Bog

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu

Bog,[a] odnosno božanstvo, jeste slovensko ime za biće koje igra glavnu ulogu u teističkim i deističkim religijama, kao i drugim sistemima verovanja, i može biti jedinstveno (u slučaju monoteizma), sveznajuće i svemoćno, ili ih može biti više (u politeizmu), kada svaki od bogova ima svoje karakterišuće funkcije i osobine, pri čemu obično opet postoji vrhovni bog, koji ima najveću vlast među bogovima.

U današnjim monoteističkim religijama, bog se uglavnom zamišlja kao natprirodni stvaralac i nadzornik svemira. Teolozi su različitim koncepcijama boga pripisivali različite osobine. Među najčešćima su sveznanje, svemoć, sveprisutnost, savršena dobrota, božanska jednostavnost, zavist, te večna i neophodna egzistencija. Bog je takođe zamišljan kao bestelesno, lično biće, izvor svih moralnih obaveza i „najveće zamislivo postojanje“.

Neke religije, mogu uključivati i antropomorfne osobine boga, dok druge smatraju da je nemoguće i uvredljivo zamišljati boga u fizičkoj formi. Neki smatraju da je bog oličenje apsolutnog dobra, dok drugi smatraju da je bog iznad ljudskog shvatanja moralnosti.

Etimologija[uredi]

Slovenska reč bog (bogь) vodi poreklo od proto-indoevropskog korijena *bag (znači sreća, bogatstvo), povezane sa avestanskom rečju baga i sanskritskom bhaga (epiteti za božanstva). Po teoriji Natka Nodila, ova reč vodi poreklo od iranske reči baga.[2] Ovaj naziv je u vezi sa kultom plodnosti i reči vagina, rađanje. Na južnoslovensiim prostorima za stoku se koristi i naziv blago, a materijalno blagostanje se u starini ogleda brojem stoke koju je neko posedovao. Takvi ljudi su bili bogati, a koren reči bogatsvo je Bog.

Bog u hrišćanstvu[uredi]

Bog u hrišćanstvu se shvata na tri načina:

  1. Unitarno- ili jedinstvenost Boga, stav prema kojem je Bog jedna suština i jedna osoba. Stav prema kojem je Bog Otac Bog, Isus Hristos čovek ili ponekad Anđeo, a Sveti Duh životvortna Božija sila.
  2. Binitarno- ili Bog Dvojstvo, stav prema kojem je Bog u stvari jedna porodica, koja se trenutno sastoji od Dva člana, i u koju se čovek može roditi.
  3. Trinitarno- ili trojičnost Boga, stav prema kojem je Bog jedna suština a tri osobe. Stav prema kojem je Bog jedna suština koja se prožima kroz tri ličnosti, i prema kojem je Bog Otac Bog, Isus Hristos Bog, i Sveti Duh Bog. Ovaj stav se objašnjava kao misterija, ili tajna.

Dok zastupnici sva tri stava drže da je Bog Omnipotentan, Omniprezentan i Omniscentan, bitno je zabeležiti da zastupnici sva tri stava drže da je samo njihov stav ispravan, i da je njihov stav jedini dosledan sa Biblijom, tj. Svetim Pismom.

Bog u pravoslavnom učenju[uredi]

BOG — BOŽANSTVO (grč. Θεος – Θεοτης, lat. Deus, Dominus deus - najviša suština (Biće), lična božanska egzistencija). Tvorac neba i zemlje, svega vidljivog i nevidljivog - Tvorac svekolike Vaseljene (Univerzuma). Pravoslavna teologija, dajući apofatičko tumačenje božanske suštine, više voli kategoriju tajne i slavoslovnih pojmova kad govori o Bogu, jer je to ime koje je iznad svakog imena (Filip. 2,9). U areopagitskom spisu "O božanskim imenima" pokazuje se da se Bog ne može čak ni definisati, niti ograničiti stvorenim predstavama, te da je sam pojam Boga relativan zato što se on odnosi na Njegov odnos sa tvorevinom, a ne na tajnu Njegove transcendentne suštine, odnosno na "nadsuštastvenu suštinu" (up. Nebeska jerarhija, XV, 2).

