7. батаљон везе Херцеговачког корпуса

**7. батаљон везе**
7. батаљон везе
Постојање	1992—96.година
Формација	батаљон
Део	Војска Републике Српске
Команданти
Командант	Горан Аћимовић(1992-96)

7. батаљон везе је био један од јединица Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске. Батаљон је званично основан 19. маја 1992. од батаљона везе 13. ријечког корпуса ЈНА и дела чете везе 2. оперативне групе ЈНА са командним местом у Требињу.

Организација[уреди | уреди извор]

Батаљон везе је у свом саставу имао команду, две чете везе и позадинске јединице. Услед повлачења ЈНА у Југославију почетком рата у Босни, батаљон је био попуњен само 50% од предвиђене формације. Позадинске јединице су биле посебно слабо попуњене, па је батаљон осим санитетског одељења имао још сам импровизовано грађевинско одељење. Батаљон је по потреби опслуживао истурена и позадинска командна места корпуса, а један део је трајно био размештен на четири стационарна чворишта везе: Леутар, Вележ, Кмур и Борашница. Објекат везе на Леутару, изграђен је наменски у рату и имао је четири етаже. У батаљону је служило и 12 жена, распоређених на послове телефонисте и телепринтериста. Одласком студената на студије 1. септембра 1993. бројност јединице је додатно смањена, али је батаљон превазишао потешкоће већим залагањем својих припадника.^[1]

Стационарна чворишта веза омогућавала су правовремене ПТТ везе са бригадама у Требињу, Гацком, Билећи и Љубињу, док се комуникација команде корпуса одвијала отежано са другим бригадама корпуса преко радио-релејних система. Све везе корпуса су биле шифроване. ПТТ саобраћај се одвијао у ратним условима, па су радио везе преносних радио уређаја стално биле ометане, а планински терен Источне Херцеговине додатно је отежавао комуникацију.

У основи, система веза је организован на четири начина^[2].

Радио-релејне везе су омогућавале комуникацју команде Херцеговачког копуса са Главним штабом ВРС и комуникацију команде копруса са потчињеним бригадама. Планинско тло Херцеговине условило је постављање низа радио-релејних међустаница, па су резерве батаљона биле сасвим исцрпљене.
Радио-везе су биле организоване у више канала на релацији команда корпуса - Главни штаб и команда корпуса - потчињене бригаде, али нису коришћене, јер су стално биле прислушкиване.
Жичне везе, у ваздушном или кабловском облику, нису биле развијене на простору Херцеговине, са изузетком добро одржаване ваздушне везе Билећа-Требиње, која је коришћена као резерва за стационарно чвориште на Леутару.
Куририске везе команде корпуса са потчињеним јединицама нису коришћене због великих даљина, недостатка горива и моторних возила и слабо проходних путева. Команда корпуса је стога користила радио-релејне везе и то првенствено шифро телепринтерски канал.