Sovjetski ratni zločini

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ratni zločin koje su počinili Sovjetski Savez i njegove oružane snage od 1919. do 1991. uključuju dela koja je počinila Crvena armija (kasnije nazvana Sovjetska armija) kao i dela koja je počinio NKVD, uključujući dela koja su počinjena od strane Unutrašnjih trupa NKVD-a. U nekim slučajevima su ta dela počinjena po naređenju sovjetskog lidera Josifa Staljina u skladu sa politikom Crvenog terora rane sovjetske vlade. U drugim slučajevima su počinjena bez naređenja sovjetskih trupa protiv ratnih zarobljenika ili civila zemalja koje su bile u oružanom sukobu sa Sovjetskim Savezom, ili su počinjena tokom partizanskog rata.[1]

Značajan broj ovih incidenata dogodio se u severnoj, srednjoj, i istočnoj Evropi pre, tokom i posle Drugog svetskog rata, uključujući pogubljenja po kratkom postupku i masovna ubistva ratnih zarobljenika, kao što su Katinjski masakr i masovna silovanja od strane trupa Crvene armije na teritorijama koje su okupirali.

Kada su savezničke sile u Drugom svetskom ratu osnovale posleratni Međunarodni vojni sud za ispitivanje ratnih zločina koje je tokom sukoba počinio Treći rajh, a zvaničnici Sovjetskog Saveza aktivno su učestvovali u sudskim procesima, nije bilo ispitivanja akcija sovjetskih snaga i nikada nisu podignute optužnice protiv njihovih trupa, jer su takođe bili neporažena sila koja je tada držala Istočnu Evropu pod vojnom okupacijom, narušavajući istorijski autoritet aktivnosti Tribunala kao delimične pobedničke pravde.[2]

Danas se ruska vlada bavi istorijskim negacionizmom.[3] Ruski mediji nazivaju ratne zločine "Zapadnim mitom",[4] u ruskim udžbenicima istorije zverstva su ili izmenjene da bi Sovjete prikazali pozitivno ili u potpunosti izostavljena.[5] U intervjuu iz juna 2017. godine, ruski predsednik Vladimir Putin priznao je "strahote Staljinizma", ali je takođe kritikovao "prekomernu demonizaciju Staljina" od strane "ruskih neprijatelja".[6]

Pozadina[uredi | uredi izvor]

Sovjetski Savez nije priznao potpisivanje Haške konvencije iz 1899. i 1907. godine od strane Ruske Imperije kao obavezujuće i kao rezultat toga odbio je da ih prizna do 1955. godine.[7] To je stvorilo situaciju u kojoj su ratni zločini sovjetskih oružanih snaga na kraju mogli biti racionalizovani. Sovjetsko odbijanje da prizna Haške konvencije takođe je nacističkoj Nemačkoj dalo obrazloženje za neljudski tretman zarobljenog sovjetskog vojnog osoblja.[8]

Pre Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Crvena armija i pogromi[uredi | uredi izvor]

Rani sovjetski lideri javno su osudili antisemitizam,[9] Vilijam Korej je napisao: "Antijevrejska diskriminacija postala je sastavni deo sovjetske državne politike još od kasnih tridesetih." Sovjetske vlasti su nastojale da obuzdaju antijevrejski fanatizam, naročito tokom Ruskog građanskog rata, kad god su jedinice Crvene armije vršile pogrome,[10][11] kao i tokom Sovjetsko-poljskog rata 1919–1920 kod Baranaviča.[12][13][14] Samo je mali broj pogroma pripisan Crvenoj armiji, pri čemu su veliku većinu 'kolektivno nasilnih' dela u tom periodu počinile antikomunističke i nacionalističke snage.[15]

Vrhovna komanda Crvene armije osudila je pogrome i razoružala okrivljene jedinice, dok su pojedini pogromisti bili izvedeni pred vojni sud.[9] Oni koji su proglašeni krivima su pogubljeni.[16] Iako su se i dalje događali pogromi ukrajinskih jedinica Crvene armije, Jevreji su Crvenu armiju smatrali jedinom silom koja je bila voljna da ih zaštiti.[17] Procenjuje se da su 3.450 Jevreja ili 2.3 procenta jevrejskih žrtava ubijenih tokom Ruskog građanskog rata ubile boljševičke vojske.[18] Poređenja radi, prema Morgentovom izveštaju, oko 300 Jevreja izgubilo je živote u svim incidentima koji su uključivali poljsku odgovornost. Komisija je takođe utvrdila da su poljske vojne i civilne vlasti dale sve od sebe da spreče takve incidente i njihovo ponavljanje u budućnosti. Morgentov izveštaj navodi da su neki oblici diskriminacije Jevreja više bili političke nego antisemitske prirode i posebno je izbegavao upotrebu izraza pogrom, napominjući da je upotreba tog izraza primenjivana na širok spektar ekscesa, a takođe nije imao određenu definiciju.[19]

Crvena armija i NKVD[uredi | uredi izvor]

Sovjetska invazija na Poljsku, 1939. Napredak trupa Crvene armije
Vidi još: Katinjski masakr

Dana 6. februara 1922. Čeku je zamenila Državna politička uprava ili OGPU, deo NKVD-a. Deklarisana funkcija NKVD-a bila je zaštita državne bezbednosti Sovjetskog Saveza, što je postignuto velikim političkim progonom "klasnih neprijatelja". Crvena armija je često davala podršku NKVD-u u sprovođenju političkih represija.[20] Kao unutrašnje snage bezbednosti i čuvari zatvorskog kontingenta gulaga, Unutrašnje trupe su potiskivale političke neistomišljenike i učestvovale u ratnim zločinima tokom perioda vojnih neprijateljstava tokom sovjetske istorije. Oni su bili posebno odgovorni za slanje političkih neistomišljenika u gulagu i sprovođenje masovnih deportacija i prisilnog preseljenja. Ciljali su na brojne etničke grupe za koje su sovjetske vlasti pretpostavljale da su neprijateljski nastrojene prema njegovoj politici i da će verovatno sarađivati sa neprijateljem, uključujući Čečene, Krimske Tatare, i Korejce.[21]

Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Ratni zločini sovjetskih oružanih snaga nad civilima i ratnim zarobljenicima na teritorijama koje je SSSR okupirao između 1939. i 1941. godine u regionima, uključujući zapadnu Ukrajinu, baltičke države i Besarabiju u Rumuniji, zajedno sa ratnim zločinima 1944–1945, bila su stalna pitanja u okviru ovih zemalja. Nakon raspada Sovjetskog Saveza, odvijala se sistematičnija, lokalno kontrolisana diskusija o tim događajima.[22]

Kako se Crvena armija povlačila nakon nemačkog napada 1941. godine koji je poznat kao Operacija Barbarosa, brojni izveštaji o ratnim zločinima koje su sovjetske oružane snage počinile nad zarobljenim nemačkim vojnicima Vermahta i Luftvafea od samog početka neprijateljstava dokumentovani su u hiljadama dosijea Vermahtovog biroa za ratne zločine koji je nacistička Nemačka osnovala u septembru 1939. godine kako bi istražila kršenje Haške i Ženevske konvencije od strane nemačkih neprijatelja.[23] Među bolje dokumentovanim sovjetskim masakrima su oni u Bronikiju (jun 1941), Fedosiji (decembar 1941) i Pokrovsku (1943). Na okupiranim teritorijama NKVD je izvršio masovna hapšenja, deportacije i egzekucije. Ciljevi su bili i saradnici sa Nemačkom i članovi antikomunističkih pokreta otpora poput Ukrajinske ustaničke armije u Ukrajini, Šumske braće u Estoniji, Letoniji i Litvaniji, i poljske Armije Krajove. NKVD je takođe sproveo Katinjski masakr, pogubivši po kratkom postupku preko 20 000 poljskih vojnih zatvorenika u aprilu i maju 1940. godine.

Sovjeti su koristili gasne bombe tokom invazije na Sinkjang. Tokom invazije civili su ubijani konvencionalnim bombama.[24][25]

Estonija[uredi | uredi izvor]

Ljudi koje su sovjetske vlasti ubile u Kuresareu, Estonija, 1941.

U skladu sa sporazumom Ribentrop—Molotov Estonija je 6. avgusta 1940. godine ilegalno anektirana od strane SSSR-a i preimenovana u Estonsku Sovjetsku Socijalističku Republiku.[26] Estonska stalna vojska je razbijena, a njeni oficiri su pogubljeni ili deportovani.[27] Tokom 1941. godine oko 34.000 Estonaca je pozvano u Crvenu armiju, od kojih je manje od 30% preživelo rat. Ne više od polovine tih muškaraca korišćeno je u vojnim operacijama. Ostatak je poslat u radne bataljone gde je oko 12 000 umrlo, uglavnom u prvim mesecima rata.[28] Nakon što je postalo jasno da će invazija Nemaca na Estoniju biti uspešna, NKVD je pogubio političke zatvorenike koje nisu mogli evakuisati, tako da ne bi mogli da stupe u kontakt sa nacističkom vladom.[29] Više od 300.000 građana Estonije, gotovo trećina stanovništva u to vreme, bilo je pogođeno deportacijama, hapšenjima, pogubljenjima i drugim represivnim aktima.[30] Kao rezultat sovjetske okupacije, Estonija je trajno izgubila najmanje 200 000 ljudi ili 20% svog stanovništva zbog represije, egzodusa i rata.[31]

Sovjetske političke represije u Estoniji naišli su na oružani otpor Šumske braće, sastavljene od bivših vojnika u nemačkoj vojsci, milicije Omakaitse i dobrovoljaca iz finskog 200. pešadijskog puka koji su vodili gerilski rat, koji nije ugušen u potpunosti do kraja 1950-ih.[32] Pored očekivanih ljudskih i materijalnih gubitaka pretrpljenih usled borbi, sve do kraja ovaj sukob je doveo do deportacije desetina hiljada ljudi, zajedno sa stotinama političkih zatvorenika i hiljadama civila koji su izgubili život.

Staljinizam je u Estoniji odneo pet puta više žrtava od Hitlerove vladavine.[33]

Masovne deportacije[uredi | uredi izvor]

Tokom 14. juna 1941. i narednih dva dana, 9.254 do 10.861 ljudi, uglavnom gradskih stanovnika, od toga preko 5.000 žena i preko 2.500 dece mlađe od 16 godina,[34][35][36][37][38][39] 439 Jevreja (više od 10% estonskog jevrejskog stanovništva)[40] bilo je deportovano, uglavnom u Kirovsku oblast, Novosibirsku oblast ili zatvore. Deportacije su pretežno vršene u Sibir i Kazahstan železničkim vagonima za stoku, bez prethodne najave, dok su deportovani u najboljem slučaju dobili nekoliko noćnih sati da spakuju stvari i odvojeni od porodica, obično bili poslati na istok. Postupak je uspostavljen Serovim instrukcijama. Estonci koji su živeli u Lenjingradskoj oblasti već su bili podvrgnuti deportacijama od 1935. godine.[41]

Bataljoni za uništavanje[uredi | uredi izvor]

U 1941. godini, za sprovođenje Staljinove politike spaljene zemlje, u zapadnim regionima Sovjetskog Saveza formirani su bataljoni za uništavanje. U Estoniji su ubili hiljade ljudi, uključujući veliki procenat žena i dece, dok su spaljivali desetine sela, škola i javnih zgrada. Dečaku po imenu Tulio Lindsar slomljene su sve kosti u rukama, a potom je bajonetom zavijorio zastavu Estonije. Mauricijus Parts, sin estonskog veterana rata za nezavisnost Karla Partsa, bio je preliven kiselinom. U avgustu 1941. godine ubijeni su svi stanovnici sela Viru-Kabala, uključujući dvogodišnje dete i šestodnevnu bebu. Kao odgovor na zločine bataljona za uništavanje izbio je partizanski rat, na desetine hiljada ljudi pridružili su se novoformiranoj Šumskoj braći da bi zaštitili lokalno stanovništvo od ovih bataljona. Povremeno su bataljoni spaljivali žive ljude.[42] Bataljoni za uništavanje ubili su 1.850 ljudi u Estoniji. Gotovo svi su bili partizani ili nenaoružani civili.[43]

Još jedan primer delovanja bataljona za uništavanje je masakr u Kautli, gde je ubijeno dvadeset civila i uništeno desetine farmi. Mnogi ljudi su ubijeni nakon mučenja. Mali udeo smrtnih slučajeva u poređenju sa brojem spaljenih farmi rezultat je dejstva izviđačke grupe dugog dometa Erna koja je probila blokadu Crvene armije na tom području, omogućavajući mnogim civilima da pobegnu.[44][45]

Letonija[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sovjetska okupacija Letonije 1940

Dana 23. avgusta 1939. Sovjetski Savez i Nemačka potpisali su sporazum o nenapadanju Molotov-Ribentrop. Letonija je bila uključena u sovjetsku sferu interesa. Letoniju su 17. juna 1940. okupirale sovjetske snage. Vlada Karlisa Ulmanisa uklonjena je, a novi nelegitimni izbori održani su 21. juna 1940. godine sa samo jednom strankom na listi, „birajući“ lažni parlament koji je doneo rezoluciju o pridruživanju Sovjetskom Savezu, s tim da je rezolucija već bila sastavljena u Moskvi pre izbora. Letonija je postala deo Sovjetskog Saveza 5. avgusta, a 25. avgusta svi ljudi u Letoniji postali su državljani Sovjetskog Saveza. Ministarstvo spoljnih poslova zatvoreno je izolujući Letoniju od ostatka sveta.[46]

U skladu sa sporazumom Ribentrop-Molotov, sovjetske trupe napale su Letoniju 17. juna 1940. godine i ona je naknadno uključena u Sovjetski Savez kao Letonska Sovjetska Socijalistička Republika.