Stari zavet[uredi]

Po Starom zavetu predstavu o Bogu dao je sami Bog u svojim delima projavljivanja u tvorevini i u Svome dolasku Ovaploćenjem Sina u istoriji. Sa svim teofanijama (bogojavljanjima) kojih je Stari zavet pun, ipak se u njima podvlači sveopšta transendentnost Boga. "Ja sam onaj koji jesam“ (Izl. 3,14). Bog ima egzistenciju u sebi; nema drugo načelo ili cilj. Ovu ideju preuzeo je Novi zavet, postapostolski spisi i prvi simboli hrišćanske vere, u kojima se Bog naziva Θεοτης, načelo egzistencije. On je Tvorac svojom voljom, ali tvorevina nije od njegove suštine.

Novi zavet[uredi]

Kao i Stari zavet (Is. 40; Ps. 104; Dan. 6,20), Novi zavet takođe upotrebljava samo ipostasnu kategoriju onda kad se odnosi na Boga (Dela 14,15). Teofanije (bogojavljenja) Staroga Zaveta koncentrišu se u velikoj epifaniji ili božanskom „snishođenju“ (grč. συγκαταωασις), ili Ovaploćenju Sina Božijeg, preko kojeg je omogućena ne samo religija nego i oboženje, jer Ovaploćeni Logos uzima ljudsku prirodu u svoju ipostas. Ovaploćenje razotkriva ipostasni i epifanijski karakter Boga punog sažaljenja i ljubavi prema čoveku, Boga koji „silazi“ da celiva i zagrli svoj lik metnut u tvorevinu (Luka 7,11,15,10; 19,1; Jovan 5,2).

Za razliku od Starog zaveta, Novi zavet jasno govori o Bogu-Svetoj Trojici: Ocu, Sinu i Svetome Duhu. Hrišćanski trinitarni monoteizam jeste struktura najviše ljubavi. Trojičnost je odnos koji prevazilazi dualizam (dvojnost) na kojem je konstruisana starozavetna teologija.

Bog u pravoslavnim spisima[uredi]

Crkveni Oci prave razliku između:

  • Božanstva, suštine ili zajedničke prirode Boga
  • Onoga što postoji oko suštine ili svojstava Božijih.

Oni govore o apsolutnoj transcendentnosti same suštine, o njenom apofatičkom karakteru. Ono što je suština Božija jeste van svakog afirmativnog ili negativnog poređenja sa svetom. Božanstvo (Θεοτης) ne može biti poistovećeno ni sa jednim svojstvom ili delanjem Boga. Termini teologije posmatraju, dakle, odnos između nas i Boga, a ne između nas i njegove suštine. Takođe, patristička teološka tradicija razlikuje:

  • Zajedničku prirodu
  • Ipostas Trojice

Ipostasi su nešto drugo od njihove zajedničke suštine ili njihovih zajedničkih delanja. Otac nije ime prirode ili delanja ili zajedničkog svojstva, nego ipostasi. Zato ipostasna, lična, svojstva ne treba da se mešaju sa zajedničkim identičnim svojstvima božanstva (poistovećujući prirodu Božiju sa nerađanjem, koje je svojstvo Oca, Evnomije pogrešno zaključuje da Sin nema božansku prirodu).

Jedan mistički istočni pokret više je voleo da naglasi apofatička svojstva Boga, na primer:

  • Transcendentnost (budući jedan po suštini, van odnosa, Bog ne zavisi od neke druge egzistencije, nije jednak sa bilo čime drugim; On se ne može definisati kroz odnos, jer ima apsolutni, transcendentni karakter)
  • Beskrajnost (odsustvo granice ili kraja, mesta u vremenu ili neprostornost, odsustvo početka i svršetka vremena)
  • Nepokretivost ili stalnost odsustva razvoja: budući punoća u Njemu samome, (Bog se ne kreće ka višem cilju od Njega)
  • Večnost (Bog je iznad svakog vremenskog ograničenja ili određenosti)

To ne znači da je Bog statička, bezlična, nepokretna priroda. Bog kao biće uzima oblik "da bi postojao“, ulazi u poredak egzistencije, ulazi u proces postojanja. Ali, u tom kretanju postojanja, priroda Boga se ne transformiše, On ne prima oblik koji pre nije imao, jer Bog ne potpada pod kategoriju ograničene egzistencije, odnosno nije podložan vremenu i prostoru. Suština i egzistencija Boga jesu neuslovljene, pošto se na Njega ne mogu primeniti pitanja kako? kad? i gde? On ne prima oblik koji nije imao, jer je On sam „biće“ u apsolutnom smislu. On sam drži kretanje bića (suštine) i ograničava egzistenciju u vremenu i prostoru. Zato osim Boga i tvorevine ne postoji ništa drugo, jer je On beskonačan. Neegzistencija ili ništavilo, kao sam od sebe postojeći entitet, nema postojanje u Njemu. Stvorena tvar i čovek ne mogu biti lišeni egzistencije, sem od Boga.

