Јован Рајић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Disambig.svg
Друга значења су пописана у чланку Јован Рајић (вишезначна одредница).
Јован Рајић

Jovan Rajic.jpg

Општи подаци
Датум рођења 21. септембар 1726.
Место рођења Сремски Карловци (Аустријско царство, данас Србија)
Датум смрти 22. децембар 1801.
Место смрти Ковиљ (Аустријско царство, данас Србија)
Рад

Јован Рајић (Сремски Карловци, 21. септембар 1726Ковиљ, 22. децембар 1801) је био српски историчар, писац и педагог.

Рајић је рођен у Карловцима, где је Рајић похађао „словенску школу“ Емануела Козачинског, а потом, жељан науке је отишао у Кијев, где је завршио руску духовну академију. По повратку је добио место наставника, прво у богословско-учитељској школи у Карловцима, а затим у новосадској богословији. Доцније се закалуђерио у манастиру Ковиљу, и ту као архимандрит је остао до смрти.

Рајић је највише радио као богословски писац. Написао је „Катихизис“, више хришћанских историја, обредних књига и полемичких богословских списа. Најзначајније му је дело „Историја разних народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов“. Непосредније у књижевност спадају ови његови радови: „Бој змаја с орлови“, „Трагедија цара Уроша“, прерада с немачког језика једне средњовековне збирке приповедака и две збирке пригодних и побожних песама („Во споминанију смерти“ и „На господскија праздники“).

Образован у школи Емануела Козачинског и кијевској духовној академији, која је важила као средиште православне сколастике и догматике, Рајић је постао најчувенији теолог код Срба; називан је српским Златоустом. Имајући поглавито на уму опасност Српске православне цркве у Војводини од унијаћења, нарочито се усавршио у питањима која су истицала преимућство православних догми над унијатским. Цео његов богословски рад је или превод или прерада чувених руских теолога, без веће научне вредности и без књижевне вредности иначе.

Рајић је много оригиналнији и много знатнији као историчар. Његова историја је врло обилно дело и први велики и озбиљан покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних народа. Супротно ранијим хроникама, које почињу црквеном историјом и које догађаје и облике друштвеног уређења тумаче Божјим провиђењем, његова историја почиње ранијом судбином Словена и у приказивању догађаја и државних облика ослања се на писана документа и критичка разматрања. Од ранијих историчара он се обилато служи Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим Животима и неким страним историчарима, али му српски најважнији писани извори нису познати. Чуда и калуђерских схватања има и код њега. Према томе, правог научног метода у његовој историји још нема, ма да она несумњиво представља напредак у развитку српске историографије. Иако он у излагању избегава да каже оно чиме би се, као исправан аустријски грађанин, сгрешио о своју поданичку верност, он ипак увек брани и велича Србе, настоји да им открије њихову славну прошлост и да им разбуди свест о великој традицији.

Поменута трагедија је прерада драме Емануела Козачинског, коју је Рајић као ђак гледао и преписивао, а у старости прерадио и удесио за игру према својим назорима, сасвим у духу и руху средњовековних мистерија и миракула, у којима се, у доба ренесансе, на чудан начин преплеће хришћански морал са грчком митологијом. То је једини моралитет у српској књижевности. — Бој змаја с орлови је Рајићево најкњижевније дело. То је алегоријска историјска песма о рату Русије и Аустрије (орлови) против Турске (змај) 1788—1790. Песма је прожета родољубљем и хришћанским осећањима и писана доста чистим народним језиком.

Литература[уреди]

  • „Историје југосл. књижевности“, писац Ђорђе Анђелић, 1.1.1938, Београд)

Спољашње везе[уреди]