Dana 14. juna 1941. hiljade ljudi odvedeno je iz svojih domova, ukrcano u teretne vozove i odvedeno u Sibir. Čitave porodice, žene, deca i starci poslati su u radne logore u Sibir. Zločin je počinio sovjetski okupacioni režim po nalogu visokih vlasti u Moskvi. Pre deportacije, Narodni komesarijat osnovao je operativne grupe koje su vršile hapšenja, pretres i zaplenu imovine. Hapšenja su se dogodila u svim delovima Letonije, uključujući i ruralna područja.[46]

Litvanija[uredi | uredi izvor]

Hodnik u Muzeju okupacije i borbi za slobodu sa prikazom litvanskih partizana koje su ubile sovjetske snage u Litvaniji

Litvanija i ostale baltičke države, postale su žrtve pakta Molotov-Ribentrop. Ovaj sporazum potpisan je između SSSR-a i Nemačke avgusta 1939, što je prvo dovelo do napada na Litvaniju od strane Crvene armije 15. juna 1940, a zatim do njene aneksija i inkorporacije u Sovjetski Savez 3. avgusta 1940. Sovjetska aneksija rezultirala je masovnim terorom, uskraćivanjem građanskih sloboda, uništavanjem ekonomskog sistema zemlje i suzbijanje litvanske kulture. Između 1940. i 1941. godine, hiljade Litvanaca je uhapšeno, a stotine političkih zatvorenika pogubljeno. Više od 17.000 ljudi deportovano je u Sibir u junu 1941. Nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, započeti sovjetski politički aparat je ili uništen ili se povukao na istok. Litvaniju je tada okupirao Treći rajh na nešto više od tri godine. Sovjetski Savez je 1944. godine ponovo okupirao Litvaniju. Posle Drugog svetskog rata i posledičnog gušenja litvanske šumske braće, sovjetske vlasti pogubile su hiljade boraca otpora i civila koje su optužili da im pomažu. Otprilike 300.000 Litvanaca je deportovano ili osuđeno na zatvorske kazne iz političkih razloga. Procenjuje se da je Litvanija izgubila skoro 780.000 građana kao rezultat sovjetske okupacije, od kojih je oko 440.000 bilo ratnih izbeglica.[47]

Procenjeni broj poginulih u sovjetskim zatvorima i logorima između 1944. i 1953. bio je najmanje 14.000.[48] Procenjuje se da je broj deportovanih između 1945. i 1958. iznosio 20.000, uključujući 5.000 dece.[49]

Tokom restauracije litvanske nezavisnosti 1990. i 1991. godine, sovjetska vojska je u januaru ubila 13 ljudi u Vilnjusu.[50]

Poljska[uredi | uredi izvor]

1939–1941[uredi | uredi izvor]

Žrtve masakra zatvorenika NKVD-a u junu 1941. godine.
Jedna od masovnih grobnica u Katinjskoj šumi u kojoj je NKVD masakrirao hiljade poljskih oficira, policajaca, intelektualaca i civilnih ratnih zarobljenika.[51]
Glavni članci: Sovjetska invazija na Poljsku i Katinjski masakr

U septembru 1939. Crvena armija je napala istočnu Poljsku i okupirala je u skladu sa tajnim protokolima Sporazuma Ribentrop—Molotov. Sovjeti su kasnije silom okupirali baltičke države i delove Rumunije, uključujući Besarabiju i Severnu Bukovinu.

Nemački istoričar Tomas Urban[52] piše da je sovjetska politika prema ljudima koji su potpali pod njihovu kontrolu u okupiranim oblastima bila oštra, pokazujući snažne elemente etničkog čišćenja.[53] Operativne snage NKVD-a pratile su Crvenu armiju da uklone "neprijateljske elemente" sa osvojenih teritorija.[54] Poljski istoričar, prof. Tomaš Stžemboš, primetio je paralele između nacističke ajnzacgrupe i ovih sovjetskih jedinica.[55] Mnogi civili su pokušali da pobegnu iz sovjetske okupacije NKVD-a, oni koji nisu uspeli odvedeni su u pritvor, a potom su deportovani u Sibir i nestali u gulazima.[54]

Mučenje se široko koristilo u raznim zatvorima, posebno u onim zatvorima koji su se nalazili u malim gradovima. Zatvorenici su u Bobrki popareni kiptućom vodom, u Pžemislaniju su ljudima odsecani nosevi, uši i prsti, a oči su im takođe vađene, u Čortkivu, su odsečene dojke zatvorenicama, a u Drogobiču, su žrtve bile vezane bodljikavom žicom.[56] Slična zlodela dogodila su se u Samboru, Stanislavovu, Striju, i Zoločivu.[56] Prema istoričaru, prof. Janu T. Grosu:

Ne možemo izbeći zaključak: sovjetski organi državne bezbednosti mučili su svoje zatvorenike ne samo da bi iznudili priznanja, već i da bi ih ubili. Nije da je NKVD u svojim redovima imao sadiste koji su se razgalili, nego je to bio širok i sistematičan postupak.

— Jan T. Gros[56]

Prema sociologu, prof. Tadeušu Pjotrovskom, tokom godina od 1939. do 1941. godine, gotovo 1,5 miliona osoba (uključujući i lokalno stanovništvo i izbeglice iz Nemačke okupirane Poljske) deportovano je iz sovjetski kontrolisanih područja bivše istočne Poljske duboko u Sovjetski Savez, od čega su 58,0% bili Poljaci, 19,4% Jevreji i ostale etničke nacionalnosti.[57] Samo mali broj ovih deportovanih vratio se svojim kućama nakon rata, kada je njihove domovine anektirao Sovjetski Savez. Prema američkom profesoru Kerolu Kigleju, najmanje jedna trećina od 320.000 poljskih ratnih zarobljenika koje je 1939. zarobila Crvena armija je ubijena.[58]

Procenjuje se da je između 10 i 35 hiljada zatvorenika ubijeno ili u zatvorima ili na zatvorskom putu ka Sovjetskom Savezu tokom nekoliko dana nakon nemačkog napada na Sovjete 22. jula 1941. (zatvori: Brigidki, Zoločiv, Dubno, Drogobič, itd).[59][60][61][62]

1944–1945[uredi | uredi izvor]

U Poljskoj su se nemačka nacistička zverstva okončala krajem 1944. godine, ali su ih sovjetska tlačenja zamenila napredovanjem snaga Crvene armije. Sovjetski vojnici često su se bavili pljačkom, silovanjem i drugim zločinima protiv Poljaka, uzrokujući da ih se stanovništvo plaši i mrzi režim.[63][64][65][66]

Vojnici Armije Krajove bili su progonjeni i zatvarani od strane ruskih snaga.[67] Većina žrtava deportovana je u gulazima u Donjeckoj oblasti.[68] Samo 1945. godine broj pripadnika Poljske podzemne države koji su deportovani u Sibir i razne radne logore u Sovjetskom Savezu dostigao je 50.000.[69][70] Jedinice Crvene armije sprovodile su kampanje protiv poljskih partizana i civila. Tokom avgustovske potere 1945. godine, zarobljeno je više od 2.000 Poljaka, a pretpostavlja se da je oko 600 umrlo u sovjetskom pritvoru.[71] Uobičajena sovjetska praksa bila je optuživanje njihovih žrtava za fašizam kako bi se opravdale njihove smrtne kazne. Sva izopačenost ove sovjetske taktike ležala je u činjenici da su se praktično svi optuženi u stvarnosti borili protiv snaga nacističke Nemačke od septembra 1939. U to vreme Sovjeti su još uvek sarađivali sa nacističkom Nemačkom više od 20 meseci pre početka Operacije Barbarosa. Upravo zato su Poljaci ocenjeno da su sposobni da se odupru Sovjetima, na isti način kao što su se odupirali nacistima. Posle rata, razrađeniji izgled pravde dat je pod jurisdikcijom Narodne Republike Poljske koju su Sovjeti dirigovali u vidu lažnih suđenja. Oni su organizovani nakon što su NKVD ili druge sovjetske bezbednosne organizacije kao što je Ministarstvo javne bezbednosti pod lažnim optužbama uhapsile žrtve. Izdato je najmanje 6.000 političkih smrtnih kazni, a većina je izvršena.[72] Procenjuje se da je preko 20.000 ljudi umrlo u komunističkim zatvorima. Poznati primeri uključuju Vitolda Pileckog ili Emila Fildorfa.[73]

Odnos sovjetskih vojnika prema etničkim Poljacima bio je bolji od odnosa prema Nemcima, ali nije bio u potpunosti bolji. Mnogobrojna silovanja poljskih žena 1945. godine dovela su do pandemije polno prenosivih bolesti. Iako ukupan broj žrtava ostaje nagađanje, poljske državne arhive i statistika ministarstva zdravlja ukazuju da je mogao premašiti 100.000.[74] U Krakovu, je sovjetski ulazak u grad praćen masovnim silovanjima poljskih žena i devojaka, kao i pljačkom privatne svojine od strane vojnika Crvene armije.[75] Ovo ponašanje je dostiglo takav obim da su čak i poljski komunisti koje je postavio Sovjetski Savez sastavili protestno pismo samom Josifu Staljinu, dok su crkvene mise održavane u očekivanju sovjetskog povlačenja.[75]

Crvena armija je takođe bila uključena u masovne pljačke na oslobođenim teritorijama.

Finska[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Zimski rat
Ubijena finska deca od strane sovjetskih partizana u mestu Seitajarvi u finskoj Laponiji 1942.

Između 1941. i 1944, sovjetske partizanske jedinice vršile su racije duboko unutar finske teritorije, napadajući sela i druge civilne ciljeve. U novembru 2006. finske vlasti deklasifikovale su fotografije na kojima se vide sovjetska zlodela. Tu spadaju slike ubijenih žena i dece.[76][77][78] Partizani su obično pogubljivali svoje vojne i civilne zatvorenike nakon kraćeg ispitivanja.[79]

Crvena armija je zarobila oko 3.500 finskih ratnih zarobljenika, od kojih su petina bile žene. Procenjuje se da je njihova stopa smrtnosti bila oko 40 procenata. Najčešći uzroci smrti bili su glad, prehlada i surovi prevoz.[80]

Sovjetski Savez[uredi | uredi izvor]

Teretni voz koji se koristio za prevoz deportovanih.

Dana 9. avgusta 1937. godine, usvojena je naredba NKVD-a 00485 koja cilja na "subverzivne aktivnosti poljske obaveštajne službe" u Sovjetskom Savezu, ali je kasnije proširena tako da uključuje i Letonce, Nemce, Estonce, Fince, Grke, Irance i Kineze.[81]

Deportacija kulaka[uredi | uredi izvor]

Veliki broj kulaka bez obzira na nacionalnost preseljen je u Sibir i srednju Aziju. Prema podacima iz sovjetskih arhiva, koji su objavljeni 1990. godine, u radne kolonije i logore 1930. i 1931. upućeno je 1.803.392 ljudi, a 1.317.022 je stiglo na odredište. Deportacije u manjem obimu nastavljene su i nakon 1931. Podaci sovjetskih arhiva pokazuju da je 2,4 miliona kulaka deportovano od 1930. do 1934.[82] Prijavljeni broj kulaka i njihove rodbine koji su umrli u radnim kolonijama od 1932. do 1940. bio je 389.521.[83][84] Simon Sebag Montefiore procenio je da je do 1937. godine deportovano 15 miliona kulaka i njihovih porodica, tokom deportacije je mnogo ljudi umrlo, ali nije poznat puni broj.[85]

Povlačenje sovjetskih snaga 1941. godine[uredi | uredi izvor]

Deportacije, pogubljenja po kratkom postupku političkih zatvorenika i paljenje zaliha hrane i sela dogodili su se kada se Crvena armija povlačila pred nemačkim snagama 1941. godine. U baltičkim državama, Belorusiji, Ukrajini i Besarabiji, NKVD i pridružene jedinice Crvene armije masakrirale su zatvorenike i političke protivnike pre bekstva od naprednih snaga Osovine.[86][87]

Deportacija Grka[uredi | uredi izvor]

Gonjenje Grka u SSSR-u bilo je postepeno: vlasti su u početku zatvarale grčke škole, kulturne centre i izdavačke kuće. Zatim, 1942, 1944. i 1949. godine, NKVD je neselektivno hapsio sve grčke muškarce starije od 16 godina. Prvo su traženi svi Grci koji su bili imućni ili samozaposleni profesionalci. Ovo je pogađalo uglavnom Pontske Grke i druge manjine u Krasnodarskoj Pokrajini i duž obale Crnog mora. Prema jednoj proceni, deportovano je oko 50.000 Grka.[88][89]

Dana 25. septembra 1956. godine usvojena je Naredba MVD N 0402 kojom je definisano uklanjanje ograničenja prema deportovanim narodima u specijalnim naseljima.[90] Nakon toga su se sovjetski Grci počeli vraćati svojim kućama ili su emigrirali prema Grčkoj.

