Византија

Ромејско царство / Ромеја Imperium Romanum Βασιλεία Ῥωμαίων / Ῥωμανία Римско царство
Застава Грб
Територија Византијског царства на врхунцу своје величине, током владавине Јустинијана I, 550 н. е.
Географија
Континент		Европа, Азија, Африка
Регија		Балканско полуострво, Мала Азија, Апенинско полуострво, Иберија, Средоземно море, Блиски исток, Кавказ, Крим, Северна Африка
Престоница		Константинопољ
Друштво
Службени језик		грчки, латински
Религија		Хришћанство после 1054. године православно хришћанство.
Политика
Облик државе		Монархија
— цар (император, август или василевс)		Флавије Валерије Константин
		Константин XI Палеолог Драгаш
Законодавна власт		Византијски сенат
Историја
Историјско доба		Стари век — Касни Средњи век
— Оснивање		330. н. е.
— Укидање		1453.
— Статус		Бивша држава
Догађаји
— Оснивање Цариграда		11. маја 330. н. е.
— Битка код Манцикерта		1071. године
— Први пад Цариграда		1204. године
— Обнова Византије		1261. године
— Други пад Цариграда		1453. године
Географске и друге карактеристике
Површина
— укупно		3.500.000 (555. године) km²
Становништво		4. век н. е. 34.000.000 8. век 7.000.000 11. век 12.000.000 12. век 10.000.000 13. век 5.000.000
Валута		солид, хиперпирон
Земље претходнице и наследнице Византије
Претходнице:		Наследнице:
	Римско царство	Османско царство

Византијско царство или Источно римско царство је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима/Ромејима (грч. Ῥωμαίοι) и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Име

Термин „Византијско царство“ је модеран назив и био би стран његовим савременицима. Домаћи, византијски, назив је био Ῥωμανία — Романија или Βασιλεία Ῥωμαίων — Василиа Ромеон, што представља директан превод латинског назива за Римско царство, Imperium Romanorum, a сви постојећи извори говоре о тзв. Византинцима као „Ромејима“, дакле земљи која је наследник Римског царства и њеним поданицима.

Сам назив први пут се користи 1557. од стране немачког историчара Херонима Волфа у његовом делу „Corpus Historiae Bizantinae“. Потиче од старог грчког назива Византион, грчке колоније на Босфору, на чијем је месту касније подигнута престоница Источног царства, Константинопољ. Према предању, град су основали грчки колонисти, које је предводио Визант и по њену је и насеље добило име Византион. Због повољног географског положаја Византион је брзо постао важан приморски и трговачки град, али у античком периоду није имао неку значајнију улогу.

Сам термин је скован због конкуренције. Свето римско царство је у свом називу имало римско име, па су Волф и каснија некритичка историографија свесредно прихватиле неисторијско име из којег се не види да су "Византинци" себе звали Ромејима а своје царство ромејским тј. римским именом.

Затим су дошли Римљани, и римски цар Септимије Север (193—211) је дао да се прошири овај град. Године 324. Константин постаје једини владар Римског царства. У то време царство је захватила криза. Рим, стара престоница и „глава васељене“, већ један век био је напуштен као резиденција римских царева. Константин је прво столовао у Тријеру или Треверорум у данашњој западној Немачкој, па затим у Медиолануму, данашњем Милану, у северној Италији. Ипак, Константин је увидео потребу једне сталне престонице за Римско царство из које би било могуће лакше надгледати угрожене границе на Дунаву и Еуфрату.

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Њени цареви не само што су били римски цареви, него и од „Бога помазани“ први и врховни владари свим народима, најпре хришћанима. За разлику од запада, на истоку је доминирала грчка и хеленистичка култура, и са губитком Запада постепено је нестао и утицај римске и латинске културе, тако да је до 7. века у источном Римском царству коначно преовладао грчки језик и хеленистичка култура. Овај век многи данашњи историчари обично сматрају почетком класичне Византије, то јест Византијског царства, као средњовековне државе.

Све до свог краја 1453. године, Византија је себе сматрала Римским царством, и своју земљу и државу називала Ромејско царство (Романија), а Византинци су себе називали Ромејима (Римљанима).

Када су Турци Селџуци крајем 11. и 12. века освојили главни део византијске Мале Азије — данашње Турске, били су прозвани као „Рум-Селџук“, римским Селџуцима. Српски цар, Стефан Душан, био је цар и самодржац Срба и Романије, не цар Срба и Грка, како се то данас често описује. Владар Грцима, Душан је био као честник грчких страна, грчких земаља, краљ Грка итд. све док се није прогласио царем Србије и Романије 1346. године. А и сами османски султани на почетку њихове владе знали су се представљати као исламски господари Рума, тј. Рима.

