Википедија:Сјајни чланци/Јун

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Сјајни чланци

Данас је петак, 23. август 2019

Изабране годишњице за јун
[уреди]

ИЧ-Загреб

Горњи Град

Загреб (мађ. Zágráb, нем. Agram) главни је и по броју становника највећи град Републике Хрватске. Израстао је из два средњовековна насеља на суседним брдима, грађанског Градеца и бискупског Каптола. Налази се на југозападном рубу Панонске низије на просечној надморској висини од 122 m, подно јужних падина Медведнице, на левој и десној обали реке Саве. Положај града, који је на месту спајања алпске, динарске, јадранске и панонске регије, омогућио је да Загреб постане мост између средњоевропског и јадранског подручја.

Године 2006. у Загребу је живело 784.900 становника. У ширем подручју града живи око 1,2 милиона људи. Као највећи град, Загреб је културно, научно, економско и административно средиште Хрватске. Захваљујући улози највећег саобраћајног центра у Хрватској, развијеној индустрији са дугом традицијом и научним и истраживачким установама, Загреб је економски најразвијенији град у Хрватској.

Загреб се налази на 45°49′0″ СГШ и 15°59′0″ ИГД у централној Хрватској, на југозападном делу Панонске низије на просечној надморској висини од 122 м, подно јужних падина планине Медведнице, на обалама реке Саве, која је у подручју града низијска река. Сава има типичан кишно-снежни режим са високим водостајима у пролеће и јесен, а ниским у лето, што доводи до великих осцилација водостаја. Загребачко подручје је зона појачане сеизмичке активности као последица интензивних тектонских покрета.

Као главни град Републике Хрватске, Загреб има статус јединице локалне самоуправе (града), а која уједно има и положај јединице регионалне самоуправе, односно жупаније. Већина главних друмских саобраћајних праваца у Хрватској пролази кроз Загреб. Из правца Загреба су изграђени ауто-путеви, њих 5, према свим деловима Хрватске. Два од три најважнија паневропска друмска коридора у Хрватској пролазе кроз овај град.

Загреб је културно средиште Хрватске. У граду се налази више културних установа које традиционално имају велик престиж. Осим тога, у граду се налазе средишта практично свих важнијих културних установа, као што су Матица хрватска и Друштво хрватских књижевника. У Загребу делује око 136 основних школа и 100 средњих школа, од чега је 31 гимназија. У граду такође делује и 5 политехникума и 9 приватних високошколских установа.


{{ИЧ-Загреб}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Општина Баточина

ОpštinaBatočina.jpg

Општина Баточина је општина у Шумадијском округу у централном делу Републике Србије. По подацима из 2004. општина заузима површину од 136 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 10474 ha, а на шумску 27348 ha), по чему заузима шесто место у округу.

Центар општине је насеље Баточина. Општина Баточина се састоји од 11 насеља. По подацима из 2002. године у општини је живело 12220 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -7,1‰, а број запослених у општини износи 2095 људи. У општини се налази 11 основних и 2 средње школе.

Територија баточинске општине се налази у средишњем делу Србије. Она је смештена у источном пределу Шумадије и захвата углавном сливно подручје доњег тока Лепенице са делом крајње југозападне стране Доњовеликоморавске котлине.

Варошица Баточина је административно средиште општине, налази се у северном делу општинске територије. Већи део насеља смештен је на левој обали Лепенице. На левој страни Лепенице су осам крајева Баточине, а на десној три.


{{ИЧ-Општина Баточина}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Конрад Аденауер

Конрад Аденауер

Конрад Херман Јозеф Аденауер (нем. Konrad Hermann Joseph Adenauer; Келн, 5. јануар 1876Бад Хонеф, 19. април 1967) био је немачки политичар и први послератни канцелар Немачке од 1949. до 1963. године. Извео је Западну Немачку из рушевина Другог светског рата и од ње направио продуктивну и просперитетну државу која је успоставила блиске односе са Француском, Великом Британијом и Сједињеним Америчким Државама. За време његове владавине Западна Немачка је постала демократска и стабилна држава са међународним угледом и економским просперитетом (Немачко економско чудо). Био је први лидер Демохришћанске уније (ЦДУ), а Демохришћанска странка је под његовим вођством постала најутицајнија странка у земљи.