Deportacija Kalmika[uredi | uredi izvor]

Tokom deportacija Kalmika 1943. godine, kodnog naziva Operacija Ulusi (rus. Operaciя "Ulusы"), deportovana je većina Kalmika u Sovjetskom Savezu (SSSR), i Ruskinja udatih za Kalmike, ali isključujući Kalmičke žene udate za muškarce drugih nacionalnosti. Oko polovina svih (97—98.000) Kalmičana deportovanih u Sibir umrlo je pre nego što im je dozvoljen povratak kući 1957. godine.[91]

Deportacija krimskih Tatara[uredi | uredi izvor]

Posle povlačenja Vermahta sa Krima, NKVD je deportovao oko 200.000 krimskih Tatara sa poluostrva 18. maja 1944.[92]

Deportacija Ingrijskih Finaca[uredi | uredi izvor]

Do 1939. stanovništvo Ingrijske Finske smanjilo se na oko 50.000, što je iznosilo oko 43% od broja stanovnika iz 1928. godine,[93] a nacionalni finski okrug Ingrijan je ukinut.[94] Nakon invazije Nemačke na Sovjetski Savez i početka opsade Lenjingrada, početkom 1942. svih 20.000 Ingrijskih Finaca koji su ostali na teritoriji pod kontrolom Sovjetskog Saveza deportovano je u Sibir. Većina Ingrijskih Finaca, zajedno sa Votima i Ižorima koji su živeli na teritoriji okupiranoj od strane Nemaca, evakuisana je u Finsku 1943–1944. Nakon što je Finska potpisala mir sa Sovjetskim Savezom, bila je primorana da vrati evakuisane.[93] Sovjetske vlasti nisu dozvolile da se predanih 55.733 ljudi naseli u Ingriji, već su ih deportovale u centralne regije Rusije.[93][95] Glavni regioni prisilnog naseljavanja Ingrijskih Finaca bili su unutrašnji delovi Sibira, Centralne Rusije i Tadžikistana.[96]

Deportacija Čečena i Inguša[uredi | uredi izvor]

Sovjetska vlada je 1943. i 1944. godine optužila nekoliko čitavih etničkih grupa za saradnju sa silama Osovine. Kao kaznu, nekoliko čitavih etničkih grupa je deportovano, uglavnom u Centralnu Aziju i Sibir u radne logore. Evropski parlament opisao je deportaciju Čečena i Inguša, gde je stradala oko četvrtina deportovanih ljudi, aktom genocida u 2004. godini:[97]

... Smatra se da deportacija čitavog čečenskog naroda u Centralnu Aziju 23. februara 1944. godine po naređenju Staljina predstavlja čin genocida u smislu Četvrte haške konvencije iz 1907. i Konvencije o sprečavanju i suzbijanju zločina genocida Generalne skupštine UN 9. decembra 1948.[98]

Nemačka[uredi | uredi izvor]

Prema istoričaru Normanu Najmarku, izjave u sovjetskim vojnim novinama i naredbe sovjetske vrhovne komande bile su zajednički odgovorne za ekscese Crvene armije. Propaganda je proglasila da je Crvena armija ušla u Nemačku kao osvetnik da kazni sve Nemce.[99]

Neki istoričari to osporavaju, pozivajući se na naredbu izdatu 19. januara 1945. godine, koja je zahtevala sprečavanje zlostavljanja civila. Naredba vojnog veća 1. Beloruskog fronta, koju je potpisao maršal Rokosovski, naredila je pucanje u pljačkaše i silovatelje na mestu zločina. Naredba koju je Stavka izdala 20. aprila 1945. kaže da postoji potreba za održavanjem dobrih odnosa sa nemačkim civilima kako bi se smanjio otpor i brži kraj neprijateljstava.[100][101][102]

Ubistva civila[uredi | uredi izvor]

Nemački civili koje su sovjetski vojnici ubili u masakru u Nemersdorfu

U nekoliko navrata tokom Drugog svetskog rata sovjetski vojnici su palili zgrade, sela ili delove gradova i koristili smrtonosnu silu protiv meštana koji su pokušali da gase požare. Većina zločina Crvene armije dogodila se samo na onome što se smatralo neprijateljskom teritorijom. Vojnici Crvene armije, zajedno sa pripadnicima NKVD-a, često su pljačkali nemačke transportne vozove u Poljskoj 1944. i 1945. godine.[103]

Za Nemce je nacistička vlada odložila organizovanu evakuaciju civila pre napredovanja Crvene armije, kako ne bi demoralizovala trupe, koje su se do sada borile u svojoj zemlji. Nacistička propaganda - koja je prvobitno trebalo da učvrsti građanski otpor opisujući krvavim i ulepšanim detaljima zločine Crvene armije kao što je masakr u Nemersdorfu - često je stvarala paniku. Kad god je bilo moguće, čim se Vermaht povukao, lokalni civili su samoinicijativno počeli da beže prema zapadu.

Bežeći pred napredujućom Crvenom armijom, veliki broj stanovnika nemačkih pokrajina Istočne Pruske, Šleske, i Pomeranije umrli su tokom evakuacije, neki od hladnoće i gladi, neki tokom borbenih dejstava. Međutim, značajan procenat ovog broja poginulih dogodio se kada su evakuacione kolone naišle na jedinice Crvene armije. Civile su pregazili tenkovima, streljali ili na drugi način ubijali. Žene i mlade devojke su silovane i ostavljene da umru.[104][105][106]

Pored toga, lovački bombarderi sovjetskog vazduhoplovstva leteli su u misijama bombardovanja i napada, koje su gađale kolone izbeglica.[104][105]

Januar 1945. godine: sovjetska izvršna naredba vojnim tužiocima 48. armije za preduzimanje zakonskih mera protiv raširenih pljački, paljenja kuća i ubijanja civila od strane vojnika Crvene armije. Transkript dostupan u opisu slike.

Iako se retko javno izveštavalo o masovnim pogubljenjima civila od strane Crvene armije, poznat je incident u Trojenbricenu, gde je najmanje 88 muških stanovnika sakupljeno i streljano 1. maja 1945. Incident se dogodio nakon proslave pobede u kojoj su brojne devojke iz Trojenbriecena silovane a nepoznati napadač pucao je u komandanta Crvene armije. Neki izvori tvrde da je tokom incidenta bilo pogubljeno čak 1.000 civila.[notes 1][107][108]

Prvi gradonačelnik okruga Šarlotenburg u Berlinu, Valter Kilijan, koga su Sovjeti imenovali nakon završetka rata, izvestio je o opsežnim pljačkama vojnika Crvene armije na tom području: "Pojedinci, robne kuće, prodavnice, stanovi ... svi su opljačkani."[109]

U sovjetskoj okupacionoj zoni, članovi SED-a izvestili su Staljina da pljačka i silovanje sovjetskih vojnika može rezultirati negativnom reakcijom nemačkog stanovništva prema Sovjetskom Savezu i budućnosti socijalizma u Istočnoj Nemačkoj. Kaže se da je Staljin ljutito reagovao: "Neću tolerisati nikoga ko blati čast Crvene armije."[110][111]

Shodno tome, svi dokazi - poput izveštaja, fotografija i drugih dokumenata pljačke, silovanja, paljenja farmi i sela od strane Crvene armije - izbrisani su iz svih arhiva u budućuj Nemačkoj Demokratskoj Republici.[110]

Studija koju je nemačka vlada objavila 1974. godine procenila je broj nemačkih civilnih žrtava zločina tokom proterivanja Nemaca posle Drugog svetskog rata između 1945. i 1948. godine na preko 600.000, sa oko 400.000 smrtnih slučajeva u oblastima istočno od Odre i Nise (oko 120.000 u direktnom nasilju, uglavnom od strane sovjetskih trupa, ali i Poljaka, 60.000 u poljskim i 40.000 u sovjetskim koncentracionim logorima ili zatvorima uglavnom od gladi i bolesti, i 200.000 smrtnih slučajeva među nemačkim civilima deportovanim na prisilni rad u Sovjetskom Savezu), 130.000 u Čehoslovačkoj (od toga 100.000 u logorima) i 80.000 u Jugoslaviji (od toga 15.000 do 20.000 od nasilja van i u kampovima i 59.000 umrlih od gladi i bolesti u logorima).[112] Ove brojke ne uključuju oko 125.000 smrtnih slučajeva civila u bici za Berlin.[113] Procenjuje se da je oko 22.000 civila ubijeno samo tokom borbi u Berlinu.[114]

Masovna silovanja[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Silovanja tokom okupacije Nemačke

Zapadne procene broja žrtava silovanja kreću se od dve stotine hiljada do dva miliona.[115] Nakon zimske ofanzive 1945. godine, masovno silovanje sovjetskih vojnika dogodilo se u svim većim gradovima koje je zauzela Crvena armija. Tokom oslobađanja Poljske žene su grupno silovane od strane vojnika. U nekim slučajevima žrtve koje se nisu skrivale u podrumima celi dan su silovane i do 15 puta.[74][116] Prema istoričaru Antoniju Bivoru, nakon zauzimanja Berlina od strane Crvene armije 1945. godine, sovjetske trupe su silovale nemačke žene i devojke stare samo osam godina.[117]

Objašnjenje osvete Bivor osporava, bar u pogledu masovnih silovanja. Bivor je napisao da su vojnici Crvene armije takođe silovali sovjetske i poljske žene oslobođene iz koncentracionih logora, i tvrdi da to podriva objašnjenje osvete,[118] koje su često činile jedinice zadnjeg ešalona.[119]

Prema Normanu Najmarku, posle leta 1945, sovjetski vojnici uhvaćeni u silovanju civila obično su dobijali kazne u rasponu od hapšenja do pogubljenja.[120] Međutim, Najmark tvrdi da su se silovanja nastavila sve do zime 1947–1948, kada su sovjetske okupacione vlasti konačno ograničile trupe na strogo čuvane položaje i logore. Najmark je zaključio da je "Socijalna psihologija žena i muškaraca u sovjetskoj zoni okupacije obeležena zločinom silovanja od prvih dana okupacije, do osnivanja NDR-a u jesen 1949. godine."[121]

Prema Ričardu Overiju, Rusi su odbili da priznaju sovjetske ratne zločine, delimično "zato što su smatrali da je veći deo toga opravdana osveta nad neprijateljem koji je počinio mnogo gore zločine, a delom zato što su oni pisali istoriju pobednika."[122]

Mađarska[uredi | uredi izvor]

Prema istraživaču i autoru Kristijanu Ungvariju, tokom bitke za Budimpeštu ubijeno je oko 38.000 civila: oko 13.000 od vojne akcije i 25.000 od gladi, bolesti i drugih uzroka. U poslednju cifru je uključeno oko 15.000 Jevreja, uglavnom žrtava pogubljenja nacističkih SS-a i odreda smrti Partije strelastog krsta. Ungvari piše da su, kada su Sovjeti konačno odneli pobedu, pokrenuli orgiju nasilja, uključujući i krađe, nasumična pogubljenja i masovna silovanja. Procene broja žrtava silovanja variraju od 5.000 do 200.000.[123][124][125] Prema Normanu Najmarku, mađarske devojke su kidnapovane i odvođene u četvrt Crvene armije, gde su zatvarane, više puta silovane i ponekad ubijane.[126]

Čak je i osoblje ambasada iz neutralnih zemalja zarobljavano i silovano, kao što je dokumentovano kada su sovjetski vojnici napali švedsku delegaciju u Nemačkoj.[127]

Izveštaj švajcarske delegacije u Budimpešti opisuje ulazak Crvene armije u grad:

Tokom opsade Budimpešte, kao i tokom narednih nedelja, ruske trupe su slobodno pljačkale grad. Ušli su praktično u sva staništa, najsiromašnija i najbogatija. Oduzimali su sve što su želeli, posebno hranu, odeću i dragocenosti ... svaki stan, prodavnica, banka itd. opljačkani su nekoliko puta. Nameštaj i veći umetnički predmeti itd. koji se nisu mogli odneti često su jednostavno uništavani. U mnogim slučajevima, nakon pljačke, domovi su takođe paljeni, što je prouzrokovalo ogroman gubitak ... Sefovi u bankama praznili su se bez izuzetka - čak i britanski i američki sefovi - i sve što je pronađeno je odneto.[128]

Prema istoričaru Džejmsu Marku, sećanja i mišljenja o Crvenoj armiji u Mađarskoj su pomešana.[125]

Jugoslavija[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Silovanja Srpkinja krajem Drugog svetskog rata

Prema jugoslovenskom političaru Milovanu Đilasu, dokumentovan je najmanje 121 slučaj silovanja, od kojih je 111 takođe uključivalo ubistvo. Takođe su dokumentovana 1.204 slučaja pljačke sa napadom. Đilas je opisao ove brojke kao "ne baš beznačajne ako se ima na umu da je Crvena armija prešla samo severoistočni ugao Jugoslavije".[129][130] To je izazvalo zabrinutost jugoslovenskih komunističkih partizana, koji su se plašili da će priče o zločinima koje su počinili njihovi sovjetski saveznici oslabiti njihov položaj među stanovništvom.

