Христофор Жефаровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Христофор Жефаровић

Пошаљи фотографију

Информације
Датум рођења 1710.
Датум смрти 1753.
Дела

Христофор Жефаровић (крај Дојранског језера 1710.[1] - Москва, 18. септембар 1753) сликар, зограф, касније постао бакрорезац и калиграф.

Рана младост[уреди]

Рођен је крајем XVII или почетком XVIII века, крај Дојранског језера у Македонији, у свештеничкој породици, од оца Димитрија и мајке Ђурђице. Христофор му је било монашко име. О његовој младости се мало зна. Сматра се да је у очевој кући изучио књигу, тј. научио да чита и пише. Најпре пошао у неки оближњи манастир да постане јеромонах, али је дошао само до чина јерођакона. Не зна се у којој је зографској дружини изучио живопис, али, када тридесетих година XVIII века креће на север већ је био обучени живописац.

Долазак у Београд[уреди]

Преко Пећке патријаршије стиже у Београд где је сликао иконе и држао ученике. Тада је радио за митрополита Викентија Јовановића. Радови из тог периода нису познати.

Прелазак у српску Војводину[уреди]

Прелази потом у Сремске Карловце и Нови Сад, где посредством епоскопа Висариона (Павловића) добија посао живописања манастира Бођана, саграђеног 1722. Бођански живопис се сматра једним од његових најзначајнијих дела.

У то доба смањује се потреба за зидним сликарством и расте тражња за графиком. Због тога се и Жефаровић преоријентише на графику. Уз овај економски разлог, треба истаћи и жељу тадашњег патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте да уз себе има бакроресца илирске крви. Тад одлази у Беч код Томе Месмера, чувеног бакроресца. Из овог периода најпознатија му је композиција Свети Сава са српским светитељима дома Немањиног Потом следи Стематографија, Свети Теодор Тирон Стратилат, Свети Никола, Свети Јован Владимир, Свети Кузман и Дамјан.

1741. превео је дело Хрвата Павла Ритера Витезовића „Оживљена хрватска“ која садржи хрестоматију (измишљену и стварну) свих српских краљева, царева, и владара од римског доба до турске окупације. Дело је посвећено Патријарху српском Арсенију Шакабенти.[2]

1745. године одлази на хаџилук у Јерусалим, где такође успева склопити неке послове претежно графичке и штампарске.

1746. је поново у Бечу и ради пет бакрореза: Свети деспоти Бранковићи(за манастир Крушедол), Свети Никола(За Гргетег), лик цара Уроша за Јазак, Свети кнез Лазар(за Врдник), Богојављење(за Велику Ремету).

1748. код Томе Месмера Издаје своју књигу Описаније Јерусалима са богатим илустрацијама. О његовом раду педесетих година се мало зна али је тада издао: Небески Јерусалим(1748),Богородица Елеуса(1749),Распеће Христово(1751, за манастир Хопово). Последње му је дело Свети Стефан Штиљановић(1753)

1753. одлази у Русију преко Угарске. У Токају на Тиси, вероватно због старости, саставља тестамент у ком све оставља свом синовцу Данилу Жефаровићу. У Москву је стигао 5. августа 1753. где је и умро 18. септембра исте године. Не зна му се гроб.

Националности и етничкој припадности[уреди]

Христофор Жефаровић је радио за духовни препород и српског и бугарског народа, јер је сматрао да је то један исти „илирски“ народ. Павле егзарх Ненадовић га је прозвао „фанатиком бугарске домовине и кинловером Илирског царства“. Жефаровић је наводио да ради за „нашу домовину српску“ и потписивао се као „универзални Иллыро-Расциан сликар"(иллиӥко рассӥанскӥы обсхтӥы зографа). У свом завету, он је изричито наведено да су његови сродници „били бугарске националности“ из Дојрана. Етничка припадност Жефаровића је предмет спора између појединих бугарских и српских историчара. Недавно, појавила се теза да је био етники Македонац. За сада, оно што поуздано можемо рећи, јесте да је Христофор Жефаровић био Јужни Словен из Македоније, који је оставио великог трага у исторографијама Срба, Бугара и Македонаца.

Извори[уреди]

  1. ^ Српска породична енциклопедија, том 9, Београд 2006.
  2. ^ стр. 155: http://web.archive.org/web/20090920065346/http://www.crohis.com/knjige/klaic-vitezovic/poglavlje7.pdf

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]