Аденауер, који је био канцелар до своје 87. године, назван је Der Alte (стари). Према британском историчару Роју Џенкинсу он је „најстарији државник икада који је изабран на неку функцију”. Противречио је својим годинама интензивним радним навикама и невероватним политичким инстинктом. Залагао се за широку визију тржишта базираним на основама либералне демократије и антикомунизма. Као изузетно вешт политичар, Аденауер је био дубоко посвећен прозападној оријентацији спољне политике Западне Немачке и њеном враћању на светску сцену. Радио је на обнови западнонемачке привреде од разарања Другог светског рата и био је на челу немачког економског чуда. Поново је успоставио немачку армију (Бундесвер) 1955. године и обновио односе са Француском, што је омогућило економско уједињење западне Европе. Аденауер је представљао оштрог противника Источне Немачке и увео је Западну Немачку у НАТО. За време његовог мандата, Западна Немачка је постала чврст савезник Сједињених Америчких Држава.

Као велики римокатолик, био један од водећих чланова Странке центра за време Вајмарске Републике. Такође, вршио је функцију градоначелника Келна (1917—1933) и био председник Пруског државног савета (1922—1933).


{{ИЧ-Конрад Аденауер}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Рајнхард Хајдрих

Рајнхард Хајдрих

Рајнхард Тристан Еуген Хајдрих (нем. Reinhard Tristan Eugen Heydrich; Хале, 7. март 1904Праг, 4. јун 1942) био је СС-обергрупенфирер, шеф Главног безбедносног уреда Трећег рајха и гувернер Чешке и Моравске. Најпознатији надимак био му је Прашки касапин.

Историчари га сматрају једном од најмрачнијих личности у нацистичкој врхушци; Адолф Хитлер га је назвао „човеком са гвозденим срцем“. Био је оснивач и шеф Зихерхајтдинста (СД), обавештајне организације која је била задужена за проналажење и неутрализацију отпора Нацистичкој партији помоћу хапшења, депортација и убистава. Учествовао је у организацији Кристалне ноћи, серије координисаних напада на Јевреје широм Нацистичке Немачке и делова Аустрије између 9. и 10. новембра. Напади, које су извели СА јуришници и цивили, били су увертира за Холокауст. По доласку у Праг, Хајдрих је покушавао да елиминише опозицију нацистичкој окупацији сузбијајући чешку културу и депортујући и убијајући чланове чешког покрета отпора.

Општеприхваћено мишљење је да је Хајдрих био један од архитеката Холокауста тиме што је водио конференцију у Ванзеу која је направила планове за истребљивање свих европских Јевреја. Године 1942. Хајдриха су у операцији Антропоид убили чехословачки партизани који су радили за британски СОЕ на шта је Хитлер узвратио убиством 1.300 Чеха у селу Лидице.


{{ИЧ-Рајнхард Хајдрих}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-МиГ-23

Украјински МиГ-23.

МиГ-23 (по НАТО класификацији енгл. Flogger) је совјетски фронтовски ловац-бомбардер, с променљивом геометријом крила. Подешавање геометрије је, с механизованом изменом, у три могућа положаја угла стреле крила у лету, у распону од 16° до 72°. МиГ-23 је развијен шездесетих година 20. века, у ОКБ Микојан. То је први совјетски борбени авион треће генерације.

МиГ-23 је био и први совјетски авион с радаром, који може да осветли и открије циљеве према земљи (енгл. look down). С њим је прекинута традиција, код ловачких авиона из породице МиГ-ова, да су са пито усисником. Овде су правоугаони усисници, с променљивом геометријом, постављени бочно на трупу, пошто је носни део заузет радаром.

Развој и производњу авиона МиГ-23 је много успоравало кашњење развоја и производње планираних мотора. Тај проблем је посебно имао негативни утицај на динамику усавршавања авиона.

Од 1970. године, у већем броју варијанти, укупно је произведено 5 047 авиона МиГ-23. Коришћени су у многим државама, а у некима су још увек у оперативној употреби. МиГ-23 се користио у више ратних сукоба, а највише на Блиском истоку.


{{ИЧ-МиГ-23}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Вокализација птица

Најпознатија птица певачица Европе — славуј (Luscinia megarhynchos)

Вокализација птица укључује како оглашавање тако и песму. Колоквијално, птичје песме су јако мелодичне човековом уху. У орнитологији и посматрању птица, (релативно комплексне) песме се функционално разликују од (релативно простих) оглашавања. Птичја песма је најразноврснија у реду птица певачица. Птичји вокални орган се зове сиринга и то је коштана структура на дну душника (за разлику од гласних жица на врху сисарског душника). Постоје научне хипотезе по којима је птичја песма настала као резултат сексуалне селекције, док експерименти показују да је квалитет птичје песме добар индикатор фитнеса (адаптабилности) птица.