Đilas piše da je kao odgovor jugoslovenski partizanski vođa Josip Broz Tito pozvao šefa sovjetske vojne misije generala Kornjejeva i formalno protestvovao. Uprkos tome što je pozvan "kao drug", Kornjejev je eksplodirao na njih jer su nudili "takve insinuacije" protiv Crvene armije. Đilas, koji je bio prisutan na sastanku, oglasio se i objasnio da se britanska vojska nikada nije upuštala u "takve ekscese" dok je oslobađala druge regione Jugoslavije. General Kornjejev je odgovorio vrišteći: "Najoštrije protestujem zbog ove uvrede koja je izrečena Crvenoj armiji upoređujući je sa vojskom kapitalističkih zemalja."[131]

Sastanak sa Kornjejevim ne samo da se "završio bez rezultata", već je naveo i Staljina da lično napadne Đilasa tokom njegove sledeće posete Kremlju. U suzama je Staljin osudio "Jugoslovensku vojsku i način na koji je njome upravljano". Zatim je "uznemireno govorio o patnjama Crvene armije i strahotama koje je bila prinuđena da trpi dok se borila na hiljade kilometara opustošene zemlje". Staljin je kulminirao rečima: "A takvu Vojsku niko drugi nije vređao osim Đilasa! Đilas, od koga sam najmanje mogao da očekujem tako nešto, čovek koga sam tako dobro primio! I vojska koja nije štedela svoju krv za vas! Da li Đilas, koji je i sam pisac, ne zna šta su ljudska patnja i ljudsko srce? Zar to ne može da razume ako se vojnik koji je prešao hiljade kilometara kroz krv i vatru i smrt zabavlja sa ženom ili uzima malo sitnica?"[132]

Prema Đilasu, sovjetsko odbijanje da se obrate protestima protiv ratnih zločina Crvene armije u Jugoslaviji razbesnelo je Titovu vladu i to je bio faktor koji je doprineo naknadnom izlasku Jugoslavije iz Istočnog bloka.

Čehoslovačka (1945)[uredi | uredi izvor]

Slovački komunistički lider Vladimir Klementis žalio se maršalu Ivanu Konjevu na ponašanje sovjetskih trupa u Čehoslovačkoj. Konjev je u odgovoru tvrdio da su to uglavnom radili dezerteri Crvene armije.[130]

Kina[uredi | uredi izvor]

Tokom invazije na Mandžuriju, sovjetski i mongolski vojnici napali su i silovali japanske civile, često podstaknuti od lokalnog kineskog stanovništva koje je bilo nezadovoljstvo japanskom vlašću.[133] Lokalno kinesko stanovništvo ponekad se čak pridruživalo tim napadima na japansko stanovništvo sa sovjetskim vojnicima. U jednom poznatom primeru, tokom masakra u budističkom manastiru Gegenmjau, sovjetski vojnici, ohrabreni lokalnim kineskim stanovništvom, silovali su i masakrirali preko hiljadu japanskih žena i dece.[133][134][135] Imovinu Japanaca opljačkali su i sovjetski vojnici i Kinezi.[136] Mnoge Japanke su se udale za lokalne muškarce iz Mandžurije da bi se zaštitile od progona sovjetskih vojnika. Ove Japanke su se uglavnom udavale za Kineze i postale su poznate kao "nasukane ratne žene" (jap. "zanryu fujin").[134]

Nakon invazije na japansku marionetsku državu Mandžukuo (Mandžurija), Sovjeti su položili pravo na dragocene japanske materijale i industrijsku opremu u regionu.[137] Stranac je bio svedok sovjetskih trupa, ranije smeštenih u Berlinu, kojima je sovjetska vojska dozvolila da idu u grad "i tri dana siluju i pljačkaju." Veći deo Mukdena je uništen. Tada su zamenjeni osuđeni vojnici, posvedočeno je da su "krali sve što im je bilo na vidiku, čekićima razbijali kade i toalete, izvlačili ožičenja električnog osvetljenja iz gipsa, palili vatre na pod ili spaljivali kuće, i uopšte se ponašali potpuno poput divljaka."[138]

Prema nekim britanskim i američkim izvorima, Sovjeti su vodili politiku pljačkanja i silovanja civila u Mandžuriji. Kinezi su u Harbinu postavili slogane poput "Dole crveni imperijalizam!". Sovjetske snage su se suočile sa nekoliko protesta lidera kineske komunističke partije protiv pljačke i silovanja koje su počinile trupe u Mandžuriji.[139][140][141] Bilo je nekoliko slučajeva kada su kineske policijske snage u Mandžuriji hapsile ili čak ubijale sovjetske trupe zbog različitih zločina, što je dovodilo do nekih sukoba između sovjetske i kineske vlasti u Mandžuriji.[142]

Ruski istoričar Konstantin Asmolov tvrdi da su takvi zapadni izveštaji o sovjetskom nasilju nad civilima na Dalekom istoku preterivanje sa izolovanim incidentima i da tadašnji dokumenti ne podržavaju tvrdnje o masovnim zločinima. Asmolov takođe tvrdi da su Sovjeti, za razliku od Nemaca i Japanaca, gonili svoje vojnike i oficire za takva dela.[143] Zapravo, broj slučajeva silovanja počinjenih na Dalekom istoku bio je daleko manji od broja incidenata koje su počinili sovjetski vojnici u Evropi.[144]

Japan[uredi | uredi izvor]

Sovjetska armija počinila je zločine nad japanskim civilnim stanovništvom i zarobljenim vojnim osobljem u završnoj fazi Drugog svetskog rata tokom napada na Sahalin i Kurilska ostrva.[145]

Dana 10. avgusta 1945. godine sovjetske snage izvele su žestoko bombardovanje i artiljerijske udare na civile koji su čekali na evakuaciju, kao i na japanske kapacitete u Maoki. U napadu je ubijeno gotovo 1.000 civila.[145]

Tokom evakuacije Kurila i Karafuta, sovjetske podmornice u zalivu Aniva napale su civilne konvoje. Sovjetske podmornice klase Lenjinec L-12 i L-19 potopile su dva japanska broda za prevoz izbeglica "Ogasavara Maru" i "Taito Maru", istovremeno oštetivši "Broj 2 Šinko Maru" 22. avgusta, 7 dana nakon što je Hirohito najavio bezuslovnu predaju Japana. Preko 2.400 civila je ubijeno.[145]

Postupanje sa ratnim zarobljenicima[uredi | uredi izvor]

Iako Sovjetski Savez formalno nije potpisao Hašku konvenciju, smatrao je da ga obavezuju odredbe te konvencije.[146][147]

Tokom čitavog Drugog svetskog rata, Biro za ratne zločine Vermahta prikupljao je i istraživao izveštaje o zločinima protiv ratnih zarobljenika sila Osovine. Prema kubansko-američkom piscu Alfredu de Zajasu, "Za sve vreme trajanja ruske kampanje izveštaji o mučenju i ubistvima nemačkih zatvorenika nisu prestajali. Biro za ratne zločine imao je pet glavnih izvora informacija: (1) zaplenjene neprijateljske papire, posebno naređenja, izveštaje o operacijama i propagandne letke, (2) presretnute radio i bežične poruke, (3) svedočenje sovjetskih ratnih zarobljenika, (4) svedočenje zarobljenih Nemaca koji su pobegli i (5) svedočenje Nemaca koji su videli leševe ili unakažena tela pogubljenih ratnih zarobljenika. Od 1941. do 1945. godine Biro je sastavio nekoliko hiljada izveštaja koji, ako ništa drugo, ukazuju da ubistvo nemačkih ratnih zarobljenika nakon zarobljavanja ili nedugo nakon njihovog ispitivanja nije bila izolovana pojava. Dokumenti koji se odnose na rat u Francuskoj, Italiji i Severnoj Africi sadrže neke izveštaje o namernom ubistvu nemačkih ratnih zarobljenika, ali ne mogu se porediti sa događajima na Istočnom frontu."[148]

U izveštaju iz novembra 1941. godine, Vermahtov biro za ratne zločine optužio je Crvenu armiju da primenjuje "terorističku politiku ... prema bezbrižnim nemačkim vojnicima koji su mu pali u ruke i protiv pripadnika nemačkog medicinskog korpusa. U isto vreme ... koristila je sledeća sredstva za kamuflažu: u naredbi Crvene armije koja je odobrena od strane Saveta narodnih komesara od 1. jula 1941. godine, norme međunarodnog prava su objavljene u javnosti, Crvena armija u duhu haških propisa o kopnenom ratovanju treba da sledi... Ova ... ruska naredba je verovatno imala vrlo malo distribucije i sigurno se uopšte nije sledila, inače ne bi došlo do neizrecivih zločina."[149]

Prema izjavama, sovjetski masakri nemačkih, italijanskih, španskih i drugih ratnih zarobljenika Osovine često su podsticani od strane komesara jedinica, koji su tvrdili da su delovali po naredbama Staljina i Politbiroa. Drugi dokazi učvrstili su uverenje Biroa za ratne zločine da je Staljin izdao tajna naređenja o masakru ratnih zarobljenika.[150]

Tokom zime 1941–1942, Crvena armija je svakog meseca zarobljavala približno 10.000 nemačkih vojnika, ali je stopa smrtnosti postala toliko visoka da se apsolutni broj zatvorenika smanjio (ili je birokratski smanjen).[151]

Sovjetski izvori navode smrt 474.967 od 2.652.672 nemačkih vojnika zarobljenih u ratu.[152] Dr Ridiger Overmans veruje da se čini potpuno verovatnim, iako ne i dokazivim, da je dodatno nemačko vojno osoblje koje se vodi kao nestalo zaista umrlo u sovjetskim pritvorima kao ratni zarobljenici, procenjujući stvarni broj poginulih nemačkih ratnih zarobljenika u SSSR-u na oko 1 milion.[153]

Masakr u Feodosiji[uredi | uredi izvor]

Sovjetski vojnici retko su se trudili da leče ranjene nemačke zarobljenike. Naročito zloglasan primer dogodio se nakon što su sovjetske snage 29. decembra 1942. nakratko zauzele krimski grad Fedosiju gde je 160 ranjenih nemačkih vojnika ostalo u vojnim bolnicama. Nakon što su Nemci zauzeli Feodosiju, saznalo se da su svakog ranjenog vojnika masakrirali pripadnici Crvene armije, mornarice i NKVD-a. Neki su ustreljeni u svojim bolničkim krevetima, drugi su u više navrata mučeni do smrti, dok je za druge utvrđeno da su bačeni sa bolničkih prozora nakon što su ih više puta polivali ledenom vodom dok nisu umrli od hipotermije.[154]

Masakr u Grisčinu[uredi | uredi izvor]

Masakr u Grisčinu počinila je oklopna divizija Crvene armije u februaru 1943. u istočno ukrajinskim gradovima Krasnoarmejskoju, Postisčevu i Grisčinu. Krivično istražni organ Vermahta, objavio je da je među žrtvama bilo 406 vojnika Vermahta, 58 članova organizacije Tot (uključujući 2 osobe danske nacionalnosti), 89 italijanskih vojnika, 9 rumunskih vojnika, 4 mađarska vojnika, 15 nemačkih civilnih zvaničnika, 7 nemačkih civilnih radnika i 8 ukrajinskih dobrovoljaca.

