa kao mudrac, već mudrost postiže ulaganjem sopstvenih napora. Lično usavršavanje ne može se odvojiti od društvene stvarnosti, zahtjeva borbu i prevladavanje.

Mislioci škole lisjue lično usavršavanje doživljavaju kao sredstvo očuvanja poretka u svetu. Oni su isticali obavezu da se vlada pomoću vrline.

Odgovornost prema grupi

Odgovornost prema grupi znači stavljanje pojedinca iznad pojednica i stavljanje napredovanja grupe iznad napredovanja pojedinca. To je suštinska vrednost kineskog naroda. Grupa o kojoj je reč može biti mala kao što je porodica, ili velika, kao što je država ili narod. Pojedinac je malo „ja”, a grupa je veliko „mi”, zajednica. Shvatanje prema kome je sve što postoji u državi odgovorno za opšte dobro predstavlja centralni i istaknuti element kulture.

Drugi aspekt odgovornosti prema grupi jeste uverenje da je živeti u grupi sreća i da je stvaranje održavanje grupe vrlina. Sjun Ci je nagovestio kako je življenje u zajednici sama suština ljudskog života. On je smatrao da je samo dobro uređen i moralan život u skladu sa kosmičkim principom.

Pojmovi jin i jang

Jang prvobitno znači ka Suncu a jin od Sunca. Stoga se južna padina planine nazivala jang, a severna jin. Zatim je proširenjem značenja prednji deo stvari nazvan jang, a njihov zadnji deo jin. Drevni kineski filozofi su pomoću pojmova jin i jang opisivali suprotne ili komplementarne parove.

Dvojstvo jin-jang nastalo je relativno rano i nalazi se u više drevnih tekstova. Smatra se da svaki par, nebo i zemlja, Sunce i Mesec, dan i noć, parno i neparno, odvojenost i jedinostvo, poslušnost i neposlušnost, može biti podveden pod sistem jin i jang. Kada se elementi jin i jang smenjuju stanje reda i harmonije se smatra dobrim, a stanje nereda i disharmonije smatra se rđavim predznakom. Kada se spoje njihove vrline, čvrste i meke linije stvaraju solidnu formu. Pomoću njih brojevi neba i zemlje dobijaju oblik i ostvaruju svoje božanske i uzvišene vrline. U samoj stvari jin i jang znače samo napred i nazad.

Ženski i muški princip

Jin predstavlja tamni element, pasivnost, negativnost, povezanost sa noći, slabost, žensku stranu. Takođe, jin je često simbol i za zemlju i vodu.

Jang predstavlja svetlu stranu, aktivnost, toplinu, pozitivnost, povezanost sa danom, muškost. Jang predstavlja vazduh i vatru.

Koja stvar predstavlja jin a koja jang uvijek će zavisiti od njene podudarne suprotnosti.

Jin jang kombinacije

Suprotne sile organizma

Čovek koji je dobrog zdravlja poseduje ravnotežu svog jina i janga, a ukoliko jedna od sila dominira to rezultira lošim zdraljem. Upravo, ovo je jedan od osnova akupunkture. Akupunkturna terapija se zapravo zasniva na tome da su organi klasifikovani u parove koji razmenjuju pozitivne i negativne energije a akupunkturista ima zadatak da potpomogne takozvanu razmenu uticaja.

Vosak i plamen

Najbitnije pravilo kojim su se kineski lekari vodili a koje se danas zaboravlja jesta da je čovek celina tela, uma i duše a sve je to pod uticajem jina i janga. Često se govori da jin i jang možemo uporediti sa svećom, gde vosak prezentuje jin a plamen jang dušu. Oni ne mogu jedno bez drugog jer kada vosak nestane tada nema ni plamena.