Комуникација употребом оглашавања се остварује како између припадника исте, тако и међу припадницима различитих врста. Неке птице имају одличну вокалну мимикрију. Неке пећинске врсте, укључујући уљане птице и чиопице (Collocalia и Aerodramus spp.), користе звучне сигнале (са фреквенцијом звука од 2 до 5 kHz) за ехолокацију у тминама пећина. Песма различитих птица се разликује и типична је за врсту. Постоје хипотезе истраживача које тврде да научене песме омогућавају развој много комплексније песме, кроз „културолошку” (птичје заједнице) интеракцију, и тиме кроз интраспецијске дијалекте омогућавају птицама да препознају свој род и да адаптирају своју песму различитим акустичким срединама.


{{ИЧ-Вокализација птица}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Че Гевара

Че Гевара и Фидел Кастро при тријумфалном уласку у Хавану

Ернесто Гевара де ла Серна, познатији као Че Гевара или Ел Че (шп. Ernesto Guevara de la Serna, Che; Росарио, 14. јун 1928Ла Игера, 9. октобар 1967) био је марксистички револуционар, кубански герилски вођа и теоретичар, лекар, дипломата и писац.

Гевара је представљао једну од кључних личности у револуцији Фидела Кастра на Куби (19561959), као члан покрета „26. јул“. Након победе револуције, неколико година је био активан у промоцији револуције друштва, путујући по свету као дипломата Кубе, а затим се лично ангажовао у покретима за ослобођење од диктаторских режима путем герилске борбе, најпре у Конгу, за време владавине Моиза Чомбеа, а потом у Боливији. У Боливији, спрегом Америчке обавештајне агенције и боливијске војске, Гевара је најпре ухваћен, а одмах сутрадан убијен. Његов лик, као лик борца за ослобођење и жртве империјализма, и данас, неколико деценија после његове смрти, представља један од главних симбола и икона друштвене и политичке револуције широм света. Као строг војсковођа, и потпуно посвећен свом револуционарном циљу са огромним моралним ауторитетом над својим трупама, он је остао контроверзна личност од велике историјске важности.

Часопис Тајм прогласио је Гевару једним од 20 највећих светских икона и хероја у оквиру 100 најутицајнијих људи света 20. века, а чувену фотографију Геваре, коју је начинио Алберто „Корда“ Дијаз, Академија уметности у Мериленду прогласила је „најпознатијом фотографијом на свету и симболом двадесетог века“.


{{ИЧ-Че Гевара}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Шарани (Горњи Милановац)

Поглед на Шаране

Шарани је насеље у Србији у општини Горњи Милановац у Моравичком округу. Према коначним резултатима пописа из 2011. у Шаранима је живео 241 становник, према попису из 2002. 344 становника, а према попису из 1991. 342 становника.

Под називом Шарани место се први пут помиње у турском попису Смедеревског санџака око 1528. године. Кроз историју се показало као одлична дестинација за одмор и опуштање, па су га често посећивале познате личности из српске историје, међу којима је и Кнез Милош Обреновић који је у месту подигао цркву Светог Саве, која је његова прва задужбина. О лепоти Шарана писао је Вук Стефановић Караџић чија је ћерка, позната сликарка и књижевница Мина Караџић, сахрањена у крипти цркве. Најпознатија личност из историје Шарана је Добрица Матковић, српски политичар, начелник Одељења за државну заштиту 1929. и бан дунавске бановине између 1933. и 1935. године. Он је током свог живота у многоме допринео развоју места, изградио је неколико значајних зграда, међу којима је и ђачка менза, путем је место повезао са Таковом, и по њему је назван мост преко реке Дичине који повезује Шаране и Дренову.

Назив Савинац се често поистовећује са селом Шарани. Савинац је шири земљишни простор на левој обали реке Дичине, на којем се налази црква Светог Саве, чардаци из времена Турака, парохијски дом, школа, продавница, позната „Мићова кафана“ и викенд–куће. Савинац се не сматра посебним насељем, већ је само локалитет села Шарана. Назив Савинац повезује се са именом светитеља Саве, који је, по народном предању, боравио на овом месту и посветио воду на изворима који се данас налазе поред савиначке цркве. Народ је изворе назвао Савиним изворима, а шири простор око извора Савинац.