Mesta je zauzeo sovjetski 4. gardijski tenkovski korpus u noći 10. i 11. februara 1943. Posle ponovnog osvajanja od strane 5. SS oklopne divizije Viking uz podršku 333 pešadijske divizije i 7. Pancarske divizije 18. februara 1943. vojnici Vermahta otkrili su brojne smrtne slučajeve. Mnoga tela su bila užasno unakažena, uši i nosevi odsečeni, a genitalije imputirane i nabijene u usta. Žene su brutalno silovane. Nemački vojni sudija koji je bio na mestu događaja izjavio je u intervjuu tokom 1970-ih da je video žensko telo raširenih nogu sa metlom zabijenom u genitalijama. U podrumu glavne železničke stanice oko 120 Nemaca je strpano u veliko skladište, a zatim pokošeno mitraljezima.[155]

Posleratni zločini[uredi | uredi izvor]

Neki nemački zatvorenici pušteni su ubrzo posle rata. Mnogi drugi, međutim, ostali su u gulazima dugo nakon predaje nacističke Nemačke. Među najpoznatijim nemačkim ratnim zarobljenicima koji su umrli u sovjetskom zarobljeništvu bio je kapetan Vilm Hozenfeld, koji je preminuo od povreda, nastalih verovatno tokom mučenja, u koncentracionom logoru blizu Staljingrada 1952. godine. Država Izrael je 2009. godine posthumno odlikovala kapetana Hozenfelda zbog njegove uloge u spašavanju jevrejskih života tokom Holokausta. Slična je bila sudbina švedskog diplomate i operativca OSS Raula Balenberga.

Nakon Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Mađarska revolucija (1956)[uredi | uredi izvor]

Stan uništen u Budimpešti tokom sovjetske invazije 1956.
Glavni članak: Mađarska revolucija 1956.

Prema Izveštaju Ujedinjenih nacija Specijalnog komiteta o problemu Mađarske (1957): "Sovjetski tenkovi su pucali bez razlike na svaku zgradu iz koje su smatrali da dolazi neprijateljska vatra."[156] Komisija UN dobila je brojne izveštaje o posledicama dejstva sovjetskih minobacača i artiljerijske vatre u naseljenim četvrtima u delu grada Budima, i "nasumičnog gađanja bespomoćnih prolaznika."

Čehoslovačka 1968[uredi | uredi izvor]

Tokom invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku, ubijeno je 72 Čeha i Slovaka (19 u Slovačkoj), 266 teško ranjeno i još 436 lakše ranjeno.[157][158]

Avganistan (1979–1989)[uredi | uredi izvor]

Za više informacija pogledajte: Sovjetski rat u Avganistanu
Avganistansko selo koje su Sovjeti uništili 1980-ih.

Istoričari Mohamad Kakar, V. Majkl Rajsman i Čarls Norči smatraju da je Sovjetski Savez kriv za počinjenje genocida u Avganistanu.[159][160] Vojska Sovjetskog Saveza ubila je veliki broj Avganistanaca da bi potisnula njihov otpor.[159] Sovjetske snage i njihovi saveznici ubili su oko 2 miliona Avganistanaca.[161] U jednom zapaženom incidentu Sovjetska armija počinila je masovno ubijanje civila u leto 1980. godine.[162] Jedan od zapaženih ratnih zločina bio je Lagmanski masakr u aprilu 1985. godine u selima Kas-Aziz-Kan, Čarbag, Bala Bag, Sabzabad, Mamdraver, Haider Kan i Pul-i-Jogi[163] u provinciji Lagman. Ubijeno je najmanje 500 civila.[164]

Da bi odvojila mudžahedine od lokalnog stanovništva i eliminisala njihovu podršku, sovjetska vojska je ubijala i odvodila civile i koristila taktiku spaljene zemlje kako bi sprečila njihov povratak. Oni su koristili mine i hemijske supstance širom zemlje.[162] Sovjetska vojska je neselektivno ubijala borce i neborce da bi obezbedila potčinjavanje lokalnog stanovništva.[162] Pokrajine Nangarhar, Gazni, Lagam, Kunar, Zabul, Kandahar, Badakšan, Lovgar, Paktija i Paktika bile su svedoci opsežnih programa depopulacije sovjetskih snaga.[160] Sovjetske snage otimale su avganistanske žene u helikopterima dok su leteli u potrazi za mudžahedinima. U novembru 1980. godine dogodili su se brojni takvi incidenti u raznim delovima zemlje, uključujući Lagman i Kamu. Sovjetski vojnici, kao i agenti KhAD-a, oteli su mlade žene iz grada Kabula i područja Darul Aman i Kair Kana, u blizini sovjetskih garnizona, da bi ih silovali.[165] Žene koje su ruski vojnici odveli i silovali njihove porodice su smatrale "obeščašćenim" ako bi se vratile kući.[166] Dezerteri iz sovjetske vojske 1984. takođe su potvrdili zverstva sovjetskih trupa nad avganistanskim ženama i decom, navodeći da su Avganistanke silovane.[167] Silovanje Avganistanki od strane sovjetskih trupa bilo je uobičajeno i 11,8 posto sovjetskih ratnih zločinaca u Avganistanu osuđeno je za krivično delo silovanja.[168] U Sovjetskom Savezu se negodovalo protiv štampe zbog prikazivanja ruskih "ratnih heroja" kao "ubica","agresora","silovatelja" i "narkomana".[169]

Pritisak u Azerbejdžanu (1988–1991)[uredi | uredi izvor]

Crni januar (azer. Qara Yanvar), poznat i kao Crna subota ili januarski masakr, bio je nasilno suzbijanje protesta u Bakuu od 19. do 20. januara 1990. godine, usled vanrednog stanja tokom raspada Sovjetskog Saveza.

U rezoluciji od 22. januara 1990. godine, Vrhovni sovjet Azerbejdžanske SSR proglasio je da je dekret Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR-a od 19. januara, koji se koristio za nametanje vanredne vladavine u Bakuu i vojno raspoređivanje, predstavljao čin agresije.[170] Crni januar povezan je sa ponovnim uspostavljanjem Azerbejdžanske Republike. Bila je to jedna od prilika tokom ere glasnosti i perestrojke u kojoj je SSSR primenjivao silu protiv neistomišljenika.

Suđenja za ratne zločine i pravno gonjenje[uredi | uredi izvor]

Letonski sud je 1995. godine osudio bivšeg oficira KGB Alfonsa Noviksa na doživotnu robiju zbog genocida tokom prisilnih deportacija 1940-ih.[171]

U 2003. godini, Augusta Kolka (rođen 1924), estonskog državljanina, i Pjotra Kislija (rođen 1921), ruskog državljanina, estonski sud je osudio za zločine protiv čovečnosti na po osam godina zatvora. Proglašeni su krivim za deportacije Estonaca 1949. godine. Kolk i Kislij su podneli žalbu Evropskom sudu za ljudska prava, navodeći da je u to vreme važio Krivični zakon iz 1946. Ruske SFSR primenjiv takođe u Estoniji, te da pomenuti zakonik nije predvideo kažnjavanje zločina protiv čovečnosti. Njihova žalba je odbijena pošto je sud utvrdio da je Rezolucija 95 Generalne skupštine OUN-a, usvojena 11. decembra 1946, deportaciju civila potvrdila kao zločin protiv čovečnosti prema međunarodnom pravu.[172]

U 2004. godini, Vasilij Kononov, sovjetskog partizana tokom Drugog svetskog rata, letonski vrhovni sud osudio je kao ratnog zločinca za ubistvo tri žene, od kojih je jedna bila trudna.[173][174] On je jedini bivši sovjetski partizan osuđen za zločin protiv čovečnosti.[175]

Litvanija je 27. marta 2019. godine osudila 67 bivših sovjetskih vojnih i zvaničnika KGB-a kojima su izrečene kazne od četiri do 14 godina zbog represije nad litvanskim civilima u januaru 1991. Na suđenju su bila prisutna samo dvojica – bivši sovjetski oficiri Jurij Mel i Genadij Ivanov, - dok su ostali osuđeni u odsustvu i kriju se u Rusiji.[176]

U popularnoj kulturi[uredi | uredi izvor]

Film[uredi | uredi izvor]

  • Žena u Berlinu (2008) prikazuje masovne seksualne napade koje su počinili sovjetski vojnici u sovjetskoj zoni okupirane Nemačke. Zasnovan je na dnevniku Marte Hilers.[177]
  • Admiral (2008), radnja filma odvija se tokom Ruskog građanskog rata, prikazuje crvene vojnike i mornare koji vrše brojne masakre nad bivšim pripadnicima carske ruske mornarice.
  • Zver (1988) smešten tokom sovjetsko-avganistanskog rata, prikazuje ratne zločine Crvene armije protiv civilnih neboraca i potragu za osvetom paštunskog klana.
  • Rat Čarlija Vilsona (2007), radnja filma se odvija tokom sovjetsko-avganistanskog rata, optužujući sovjetsku državu za sistematski genocid nad avganistanskim civilima. Spominje se da sovjetske snage nikoga ne ostavljaju živim, čak kolju i stoku kako bi izgladneli avganistanski narod.
  • Katinj (2007), prikazuje Katinjski masakr iz perspektive žrtava i višedecenijsku borbu njihovih porodica da saznaju istinu.

Književnost[uredi | uredi izvor]

  • Pruske noći (1974) ratna poema Aleksandra Solženjicina. Narator, oficir Crvene armije, odobrava zločine trupa kao osvetu za nacistička zlodela u Rusiji i nada se da će i sam učestvovati u pljački. Poema opisuje grupno silovanje Poljakinje koju su vojnici Crvene armije zamenili za Nemicu.[178] Prema recenziji za Njujork tajms, Solženjicin je pesmu napisao u trohejskom tetrametru, "imitirajući i raspravljajući sa najpoznatijom ruskom ratnom poemom Vasilij Tjorkin, Aleksandra Tvardovskog."[179]
  • Džem od kajsija i druge priče (2010) Aleksandra Solženjicina. U kratkoj priči o uzaludnim pokušajima maršala Georgija Žukova da napiše svoje memoare, penzionisani maršal se priseća na službu protiv seljačke pobune u provinciji Tambov. Podseća na dolazak Mihaila Tuhačevskog da preuzme komandu nad kampanjom i njegovo prvo obraćanje svojim ljudima. Najavio je da će taktike totalnog rata i spaljene zemlje biti korišćene protiv civila koji pomažu ili čak simpatiziraju seljačke pobunjenike. Žukov se s ponosom podseća kako je usvojena taktika Tuhačevskog i kako je uspela da slomi ustanak. U tom procesu, međutim, oni su praktično uništili okolno selo.
  • Čovek bez daha (2013) Filipa Kera. Trilogija Berni Gunter iz 1993. godine opisuje istrage sovjetskih ratnih zločina od strane Vermahta. Ker je u svom radu primetio da je Biro za ratne zločine Vermahta nastavio da postoji do 1945. O tome je pisalo u istoimenoj knjizi Alfreda M. de Zajasa, koju je 1989. godine objavio Univerzitet u Nebraski.[180]. . ISBN 978-0-399-16079-0.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)

Umetnost[uredi | uredi izvor]

  • Dana 12. oktobra 2013. godine, tada 26-godišnji poljski student umetnosti, Jerzi Bohdan Šumčik, podigao je pokretnu statuu pored Sovjetskog spomen obeležja na Drugi svetski rat u poljskom gradu Gdanjsku. Na statui je prikazan sovjetski vojnik koji pokušava da siluje trudnicu, vukući je za kosu jednom rukom dok joj drugom gura pištolj u usta. Vlasti su uklonile umetničko delo jer je postavljeno bez zvanične dozvole, ali je postojalo široko interesovanje za mnoge internet publikacije. Taj čin podstakao je gnevnu reakciju ruskog ambasadora u Poljskoj.[181][182][183]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Der Umgang mit den Denkmälern." Brandenburgische Landeszentrale für politische Bildung/Ministerium für Wissenschaft, Forschung und Kultur des Landes Brandenburg. Regina Scheer: Documentation of State headquarters for political education / ministry for science, research and culture of the State of Brandenburg , p. 89/90 [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. decembar 2007)