Историја

Главни чланак: Историја Византијског царства

Грб Палеолога

Падом Рима (476) престала је да постоји западна половина Римског царства, док је источна половина наставила да траје као Византијско царство, с Константинопољем као главним градом. Источна царевина се од западне разликовала по многим својствима: као наследник цивилизације хеленистичке ере, било је развијеније и урбанизованије.

Његов највећи цар, Јустинијан I, поново је освојио неке делове западне Европе, саградио Свету Софију, и дао основну кодификацију римског права. После његове смрти царство је ослабило.

Дуготрајна расправа око иконоборства унутар источне цркве припремила је терен за раскид са римском црквом 1054.

Током овог сукоба, Арапи и Турци Селџуци учврстили су власт на том подручју. Крајем 11. века, Алексије I Комнин потражио је помоћ од Венеције и папе; ови савезници претворили су потоње крсташке ратове у пљачкашке походе. У 4. крсташком рату Венецијанци су освојили Константинопољ и устоличили низ латинских царева (Пад Цариграда (1204)). Када су га византијски прогнаници повратили 1261, царство је било једва нешто веће од града-државе.

У 14. веку почели су да надиру османски Турци; дуготрајна опсада Константинопоља завршила се 1453, када је последњи цар Константин Драгаш погинуо на градским зидинама, област потпала под османску власт. (Видети: Пад Цариграда (1453))

Култура

Главни чланак: Византијска култура

Византијска култура није била ограничена само на подручју ликовне уметности. Већ смо приметили да је цар Јустинијан учинио значајан допринос што се тиче правних наука. Његовом кодификацијом римских права настао је Corpus Iuris Civilis, који ће бити темељ правног система многим потоњим Западним земљама. Константинопољ је био такође важно место што се тиче књижевности, филозофије и теологије. Иако је Јустинијан затворио паганске академије, каснији византијски цареви подстицали су развој хуманистичких и теолошких наука. Након владавине цара Ираклија (610-641), од латинске културе, која је продрла на Исток нарочито за време Јустинијана, преостало је тек право, односно правна наука, или остаци бирократског и војничког језика. Немогуће је било исправити тај прелом до којег је дошло у 7. веку, и стога ће и Латини средњег века бити сматрани варварима.

Под Македонском династијом, византијска култура је процветала, универзитет у Константинопољу обновио је филозофске и правне студије, а грчка литература је очувала античку традицију увевши притом нове елементе у виду популарне нарације. Делатношћу истакнутих људи попут патријарха Фотија из 9., Константина VII Порфирогенита из 10. и Михаила Псела из 11. века, створени су предуслови за ренесансу епохе Комнина и Анђела. Ентузијазам према античкој литератури је била карактеристична одлика овог времена. Хесиод, Хомер, Платон, историчари Тукидид и Полибије, оратори Исократ и Демостен, писци трагедијâ и комедијâ и остали еминентни представници различитих секција античке литературе били су изучавани и имитирани од стране писаца 12. и почетка 13. века. Ово имитирање углавном се огледа у језику, који је у претераној тенденцији ка чистоти атичког дијалекта постао извештачен, крупноречив, неретко тежак за читање и разумевање, сасим другачији од језика којим се онда говорило.

Премда су везе између Константинопоља и Запада током векова биле затегнуте, оне су ипак остале готово нетакнуте. Пре свега, многа дела на грчком језику су се преко арапских преписа појавила на Западу, након што су била изгубљена читав низ векова обележених продором варвара и губљењем тековинâ античке културе. Филозофске расправе Аристотела постала су доступна Западњацима у касном 12. и раном 13. веку и то на латинском или арапском преводу. До 15. столећа грчки је постао недалеко знан језик на Западу. Пре тога се зна да су Петрарка и Бокачо из 14. столећа имали потешкоћа при налажењу оних који би их евентуално подучили том језику. У 15. веку ситуација се мења. Фактор који је утицао на то да у ренесанси човек заволи класику јесте присуство учењака грчког говорног подручја који су се стицајем прилика нашли у Италији.