Место се налази 14 km западно од Горњег Милановца. Река Дичина која протиче кроз село представља природну западну границу Шумадије.


{{ИЧ-Шарани (Горњи Милановац)}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Трансфузија крви

Пластична кеса за прикупљање крви

Трансфузија крви (лат. transfundere — прелити) процес је преношења крви или њених продуката из крвног система једне особе у крвни систем друге. Трансфузија може спасити живот у многим ургентним стањима када долази до обимног крварења, а може се користити и за надокнађивање изгубљене крви у току разних лекарских интервенција или код појединих обољења (тежи облик анемије, тромбоцитопенија итд). Особама које пате од хемофилије или српасте анемије потребне су готово свакодневне трансфузије крви.

Први покушај трансфузије описао је хроничар Стефано Инфесура. Он приповеда како је 1492. године, када је папа Иноћентије VIII пао у кому, крв тројице дечака унесена у организам умирућег црквеног поглавара, а према препоруци лекара. Крв је уношена кроз уста, јер у то време концепт циркулације и интравенозни приступ нису били познати. Дечаци су били стари око десет година и свакоме од њих је обећан по један дукат. На крају, не само да је умро папа него и сва тројица дечака. Неки аутори су накнадно оповргнули ову причу, оптужујући Инфесуру за антипапизам.


{{ИЧ-Трансфузија крви}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Сићевачка клисура

Први део — Кусача

Сићевачка клисура је део речне долине Нишаве настала интензивним усецањем њеног воденог тока у стенску масу, између северних огранака Суве планине, и јужних огранака Сврљишких планина. Налази се 14 km источно од Ниша, између села Просек (низводно) и насеља Долац (узводно). Дуга је око 17 km (15,9) и спаја Нишку котлину са Белопаланачком котлином. Такође је и најкраћа веза између средњег и доњег Понишавља, односно између горњег и доњег дела средњег Нишавља.

Клисура је подељена на две географске целине, горњу — Црнчанско-градиштански кањон, и доњу — Островичку клисуру. Горњи део је ужи и сличнији кањону (од Осторвице до Долаца), док је доњи (од Просека до Островице са широким благим падинама. Клисура је оивичена Сврљишким планинама са севера и обронцима Суве планине с југа.

Кроз Сићевачку клисуру, паралелно са Нишавом, изграђени су железничка пруга (1886/87) и нишавски међународни магистрални пут (1964). Нишавска железница која пролази кроз долинске усеке Сићевачке клисуре део је велике светске железничке магистрале (ЛондонПаризБеоградНишСофијаИстанбул), а магистрални пут Е-80, источни крак Коридора 10, део велике паневропске магистрале (СалцбургЗагребБеоградНишСофијаИстанбул), и веза преко Мале Азије са осталим подручјима света.

Због својих геоморфолошких одлика као и јединствене флоре и фауне, Сићевачка клисура је проглашена за Парк природе и заштићено подручје са значајним еколошким и културним добрима. „Парк природе Сићевачка клисура“ је предео богат природним лепотама, и изузетан је пример појаве и интеракције геолошких, геоморфолошких и хидролошких феномена као и биодиверзитета, и станиште више ендемских, реликтних и ретких врста биљака и животиња.


{{ИЧ-Сићевачка клисура}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Џуди Гарланд

Џуди Гарланд се припрема за концерт 1957. године

Џуди Гарланд (енгл. Judy Garland), рођена као Франсес Етел Гам (енгл. Frances Ethel Gumm; Гранд Рапидс, 10. јун 1922Челси, 22. јун 1969) била је америчка глумица и певачица. Током каријере која је трајала више од 45 година, Гарландова је као глумица стекла светску славу улогама у мјузиклима и драмама, а као певачица је остала упамћена по незаборавним нумерама и наступима на концертима. Међу многобројним филмским наградама, Гарландова је освојила и Оскар за младе глумце, Златни глобус и награду Сесил Б. Демил, те награде Греми и Тони.

Након што је, заједно са сестрама, одређено време играла у позоришту, и то претежно у водвиљима, Гарландова је потписала уговор са продуцентском кућом Метро-Голдвин-Мејер, за коју је наступила у више од двадесет филмова, укључујући и девет филмова у којима је глумила са Микијем Рунијем. Улогом у филму „Чаробњак из Оза“ (1939), Џуди Гарланд је стекла светску славу. Гарландова је након 15 година раскинула уговор и и посветила се успешној музичкој каријери, са бројним распродатим концертима, од којих је најзначајнији концерт у „Карнеги холу“. Године 1954. вратила се глуми улогом у филму „Звезда је рођена“ (1954).