Što se tiče strukture religioznog čina, Bog kao ipostas ne meša se sa čovekom, kao što ni duša nije istovetna sa Bogom, nego su oni dva subjekta, sjedinjena u ljubavi i blagodati.

Bog u islamu[uredi]

Ovaj članak je dio serije o islamu
Islam
Alah

Osnovni koncept islama je jedinstvenost Boga („tavhid“). Ovaj monoteizam je apsolutan, ne relativan ili pluralistički u bilo kojem smislu. Bog je opisan u Suri al-Iklas (poglavlje 112), na sledeći način:

Reci „On je Bog, Jedan, Samodovoljan gospodar. Nikada nije nastao, niti je bio načinjen. Niko se ne može porediti sa Njim.“

Na arapskom, Bog se naziva Alah, što je spojeno od „al-ilah“ ili „jedini bog“. Alah se prema tome prevodi kao Bog. Iako koriste drugo ime za Boga, muslimani potvrđuju da veruju u isto božanstvo u koje veruju pripadnici judeo-hrišćanskih religija. Ipak, muslimani se ne slažu sa hrišćanskom teologijom po pitanju jednoznačnosti Boga (učenje o Svetoj Trojici i da je Hristos večni Sin Božji).

Ne postoje muslimanske slike ili opisi Boga, jer se smatra da takve umetničke tvorevine vode ka idolatriji, te su stoga zabranjene. Mnogi muslimani smatraju da je Bog bestelesan, što onemogućava bilo kakvu likovnu predstavu. Umesto toga, muslimani opisuju Boga mnogim božanskim atributima koji su pomenuti u Kuranu, i sa 99 imena Alaha. Ali, samo jedna od Sura (jedno poglavlje) u Kuranu ne počinje frazom „U ime Alaha, Milostivog, Samilosnog“. Ovo su posledično najvažnije božanske osobine u smislu toga što ih muslimani najčešće ponavljaju tokom svojih ritualnih molitvi (zvanih salah na arapskom, ili namaz na persijskom).

Bog u budizmu[uredi]

Buda (Gautama Sidarta) je odbijao da da konkretan odgovor na pitanje o postojanju boga, tvrdeći da takva pitanja nemaju praktične posledice. Smatrao je da umesto metafizičkih rasprava treba razvijati duhovnu snagu, kojom se može doći do odgovora na sva bitna pitanja o egzistenciji.[3]

Bog u filozofiji[uredi]

Bog u zoroastrizmu[uredi]

Bog u zoroastrizmu, antičkoj religiji koju je u 7. veku p. n. e. osnovao Zaratustra, daleko je kompleksniji pojam negoli u ostalim velikim religijama. Naime, Persijanci su u Bogu uvek videli princip borbe Dobra i Zla, čas je nadvladao jedan, a čas drugi princip. Zbog toga se i kaže da je zoroastrizam dualistička religija.

Napomene[uredi]

  1. Ovaj članak govori o bogovima/božanstvima uopšteno. U tom slučaju, ova imenica se piše malim početnim slovom. Međutim, ako tvrdnja obuhvata samo jednog određenog boga (recimo, hrišćanskog), reč se piše velikim početnim slovom.[1] Primeri: Stare Slovene je štitio bog Perun. (atributsko značenje); Religiju starih Grka odlikuje pripisivanje antropomorfnih osobina bogu. (opšte/zajedničko značenje); Svi hrišćani veruju u Boga. (monoteistički/hrišćanski bog)

Vidi još[uredi]

Reference[uredi]

  1. Pravopis srpskoga jezika (2010), t. 44, str. 57.
  2. Natko Nodilo, „Stara vjera Srba i Hrvata“
  3. Veljačić (1977). str. 33—47.

Literatura[uredi]

  • Veljačić, Čedomir (1977). „Nekoliko spornih tema u Buddhinu stavu prema religiji”. Budizam. Beograd: OPUS. str. 33—47. ISBN 978-86-7453-014-6.