Значај реинфузије грчке културе може се лако приметити тиме што би се бацио поглед на велике италијанске библиотеке из 15. века. Од близу четири хиљада књига у ватиканској библиотеци, према каталогу из 1484. године, хиљаду њих је било на грчком, од којих је већина из Константинопоља. Језгро велике библиотеке Св. Марка у Венецији чиниле су грчке књиге из колекције кардинала Висариона који их је откупио са Истока уочи Фирентинског сабора где су се ради договора у вези уније састали 1438. представници Грчке и Латинске цркве. Поред књига, Висарион је довео и истакнутог учењака — Гемиста Плетона, који је предавао платоничку филозофију одушевљеним Фирентинцима. Овај догађај надахнуо је Козима Медичија да субвенционише колекцију, превод и изучавање Платонове филозофије под руководством Марсилија Фичинија. И тако је Фичинијева Платоничка академија постала окупљалиште за изучавање филозофских идеја.

Фреска у Сопоћанима у Србији главно дело касновизантијског сликарства

Пад Константинипоља под османску власт 1453. приморао је многе грчке учењаке да емигрирају на Запад, углавном у Италију. Њихово присуство појачало је интересовање у грчке науке. Убрзо су преузели катедре у многим школама водећих италијанских градова. Подучавали су језик, састављање текстова, писање коментара и неговали су интересовање не само у грчко-паганско учење, него и у литературу грчких Отаца. До краја 15. столећа, позната штампарија Алдина Мануција издала је читаву серију грчке класике да би изашла у сусрет великој потражњи за таквим радовима. Овај нови извор знања и учености раширио се брзо западном Европом, тако да су у 16. столећу грчке науке постале обавезан и саставни део свих хуманистичких и теолошких наука.

Уметност

Главни чланак: Византијска уметност

Византијска уметност, то су једноставно речено источњачка и грчко-римска традиција прожете хришћанском идејом, по којој је цар представник бога на земљи. Уметност треба да материјализује божје законе тј. да је један апсолутни поредак божјег порекла. Скулптура је као незнабожачка било слободна или у рељефу потпуно напуштена. Сведена је на ситну пластику у драгоценим металима и слоновачи. Ентеријери су декорисани фреском и мозаиком који је због своје трајности назван и „вечитим сликарством“. У њему је достигнуто савршенство ликовних и техничких вредности. У архитектури је употребљавана цигла као основни материјал, у конструкцији купола а за спољну декорацију комбинација камених плоча и цигле.

Друштво

Константинопољ

Главни чланак: Константинопољ

Мапа Константинопоља, Византија

Теодосијеви бедеми у Константинопољу — Београдска капија (Друга војна капија)

Године 330. Византион је инаугурисан и назван Новим или Другим Римом, али је недуго затим преовладао назив Константинопољ (Константинов град). После поделе јединственог Римског царства 395. године, и нестанка Западноримског царства 476, једино царство је постојало на Истоку са седиштем у Константинопољу. Најстарије име за овај град, оно које су му доделили грчки колонисти из Мегаре јесте Византион (грч. Βυζάντιον, Byzantion, лат. Byzantium).

Кад је Константин Велики град учинио источном престоницом царства, град се називао Други Рим (лат. Secunda Roma, грч. Δευτέρα Ρώμη). Од 5. века користи се и назив Нови Рим (лат. Nova Roma, грч. Νέα Ρώμη). Ускоро се чешће почео користити назив Константинопољ или Константинополис (грч. Κωνσταντινούπολις; Kōnstantinoupolis, лат. Constantinopolis), што значи „Константинов град“. Осим овог назива, у Византији се често град ословљавао као „Краљица градова“ (грч. Βασιλίς τῶν πόλεων), а у колоквијалном говору обично се користио само назив „Град“ (стгрч. ἡ Πόλις, hē Polis, грч. η Πόλη, i Poli).

У источним и јужним словенским језицима, па тако и у српском пре се користио и још се користи назив Цариград (стсл. Цѣсарьградъ, Царьградъкôд: chu је напређен у кôд: cu , рус. Царьград, буг. Цариград, укр. Царгород, западнојужнословенски језици: Цариград, тј. Carigrad. Овај је назив спој словенских речи „цар“ и „град“, који вероватно долази од грчког израза [Βασιλέως Πόλις, Basileus Polis] , што значи „град цара“ (или краља). Такође, ово име је прешло и у румунски језик у облику Ţarigrad.

Назив Истанбул се први пут помиње у 10. веку у јерменским и арапским па онда турским изворима. Након стварања Турске Републике 1923. године, овај је назив проглашен јединим службеним називом града, те су турске власти од странаца захтева коришћење овог назива уместо нетурских назива као Константинопољ или Цариград. Ипак многи народи и језици и данас користе ранији назив града: Константинопољ и Цариград.

Повољан положај града између Европе и Азије био је веома важан за развој трговине и културе. Због важног стратешког положаја, Цариград је контролисао путеве између Азије и Европе, као и пролаз из Средоземног мора у Црно море.