Упркос успесима на професионалном плану, Гарландова је имала великих проблема у приватном животу. Пошто су је филмски продуценти убедили да има вишак килограма и да не изгледа привлачно, Џуди Гарланд постала је несигурна у свој изглед и осећања па је почела да користи лекове у прекомерним дозама, што је довело до вишедеценијске борбе против зависности. Њена финансијска стабилност је била веома угрожена јер је била присиљена да позајмљује на стотине хиљада долара са великим каматама, а њена прва четири брака, од укупно пет, завршила су се разводом. Покушавала је да изврши самоубиство неколико пута. Џуди Гарланд је умрла у четрдесетседмој години живота, услед нехотичног предозирања лековима, остављајући иза себе троје деце: Лајзу Минели, Лорну Луфт и Џозефа Луфта.

Џуди Гарланд је 1997. године постхумно додељена Гремијева награда за животно дело. Амерички филмски институт је 1999. године уврстио Џуди Гарланд међу десет најуспешнијих глумица у историји америчког филма.


{{ИЧ-Џуди Гарланд}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Мајкл Џексон

Мајкл Џексон испред Беле куће.

Мајкл Џозеф Џексон (енгл. Michael Joseph Jackson; 29. август 195825. јун 2009), познат и као Краљ попа, био je амерички музичар и један од комерцијално најуспешнијих и најутицајнијих забављача свих времена. Његови јединствени доприноси музици, плесу и моди, заједно са приватним животом праћеним јаким публицитетом, чинили су га значајном фигуром у популарној култури четири деценије.

Соло каријеру је започео 1971. године након дебија на професионалној сцени 1964. као водећи и најмлађи члан групе Џексон 5. Његов албум „Thriller“, издат 1982. године, најпродаванији је албум свих времена. Четири од осталих његових албума, „Off the Wall“ (1979), „Bad“ (1987), „Dangerous“ (1991) и „HIStory: Past, Present and Future, Book I“ (1995), такође су међу најпродаванијим музичким материјалима на свету. Наступима и спотовима, Џексон је популаризовао неколико комплексних плесачких покрета као што су робот и месечев ход. Широко се наводи као најзаслужнији за преображај музичких спотова из промоционалне алатке у уметничку форму са спотовима његових песама: „Beat It“, „Billie Jean“ и „Thriller“ који су га учинили првим афроамеричким извођачем са снажним публицитетом на Музичкој телевизији (енгл. Music Television, скр. MTV). Његов јединствен музички звук, вокални стил и кореографије инспирисале су бројне поп, рок, ритам и блуз и хип хоп извођаче рушећи културне, расне и генерацијске баријере.


{{ИЧ-Мајкл Џексон}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Радар

...
Радар (скраћеница од енгл. Radio Detection and Ranging) је уређај за откривање присуства, препознавање, одређивање положаја и брзине кретања објеката у простору. Развијен је за потребе војске, за откривање присуства летелица, бродова, тенкова и других борбених средстава. Касније је доживео велику примену и за цивилне потребе. Користи се у контроли ваздушног, водног и друмског саобраћаја, за потребе топографије и геологије, а посебно у откривању и праћењу кретања облака у атмосфери (метеоролошки радар). Састоји се из више сложених компоненти, заснованих на савременој технологији електронике. Принцип рада се заснива на емитовању генерисаних, и детекцији повратних (рефлектованих) електромагнетних таласа у облику уског снопа, супер високе учесталости, усмереном у простору у коме се налази објекат, који је циљ откривања и надгледања. Електромагнетни таласи се у вакууму праволинијски простиру из извора, одбијају се од површине објекта који им је на путу и праволинијски се враћају у простор, у правцима рефлексије. Пријемник радара прихвата повратни део, истог правца, који је рефлектован од „осветљеног“ објекта. Интензитет „ухваћеног“ дела враћених електромагнетних таласа, обично је врло слаб, те се појачава помоћу одговарајућих уређаја. Ти појачани повратни сигнали се рачунарски обрађују и анализирају, а добијени резултати дају одговор о присуству откривеног објекта, његовим основним карактеристикама, удаљености и брзини кретања, што се приказује на приказивачу (екрану). На основу анализираних одбијених сигнала и добијених параметара о објекту, исти се идентификује и прати.


{{ИЧ-Радар}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



Сјајни чланци