Антоније Ђурић

С Википедије, слободне енциклопедије
Антоније Ђурић
Датум рођења(1929-01-21)21. јануар 1929.
Место рођењаСјеницаКраљевина СХС
Датум смрти15. август 2020.(2020-08-15) (91 год.)
Место смртиЧачакСрбија

Антоније Ђурић (Сјеница, 21. јануар 1929Чачак, 15. август 2020) био је српски новинар, књижевник, историчар и публициста.[1]

Биографија[уреди | уреди извор]

Гимназију је завршио у Ужицу. Због писања против комунистичког режима, робијао је седам година у сремскомитровачком затвору у исто време што и Стеван Мољевић који је преминуо у затвору, Ђуро Ђуровић, Војин Андрић, Коста Кумануди, Драгић Јоксимовић који је такође преминуо у затвору, свештеник Сава Банковић и Борислав Пекић.[2]

После изласка из затвора, највећи део свог радног века провео је радећи као новинар у „Експрес политици”.

По његовој драми „Солунци говоре”, направљен је и истоимени телевизијски филм 1990. године а он је био сценариста филма. Био је члан Удружења књижевника Србије. Имао је редовну месечну колумну у листу „Србија” из Канаде и радио је као сарадник „Српских новина” из Чикага.

Антоније Ђурић је живео и радио у Чачку, где је и преминуо 15. августа 2020. године.[3] Сахрањен је 18. августа на гробљу Доварје у Ужицу, поред свог оца Милорада, четника у јединици војводе Вука.

Дела[уреди | уреди извор]

Књиге „Солунци говоре”, „За част отаџбине” и „Жене-Солунци говоре”
  • „Солунци говоре” (1982)
  • „Крај Мораве долина наде” (1983)
  • „За част отаџбине” (1985)
  • „Жене-Солунци говоре” (1987)
  • „Обавештајац каплар Милоје” (1990)
  • „По заповести Србије” (1994)
  • „Равногорци говоре” (1996)
  • „Црвена куга – три тома” (2016)
  • „Јуриш у поробљену отаџбину” (2016)
  • „Топлички устанак” (2017)

Референце[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]