Винко Пандуревић

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Винко Пандуревић
Vinko Pandurevic DD-SD-99-06166.jpeg
Генерал Пандуревић (десно) са америчким војницима, 1996. године
Датум рођења(1959-06-25)25. јун 1959.(61 год.)
Мјесто рођењаЈасик, код Сокоца
 ФНР Југославија
ШколаВојна академија Копнене војске
Служба СФР Југославија
 Република Српска
ВојскаЈугословенска народна армија
Војска Републике Српске
Године службеЈугословенска народна армија (?—1992)
Војска Републике Српске (1992—2002)
Чингенерал-мајор
КомандантВишеградска бригада; Зворничка бригада
Битке/ратовиРат у Хрватској
Рат у Босни и Херцеговини
ОдликовањаBIH Medal of Peter Mrkonjic ribbon.svg BIH Military Merit Medal ribbon.svg
СупружникДанијела

Винко Пандуревић (Јасик, код Сокоца, 25. јун 1959) је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији. Током Одбрамбено-отаџбинског рата био је командант Зворничке пјешадијске бригаде у саставу Дринског корпуса ВРС.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1959. године у селу Јасик, од оца Јована и мајке Анђе. Поред њега, родитељи су имали још четворо дјеце. Ожењен је и има троје дјеце. По националности је Србин. Породична крсна слава је Свети Јован Крститељ - Јовањдан (20. јануар).[1]

Основну школу завршио је у Ћаваринама и Соколовићима (1974); Гимназију "Слободан Принцип Сељо" у Сокоцу (1978); Војну академију копнене војске, смјер пјешадија у Београду и Сарајеву (1982); постдипломске студије социологије на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство у Љубљани (1989); у септембру 1991. године започео је школоваље у Командно-штабној школи Копнене војске Југословенске Народне Армије, које му је прекинуто због ангажовања у ратним дејствима на простору Хрватске; Школу националне одбране у Београду (1998) и докторске студије социолошких наука на Филозофском факултету Универзитета у Српском Сарајеву (1998). Све школе завршио је одличним успјехом.

Произведен је у чин пјешадијског потпоручника 30. јула 1982, а унапријеђен у чин поручника 1983, капетана 1987, капетана прве класе 1991, мајора 1993. (ванредно), потпуковника 1994. (ванредно), пуковника 1995. (ванредно), генерал-мајора 28. јуна 1997. (ванредно) и у чин генерал-потпуковника 21. марта 2001. године (ванредно).

Обављао дужности: командир вода и чете у Школи резервних официра у Љубљани, командир пјешадијске чете; предсједник омладинске организације у ЈНА у Љубљанском корпусу; помоћник команданта батаљона за политички рад, уједно замјеник команданта батаљона; командант Вишеградске бригаде (уједно начелник Штаба тактичке групе "Вишеград", а касније и командант Тактичке групе); командант Зворничке пјешадијске бригаде (уједно у више наврата командовао је привременим саставима ранга бригаде из Дринског корпуса ангажованим у зонама 1. и 2. Крајишког корпуса ВРС); начелник Оперативног одјељења у Оперативно-наставној управи Главног штаба ВРС у Хан Пијеску; замјеник начелника Генералштаба Војске Републике Српске у Бијељини; начелник Центра за војностартешке студије и истраживања у Генералштабу Војске Републике Српске у Бијељини и савјетник Председника Републике Српске у Бања Луци.[2]

Службовао је у гарнизонима Љубљана, Вишеград, Зворник, Бијељина, Бања Лука и Београд.

Као припадник ЈНА учествовао је у оружаним сукобима на простору бивше СФРЈ и то: у Словенији (Љубљана), Хрватској (на подручју Дубровника и Западне Славоније) и БиХ (на подручју Вишеграда). У Oдбрамбено-отаџбинском рату српског народа у БиХ учествовао је од 12. маја 1992. до 14. децембра 1995. године на дужностима команданта Вишеградске, а потом Зворничке бригаде (од децембра 1992. са којом је учествовао у оружаним борбама широм Републике Српске). Као командант бригаде рањен је 28. августа 1992. године, у активним борбеним дејствима на подручју Заглавка (општина Вишеград).

Пензионисан је 7. марта 2002. године. Радио је као виши асистент на предмету "Социологија" на Технолошком факултету у Зворнику, где је изабран у наставничко звање доцента 1998. године.

Данас са породицом живи у Београду. Наставио је активно да се бави војним, геостратегијским и геополитичким анализама савремених кретања и односа у свету. Сарадник је "Фонда Стратешке Културе" невладине организације из Москве, гдје редовно објављује стручне анализе стратегија националне безбједности водећих земаља свијета, са свим реперкусијама на простор Балкана и на положај Србије, Републике Српске и српског народа у цјелини. Активан је члан Клуба генерала и адмирала Србије (члан је Извршноr одбора Клуба).[3]

Хашки трибунал[уреди | уреди извор]

У априлу 2005. године предао се МКСЈ, који је против њега поднио оптужницу. Хашки Трибунал га је оптужио за злочине на подручју Сребренице и Зворника у јулу 1995. године као команданта Зворничке бригаде и осудио на 13 година затвора "за помагање убистава и прогон" муслимана са подручја Сребренице, а ослобођен је свих других тачака оптужнице, укључујући и оптужбе "за геноцид и конспирацију за почињење геноцида". Одслужио је више од 10 година казне, након чега је ослобођен.[4]

Одликовања и признања[уреди | уреди извор]

Одликован у ВРС:

У служби је оцјењиван највишим службеним оцјенама.[5]

Дјела[уреди | уреди извор]

Написао је и одбранио магистарски рад на Факултету за социологију, политичке науке и новинарство у Љубљани на тему "Друштвено еколошка криза и начин производње"; дипломски рад у Школи националне одбране на тему: "Основи војне доктрине Републике Српске" и докторску дисертацију на тему: "Основна социолошка обележја Војске Републике Српске".

Аутор је више књига: Социјална екологија, Социологија војске, Основи доктрине одбране Републике Српске, Национални интереси као исходиште војне доктрине, Рат у Босни и Херцеговини и паравојне формације, Срби у Босни и Херцеговини од декларације до конституције, Рат у БиХ и стварање ВРС и Живот се брани истином. Објавио је више стручних радова у зборницима и часописима: Васељена (Српско Сарајево), Teorija in praksa, Delo, Dnevпik и Мladina (Љубљана), Mariborski vecer (Марибор), Војно дело (Београд), Дефендологија (Бања Лука).[6]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005.
  2. ^ Генерали Републике Српске 1992-2017: биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука: Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске: Борачка организација Републике Српске, 2017.
  3. ^ Генерали Републике Српске 1992-2017: биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука: Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске: Борачка организација Републике Српске, 2017.
  4. ^ Milutinović, Radoša (2. 2. 2015). „Pandurević traži prijevremeno na slobodu”. Dektektor.ba. Приступљено 12. 12. 2019. 
  5. ^ Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005.
  6. ^ Генерали Републике Српске 1992-2017: биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука: Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске: Борачка организација Републике Српске, 2017.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]