Миленко Живановић
| Миленко Живановић | |
|---|---|
 Генерал-потпуковник Миленко Живановић | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. мај 1946. |
| Мјесто рођења | Ратковићи код Сребренице, СР БиХ ФНРЈ |
| Образовање | Војна академија Копнене војске |
| Војна каријера | |
| Служба |
|
| Војска | Југословенска народна армија Војска Републике Српске |
| Чин | генерал-потпуковник |
| Командант | Дринског корпуса |
| Учешће у ратовима | Рат у Хрватској Рат у Босни и Херцеговини |
| Одликовања |      |
Миленко Живановић (Ратковићи, код Сребренице, 30. мај 1946) је генерал-потпуковник Војске Републике Српске у пензији.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је 30. маја 1946. у селу Ратковићи - Дучићи, општина Сребреница, од оца Видоја и мајке Обреније. Поред њега родитељи су имали још троје дјеце. Ожењен је и има двије кћери. По националности је Србин. Крсна слава породице је Свети великомученик Георгије - Ђурђевдан (6. мај) (пренесена из Дучића).
Завршио је основну школу 1962. године (прва четири разреда у селу Ратковићи, 5. и 6. разред у Сребреници, а 7. и 8. у Рогачици, Република Србија), Гимназију у Сребреници 1966, Војну академију Копнене војске - смјер артиљерија 1970. у Београду и Задру и Командно-штабну академију Копнене војске 1982. године у Београду. Завршио је курс командира командних батерија и курс команданата дивизиона.
Произведен је у чин потпоручника артиљерије 20. јула 1970. године, а унапријеђен у чин поручника 20. јула 1973, капетана 20. јула 1976, капетана прве класе 20. јула 1979, мајора 20. јула 1983, потпуковника 20. јула 1988, пуковника 4. новембра 1991. (ванредно), генерал-мајора 10. јула 1993. (ванредно) и генерал-потпуковника 12. јула 1995. године (ванредно). Обављао је дужности: командир вода 1970-1971, Пула; командир батерије 1971-1978, Карловац; наставник у Артиљеријском школском центру 1978-1990, Задар; начелник штаба мјешовитог противоклопног пука 1990-1991, Бенковац; командант 557. мјешовитог противоклопног пука 9. корпуса 1991-1992, Бенковац; начелник артиљерије у Команди 2. војне области 1992, Сарајево; начелник артиљерије у Главном штабу Војске Републике Српске 1992; командант Дринског корпуса 1. новембра 1992. до 13. јула 1995.
Пројектовао је и изградио наставни кабинет артиљеријског правила гађања (наставио иновационо средство са комплексном наставном дидактичком функцијом), који је инсталиран у школском центру у Задру. Био је члан тима у изради Артиљеријског правила гађања.[1] Службовао је у гарнизонима: Пула, Карловац, Задар, Бенковац, Сарајево и Ваљево.
Учествовао у одбрамбеном рату од 17. августа 1990. до 13. маја 1992. у Републици Српској Крајини на дужности команданта мјешовитог противоклопног пука и у Републици Српској на дужности начелника артиљерије у Главном штабу Војске Републике Српске од 13. маја 1992. до 1. новембра 1992. и команданта Дринског корпуса од 1. новембра 1992. до 13. јула 1995. и на располагању команданту Главног штаба Војске Републике Српске од 13. јула 1995. до 21. новембра 1995. године. Приликом извршења посебног задатка деблокаде и спречавања уништења српског становништва у рејону Горажда, 27. августа 1992. године у селу Кукавице, општина Рогатица, тешко је рањен стрељачким оружјем из муслиманске засједе. Погођен је у грудни кош са четири зрна, од тога једно распрскавајуће. Остао је трајно неспособан за војну службу као ратни војни инвалид четврте категорије.[1]
Пензионисан је 31. децембра 1995. године, као трајно неспособан, ратни војни инвалид 4. категорије, посљедица рањавања у борби. Послије пензионисања живи са породицом у Ваљеву. Ангажован је у обнови живота у ратом уништеним српским селима средњег Подриња. Дао је видан допринос у планирању и изградњи моста на Дрини (Братунац - Љубовија). Наставио је да се бави пчеларством обнављајући у рату уништени родитељски пчелињак у родном му селу Дучићима.[1]
Појавио се као свједок одбране пред Хашким трибуналом у процесу против Радована Караџића. Током свједочења је између осталог изјавио: „Понављам, стоти пут ћу поновити. Ми смо тада били у ратном односу, двије зараћене стране. Али немојте ми у сваком питању потурати муслимански народ. Схватате ли Ви да мени никада муслимански народ није био непријатељ. Никада, нити ће икад бити нити може бити“.[2]
Одликовања и признања
[уреди | уреди извор]Одликован у ЈНА:
- Орден за војне заслуге са сребрним мачевима (1979)
- Орден Народне армије са сребрном звездом (1986)
- Орден за војне заслуге са златним мачевима (1991)
- Орден за храброст
Одликован у ВРС:
- Орден Карађорђеве звијезде првог реда.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Генерали Републике Српске 1992-2017: биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука: Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске: Борачка организација Републике Српске, 2017.
- ^ Jungvirth, Goran (31. 10. 2013). „Živanović suočen sa svojom ulogom u Srebrenici”. Radio Slobodna Evropa. Приступљено 20. 11. 2019.