Константинопољ је био развијен, богат град, грандиозна престоница са великом хиљадугодишњом традицијом. Придавала се велика пажња култури и образовању у Византији, самим тим и Константинопољу као престоници Царевине.

Константинопољ је остао престоница Источног римског царства или Византијског царства, све до његовог пада 1453. године.

У Константинопољу (данашњем Истанбулу) се налазило и налази доста цркава, од којих је најпознатија и највећа Црква Аја Софија која представља ремек дело Византијске архитектуре. Град је и данас седиште Васељенске патријаршије, која је духовни центар Православне Цркве.

Становништво

Сиромаси

Почев од Хомеровог доба постоје две речи који означавају две врсте сиромаштва. Под речју пенис (грч. πένης) подразумева се извесна активност одређене особе, која, међутим, није довољна да би обезбедила њен сигуран опстанак; за разлику од речи птохос (грч. πτωχος), под којом се мисли на пасивно сиромаштво. Поред тога, постојале су и помоћне речи, као што је нпр. деоменос (грч. δεόμενος, тј. „сиромах“), које су се користиле при описивању сиромаштва као стању оскудице, довољно велике да од 3. века буде сматрана званичном дискриминацијом у слободном друштву. Из једног текста који је пренет у Дигестама из 533. године, сазнајемо да се сиромашним сматрао онај ко није располагао сумом од педесет златника (грч. aurei). За оно време то је била скромна сума, али не и занемарљива.

Сељаци

Као и све средњовековне земље, и Византија је била претежно рурална. Још је цар Лав IV (886-912) у свом војничком приручнику Тактика истакао важност сељака (грч. γεωργική, георгики) који су хранили и давали војнике. Попут њега, и цар Роман I Лакапин (920-944) у једном свом едикту из 934. сматрао је сељаке главнином пореских обвезника који су издржавали државу и њену војну машинерију. За сељака се обично користила реч георгос, што у преводу значи земљорадник, мада је постојало и других термина. Називани су још и икодеспоте (грч. οήκοδεσπόται, тј. „домаћини“) и хорите (грч. χωρείται, тј. „сељани“). У старијим документима становници села углавном се помињу као парици (грч. πάροικοι), а ова реч развила је своје значење од „насељеника“ до зависног „сељака“.

Војници

У Византији је рат увек био саставни део животне стварности, а војник део свакодневице. Током хиљадугодишње историје Византијског царства скоро да није било године која би прошла без иједног ратног похода. Због тога, војник је био једна од најзначајнијих појава у држави, што, међутим, није карактеристично само за Византију.

Професори

Византијски предавачи, било да је реч о учитељима основног образовања или професорима граматике, реторике или филозофије, били су наследници једне врло старе традиције која вуче корене још из 5. в. п. н. е. Тек у хеленистичко доба образовни систем је уобличен у форму која се, уз неизбежне промене, задржала кроз читав римски и византијски период грчке историје, све док Цариград 1453. није потпао под османлијску власт. Образовање је било тростепено.

Државни чиновници

Главни чланак: Титуле и службе у Византији

Цареви

Главни чланак: Списак византијских царева

Епископи и Светитељи

Заштитник цариградске патријаршије (Новог Рима) је свети Андреј.

Литература

• Острогорски, Георгије (1965). Серска област после Душанове смрти. Београд: Научно дело. 
• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Острогорски, Георгије (1970). Византија и Словени. Београд: Просвета. 
• Lawrence S. Cunningham, John J. Reich, Culture and Values. A Survey of the Humanities, Stamford 2009.
• Thomas H. Greer, Gavin Lewis, A brief history of the Western world, Wadsworth 2005.
• Aleksandr A. Vasilyev, History of the Byzantine Empire, Vol. 2, Madison 1971.
• Ђурић, Иван (1984). Сумрак Византије: Време Јована VIII Палеолога 1392-1448. Београд: Народна књига. 
• Византинци (приредио Гуљелмо Кавало), Београд 2006. (превод на (језик: српски) — Сања Ђурковић, Ђорђе Трајковић, Богдана Николић и Јелена Костић)
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства од 6. до 9. века. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-009-9. 
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства, период Македонске династије 867-1057. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-010-5. 
• Успенски, Фјодор (2000). Историја Византијског царства од 11.до 15. века. Београд: Zepter Book World. ISBN 978-86-7494-008-2. 

Спољашње везе

• Byzantium: Студија о Византијском царству (на енглеском)
• О Византији (на енглеском)
• Византијско царство (History World International) (на енглеском)
• Неовизантијски покрет