Божо Новак

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Божо Новак
Датум рођења(1948-01-02)2. јануар 1948.(72 год.)
Место рођењаПодлуг код Санског Моста
 Федеративна Народна Република Југославија
ВојскаЈугословенска народна армија (?—1992)  СФР Југославија
Војска Републике Српске (1992—1997)  Република Српска
ЧинГенерал-мајор
Битке/ратовиРат у Словенији Рат у Босни и Херцеговини
ОдликовањаOrder for military merits with silver swords RIB.gif Order of the People's Army with silver star RIB.gif Order of military merits with golden swords RIB.gif Order of the People's Army with golden star RIB.gif Order for courageousness Rib.png

Божо Новак, (Подлуг код Санског Моста, 2. јануар 1948) је генерал-мајор Војске Републике Српске у пензији. Током Одбрамбено-отаџбинског рата вршио је дужност замјеника команданта Ваздухопловства и противваздушне одбране ВРС.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1948. године у селу Подлуг од оца Остоје и мајке Саве. Поред њега родитељи су имали још двоје дјеце. По националности је Србин. Ожењен је и има двоје дјеце. Крсна слава породице је Свети Никола - Никољдан (19. децембар).

Завршио је основну школу у Санском Мосту 1961, Гимназију у Санском Мосту 1965, Војну академију Копнене војске у Београду 1968, Школу усавршавања официра противавионских ракета 1969, курс командира батерије 1973, курс преобуке за ракетни систем С-175М "НЕВА" 1975, Командно-штабну академију Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Југословенске народне армије 1979. у Београду и Командно-штабну школу оператике Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране Југословенске народне армије 1989. у Београду. Све школе и курсеве завршио је одличним успјехом.[1] У чин генерал-мајора унапријеђен је 16. јуна 1994. године.[2]

Произведен је у чин потпоручника 1. септембра 1968, а унапријеђен у чин поручника 22. децембра 1970. (ванредно), капетана 22. децембра 1973, капетана прве класе 22. децембра 1976, мајора 22. децембра 1979. (пријевремено), потпуковника 22. децембра 1984, пуковника 22. децембра 1989, а унапријеђен је у чин генерал-мајора 28. јуна 1994. године.[1]

Обављао је дужности: у 250. ракетном пуку противваздушне одбране у Младеновцу: официр за вођење 1969; командир вода ("У" кабине) 1969-1973; командир батерије за вођење ракета 1973-1974; у 350. ракетном пуку противваздушне одбране: командир батери је за вођење ракета у ракетном дивизиону у Љубљани 1974-1976; у Доњем Логатецу: замјеник команданта ракетног дивизиона 1976-1979; и командант ракетног дивизиона 1979-1981; у Врхники: начелник штаба (уједно замјеник команданта) ракетног пука противваздушне одбране 1981-1988. и командант 350. ракетног пука противваздушне одбране 1988-1991; у Мостару командант 350. ракетног пука противваздушне одбране 1991-1992; у Батајници од априла до маја 1992. командант 350. ракетног пука противваздушне одбране; начелник штаба (уједно замјеник команданта) у Команди ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске у Бањој Луци 1992-1996. и на располагањуу Генералштабу Војске Југославије 1996-1997. Од 1974. до 1986. године био је пет пута у различитим улогама борбених послуга ракетног дивизиона и ракетног пука на бојевим гађањима на полигону Ашулук у СССР-у. Учествовао је на спортским првенствима РВиПВО и ЈНА у гађању из пиштоља 1995. вицешампион у ЈНА, а 1997. и 1998. године првак РВиПВО.[1]

Службовао у гарнизонима: Младеновац, Љубљана, Логатец, Врхника, Мостар, Бања Лука и Београд. Пензионисан је 1. априла 1997. године.[3]

Учествовао је у рату у Словенији као командант 350. ракетног пука противваздушне одбране. Очувао је пук и послије осам мјесеци, двије предислокације (Мостар, Београд), у априлу 1992. године увео га је (са комплетном техником и већином старјешинског и војничког кадра) у састав противваздушне одбране Савезне Републике Југославије. У Одбрамбено-отаџбинском рату српског народа у Босни и Херцеговини учествовао је од 19. маја 1992. до 14. децембра 1996. године на дужности начелника штаба, уједно замјеника команданта, Ваздухопловства и противваздушне одбране Војске Републике Српске, гдје је остварио своју улогу у формирању, организовању, развијању овог вида и руковођењу и командовању борбеним дејствима јединица Ваздухопловства и противваздушне одбране.

Дипломски рад у Командно-штабној школи тактике Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране је "Употреба ракетних јединица у ПВО објеката на брдско планинском земљишту од напада са малих висина" и у Командно-штабној школи оператике Ратног ваздухопловства и противваздушне одбране "Систем ПВО сјеверозападног војишта у почетном периоду рата": Коаутор је пројекта "Просторни интегрисани противавионски систем - ПИПАС'; 1995.Објавио је више десетина чланака у многим дневним и седмичним новинама и часописима и дао 16 интервјуа електронским и штампаним домаћим и иностраним медијима.

Послије пензионисања са породицом живи у Београду. Био је активан члан Извршног одбора Удружења за повратак Срба у Босанску Крајину у Београду и члан Извршног одбора Удружења прогнаних Срба из крајишких општина у Бањој Луци. Члан руководства Удружења бораца, потомака и поштовалаца Народноослободилачког рата "Крајишке бригаде" и члан руководства Савеза резервних војних старјешина Србије.[1] Чланство у Клубу генерала и адмирала Србије је напустио 14. јуна 2018. из протеста због додијеле "Медаље српских генерала" министру одбране Александру Вулину.[4]

Одликовања и признања[уреди | уреди извор]

Одликован у ЈНА:

Више пута је награђиван (између осталог три пута сатом, једном двогледом и једном пиштољем) и похваљиван. Током службе седам пута је оцјењиван, једном оцјеном истиче се и шест пута оцјеном нарочито се истиче.[2]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 Генерали Републике Српске 1992-2017 : биографски рјечник / Саво Сокановић и др, Бања Лука : Министарство рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске : Борачка организација Републике Српске, 2017.
  2. 2,0 2,1 Блажановић Јово, Генерали Војске Републике Српске, Бања Лука : Борачка организација Републике Српске, 2005
  3. ^ Борковић, Никола (2019). Шта су скривиле? : Страдање беба у Клиничко-болничком центру Бања Лука, у мају и јуну 1992. Бања Лука: Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. стр. 67. ISBN 978-99976-730-6-0. 
  4. ^ „Klubu generala i admirala Srbije se osipa članstvo”. Danas. 20. 6. 2018. Приступљено 4. 12. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]