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Statiev 2010, str. 277
  2. ^ Davies 2006, str. 198
  3. ^ „How Putin Manipulates Russians Using Revisionist History”, Forbes, 2014-05-14 
  4. ^ Ash, Lucy (1. 5. 2016), „The rape of Berlin”, BBC News, Pristupljeno 15. 10. 2018 
  5. ^ Cichowlas, Ola (8. 5. 2017), How Russian Kids Are Taught World War II, The Moscow Times, Pristupljeno 14. 10. 2018 
  6. ^ Filipov, David (26. 06. 2017), „For Russians, Stalin is the 'most outstanding' figure in world history, followed by Putin”, The Washington Post, Pristupljeno 7. 08. 2017 
  7. ^ Hannikainen, Lauri; Hanski, Raija; Rosas, Allan (1992). Implementing humanitarian law applicable in armed conflicts: the case of Finland. str. 46. ISBN 978-0-7923-1611-4. 
  8. ^ Grenkevich, Leonid D.; Glantz, David M. (1999). Glantz, David M., ur. The Soviet partisan movement, 1941-1944: a critical historiographical analysis. str. 110. ISBN 978-0-7146-4874-3. 
  9. ^ a b William Korey, The Origins and Development of Soviet Anti-Semitism: An Analysis. Slavic Review, Vol. 31, No. 1 (Mar., 1972), pp. 111–135; included in: William Korey, Anti-Semitism in Russia, New York: Viking, 1973.
  10. ^ Klier, John Doyle (2004). Pogroms. Shlomo Lambroza. Cambridge University Press. str. 294. 
  11. ^ „Pogroms”. United States Holocaust Museum. 
  12. ^ Vladimir Markovčin, Vedi ž, Budennый, nas smelee... Sovsekretno.ru.
  13. ^ „MOŽNO LI VERITЬ REČISTЫM BЫLINNIKAM”. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  14. ^ Statья "Evrei Ukrainы v 1914–1920 gg." v Эlektronnoй evreйskoй эnciklopedii
  15. ^ Henry Abramson, Jewish Representation in the Independent Ukrainian Governments of 1917–1920, Slavic review, Vol. 50, No. 3 (Autumn, 1991), pp. 542–550
  16. ^ Levin, Nora (1991). The Jews in the Soviet Union Since 1917: Paradox of Survival. NYU Press. str. 43. ISBN 978-0-8147-5051-3. 
  17. ^ Encyclopaedia Judaica, "Pogroms". The Jewish Virtual Library. 2009; "...severe penalties were imposed not only on guilty individuals, who were executed, but also on complete army units, which were disbanded after their men had attacked Jews. Even though pogroms were still perpetrated after this, mainly by Ukrainian units of the Red Army at the time of its retreat from Poland (1920), in general, the Jews regarded the units of the Red Army as the only force which was able and willing to defend them." Retrieved December 29, 2014.
  18. ^ Midlarsky, Manus I. (2005). The Killing Trap: Genocide in the Twentieth CenturyNeophodna slobodna registracija. Cambridge University Press. str. 45. ISBN 978-0-521-81545-1. Pristupljeno 19. 06. 2017. 
  19. ^ Andrzej Kapiszewski, Controversial Reports on the Situation of the Jews in Poland in the Aftermath of World War Studia Judaica 7: 2004 nr 2(14) s. 257–304 (pdf)
  20. ^ Nagorski, Andrew (2007-09-18). The Greatest BattleNeophodna slobodna registracija. Simon and Schuster. str. 83. ISBN 9781416545736. Pristupljeno 2015-02-15 — preko Internet Archive. „Soviet terror Poland 1940.” 
  21. ^ Applebaum, Anne (2003). Gulag: A History. Doubleday. str. 583. ISBN 0-7679-0056-1. : "both archives and memoirs indicate that it was a common practice in many camps to release prisoners who were on the point of dying, thereby lowering camp death statistics."
  22. ^ „The Progress Report” (PDF). Latvia's History Commission. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 03. 2014. g. Pristupljeno 30. 05. 2021. 
  23. ^ De Zayas, Alfred M., The Wehrmacht War Crimes Bureau, 1939–1945, University of Nebraska Press, Lincoln, NE, 1989, 3rd revised edition Picton Press, Rockland, Maine 2003. OCLC 598598774 Translation of: Die Wehrmacht-Untersuchungsstelle.
  24. ^ Pearson, Graham S. „Uses of CW since the First World War”. FEDERATION OF AMERICAN SCIENTISTS. Arhivirano iz originala 2010-08-22. g. Pristupljeno 2010-06-28. 
  25. ^ Hedin, Sven Anders; Bergman, Folke (1944). History of the expedition in Asia, 1927-1935, Part 3. Stockholm: Göteborg, Elanders boktryckeri aktiebolag. str. 112. Pristupljeno 28. 11. 2010. 
  26. ^ Magnus Ilmjärv Hääletu alistumine, (Silent Submission), Tallinn, Argo. . 2004. ISBN 9949-415-04-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  27. ^ Wulf, Meike (2016). Shadowlands: Memory and History in Post-Soviet Estonia. Berghahn Books. str. 46. ISBN 9781785330742. 
  28. ^ Toomas Hiio, ur. (2006). Estonia, 1940-1945: Reports of the Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity. Estonian Foundation for the Investigation of Crimes Against Humanity. str. 886. ISBN 9789949130405. 
  29. ^ Anatol Lieven (2005). The Baltic Revolution: Estonia, Latvia, Lithuania and the Path to Independence. str. 424. ISBN 0-300-06078-5. 
  30. ^ „CommunistCrimes.org - Historical Introduction”. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  31. ^ Vetik, Raivo (2002). „Cultural and Social Makeup of Estonia”. Ur.: Pål Kolstø. National Integration and Violent Conflict in Post-Soviet Societies: The Cases of Estonia and Moldova. Rowman & Littlefield Publishers. str. 74. ISBN 9781461639459. 
  32. ^ Valge raamat, pp. 25–30
  33. ^ Mertelsmann, Olaf (2009). „Soviet mass violence in Estonia revisited”. Journal Journal of Genocide Research. 11 (2–3): 307—322. S2CID 144908587. doi:10.1080/14623520903119001. 
  34. ^ Conclusions of the Estonian International Commission for the Investigation of Crimes Against Humanity Arhivirano 2007-06-09 na sajtu Wayback Machine, historycommission.ee; accessed 13 December 2016.
  35. ^ Kareda, Endel (1949). Estonia in the Soviet Grip: Life and Conditions under Soviet Occupation 1947–1949. London: Boreas.
  36. ^ Uustalu, Evald (1952). The History of Estonian People. London: Boreas.
  37. ^ Laar, Mart (2006). Deportation from Estonia in 1941 and 1949 Arhivirano 2009-02-25 na sajtu Wayback Machine. Estonia Today: Fact Sheet of the Press and Information Department, Estonian Ministry of Foreign Affairs (June 2006).
  38. ^ 70th anniversary of deportation and uprising of 1941, The Baltic Times, 29 June 2011; retrieved 6 May 2013.
  39. ^ The Soviet Occupation of Estonia in 1940-1941 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. februar 2014), mnemosyne.ee; retrieved 6 May 2013.
  40. ^ Weiss-Wendt, Anton (1998). „The Soviet Occupation of Estonia in 1940–41 and the Jews”. Holocaust and Genocide Studies. 12 (2): 308—25. doi:10.1093/hgs/12.2.308. 
  41. ^ Martin, Terry (1998). „The Origins of Soviet Ethnic Cleansing” (PDF). The Journal of Modern History. 70 (4): 813—861. JSTOR 10.1086/235168. doi:10.1086/235168. 
  42. ^ Mart Laar, War in the woods, The Compass Press, Washington, 1992, p. 10
  43. ^ Eesti rahva kannatuste aasta. Tallinn, 1996, p. 234.
  44. ^ „Kultuur ja Elu - kultuuriajakiri”. Pristupljeno 14. 2. 2016. 
  45. ^ Mart Laar: Tavaline stalinism Arhivirano 2009-08-27 na sajtu Wayback Machine, printed in Postimees 16 August 2007
  46. ^ a b „Deportation of 14 June 1941: crime against humanity: materials of an International Conference 12-13 June. (2001)”. Latvijas vēstures institūts. 14. 06. 2012. Pristupljeno 18. 06. 2017 — preko latvianhistory.com. 
  47. ^ „CommunistCrimes.org - Historical Introduction”. Arhivirano iz originala 21. 06. 2009. g. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  48. ^ International Commission For the Evaluation of the Crimes of the Nazi and Soviet Occupation Regimes in Lithuania, Mass Arrests and Torture in 1944-1953 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. mart 2014) ‍:2–3(=10%+ of 142,579 arrested)
  49. ^ International Commission For the Evaluation of the Crimes of the Nazi and Soviet Occupation Regimes in Lithuania, Deportations of the Population in 1944-1953 Arhivirano 2013-06-01 na sajtu Wayback Machine, paragraph 14
  50. ^ „On This Day 13 January 1991: Bloodshed at Lithuanian TV station”. BBC News. Pristupljeno 2011-09-13. 
  51. ^ Sanford, George (2007). Katyn and the Soviet Massacre of 1940: Truth, Justice and Memory. Routledge. str. 2. ISBN 978-1-134-30300-7. Pristupljeno 19. 6. 2017. 
  52. ^ WorldCat, Thomas Urban. Library catalog. Holdings. Retrieved December 28, 2014.
  53. ^ Tomas Urban, Der Verlust Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. mart 2009), str. 9: "Masovne deportacije u Rusiju. Od ranog jutra vagoni sa čitavim poljskim porodicama vuku se gradom do železničke stanice. Uklonjene su bogatije poljske porodice, porodice nacionalno orijentisanih pristalica, poljskih patriota, inteligencija, porodice zatvorenika u sovjetskim zatvorima, bilo je teško čak dobiti ideju o kategoriji ljudi koji su deportovani. Plač, kukanje i strašni očaj u poljskim dušama [...] Sovjeti su glasno zadovoljni i prete da će uskoro svi Poljaci biti deportovani. I to bi se moglo očekivati, jer su celog 20. juna i sledećeg 21. juna [1941] neprestano dovozili ljude na železničku stanicu. “- Alojza Pjesjevičovna." Alojza Piesiewiczówna.
  54. ^ a b Thomas Urban, Der Verlust Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. mart 2009) (PDF file, direct download), Verlag C. H. Beck. . 2004. str. 145. ISBN 3-406-54156-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). "Revolution durch den Strick."
  55. ^ Interview Arhivirano na sajtu Wayback Machine (27. март 2009) with Tomasz Strzembosz: Die verschwiegene Kollaboration Transodra, 23. Dezember 2001, p. 2
  56. ^ а б в Gross, Jan T. (2002). Revolution From Abroad: The Soviet Conquest of Poland's Western Ukraine and Western Belorussia. Princeton University Press. стр. 181—182. ISBN 0-691-09603-1. 
  57. ^ Tadeusz Piotrowski (1998), Poland's Holocaust, McFarland. ISBN 0-7864-0371-3. Chapter: Soviet terror, pp. 14 (Google Books). "By the time the war was over, some 1 million Polish citizens – Christians and Jews alike – had died at the hands of the Soviets."
  58. ^ Carroll Quigley, Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time, G. S. G. & Associates, Incorporated; New Ed edition, June. . 1975. str. 20. ISBN 0-945001-10-X.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  59. ^ Jerzy Węgierski (1991). Lwów pod okupacją sowiecką 1939-1941. Warszawa: Editions Spotkania. str. 272-273. ISBN 83-85195-15-7. 
  60. ^ "W czterdziestym nas Matko na Sibir zesłali". Polska a Rosja 1939-42. Wybór i opracowanie Jan Tomasz Gross, Irena Grudzińska-Gross. Wyd. I krajowe Warszawa 1990, Wyd. Res Publica i Wyd. Libra. . str. 60. ISBN 83-7046-032-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  61. ^ Gottfried Schramm; Jan T. Gross; Manfred Zeidler (1997). Bernd Wegner, ur. From Peace to War: Germany, Soviet Russia and the World, 1939-1941. Berghahn Books. str. 47—79. ISBN 1-57181-882-0. 
  62. ^ Snyder, Timothy (2010). Bloodlands: Europe Between Hitler and Stalin. Basic Books. str. 194. ISBN 0-465-00239-0. 
  63. ^ Grzegorz Baziur, "Armia Czerwona na Pomorzu Gdańskim 1945–1947" Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej" 2002, nr 7
  64. ^ Janusz Wróbel, "Wyzwoliciele czy Okupanci. Żołnierze Sowieccy w Łódzkim 1945–1946" Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej 2002, nr 7.
  65. ^ Łukasz Kamiński "Obdarci,głodni,żli, Sowieci w oczach Polaków 1944–1948" Biuletyn Instytutu Pamięci Narodowej 2002, nr 7
  66. ^ Mariusz Lesław Krogulski, "Okupacja w imię sojuszu" Poland 2001.