Tumačenje medicine kroz jin-jang teoriju

Najstariji spisi koji pominju primenu filozofije jin i janga u medicini su pronađeni u grobnicama kineske vladarske dinastije Han, gde su jin i jang navedeni kao dva od od ukupno osam principa klasične kineske medicine. Ovi principi su onovremenom „lekaru” omogućavali da bolje sagledaju i razumiju bolest. Ostalih šest principa suprotnosti su:

• toplota i hladnoća
• unutrašnjost i spoljašnost
• manjkavost i preterivanje

Holističko mišljenje

Holistički način mišljenja iziskuje da se istinska priroda svake stvari shvata na osnovu celine. Slično, odnosi između stvari i pravila koja rukovode promenama u tim odnosima treba shvatati iz ugla celine. U kineskoj kulturi postoje mnogi primeri holističkog mišljenja. U kineskoj medicini, na primer, ljudsko telo se shvata kao organska celina. Iako bolest pogađa pojedinačne delove tela, lečenje mora obuhvatitit čitavo telo. Stvaranje i procena kineske umetnosti, takođe naglašavaju razumevanje celine. Zahtev da onaj koji slika bambus pre toga mora predmet svog slikanja imati u srcu, dobra je ilustracija ovog primjera.

Tradicionalno naučno mišljenje u Kini uglavnom se zasnivalo na holističkom pristupu. Kineska filozofija prirode, na primer, zasniva se na pojmovima jin i jan i pojmu Pet evolutivnih faza. Pet evolutivnih faza, poznate kao pet elemenata ili pet agenasa predstavljaju pet materijala od drveta, vatre, vode, zemlje i vazduha. Polazeći od ovih holističkih pojmova i od predstave prema kojoj se stvari nalaze u stanju međusobnog sazvučja, kineski naučnici su proučavali prirodne pojave i dali veliki doprinos astronomiji, medicini, hemiji, geologiji, fizici i biologiji. Ovaj tip mišljenja nazvan je različito. Nazivan je različito, a najčešće koordinativno mišljenje.

Harmonija i sredina

Sredina

Izraz džuang, zavisno od konteksta, prevodimo kao umerenost, sredina i uravnoteženost. On je prvobitno značio samo sredinu ili centar. Proširenjem on znači i ispravno, pošteno i prikladno ponašanje. Držati se sredine znači naći tačku ravnoteže, ne preterivati. Ako je čovekk pošten i pravedan, razuman i razborit, sve će mu ići od ruke.

Harmonija

He, harmonija, prvobitno se odnosilo samo na muzičku harmoniju, ali je ova reč proširenjem značenjem obuhvatila socijalnu harmoniju, prijateljstvo, slogu, dobro raspoloženje, mir, genijalnost, dobroćudnost i umerenost. U tradicionalnoj kineskoj misli, harmonija (he) i sloga (tung) predstavljaju dva različita pojma. Prema Analektima 13/23, „uzvišeni ljudi u harmoniji, ali nisu u slozi.”

Sredina i harmonija sačinjavaju suštinu kineske kulture. Sredina i norma su takođe norma za vladanje, standard i norma za ljudsko ponašanje. Da bi ostvario prikladno ponašanje, čovek treba da spoji kulturu i prirodu, a ove stvari trebaju biti spojene kako dolikuje.

Vidi još

• Lao Ce
• Konfučije
• Džuang Ci
• Mo Cu

Literatura

• A. C. Graham "The "Nung-chia" 農 家 'School of the Tillers' and the Origins of Peasant Utopianism in China" Bulletin of the School of Oriental and African Studies, Vol. 42, No. 1 (1979): 66.
• Deutsch Eliot and Bontekoe Ronald, A companion to world philosophies (Blackwell Publishing, 2004), 183.
• Ong S. Chey, China condensed: 5000 years of history & culture, (Marshall Cavendish, 2005), 16.
• Wiebke Denecke, The Dynamics of Masters Literature: Early Chinese Thought from Confucius to Han Feizi, (Harvard University Press, 2011), 38.
• Radosav Pušić, Sin Neba: Mo C’ ova naklonost Neba (Novi Sad: Svetovi, 1996), 37-43.
• Fung Ju-Lan, Istorija kineske filozofije (Beograd: Nolit, 1977),51-76; 85-98.

Spoljašnje veze

• Džuang Ci knjiga
• Jin Jang
• Konfucije, Lao Ce i Kineska filozofija
• Konfucije i otkriće Kine
• Profesor Karin Laj priča o Knjizi promene
• Audio knjiga o Konfuciju
• Audio knjiga o Budizmu
• Marksizam i Konfucijanstvo danas
• Filozofija i kineska misao
• The basics of Chinese philosophy