  67. ^ From reviews of Norman Davies, God's Playground, Columbia. ISBN 0231128177. "On the 22 August the NKVD was ordered to arrest and disarm all members of the Home Army who fell into their hands." — {{cite news|author=Carlo D'Este|title= Rising '44': Betraying Warsaw|publisher=New York Times|url=http://polish-jewish-heritage.org/eng/July_04_Two_reviews_Norman_Davies.htmdate=July 25, 2004.|quote="While [at the same time] the NKVD under General Ivan Serov was unleashing another brutal purge against the Poles in the liberated territories of Poland." — Donald Davidson, Rising '44' by Norman Davies Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. septembar 2015), London, Macmillan. . 2004. ISBN 0-333-90568-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). Retrieved December 28, 2014.
  68. ^ Andrzej Paczkowski, Poland, the 'Enemy Nation' Arhivirano na sajtu Wayback Machine (21. januar 2021), pp. 372-375 (in) Black Book of Communism. Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press, London, 1999. "The territories newly annexed by the USSR in the autumn of 1944 subsequently witnessed arrests on a massive scale followed by deportations to the gulags or transfer to forced-labor sites, particularly in the Donetsk region." Retrieved December 28, 2014.
  69. ^ Tadeusz Piotrowski (2007). Poland's holocaust. str. 131. ISBN 0-7864-2913-5. 
  70. ^ Rzeczpospolita, 02.10.04 Nr 232, Wielkie polowanie: Prześladowania akowców w Polsce Ludowej (Great hunt: the persecutions of AK soldiers in the People's Republic of Poland). Retrieved June 7, 2006.
  71. ^ Agnieszka Domanowska, Mały Katyń. 65 lat od obławy augustowskiej (Little Katyn. The 65 anniversary of Augustow roundup), Gazeta Wyborcza, 2010-07-20.
  72. ^ IPN. „"Zbrodnie w majestacie prawa 1944–1956" – Kraków 2006 [Crimes in the Name of the Law]”. Instytut Pamięci Narodowej. Arhivirano iz originala 30. 9. 2012. g. Pristupljeno 30. 9. 2013. 
  73. ^ Andrzej Kaczyński (02.10.04), „Wielkie polowanie: Prześladowania akowców w Polsce Ludowej”. Arhivirano iz originala 19. 12. 2007. g. Pristupljeno 2011-11-06.  (Great hunt: The persecutions of AK soldiers in the People's Republic of Poland), Rzeczpospolita, Nr 232, last accessed 30 September 2013.
  74. ^ a b Ostrowska, Joanna; Zaremba, Marcin (2009-03-07). „"Kobieca gehenna" (The women's ordeal)”. No 10 (2695) (na jeziku: poljski). Polityka. str. 64—66. Arhivirano iz originala 23. 03. 2019. g. Pristupljeno 21. 4. 2011. „Generally speaking, the attitude of Soviet servicemen toward women of Slavic background was better than toward those who spoke German. Whether the number of purely Polish victims could have reached or even exceeded 100,000 is only a matter of guessing.”  
    Dr. Marcin Zaremba Arhivirano 2011-10-07 na sajtu Wayback Machine of Polish Academy of Sciences, the co-author of the article cited above – is a historian from Warsaw University Department of History Institute of 20th Century History (cited 196 times in Google scholar). Zaremba published a number of scholarly monographs, among them: Komunizm, legitymizacja, nacjonalizm (426 pages),[2] Marzec 1968 (274 pages), Dzień po dniu w raportach SB (274 pages), Immobilienwirtschaft (German, 359 pages), see inauthor:"Marcin Zaremba" in Google Books.
    Joanna Ostrowska Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. mart 2016) of Warsaw, Poland, is a lecturer at Departments of Gender Studies at two universities: the Jagiellonian University of Kraków, the University of Warsaw as well as, at the Polish Academy of Sciences. She is the author of scholarly works on the subject of mass rape and forced prostitution in Poland in the Second World War (i.e. "Prostytucja jako praca przymusowa w czasie II Wojny Światowej. Próba odtabuizowania zjawiska," "Wielkie przemilczanie. Prostytucja w obozach koncentracyjnych," etc.), a recipient of Socrates-Erasmus research grant from Humboldt Universitat zu Berlin, and a historian associated with Krytyka Polityczna.
  75. ^ a b Rita Pagacz-Moczarska (2004). „Okupowany Kraków - z prorektorem Andrzejem Chwalbą rozmawia Rita Pagacz-Moczarska” [Prof. Andrzej Chwalba talks about the Soviet-occupied Kraków]. Alma Mater (na jeziku: poljski). Jagiellonian University (4). Arhivirano iz originala 24. 5. 2008. g. Pristupljeno 5. 01. 2014. „An interview with Andrzej Chwalba, Professor of history at the Jagiellonian University (and its prorector), conducted in Kraków by Rita Pagacz-Moczarska, and published by an online version of the Jagiellonian University's Bulletin Alma Mater. The article concerning World War II history of the city ("Occupied Krakow"), makes references to the fifth volume of History of Krakow entitled "Kraków in the years 1939-1945," see bibliogroup:"Dzieje Krakowa: Kraków w latach 1945-1989" in Google Books . ISBN 83-08-03289-3.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) written by Chwalba from a historical perspective, also cited in Google scholar.” 
  76. ^ Nykänen, Anna-Stina (19. 11. 2006). „Too awful an image of war: Sixty years on, there are no grounds to withhold images kept in a Finnish Defence Forces' safe”. Helsingin Sanomat. Arhivirano iz originala 16. 12. 2006. g. 
  77. ^ „Iltalehti - Kuvagalleria”. Arhivirano iz originala 19. 12. 2008. g. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  78. ^ „Iltalehti - Kuvagalleria”. Arhivirano iz originala 19. 12. 2008. g. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  79. ^ Nikkilä, Reijo (2002). Alava, Teuvo; Frolov, Dmitri; Nikkilä, Reijo, ur. Rukiver!: Suomalaiset sotavangit Neuvostoliitossa (na jeziku: finski). Edita. str. 17. ISBN 951-37-3706-3. 
  80. ^ Malmi, Timo (2005). „Jatkosodan suomalaiset sotavangit”. Ur.: Leskinen, Jari; Juutilainen, Antti. Jatkosodan pikkujättiläinen (na jeziku: finski) (1st izd.). Werner Söderström Osakeyhtiö. str. 1022—1032. ISBN 951-0-28690-7. 
  81. ^ Marshall 2010, str. 335.
  82. ^ Polian, Polian (2004). Against Their Will. Hungary: Central European Press. str. 313. ISBN 9639241687. 
  83. ^ Pohl, J. Otto (1997). The Stalinist Penal System. McFarland. str. 58. ISBN 0786403365. 
  84. ^ Archived 14 January 2009 at the Wayback Machine.
  85. ^ Sebag Montefiore, Simon . Stalin: The Court of the Red Tsar. W&N. . 2014. str. 84. ISBN 978-1780228358.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć). "By 1937, 18,5 million were collevtivized but there were now only 19.9 million households: 5.7 million households, perhaps 15 million persons, had been deported, many of them dead"
  86. ^ article by Bogdan Musial: Ostpolen beim Einmarsch der Wehrmacht nach dem 22. Juni 1941 on the website of "Historisches Centrum Hagen"
  87. ^ Bogdan Musial: Konterrevolutionäre Elemente sind zu erschießen, Propyläen. . 2000. ISBN 3-549-07126-4.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  88. ^ Vouitra 2011, str. 170.
  89. ^ Το πογκρόμ κατά των Ελλήνων της ΕΣΣΔ, ΕΛΛΑΔΑ, 09.12.2007
  90. ^ Bugay 1996, str. 94.
  91. ^ http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/country_profiles/4580467.stm Regions and territories: Kalmykia
  92. ^ „Press briefing notes on Crimean Tatars”. United Nations Human Rights Office. 17. 05. 2016. Pristupljeno 18. 07. 2019. 
  93. ^ a b v Taagepera 2013, str. 144
  94. ^ Taagepera 2013, str. 143
  95. ^ Scott and Liikanen (2013), pp. 59–60
  96. ^ Evmenov and Muslimov (2010), p. 92
  97. ^ „Chechnya: European Parliament recognises the genocide of the Chechen People in 1944”. Unrepresented Nations and Peoples Organization. 27. 02. 2004. Arhivirano iz originala 4. 06. 2012. g. Pristupljeno 23. 05. 2012. 
  98. ^ „Texts adopted: Final edition EU-Russia relations”. Brussels: European Parliament. 26. 2. 2004. Arhivirano iz originala 23. 09. 2017. g. Pristupljeno 22. 09. 2017. 
  99. ^ Naimark 1995 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFNaimark1995 (help)
  100. ^ Yamaletdinov Ruslan aka Dime. „N. Mendkovič. Kto "iznasiloval Germaniю"? (častь 1)”. Arhivirano iz originala 11. 08. 2011. g. Pristupljeno 14. 02. 2016. 
  101. ^ Rzheshevskii, Oleg Aleksandrovich. Berlinskaя operaciя 1945 g.: diskussiя prodolžaetsя [The Berlin Operation of 1945: The debate continues] (na jeziku: ruski). gpw.tellur.ru. Arhivirano iz originala 1. 04. 2012. g. 
  102. ^ Turchenko, Sergei (5. 05. 2011). Seks-Osvoboždenie: эrotičeskie mifы Vtoroй mirovoй [Sexual Liberation: erotic myths about the Second World] (na jeziku: ruski). svpressa.ru. Arhivirano iz originala 30. 05. 2014. g. Pristupljeno 18. 06. 2017. 
  103. ^ Thomas Urban Der Verlust, p. 145, Verlag C. H. Beck. . 2004. ISBN 3-406-54156-9.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  104. ^ a b Beevor, Antony (2002). Berlin: The Downfall 1945. Penguin Books. ISBN 0-670-88695-5. 
  105. ^ a b Documentary Arhivirano 7 avgust 2007 na sajtu Wayback Machine on German public TV (ARD) of 2005
  106. ^ Thomas Darnstädt, Klaus Wiegrefe "Vater, erschieß mich!" in Die Flucht, S. 28/29 (Herausgeber Stefan Aust und Stephan Burgdorff), dtv und SPIEGEL-Buchverlag. . ISBN 3-423-34181-5.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  107. ^ article in Berliner Zeitung of 1998 Arhivirano 25 decembar 2007 na sajtu Wayback Machine
  108. ^ Claus-Dieter Steyer, "Stadt ohne Männer" (City without men), Der Tagesspiegel at „Archived copy”. Arhivirano iz originala 27. 05. 2012. g. Pristupljeno 2012-05-27. 
  109. ^ Knabe, Hubertus (2005). Tag der Befreiung? Das Kriegsende in Ostdeutschland (A day of liberation? The end of the war in Eastern Germany) (na jeziku: nemački). Propyläen. ISBN 3-549-07245-7. 
  110. ^ a b Wolfgang, Leonhard (1979). Child of the Revolution. Pathfinder Press. ISBN 0-906133-26-2. 
  111. ^ Naimark 1995 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFNaimark1995 (help)
  112. ^ Vertreibung und Vertreibungsverbrechen 1945–1978. Bericht des Bundesarchivs vom 28 Mai 1974. Archivalien und ausgewälte Erlebenisberichte, Bonn 1989, pp. 40-41, 46-47, 51-53)
  113. ^ Clodfelter, Michael. Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Reference to Casualty and Other Figures, 1500–2000 (2nd izd.). str. 515. ISBN 0-7864-1204-6. 
  114. ^ Peter Antill/Peter Dennis, Berlin 1945: End of the Thousand Year Reich, 2005 Osprey Publishing, p. 85
  115. ^ Hanna Schissler The Miracle Years: A Cultural History of West Germany, 1949–1968 [3]
  116. ^ Ostrowska, Zaremba: "Kobieca gehenna". Krytyka Polityczna, 4 March 2009. Source: Polityka nr 10/2009 (2695).
  117. ^ 'They raped every German female from eight to 80', The Guardian
  118. ^ Johnson, Daniel (24. 01. 2002). „Red Army troops raped even Russian women as they freed them from camps”. Telegraph.co.uk. Pristupljeno 14. 2. 2016. 
  119. ^ Beevor, Antony (2002). Berlin The Downfall 1945. Viking Press. str. 326–327. ISBN 978-0-670-03041-5. 
  120. ^ Naimark, Norman M. (1995). The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949. Cambridge: Belknap. str. 92. ISBN 0-674-78405-7. 
  121. ^ Naimark 1995, str. 132–133 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFNaimark1995 (help)
  122. ^ Summers, Chris (29. 04. 2002). „Red Army rapists exposed”. bbc.co.uk. Pristupljeno 18. 06. 2017. 
  123. ^ Bessel, Richard; Schumann, Dirk (2003). Life after Death: Approaches to a Cultural and Social History of Europe. Cambridge University Press. str. 132. ISBN 0-521-00922-7. 
  124. ^ Ungvary, Krisztian (2005). The Siege of Budapest. New Haven: Yale University Press. str. 348–350. ISBN 0-300-10468-5. 
  125. ^ a b James, Mark (2005). „Remembering Rape: Divided Social Memory and the Red Army in Hungary 1944–1945”. Past & Present. Oxford University Press. 188 (August 2005): 133—161. ISSN 1477-464X. S2CID 162539651. doi:10.1093/pastj/gti020. 
  126. ^ Naimark, Norman M. (1995). The Russians in Germany: A History of the Soviet Zone of Occupation, 1945–1949. Cambridge: Belknap. str. 70–71. ISBN 0-674-78405-7. 
  127. ^ Birstein, Vadim (3. 05. 2002). „Johnson's Russia List”. Arhivirano iz originala 9. 01. 2012. g. Pristupljeno 2015-02-11. „What makes this particular memoir unusual is that Soviet officials confirmed at the diplomatic level one of his descriptions – the rape of a woman servant at the Swedish Legation” 
  128. ^ Montgomery, John Flournoy (1947). Swiss Legation Report of the Russian Invasion of Hungary in the Spring of 1945. Hungary – The Unwilling Satellite. New York: The Devin Adair Co. str. Appendix III. ISBN 1-931313-57-1. 
  129. ^ Djilas (1962), Conversations with Stalin, Harcourt, Brace & World, New York. pp. 88-89.
  130. ^ a b Naimark 1995, str. 70–71 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFNaimark1995 (help)
  131. ^ Djilas 1962, str. 87–89
  132. ^ Djilas (1962), page 95.
  133. ^ a b Mayumi Itoh. Japanese War Orphans in Manchuria: Forgotten Victims of World War II. Palgrave Macmillanyear=2010. str. 34. ISBN 978-0-230-62281-4. 
  134. ^ a b Fujiwara, 1995 pp. 323
  135. ^ Ealey, Mark. „An August Storm: the Soviet-Japan Endgame in the Pacific War”. Japan Focus. Pristupljeno 21. 2. 2014. 
  136. ^ Okushi, 1996 pp. 158–164
  137. ^ Jones, F. C. (1949). „Chapter XII - Events in Manchuria, 1945-47” (PDF). Manchuria since 1931. London, Oxford University Press: Royal Institute of International Affairs. str. 224—5 and pp. 227—9. Arhivirano iz originala (PDF) 19. 12. 2013. g. Pristupljeno 17. 5. 2012. 
  138. ^ Pakula, Hannah (2009). The last empress: Madame Chiang Kai-Shek and the birth of modern ChinaNeophodna slobodna registracija. Simon and Schuster. str. 530. ISBN 978-1-4391-4893-8. Pristupljeno 2010-06-28. „mukden berlin rape and pillage.” 
  139. ^ Heinzig, Dieter (2004). The Soviet Union and communist China, 1945-1950: the arduous road to the alliance. M.E. Sharpe. str. 82. ISBN 0-7656-0785-9. Pristupljeno 2010-11-28. 
  140. ^ Lim, Robyn (2003). The geopolitics of East Asia: the search for equilibrium. Psychology Press. str. 86. ISBN 0-415-29717-6. Pristupljeno 2010-11-28. 
  141. ^ Spector, Ronald H. (2008). In the Ruins of Empire: The Japanese Surrender and the Battle for Postwar Asia. Random House, Inc. str. 33. ISBN 978-0-8129-6732-6. Pristupljeno 2010-11-28. 
  142. ^ Hess, Christian A. „From Colonial Jewel to Socialist Metropolis: Dalian 1895-1955” (PDF). 
  143. ^ Asmolov, Konstantin (2008). „Pobeda na Dal'nem Vostoke” [Victory in the Far East]. Ur.: Dyukov, Aleksandr; Pyhalov, Igor. Velikaya obolgannaya voina [The Great Slandered War] (na jeziku: ruski). 2. Moscow: Yauza. Arhivirano iz originala 04. 09. 2017. g. Pristupljeno 30. 05. 2021. 
  144. ^ Edele, Mark. „The Cambridge History of the Second World War”. 
  145. ^ a b v Ealey, Mark (26. 2. 2006). „An August Storm: the Soviet-Japan Endgame in the Pacific War”. The Asia-Pacific Journal: Japan Focus. Pristupljeno 14. 11. 2010. 
  146. ^ Jacob Robinson. Transfer of Property in Enemy Occupied Territory. The American Journal of International Law, Vol. 39, No. 2 (Apr., 1945), pp. 216-230
  147. ^ Isvestiya, 28 April 1942.
  148. ^ Alfred-Maurice de Zayas (1990), The Wehrmacht War Crimes Bureau, 1939-1945, University of Nebraska Press. pp. 164-165
  149. ^ Zayas (1990), page 178.
  150. ^ Zayas 1990, str. 162–210
  151. ^ Hubertus Knabe Tag der Befreiung? Das Kriegsende in Ostdeutschland, Propyläen. . 2005. ISBN 3-549-07245-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  152. ^ Rossiiskaia Akademiia nauk. Liudskie poteri SSSR v period vtoroi mirovoi voiny:sbornik statei. Sankt-Peterburg. . 1995. ISBN 5-86789-023-6.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  153. ^ Rüdiger Overmans. Deutsche militärische Verluste im Zweiten Weltkrieg. Oldenbourg. . 2000. ISBN 3-486-56531-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  154. ^ Zayas 1990, str. 180–186
  155. ^ Zayas 1990, str. 187–191
  156. ^ United Nations Report of the Special Committee on the problem of Hungary (PDF). 1957. 
  157. ^ Prague Spring - Springtime for Prague. Accessed 08/28/2017.
  158. ^ Williams 1997, str. 158
  159. ^ a b Kakar, Mohammed (3. 03. 1997). The Soviet Invasion and the Afghan Response, 1979-1982. University of California Press. ISBN 9780520208933. „Veliki broj Avganistanaca je ubijen da bi suzbili otpor vojsci Sovjetskog Saveza, koja je želela da opravda svoj klijentski režim i ostvari svoj cilj u Avganistanu.” 
  160. ^ a b Reisman, W. Michael; Norchi, Charles H. „Genocide and the Soviet Occupation of Afghanistan” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 26. 10. 2016. g. Pristupljeno 7. 01. 2017. „Prema izveštajima, u sledećim avganistanskim provincijama sprovedeni su značajni programi depopulacije: Gazni, Nagarhar, Lagam, Kandahar, Zabul, Badakšan, Lovgar, Paktija, Paktika i Kunar ... Postoje značajni dokazi da je počinjen genocid nad avganistanskim narodom udruženim snagama Demokratske Republike Avganistan i Sovjetskog Saveza.” 
  161. ^ Klass, Rosanne (1994). The Widening Circle of Genocide. Transaction Publishers. str. 129. ISBN 9781412839655. „Tokom četrnaest godina komunističke vladavine, sovjetske snage i njihovi punomoćnici - četiri komunistička režima u Kabulu i Istočni Nemci, Bugari, Česi, Kubanci, Palestinci, Indijci i drugi, ubili su oko 1,5 do 2 miliona avganistanskih civila. To nisu bile borbene žrtve ili neizbežne civilne žrtve ratovanja. Sovjetske i lokalne komunističke snage retko su napadale rasejane gerilske grupe avganistanskog otpora, osim na nekoliko strateških mesta poput doline Pandžšer. Umesto toga, oni su namerno ciljali civilno stanovništvo, pre svega u ruralnim oblastima.” 
  162. ^ a b v Kakar, Mohammed (3. 03. 1997). The Soviet Invasion and the Afghan Response, 1979-1982. University of California Press. ISBN 9780520208933. „Incidenti masovnog ubijanja neborbenih civila primećeni su u leto 1980. godine ... Sovjeti su smatrali potrebnim da suzbiju bespomoćne civile ubijajući ih neselektivno, prisiljavajući ih da beže u inostranstvo i uništavajući njihove useve i sredstva za navodnjavanje, osnovu njihove egzistencije. Bacanje mina iz vazduha, postavljanje mina i upotreba hemijskih supstanci, iako ne u širokim razmerama, takođe su trebali da posluže u iste svrhe ... preduzeli su vojne operacije u nastojanju da osiguraju brzo potčinjavanje: otuda široka upotreba vazdušnog oružja, posebno helikopterskog oružja ili vrste nepreciznog oružja koje ne može razlikovati borce i neborce.” 
  163. ^ „Diplomats report massacre in Afghanistan”. United Press International. 14. 05. 1985. Pristupljeno 24. 08. 2020. 
  164. ^ Bellamy, Alex J. (2012). Massacres and Morality: Mass Atrocities in an Age of Civilian Immunity. Oxford: Oxford University Press. str. 281. ISBN 9780199288427. 
  165. ^ Kakar, M. Hassan (1995). The Soviet Invasion and the Afghan Response, 1979-1982. University of California Press. ISBN 9780520208933. „Dok su trajale vojne operacije u zemlji, žene su stalno otimane. Dok su leteli u potrazi za mudžahedinima, helikopteri bi sleteli na polja gde su primećene žene. Dok avganistanske žene uglavnom obavljaju kućne poslove, one takođe rade na poljima pomažući svojim muževima ili obavljajući poslove same. Žene su sada bile izložene Rusima, koji su ih kidnapovali helikopterima. Do novembra 1980. godine dogodili su se brojni takvi incidenti u raznim delovima zemlje, uključujući Lagman i Kamu. I u gradu Kabulu Rusi su kidnapovali žene, odvozeći ih u tenkovima i drugim vozilima, posebno po mraku. Takvi incidenti događali su se uglavnom u oblastima Darul Aman i Kair Kana, u blizini sovjetskih garnizona. Ponekad su otmice počinjene i tokom dana. Isto su učinili i agenti KhAD-a. Male grupe agenata pokupile bi mlade žene na ulicama, očigledno da bi ih ispitali, ali u stvarnosti da bi zadovoljili njihovu požudu: u ime sigurnosti, imale su moć da čine prekomernosti.” 
  166. ^ The War Chronicles: From Flintlocks to Machine Guns. Fair Winds. str. 393. ISBN 9781616734046. „Konačno oružje terora koje su Sovjeti koristili protiv mudžahedina bila je otmica avganistanskih žena. Vojnici koji su leteli helikopterima tražili su žene koje rade na polju u odsustvu njihovih muškaraca, i odvodili bi ih u zatočeništvo. Ruski vojnici u gradu Kabulu takođe bi krali mlade žene. Predmet je bio silovanje, mada su ponekad žene i ubijane. Žene koje su se vratile kući često su smatrane doživotno obeščašćenima.” 
  167. ^ Sciolino, Elaine (3. 08. 1984). „4 Soviet Deserters Tell Of Cruel Afghanistan War”. The New York Times. Pristupljeno 6. 01. 2017. „Ne mogu da sakrijem činjenicu da su ubijane žene i deca', rekao je kasnije u intervjuu Nikolaj Movčan (20), Ukrajinac, koji je bio narednik i bio na čelu tima za lansiranje granata. 'A čuo sam za Avganistanke koje su silovane.” 
  168. ^ Harrington, Carol (22. 04. 2016). Politicization of Sexual Violence: From Abolitionism to Peacekeeping. Routledge. str. 104—. ISBN 978-1-317-07861-6. 
  169. ^ Braithwaite, Rodric (11. 09. 2013). Afgantsy: The Russians in Afghanistan 1979-89. Oxford University Press. str. 323—324. ISBN 978-0-19-932248-0. 
  170. ^ Kushen, Neier, p. 45
  171. ^ Latvia Gives K.G.B. Aide A Life Term Associated Press. The New York Times. 14.12.1995
  172. ^ „Full text of European Court of Human Rights Decision on the case Kolk and Kislyiy v. Estonia: Non-Applicability of Statutory Limitations to Crimes against Humanity”. Council of Europe. 17. 01. 2006. 
  173. ^ "Augstākās tiesas pārstāvji Strasbūrā gūst ieskatu cilvēktiesību aizsardzībā" Arhivirano 2015-04-02 na sajtu Wayback Machine, Augstākās Tiesa. 24 septembris 2007. Retrieved 19 March 2015.
  174. ^ "CASE OF KONONOV v. LATVIA", European Court of Human Rights. 17 May 2010. Retrieved 18 May 2010.
  175. ^ "Amid V-Day Festivities, Soviet Partisan Braces For War Crimes Verdict", Radio Free Europe. Claire Bigg. 7 May 2010. Retrieved 18 May 2010.
  176. ^ „Lithuania convicts Russians of war crimes under Soviet rule”. BBC News. 27. 03. 2019. Pristupljeno 16. 7. 2019. 
  177. ^ Hintergrund "Anonyma". Die ungeheure sexuelle Gewalt der Roten Armee (German), [4] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. januar 2009)
  178. ^ Davies, Norman (1982). God's Playground. A History of Poland, Columbia University Press, Vol. II. ISBN 0-231-12819-3. 
  179. ^ Proffer, Carl R. (7. 8. 1977). „Russia in Prussia”. The New York Times. Pristupljeno 18. 6. 2017. 
  180. ^ A Man without Breath, p. 463-4.
  181. ^ „Polish artist in hot water over Soviet rapist sculpture”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2013. g. Pristupljeno 14. 2. 2016. 
  182. ^ „Poland will not charge artist over Soviet rapist sculpture - news.net”. 20. 10. 2013. Arhivirano iz originala 20. 10. 2013. g. 
  183. ^ SPIEGEL ONLINE, Hamburg, Germany (17. 10. 2013). „Skulptur einer Vergewaltigung in Polen schockiert russischen Botschafter”. SPIEGEL ONLINE. Pristupljeno 14. 02. 2016. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Sovjetski ratni zločini na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетски_ратни_злочини&oldid=27677761”